Књижевне новине

Božidar MILIDRAGOVIĆ ~

Hladnoća

Nalazio sam o tebi kod Fridriha Da si ona koja zatvara bunare Tvoje mlivo da zaustavlja kamen

I-da je sva dijalektika samo spletka do tebe.

Ti si izlazila na naše tesne puteve

Gledala si kako otvaram ovaj tanki spis o tebi.

Majko smetova, u tvojim udovima bez gneva Mlada se studen nećka i moj žižak gori, Nasbpram tvojih useva.

Polom sam te video kako se povlačiš u gudure Da spavaš sa zemljom, koja ti je tamo bliska. I tvoja senka, najstavija metonimija

Reč mi je uskraćivala.

Međutim, to beše zima; drugo je suština ! = stuđeni, Hladnoća u kojoj se glas pročistio i nestao.

Pošto: si, godinu presekla, letinu podelila Savila si svoju glavu u udeo ovog prolaznog oghJa.

žilav pređeo svodi svoju rugobu. Prošao je udeo oghija. Ne i udeo vatre, Tu je plamsala reč.

Pravo thadahnuće očišćeno od slutnje Počinje istina u poslednjem.

Da nije studeni oghjište ne bi gorelo Ni bilo ugašeno. Tu se savila reč. Ugarak tu prestao. Sklopimo knjigu. Evo ohe koja pospešuje

Početak svog vladahja bez razmirica.

Ubrisana je žvala sa rečite gubice.

'ry DMAH SAM PITAO za Avrama, Bez njega je neobično: glas mu se ne čuje, njegova dreka i podvikivanje je Zarddikin,

želeo sam da čujem kako živi.

Prvo svratih kod suseda; žena i čovek, Bojana i Marko, začuđeno me pogledaše. · — Gospode, zar ne znaš — Avrama više nema — reče Marko.

— Kako — nema! — rekoh preneraženo.

— Sasvim jednostavno: nema ga već godinu dana — reče čovek. — Taj smo događaj počeli zaboravljati. Čudi nas da se o tome nisi ranije obavestio. O Avramovom slučaju se \dugo pričalo. .

Zažalih: eto — nisam. Slegoh ramenima: bio sam daleko. No još uvek nisam TOA? zamisliti da ga više neću sresti kako radi i kašljuca, kako se smeši i odmahuje rukama. To am. rekoh,

— Svi smo tako mislili: Avram je večan; Avram je neuništiv. Kad je nestao, učinilo nam se: to je samo ružan san. Ali, dani počeše da prolaze i mi se uvocrismo: to nije san. Više se niotkuda nije vraćao; više putem nije prolazio; decu svoju nije vikao i kašljucao baba: ceste„.:

— Na njegov nestanak smo se navikli — ,,

reče Bojana. , Li Čovek i žena su pričali mimo. Činilo se da ih.više ništa nije moglo iznenaditi. U glasovima im je bilo nečeg tvrdog i pomirenog. — Samo smo u početku bili začuđeni — objasni Marko. — Sada nas, pravo da kažem, više ništa ne može začuditi. Izgleda da se moralo. tako desiti. Jedino žalimo što je sve u vezi sa Avramom ostalo zagonetno. ž — Mnoge su stvari zagonetne — umeša se ena,

— Možda je tako — potvrdi čovek. — Tako se ni njegov slučaj ne može objasniti, Zašto da diže ruku na sebe kad nije bio ni srećniji ni nesrećniji od drugih? Uzalud su mnogi dolazili i sve redom ispitivali, odgonetali i tražili ključeve za odgonetku. Ne znamo šta bi: da li Avram pomeri pameću? Da li mu se desi nešta što nije mogao preboleti? On jednostavno sve to prekrati. i ;

— Desi se to kao od šale i dugo je bez njega bilo pusto, — nastavi žena. — Ostadoše mu nejaka deca: dečak tek napunio dvanaestu, a devojčica petnaestu. Eno ih, vide se kraj ceste, u kući: žive sami. I oni su već otvrdli i navikli, brzo odrasli i uozbiljili se, Prisiljeni su da žive, Šta tu da se radi?

Zamolih čoveka i ženu da mi, ukoliko znaju i ukoliko su raspoloženi, opišu Ceo događaj. Sa malim uzbuđenjem, oni, eVO, počeše pričati naizmenično, kako se ko prisećao. Čovek i Žena su upadali jedno drugom Uu reč, jer su događaje mešali. Mnoge stvari su počeli zaboravljati. To sami priznadoše. ” .

— Avramu u zadnje vreme ništa nije išlo za rukom: ovce mu crkavale; krave bile jalove i on posumnja da mu. se „nešto umešalo u život — reče Marko. — Dolazio je kod mene i šaputao: »Neko me urekao; nevolja me snalazi«. Ja sam se smejao i razuveravao ga. Bilo ga je teško razuveriti i ja sam, tek tako, išao sa njim i vrelom vodom mu prag polivao. On je sebi uvrteo: samo tako zle čini može isterati. Ja sam već tada, gledajući ga bledog, slutio veliku nevolju: u Avramu. se „kuvalo; Avram je bio uznemiren i patio Je od strašne nesanice; snevao je ružne SDnOVEĆ...

— Baš je toga dana išao u Bjelaj da mu kojekakve žene vračaju. Hteo je da mu sud: binu proreknu. Ako postoji iskušenje koje vodi nevolji, hteo je da pobedi, da se nekako 15Koprca. Uvek je govorio: »Oko mene se ne što plete«. i | i

— Iz Bjelaja je došao potišten i zamišljen — upade Marko i preseče ženu. — Pitao sam ga u šali šta mu se piše. »Loše mi se Piše«, rekao je zabrinuto i uhvatio se za glavu. »Kaži šta?«, pitao sam. »To se ne može OP! sati«, odgovarao ic tvrdoglavo, »To se ne može :naslutiti. Ja iednako slutim nevolju«, dodavao je poraženim glasom. Pokušao sam 'da ga veselim: »Goni tričarije u „božiu mater«; smejao sam se. No njegovo lice je jednako bilo ozbilino. Pili smo rakiju i on se uveče raskvravi; hteo ic da zaboravi one ludorije. Ućntkali smo a kad je rekao: »Što sebi ne prekvatih život onoga i mrije.« Kasnije, u jednom trenutku, meni se

dana kada Anđelija u- .

Ovde je studen savila svoju kosmatu glavu

Ovde je čista studen zacarila.

Svoje lice ne odevam sa tuđih razboja.

Kažem, sirotinja je ta koja će pravu vatru ) videti.

Tamo gđe se tanko zelje večera bejah na obedu TI videh nejač što glad održava Čistu,

Sunce je dugo ukrašavalo mršaye podlaktice Zalazeći trozubo za golo zapleće sirotih.

Zimo, Ivoje je veče teško i tvoja zvezda daleka Ne unosi se ovde u široku kletvu

I kao žena Što je zatvorila svoje krilo

Ne čini nikakav nabor na ovom ranom tesnacu.

Ne prelazeći preko pra, 1F1vi ga Mmrivih Budak se zaleće, go razdire busen.

Ima fako mesta od kojih uzmiču imanja

4 čovek ih bira za svoj težak počihak.

Neometana od stabla kome je potrebna srdžba

Kućo večna, najduža se svetlost smiruje ma Tebi.

Zvezde, toliko se o vama zbofilo ovde 4 možda ćete otići: a da i he saznate to. Hoće li stara urvina prepoznati

Svoj pravi oblik koji ovako čuvasmo.

Zemljo moje sirotinje sa koje je osionost otišla Da je živo ono što tuđ život uzima

Noćas te gledam kako ne možeš da umreš Sama bez pribežišta primajući mrtve.

Onu koju sad osećam iskusili su drugi IT ostavili je meni da je bdenjem. produžim

Studen je ta koja ima svoje daleko dob Velika svodilja iz utehe, i i N

Gospa u poodmakloj dobi, nikad "'obasuta i

U strpljivoj maziji da li to tražim Put Urešen samo u slabom času kravljehja Ali odohud hiko hije došao na

Dah se vraćao mama nmalazeći fas'sve. mahje.

Gospođa je mislila na smrt : | i

| lepoto, Imala je par godina kad shaga JOHONIIČNJe EL) oblik I tada, pretpostavka je, mogla se davati Kao životinja što stFast ne usklađuje Sa svojim izgledom. Dakle, posve slobodno.

Mladost joj beše burna, ali prošla je I ma koliko u prošlosti život bio dug Razumejmo uglednu gospu koja strepi Od svega što dolazi i vedru smućuje starost.

Videli smo je, ali he u mladosti

Kad zdravlje joj beše jedina vidljiva lepota

I možda usne nešto više strashije

Kao kod ružnih žena koje toplo vole.

Međutim, njeno je telo bodlegalo pod visoktm drveće?

Ljubila je samo peshike, ne dajući im ( se

vihu.

Elem, gledali smo je, prvu među ženama, Dok je brižno držala kosu u oblasti diskrecije Sasvim u polju svog ugleda, s mijansom kestena I vrat nešto iskrivljen ma dotrajalim blećima Što još nekoć behu tvrda i donekle ptici nalik.

Ona čiji su mladi vetrovi prestali

Ne ume nam feći u kakve ćemo bprispeti godine.

Ta pametna žena s pravom strahuje od nazeba

Ali ne brestaje da zboti. I to je sva nhaknađa.

GI ĆUTI!

PERICA. ?HONIDBZ E 7 NBEH MNIOW7 NI ZA

Ljubomir TEŠIĆ

učinilo da Avram zaboravi ludorije koje su mu ušle u glavu. Veselo smo brbijafi,

— A kad je sunce zalazilo, on je ustao i otišao. »Idem da radim«, rekao je sa olakšanjem. »Šta mi je preostalo«, dodao je. Videli smo ga kako preko polja odlazi kući i mi smo rekli: »Nek mu je sa srećom.« Od dece smo saznali da se sa njima izljubio. Deci je to bilo neobično: gle, tata ih nežno ljubi! Avram to

ije uobičavao. Avram je deci bio majka i o-

tac, bio je nežam i pažljiv, ali ne toliko.

— Ništa deci nije govorio zašto ih ljubi — priseti se čovek, — samo ih je očinski nežno milovao. Prvo je na kolenu držao dečaka, a devojčica je muzla krave i spremala konak. Zatim je dečak zatvarao krave u štalu, a devojčica je morala 'da mu sedi na kolenu. Deca su još od malena bila naučena za samostalan rad — da se hrane i pribavljaju jelo. Ti ćeš otići i videti: pravi mali ljudi!

— Onda je, — nastavi Bojana — Avram skinuo cipele, a obuo sandale. I to je ostala zagonetka. Mi se i danas, u čudu, pitamo zašto se morao prezuvati. Jesenji dan je bio dosta suv i sunčan, baš kao ovaj današnji, cipele mu nisu bile raskvašene dok je prelazio polje, i nije morao da ih prezuva. Deci je rekao: »Dobri tatini, večerajte, a onda odmah na spavanje, da što pre porastete. Tatu večeras boli glava.« Pa ih je polegao, pokrio i izljubio i, odlazeći, dođao: »Tata ide malo na mesečinu i čist vazduh.« I izašao je. Okrenuo je ispod sela, prema polju. Lutao je po opustelim njivama — sama crna velika senka. I danas pričaju seljani da su ga videli uznemirenog i bolnog, sa rukama podignutim prema mesečini. Bežali su, sklamiali su se, jer su se plašili niegove crne senke i urlika koje je puštao. Svi su mislili da je Avram već poludeo. Otišao je, kažu, do one niive na kojoj je, onog leta, umrla Anđelija. Bila je u drugom stanju. Bušila je sebi vodenjak, Svoju je utrobu čačkala guščijim perom. Htela je da pobaci. Dece joj je bilo dosta, Baš se žnjelo žito i jele su se jabuke petrovače kada se to desilo. Umrla je na njivi, među snopliem uzrele pšenice: usirena krv joj je grunula ispod suknje; prebledela je; legla na snoplje i uskoro izdahnula., Avram je mrtvu, na rukama, sa njive, doneo do kuće, Položio je u šljivak, na suvo seno, i deca su se strčala i zalelekala. Upalili su joj sveću i Anđeliia ie, u roju muva, umazana krvlju, ležala... Kažu da je te noći Avram lutao po onoj njivi. Vetar mu je fijukao oko ušiju, a on je dizao ruke prema nebu i pričalo se da je iz sebe puštao bolne urlike. Već se tada mislilo da je poludeo, i bežalo mu. se s puta. Ne zna se da li je sve to tačno. Tako narod priča. Okupam mesečinom, lutao ic okolo... ;

· — Kako se nije ženio? — rekoh. — To mi je bilo nejasno — dodade.

— TI tebi je bilo poznato da smo ga nagovarali godinama da učini tako što — objasni Bojana. — Nalazili smo mu žene, gurkali ga, provodadžisali, trudili se da neku dovede. Bilo bi mu lakše, Bio bi manje usamljen. Čovek i žena najbolje žive udvoje. Tako je priroda udesila, i to se zna. Ali on je uporno od'bijao. Ne zna se da li je toliko žalio Anđeliju. Dizao je decu i živeo rusamljeno. Protiv tuge se borio šalama. Svi su mislili: Avram je takav čovek koji nikad na sebe ne bi mogao dići ruku. Avram je čovek kojem se mili Živeti, Izgledao je vazda veseo i ti ga takvog i znaš. }

— Znam ga kao veseljaka — rekao sam.

Osluškujući tajanstvene večernje šumove, koji su dolazili iz tamne dubine planine, opet smo dugo ćutali. Ćutali smo skamenjeno i Ppili rakiju. Čovek i žena su se pribirali da nastave priču. Prisećali su se redosleda događaja, Činilo im se da je to za mene bilo najvažnije i zato su unosili toliki napor da slika bude što jasnija. Videli su da me ozbiljno uzbuđuju, Jer sam neke stvari pokušao da pribeležim. — Bila je duboka noć kad je Avram zadnji put došao kod nas, — nastavi čovek s uzdahom u kome je bilo dosta žalosti. — Mi smo uveliko spavali. Pas je jednako lajao i ja sam pomolio glavu kroz prozor, Odmah sam ga prepoznao: stajao je pognuto, senka od čoveka, noćna utvara. Opet sam naslućivao da se u njemu dešava nešto neobjašnjivo, da se raspinje i jede iznutra, u svojoj utrobi. Rekao sam mu: »Avrame, brate, zašto me spavaš? Što nisi sa svojom decom?« A on je kašljucnuo, još više se pognuo i rekao bespomoćno: »Ove noći me nikako san neće. Vazda snujem Anđeliju. Vazda mi se tako ne da — niti moj ležati niti hodati; niti mogu biti budan miti spavat1...«

— Baš je tako rekao — potvrdi žena. Razgovor sam slušala, jer sam se i sama naginjala kroz prozor. Ja sam Avramu predložila da spava kod nas, da ga mi uspavamo lepim pričama. »Biće ti lakše«, stala sam ga ubeđivati. »Nema mesta gde bi se mogao smiriti«, rekao je, i ušao. Upalimo lampu i vidimo: pred nama stoji izmučen i bled čovek, neobrijan, upalih očiju. Mučenik, pomislim i hoću da mu pomognem, a kako — ne znam! TI vidi se: jad ga jede, muka ga razara, ali joj nikako

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

»Kao u mladosti«, počujmo i njehu reč' ji Koja ·bi da se vrati tamo gde nema usporedbe

U dane kad je nezahvalno upoređivati Se sa

pticom

I kad te široki vidik plaši, a godina biva - | nejasna,

Ona ham kaže da jagorčevina miriše i pod smetom godina. |

Gospa je mislila na smrt, utvrdimo sa bolom. Ništa se he događa, dodajmo najzad i sami.

. Naknada je obmana, zav?šimo tako ma Pprečac.

Ostavljajući zhamenitu ženu samu među

mislima

"Koje joj se ove zime vraćaju i nameću,

Zagrobni soko

Videh ga u carstvu suše kako ište Nebo da mu se primakne

Kad više ne može da mu poleti

U prazno sretahje. |

U kamenu ga sape ruka Uzevši mu sve

Bodrost prsa, sažetu šaru I dokolicu u glasu.

Njegova krila okrenuta su prema omorihi Raširena i zaustavljena smrću u blećima. Kao kod btica kad dugo stoje žedne I mehjaju. glas osećajući nepravdu. .

A obrađivač kamena potvrdi Majstorsko bismo Da pticom stvori hlad i pomogne počinak Onome što je zauvek prešao

Tamo gde se sva svojstva, gube.

O LL uo en a in dn do bi a i daaa giboni

ne može doskočiti. Tolike je boljke i nćvolje imao, šapnuh, a ova mu je izgledala najveća... — Baš ništa nije govorio? — opet upitah.

— Baš ništa, — odgovori čovek. — Nemo je ćutao. i i ea — Ja i sada mislim: zbog Anđelije je to,1

onoga leta, — reče žena.

— To se pouzdano ne zna — odgovori čovek. — Samo dobro znam da je pre toga putovao. Prvi put je putovao tako daleko. Rekao ie: »Idem malo da obiđem svet: da vidim ka-

o se živi. Bio je u drugim krajevima kod rođaka i prijatelja. Išao je čak do Beograda. Hvalio se da je svuda lepo bio dočekivan i čašćen, ali se s puta, to se odmah videlo, vratio potišten, utučen i zamišljen. Sve manje govorljiv. Smeh i šala kao da su u njemu presahli. SEOODa

— Odmah smo videli da se u Avramu nešto zauvek slomilo. Jednom je rekao: »Osećam da mi se nevolja sprema.« Mi smo to shvatili kao slatku ludoriju i smešili smo se, jer se zlo teško moglo naslutiti...

— Da li je spavao kod vas? — upitah.

— Nije. Zalud smo ga nežno moljakali. Tvrdoglavo je odbijao — Yeče žena. — Samo je zatražio pilulu protiv glavobolje. »Tako me vraški boli glava«, rekao je mršteći lice u veliki bol. Dali smo mu pilulu koju je popio sa čašom vode.

— A onda je ponovo izašao na muesečinu. »Deca će se plašiti«, rekao je pribrano i Dpošao zabrinutim korakom preko šljivika. Ko uskoro se vratio i zatražio kaput. Rekao je: »Hvata me čudna yrozDice; telo mi drhtulji.« Dao sam mu svoj kaput. Zahvalio se i prebacio ga preko ramena, Pošao je i ličio je u dugom kaputu na apostola. Videli smo sandale na nogama, U njima je išao nesigumo, jer su bile nezakopčane...

— Glasno smo rekli: »No, najzad, Avram smiren ode kući«. Ja sam hteo da ga pratim, ali je on to odbio. »Zaboga, nisam dotle valjda dogurao«, rekao je i zakoračio stranom, prema svojoj usamljenoj kući.

— Dugo smo gledali za njim sve dok se nije izgubio u pravcu gaja.

— Čim je svanulo, odmah sam išao da ga obiđem — mastavi čovek. — Deca mi potrčaše u susret i cmizdravo povikaše: »Čika-Marko, tata noćas nije spavao kod kuće.« Ja se uplaših ali to skrih od dece, i rekoh im: »Smirite se, lepi moji.«

Čovek i žena ponovo zaćutaše. Bili su svesni đa je baš to najbolnije.

— Šta bi? — rekoh zabrinutim glasom,

— I sam možeš naslutiti — reče žena.

— Tražili smo ga tri dana — reče čovek. — Lutali smo okolo, po selima, raspitivali se: da li je neko video Avrama sa dugim kaputom prebačenim preko ramena i sa raskopčanim sandalama na nogama. Neki su ga videli, ali je to bilo nepouzdano, samo nagađanje: luta po poliu senka...

— U nebo se nije odselio, u zemlju nije propao, i ja sam rekla Marku: »Idi u gaj.«

— I ja sam otišao u gaj. Još mi je gaj bio sumnjiv. Tu, u gaju je, u mladosti, vodio ljubav sa Anđelijom. Gaj mi jie bio sumnjiv, Jer su se nad njim, vazda, vijale vrane i čavke,i zloslutno graktale. I nađem tamo Avrama: skinuo sa sebe odelo: izuo sandale, obesio moj kaput o stablo, Bio je samo u gaćama i Sri Visio je na jednoj grani, užuteo i ukoen... i Ponovo smo zaćutali. Ispili smo još po jenu. — Tako više nije bilo Avrama — reče žena

s razumljivim uzdahom. · Sedimo,i gledamo kroz'otvorena vrata: u daljini, kraj krivudave ceste, pored čuperka užutele šume, stoji, usamljena, od sela odvojena, kuća Avramova. Oko nje dvoje dece: devojčica i dečak. žao NP

— Već su, uverićeš se, tako otvrdli, odrasli HPA INČA — reče žona. · i

·— Zaboravio: sam dati kažem — priseti se čovek. — Znaš li na čega je, SiBAafe: iz SaBe ne, ličilo Avramovo obešeno telo? Ličilo je ma veliki znak pitanja. Tu sliku ne zaboravliam, tu sliku česte snevam: Avramovo telo ukočeno i zrŠeDO u znak pitanja.

spismo ioš mo jednu i OBtAap n aPBhi kori, pođosmo da mu

Više nismo govorili,

KNJIŽEVNE NOVINE