Књижевне новине
DANA iza sti
: Nastavak sa 1. strane otuđenja, do kojeg je u mitskim prostorima došla inspiracija Tomasa Mana, Već to što mafija Josifovih rcči tako neodoljivo deluje. na Potifara, dokaz je za njegovu sublimaciju duha koji se potpuno odvojio od materije i stvari, od materijalne suštine i sadržine života. Za razliku od kneževa u »Kraljevskom „visočanstvu«, gde Život postaje sušta forma bez sadržine, Polifar ima svoj UO aby pipo li životni i psihološki intenzitet, jer nije u pitanju unutarnja ispražnjenost duha, nego njegovo preobilno razvijanje baš na račun neposrednog dodira sa stvarima. | ' Može se postaviti kao pravilo da je mitsko-tipsko ponavljanje jedan od principa otuđenja u Tomasa Mama. U ovom romanu česfo se upotrebljava reč svečanost (Feierlichkeit). Sa svečanošću ili činom svečanosti oponaša se jedna suština koja izvorno nije autentična, svojstvena, od izvršioca izmišljena i u život dozvana. Ličnost koja je imituje, manje-više svesmo se ponaša ne kao vlasnik i iedini nosilac te suštine, nego kao statist, kao sapomamač koji je priziva u životni okvir, ali ni jedini ni prvi: . U stvari, niko nije bio prevaren, pa i Esau. Jer ako se ovde škakljivo priča o ljudima koji nisu uvek tačno znali ko su, i ako ni Esau to nije najtačnije znao, nego se katkad smatrao za prajarca Seiri-ljudi i o ovome govorio u prvom licu — to se ova nejasnost odnosila samo na individualno i vremensko i bilo je upravo posledica toga što je svak izvrsno znao ko je bio kao pojedinac izvan vremena, na mitski i tipičan način, pa i Esau... On je plakao i besneo posle izvršene »obmane« i postavljao smrine zamke bratu koji je primio blagoslov, kao što je to činic i Išmael svome, da, tačno je da je sa Išmaelom kovao planove kako protivu Isaaka, tako i protiv Jaakoba. Ali on je to sve činio zato što je baš to ležalo u njegovoj karakternoj ulozi, i znao je pobožno i tačno da je svako dešavanje jedno ispunjavanje i da se odigrano već odigralo, jer je imalo da se odigra prema otisnutoj praslici: to znači da nije bilo po prvi put, Ono ceremonijalno se i po obrascu odigralo, ono je zađobilo sadašnjost kao u svetkovini i ponovo sc vratilo kao što se svetkovine vraćaju.
Subjektivni prostori „otuđemosti stešnjeni. su!ma taj način delovanjem dvaju činilaca: iluzionističkim naporom ličnosti da sć izjednači.s pranosiocem životne sheme koju oponaša, i, na izgled, gotovo neprimetnim ali neminovnim dodatkom „asktuelizaciic koju svako ponovlieno opomašanje prvobitne životne sheme neminovno unosi u njemu sadržinu, a fime i u suštinu. Proces otuđivanja ambivalemino je postavljen, on ima dva uzajamno se doptnjujiuća aspekta: aspekt samoumištenia ličnosti koja oponaša (samim činom oponašanja), i aspekt anmištenja prasheme (samim činom njene aktuelizacije).
Ličnost se u stvari održava ravno· težom između ta dva »uništenja«.
Zoran Gluščević
OTVORENO PISMO SLOVAČKIH PISACA
Upravama i članovima književnih udruženja Bugarske, Jugoslavije, Mađarske, Nemačke Demokratske Republike, Poljske, Rumunije i Sovjetskog Saveza Poštovani prijatelji, SVAKAKO TI VI, kao 1 veliki deo svetske javnosti, pratite razvoj i društveni pokret u našoj zemlji, Švakako da ' Vam je poznato i to da je osnovni ı odlučujući impuls tom pokretu dala Komunistička „partija Čehoslovačke, koja je svesna svoje odgovornosti. za istorijsku sudbinu slovačkog i češkog naroda, čehoslovačke države i čehoslovačkog socijalizma započela pro: ces konzekventne analize proteklog razvoja i njegovih nedostataka. Izvlačeći rezultate iz te analize i iz kritike deformacija proteklog perioda, ona stvara široke perspektive za novu inlcijativu kako.u svojim redovima tako i u čitavom društvu; ona odstranjuje diskreditovani birokratski sistem, is-
pravlja krivice, koje je, ovaj sistem
naneo pojedincima i čitavim društve-
nim grupama i vraća socijalizmu nje-
gov prvobitni marksističko-humanistički i demokratski princip. Uveravamo Vas, da Komunistička partija Čehoslovačke i njeno novo rukovodstvo tim svojim naporom učvršćuje svoju vodeću političku ulogu u našem društvu, koja se više ne zasniva ma administrativno-direktivnim principima, već na pridobijanju sveopšteg poverenja ljudi naše zemlje. Svakako. Vas ne iznenađuje da i naše udruženje Pisaca taj preporodilački pokret vidi povezan sa najvišim smislom i ciljevima literature i da ga zato potpuno podržava. |
Prirodno ie da ako govorimo o Preporodu socijalizma, o procesu demokratizacije i o humanističkim brincipima sociializma, mislimo pri tom na
Nastavak na Il, strani
HuAoKe Ka
Ljubiša MANOJLOVIĆ
TATICA NAM PIŠE
CarFilipKkojije
OTVORITE, LI ISTORIJU, puna je careva koji se zovu Filip. Mogu se, a možda i ne mogu, naći carska imena: Filip Smeli Gledač U Hudućnost, Filip Gluvi, Filip Ulepšani, Filip Mudrijaš Ovejani, Filip Bez Jednog Oka (u nekim istorijama: Filip Sa Jednim Okom), Filip Ćelavi, Filip Zapleteni, Filip Truntavi, Filip Razvratni, Filip Krvavi Privrednik, Filip čija se Poriče, Filip Napend(r)ek, Filip Osvajač Ženskih. Srca,- Ei}žip Skromni. Prepredenjak, Filip Lažpi, Filip. Vrljavi Krivousti, Filip. Bandoglavi, Filip.,Veliki Govornik, Filip. Udaren Mokrom Čarapom, Filip Koji Je Voleo Da Časti... Nekada davno Demosten je izgovorio oštre »filipike« protiv jednog Filipa. Ove »filipike« ovde (»Filipike nuove«), međutim, nisu protiv nego skoro u slavu Filipa, i to ne iednog. Svakom Filipu po »filipika«, Prvom »filipikom«, razui Se biće čašćen car Filip Koji Je Voleo Da asti.
a
PIO i 500 / //| |/L
TILUSTROVAO MOMO KAPOR
~
Car Filip Koji Je Voleo Da Časti nazvan je u istoriji i Filip Velikodušni, ali uz napomenu da on, u stvari, nije bio velikodušan i nije voleo da časti, _ To je, reklo bi se odmah, ncka vrlo zamršena istorija: Da se car zove Filip Koji Je Voleo Da Časti a da ne voli da čašćava, da se car zove Filip Velikodušni a da nije velikodušan, otkud to može?
Može. ... .+* .. -
Car Filip Velikođušni ili car Filip Koji Je VOoleo Da Časti bio je car i morao je želeti da se po svemu vidi ko je on, tj. da je car a ne tamo nekakva šušumiga po imenu Filip.
~
Voleo Da Casti
Kad car Filip okupi zvanice, na trpezi mu beše uvek najveća moguća parada jela i pića. I vitezovi paradiraju okolo, ali se niko ničeg ne maša.
— Izvolte — slatko se smeška Filip. — Možda jadac volite? :
— Hvala, ne sada, malo kasnije.
Jer vitezovi znaju za jadac.
Samo neki vitez žut oko kljuna dohvati but jelenski, očepi krilo utve zlatne, nategne kondir VIDA O AM „aaa a : :
— Koji je Ovaj vitez, ovaj žut oko kljuna? radoznao je car Filip. MRR-IR O OMA.
Kažu caru koji je, čuje se o vitezu po. svim svetlim odajama dvora. Tada se čuje, a sutra, prekosutra i nikad posle niti ko vidi viteza žutog oko kljuna niti za njega čuje.
Car Filip Koji Voli Da Časti sve čuva u ledenici do iduće gozbe, onda opet napravi paradu jela i oko nje paradu vitezova.
_ _— Hajde sad — nudi car Filip Velikodušni, car Filip Koji Voli Da Časti. — Hajde sad, sutra se ne radi, moji vitezovi!
— Hvala, neka se pečenje još malo ohladi, da ne opečemo prste... Hvala, neka se piće malo zagreje, grlo da ne prehladimo.
Vitezovi ni za živu glavu ne dotiču se parade na stolu; taman, pa da je pokvare, lepa parada.
Opet naleti neki mlad vitez, žut oko kljuna, kljucne zrnce riblje ikre.
— Od jesetre! — stvori mu se odmah iza leđa car Filip Velikodušni, car Filip Koji Voli Da Časti, — Kako, ne znaš, mladiću, šta je jesetra? Riba Tskavičava, vretenasta, gola, glatka, sa brkovima. Ima dvadeset tri vrste jesetri, sve su na mojoj trpezi, tu su izbrojane, pa unesene u enciklopediju, mladiću.
Mladi vitez, žut oko kljuna, zađovoljno žvaće, iako ništa ne zna o ribama jesetrama.
Zašto da ne zna?
Neka zna!
Pravo sa gozbe, kroz prozor dvorca, car Filip ga pošalje u reku, ribama.
— Izvolte, vitezovi, služite se, zašto nećete? — obilazi ostale goste car Filip Koji Voli Da ČaSti, — Ne možemo, siti smo svega, care Filipe Velikodušni, care Filipe Koji Voliš Da Častiš.
— Sve sam vam dao, a vj nećete! — razočaran je car Filip. — Dao bih vam rado nešto što hoćete, samo kažite. .
Vitezovi ništa ne kažu, ničega ne mogu da se sete.
Seti se sam car Filip Velikodušni, car Filip Koji Je Voleo Da Časti: .
— Znam čime ću velikodušno da vas častim! Daću vam slobodu da zborišete, da držite govorancije, pa što ko rekne neka je rekao. .
— »Da, a posle bi nas pekaol« — ne kažu, ali znaju iskusni vitezovi.
— Hto, vitezovi, slobođu sam vam dao!
A, jok, neka hvala, neće vitezovi da je uzmu,
I opet neoproban vitez, žut oko kljuna, pojavi se i uzme to sto daje car Filip. Mladić sasvim slobodno zausti kako se na carskoj trpezi nešto ubajatilo, nešto već usmrdelo, slobodno otvori usfa... Otvori, a ne mora dalje da se truđi, da ih zatvara. Zatvori mu ih, zauvek, sam car Filip Velikodušni, car Filip Koji Je Voleo Da časti.
To je.ta zamršena istorija o caru Filipu Velikodušnom, caru Filipu Koji Je Voleo Da Časti. Sada je razmršena. Razmrsio je istoričar koji je, za svaki slučaj, živeo hiljadu goc.na posle cara Filipa Velikodušnog, cara Filipa Koji Je Voleo Da Časti.
(U idućem broju: »Car Filip Videćemo Koji«)
Božidar BOŽOVIĆ pece ezuBra ur euzune ina
Impresije sa jednog koncerta
CERT kome sam prisustvovao bio 103 NBae redu koji je priredila Moskovska filharmonija sa dirigentom _Kirilom Kondra: šinom. Prostor za publiku dupke su ispunili oni kojima je bilo stalo koliko da čuju ovaj slavni ansambl, toliko i oni koji vole Čajkovskog i Stravinskog. Na programu e, na!me, stajalo da se izvodi Druga simfonija Čajkovskog i svita iz »Petruške« od Stravinskog. Druga simfonija delo je, međutim, izvesnog Borisa Čajkovskog za koga se ne bi moglo reći da je slušaoce osvojio. Daleko zanimljiviji je bio »Petruška«. Kondrašin ga interpretira drugačije nego što smo navikli. Bila je to poznata muzika, ali shvaćena drugačije nego obično, interpretirana kao simfonijski komad, pa i to prestrogo ili, moglo bi se čak reći, prekruto. Nedostajala je ona buinost, nerv, zanos koji ova muzika zahteva. Orkestar. Je, međutim, savršen, izvanredan. Takve trube, horne, klarinete i oboe, intonativno besprekome i divne boje, odavno nismo čuli.Čak je i timpanista izazvao oduševljenje i čestitanja stručnjaka! Publika je orkestru priredila čitave male ovacije i Kondrašin ie programu dođao dva kraća komada Griga i Ravela.
ŠTIMUNG ovakvih koncerata, na Držićevoj poljani i mnogim drugim dubrovačkim prostorima, zaista je poseban, čak i za one kojima je ovo već deseta ili više sezona da im prisustvuju. Ponekad ne smeta ni nešto što je, objektivno, smetnia i što se inače ne bi moglo tolerisati. Žitelji. Dubrovnika odavno su navikli da svoj ređ i san žrtvuju Letnjim igrama kad neka od priredaba mora da se izvodi pred njihovim kućama i pod njihovim prozorima, Dok olubovi oko crkve Svetog Vlaha i Kneževog Bvora filozofski, bez ikakvog protesta, primaju remećenje svojih navika i' mira, čiope, prekrasne morske lastavice, koje takođe po okolnim zgrađama stanuju, nikako da se pomire sa bukom festivala. Ili su, možđa, ljubomorne pošto su, iako ne spadaju u red klasičnih ptica-pevačica, veoma grlate. I dok sam, pre nekoliko godina prisustvovao, na istom mestu, natpevanju u koloraturi između jedne, ako se me varam, Rozine i jedne čiope, ovoga puta je pretenciozna krilata umetnica pokušavala da nadviče svih sto šest članova Moskovske filharmonije i sto sedmog Kondrašina, što Joj je, na pijanisimo mestima, polazilo za rukom kao od šale, a u nekim drugim trenucima možda sa više muke ali sasvim uspešno. Nisam siguran da se to naročito svidelo dirigentu i članovima orkestra koji imaju solo deonice, ali je bar jedan deo publike w tom fakmičenju ođ srca uživao, naročito za vreme izvođenja pomenutog Borisa Čajkovskog.
NEŠTO DRUGO TEŠKO da Je bilo. kome prijalo. Ove godine Jugoslovenska televizija, :bOsredstvom Televizije Zagreb, prenosi ili snima niz priređaba odnosno koncerata, što je si gurmmo ogroman dobitak za televizijski program i televizijsku publiku, osobito s obzirom na fakozvanu mrtvu sezonu, a što je svakako dobitak i za Letnje igre. Čovek mora da se raduie i tome š'o naša televizija napreduje u pogledu tehničke opremljenosti. Imao sam prilike, na ovom: koncertu, prvi pdf }đa vidim jednu verovatno novu i naisavremeniju kameru. Izdaleka jie jako podsećala na poznatog robota iz televiziiske serije »Izgubljeni u svemiru«, Nevolja je bila u tome što je, postavljena tako da uhvati pravo pred sobom orkestar, đirigenta, i u pozadini ceo auđitorijum, ona virila iz prekrasnog prozora Kneževa dvora i celo vreme hbuljila svoiim hladnim elektronskim očima pravo u nas koji smo pokušavali da se koncentrišemo na muziku, u prvom redu, pa i ma dir:genta i orkestar. Ako i niie bilo boljeg rešenia sa pmledišta publike pred televizorima, za publiku na koncertu ovo je bilo svakako neprijatno. e -
Usputna beleška, zaista s puta
JEDAN OD TAKOZVANIH elementarnih i, na žalost, u doslovnom smislu reči vitalnih vidova kulture je saobraćajna kultura. Putovanie od petnaestak časova vožnie i skoro 560 kilometara, od Beograda do Dubrovnika, otkriva ili, tačnije, potvrđuje — koliko je nizak stepen te kulture kod nas i koliko se malo pređuzima da se on brže podiže. Evo nekoliko primera. . Od aufo-puta do već slavnog šabačkog mosta i rampe koja je, kao i obično, bila zatvorena, preda mnom Je uporno vozio kamion mosta ske registracije, ne pokazujući sklonost da me propusti. Sa zadnje leve gume opasno je vitlao nekakav izraštaji, a signalno svetlo koje se U ključuje pri kočenju nije mu radilo. Kad smo pred mostom slali, ja sam vozača na to uPozorio. On je slegao ramenima i rekao đa zna za to. Kad sam ja insistirao. cn je izvadio poveliku britvu i hladno sa točka odsekao komad spoljne gume dug bar sedamdeset santimetara i širok kao šaka; ostalo je samo platno. Zatim je odnekud iz kabine izvadio sijalicu i zamenio je u stop-lampi. Nikom ništa,
Između Mostara i Bune autobus SA 13341 pretekao me je u trenutku kad sam išao brzinom od 100 kilometara na čas, Bio je skoro sasvim pum. Kako u novinama nisam naišao na vest koju sam imao puno pravo da očekuJem, ti pufnici su ovog puta zaista imali sreće.
Na nekim putevima, a osobito kroz istočnu Bosnu, drumovi su ne samo, kao u Srbiji, korzo, nego i dečje igralište, velođrom za dečake od deset-dvanaest godina koji na biciklima izvode oSmice, ivica pašnjaka, pilaca za prodaju voca, pogodno mesto da đečaci od šest-seđam godina od aufomobilista koji jure grimasom i mimikom fraže cigaretu a kad je ne dobiju gromopucatelno bsuju, i uopšte, vrlo zgodno Zborno mesto. Da li društvene ereanizacije i nastavnici u školama nešto predw~imaju ne znam, ali mi se čini da su ti običaji ne samo ružni, nego i smrtonosni. |
KNJIŽEVNE NOVINE