Књижевне новине
KNJIŽEVNE
NOVINE
intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju
!
. O svežinic i Đolu sveta
KADA JE NEDAVNO, povodom sedamdesetogodišnjice, boravio u Učiteljskoj školi, Dušan Matić mi je za »Književne novine« obećao razpovor po dogovoru sa Tanasijem Mladenovićem. Neposredno pre toga uputio sam mu nekoliko pitanja, ali pošto u međuvremenu nije odgovorio pismeno, pri ponovnom razgovoru smo se definitivno dogovorili da odem kod niega, pa sam 28. oktobra otišao i sa njim, u njegovoj kući, u razgovoru proveo oko tri časa, Posle izvesnog ustručavanja i »bojazni« da neće imati šta novo da kaže što već nekome nije uintervjuima rekao, razgovor je ipak potekao..,
DETINJSTVO JE svojevrsni doživljaj svakog čoveka, posebno umetnika, jer ga on na svoj način, makar koliko, u stvaranju rekonstruiše. Čega se Vi sećate iz svoga detinjstva što bi toj rekonstrukciji imalo da posluži kao mogućnost povratka svetu detinistva?
GOTOVO SE pretpostavlja da ic detinjstvo Uvek detinjstvo, uvek divno, da je ta divota u njegovoj prirodi i da je uvek detinjasto. Uos-. talom, to je sa svim dalekim stvarima i sa budućnošću, na primer. Nekako' uvek prošlost ı sutrašnjica, a u ovom siučaju delinjstvo, izgleda da moraju da budu divni. A to ne mora uvek da znači. Moje detinjstvo je uvek bilo mnogo ozbiljnije nego što ga čak i sam pri ćam. Na školu sam, na primer, Ostao gOtOVO uvek kivan zato što ni moj plač nije pomogao da. me prime sa šest godina u. prvi razred OSnovne škole, Nesrećom ili srećom, moj datum rođenja ( rođen sam, kao što znate, 31. avmusta 1898. godine) poklapa sc sa početkom skolske godine. Osnovna škola ie sa radom počinjala 1. septembra, a, i sami znate, upisivanje se i onda vršilo u maiu kao i danas, pa me ni za živu glavu nisu hteli da prime pre vremena. To osnovnoj školi nikad nisam oprostio jer sam sve za prvi razred znao napamet unapred, blavodareći bratu starijem od menc dvc godine. Zato su mi časovi kasnije bili dosadni. Jedino sam se trudic da me učiteli nikada ne uhvati nespremnog. Sem toga, moje osnovno školovanje išlo je kroz nekoliko škola, odnosno grado-
va. Srbije, te Vam, ha neki način, i. nemam”
školskih drugova. Stoga sve ono što čini detinjstvo detinjstvom bila je moja sopstvena porodica i — to je sve. A tu, u kući moje ic detinjstvo bilo drugo. Ako je i bilo igara onda se moi brat igrao, a |a sam ga samo pratio, te ie tako kod mene igra ostala čežnja čitavog Života. Zato ie, možda, Palavestra pišući povodom moje godišniice svoj csej i nazvao »USLOVLJENOST 1 IGRA«.
·'Ako: dublje zagledam kako stvari stoje, i moja prva i moja poslednja igra bile su vrlo, vrlo ozbiljna stvar. Već je i moje detinjstvo bilo duboko dotaknuto, skoro ranjeno spoljnim, ozbiljnim događajima. Pamtim već 1908, tzv. aneksiju Bosne i Hercegovine. Osetio sam svu ozbiljnost situacije Srbije, a onda svu ozbilj nost dramatike ratova koji su nastupili već na kraju mog trećeg razreda. Balkanski rat je vec jedna moja izgubljena školska godina, ali je zato ostalo čitanje; zatim je došla 1914. godina, prvi svetski rat. Sa petim razredom došao jc veliki raspusı, kad su škole postale bolnice. Kao što vidite, vreme je mnogo ozbilinije, nego što na prvi pogled izgleda, utisnulo trag: u moje detinjstvo, ako kažem da su to godine mog detinjstva i dečaštva. Inače, u vezi sa. ratom je i moja prva pesma u prozi. Tu dolazi ono što je izišlo iz ratnih teškoća i muka ovc zemlje. Početkom 1916. našao sam se sa grupom srednjoškolaca u Nici gde sam maturirao u improvizovanoj, zavičajnoj srpskoj gimnaziji. Iz Nice sam otišao u Pariz oktobra 1917. uodine, posle čega je iz. Nice Srpska gimnazija, u kojoj je učio i Gligorić, prebačena u Bolije. Ja sam sa jednim prekidom (dolazak u Beograd), u Francuskoj ostao do 1923. godine. Inaće, diplomirao sam čistu filozofiju u Beogradu 1922. godine.
VAŠE KNJIŽEVNE SIMPATIJE, u mladim danima? O tome me volim da govorim racionalističk! ili, kako imam običaj da kažem, dositejevski, mada spadam u ljude koji se dive 'Dositeju. O tome bih da govorim sa nekim neredom i haosom, sa onim svim bubrenjem kojim se literatura otvori jednom dečku ili kako se on olvori prema toj literaturi. Ja Vama neću pričati koje sam pesme znao naizust, a znao sam ih ogromno mnogo. Bilo mi je tačno jedanaest godina kada sam u omladinskom listu »Vemnac« naišao na opis Tolstojevskog bekstva iz Tasne Polianc i opis njegove smrti. Čini mi se da sam zato na času veronauka, iako sam bio veoma poslušan đak, čak bio opomenut da se za vreme časa bavim nekim zabranjenim sivarima. Nije prošlo ni tri godine a ja sam već pročitao »Rat i mir«. Nisam ni slutio da će log istog leta početi opet jedan starašan rat. A u međuvremenu već je došao na red »Pan« Knuta Iamsuna i gotovo cela naša literatura i sve što ie izdala SKZ. Bilo bi mi potrebno da imam neka izdanja S.B. Cviianovića ı Gece Kona da 'bih se setio šta sam sve čitao do 1915. godine, kad vočinje odisc|a naše vojske preko Albanijc Da. Da. I »Saputnici« 1, Sekulić, i njena »Pisma iz Norvečške«, ı nien prevod »De profundis« Oskara Vajlđa, i »Tako je govorio Zaratustra« F. Ničea u vrevcdu Milana Ćurčina, i »Ekonomska teoriia« Karla Marksa od Kauckogs iz koje sam učio marksizam i, kad smo već kod toga, da se bar za nešto malo pohvalim, desilo mi
se veliko čudo da pročitam u hrpi knjiga. koje sam otkrio u kući staramajke, prvi srpski pre vod »Mamifesta komunističke partije«.
DA LI JE pristupanje nadrcalističkom pokretu za Vas značilo prirodan nastavak stvaralačke akcije ili je imalo udela u pogledu raskida sa Vašim dotadđašnjim književnim nazorima?
NE MOŽE SE REĆI da je to bilo pristupanje upravom smishi reči. Pripadati jednom pokretu može se na više načina, Biti sasvim blizu njegovog jezgra, u ovom slučaju u blizini mladih francuskih pariskih pesnika i pisaca, među kojima je bilo i Francuza i stranaca, ili izdaleka, kao što je bio.moj slučaj, i samo u Vrćmenskim kontaktima sve do trenutka kad se
1930. formirala nadrealistička grupa u Beogra-
du. Značaj te nađrealističke grupe i nadrealističkog pokreta u Beogradu, iako je bio kratkotrajan, ostavio je mnogo dublji trag nego što izgleda na prvi pogied, ako se uzmu u obzir literarna ostvarenja te grupe. Jer, izgleda da je i delovanje onoga što možemo da nazovemo nadrealizmom ili nadrealističkom tendencom u stvaralaštvu takve prirode da ona ne predstavlja jednu literamu školu ili jednu tehniku, već pre svega znači izvore inspiracije koja može da obogati stvaralaštvo u svim oblastima. Uticaj nadrealizma pre liči na neko zračenje, na neku vrstu radijuma čije se dejstvo na prvi pogled ne opaža, ali koje je presudno i doefinitivno. Ja ne bih rekao da ima nadrealističke pesme ili slike, ali se oseća svaka oma pesma koja je prošla kroz retortu nadrealističkog tretmana reči ili slika. To je ono neuhvatljivo. Mislim da ovaj način izražavanja ne treba više da nas zbunjuje, nas koji svakog dana baratamo sa stvarima čiji nam mehanizam nije uvek jasan, kao televizija, na primer, čije dejstvo predstavlja zračenje nevidljivih, a ipak, prisut. nih supstanca. i
VAŠA KRILATICA: »Poezija je neprekidna svežina sveta« u nas se upotrebljava gotovo isto ioliko često kao i Kostićeva odrednica za pocziju »među javom i međ snom«. Smatrate li da se one prepliću i dopunjuju? Niste li Vi
_pod svežinom poezije upravo imali u vidu tu |
:Po |
čarajuću karakteristiku poeiske ispoljivosšti?
SMATRAM da upravo poezija u njenom najčistijem značenju mora da.nas dovodi u kontakt sa onim što je prvobitno, najbitinije, ono što je u korenu. Veliki romantičarski pesnik Novalis za ono vreme neočekivano, ali danas sve razumljivije, isticao je da je poezija »neka nova nauka«, nauka koja tek nastaje (i da ju je vrlo teško definisati); da su reči sklad,..lepota, proporcija, samo jedan uvid u ono što u svojoj biti poezija znači. Iz te atmosfere je proizišla ova moja formula o poeziji 'kao svežini sveta. Ona hoće samo ovo da kaže: da se poezija nc iscrpljuje ni pravljeniem stiha, ni tzv. lepotom ili estetskim užitkom, da nam, upravo, poezija otkriva koren stvari, ono što nam u prvi mah izgleda nepristupačno ili nerazumljivo. Ta osobina poezije nam je potrebna da je shvatimo, jer nam duhovni kao i obični telesni život svaki čas može da se pretvori u konvenciju, u krutost, da postane tup, neosetljiv, neprijemčiv i svaki čas mu je potreban svečž VazZ-
duh poezije kao ozon u zagušljivim prostori-
jama. Verovatno da je san čovekov taj u kom» on može da dotakne korene i Osnove Unutrašnjez života.
KAKVU RAZLIKU uočavate u poeziji između dva rata i posleratnoj, savremenoj našoj Dpoeziji? Koliko ova druga duguje prvoj i da li je u nečem prevazilazi?
ČESTO SE DEŠAVA da dve-tri pesničke gencracije žive zajedno. Ja ću Vam navesti slučaj da ne mislite da je to samo izuzetno kod nas, — slučaj u francuskoj književnosti između dva rata. Gotovo paralemo na planu široke publicistike, razvili su se Žid, Klodel, Valeri — koji su imali oko pedeset godina — i mlada generacija nadrealista — koja je u proseku imala dvadeset pet godina. I kod nas je nešto slično: suočile su se tri generacije — oni koji su imali oko šezdeset godina posle oslobođenja, oni koji su prelazili četrdeset i oni koji su između 1950, i 1968. imali jedva dvadeset, zajedno su objavljivali. Sociolozi i Književni Hstoričari mogu vrio lako da nađu razloge zašto se tako desilo. Uslovi života, mogućnosti objavljivanja, kad se dovedu u vezu sa ratovima, političkim Dprotresima, društvenim sudarima, preokupacijama najvećeg broja intelektualaca i pisaca društve. nim i nacionalnim pitanjima kod nas, objašnjavaju zašto je na čisto književnom planu nastupila bujica i sudari generacija. Kao da je bio nastupio trenutak koji se, isto tako, može istorijski objasniti u kojem se svako od,onih koji su se dotakli pisanja želi što punije da izrazi ili iskaže, Otud nije čudo što je nekoliko naših velikih pesničkih imena, pesnika koji su davno počeli da pišu, pisalo do zadnjih nekoliko godina. Čitava međuratna generacija došla lie do svog punog izraza posle 1950, godine. Da budem kratak: nova generacija je svakako pesnički pismenija u odnosu na generaciju koja joj je prethodila posle rata, a neki od mijih čak prevazilaze veliku pesničku generaciju iz 1920. do 1930. godine.
POŠTO JE VAŠA esejistika popularniia od Vaše poezije rećite nešto o eseju kao književnoj vrsti. Koje kvalitete mora da poseduie kao stvaralac onaj ko se odlučio da se esejistički obraća svetu, čoveku, umetnosti?
Direktor Tanasije Mladenović. Glavni i odgovorni urednik Zoran Gluščevi - i Božuvić, Dragoljub S. Ignjatović, Bogdan Kalafatović, Momo Kap or, Miodca CO "deka Smiljanić i Branimir Šćepanović. List izlazi svake druge subote. Pojedini prmerak '50 par (500 starih dinara). Za inostranstvo dvostruko. List izdaie Novinsko-izdavačko preduzeće »Književne
ljenje i administracija). Rukopisi se ne vraćaju. Tekući račun broj.608-
qyaj)či”
%
S ua
intervju inter
\
Kovač, Đorđe
.i zbirke. manji
DUŠAN MATIC
POPULARNIJA JE zato što se veći broj moji eseja pojavio u dnevnoj štampi, a pesme po čazbirkama, a Vi znate „da se časopisi
sopisima i
menja, jer se ı \
s epohama menja. Montenj je sedeo u kuli svop zamka, sam razmišljao i, eventualno, pisao za mali broj odabranih svojih prijatelja. A onda su došle novine koje. su za poslednjih sto pe deset godina izmenile našu komunikaciju sa ljudima. Kako da danas razmišljam sam 7a nekoliko svojih odabranih prijatelja, kad problemi koji mi se nameću prevazilaze i mene 1 moje prijatelje, i rekao bih sve nas: TI zato, razgovaram, moram da. razgovaram i da ko respondiram sa svima, da tražim i da od njih očekujem saradnju na jednom sudbonosnom i delikatnom poslu koji se zove naše. snalaženje u svetu, Koji, na 'alost, nije napravljen po našem običaju, a koji moramo da učinimo, bar donekle, čovečanski nastanjivini i prilagođenim. To' je posao esejistike. Filozofija možda traži apsolutnu istinu, a: esejistika pokušava, traga, dok smo još pred. istinom, dok je do kraja nismo odgonetnuli da, ipak, nekako živimo i da ne izgubimo svaki razlog da Živimo. POLO i :
KAKO PO VAŠEM MIŠLJENJU književni stvaralac najviše i. najbolje doprinosi. svojoj naciji, zemlji? Kada je njegovo »ne«, a kada njegovo »da« majcelishodnije wu tom doprinosu?
POVODOM TOGA želeo bih da kažem sledeće: mislim da'nema jedne univerzalne formule za pisca. Po meni. je skoro svaki pišac zaseban svet. Ima pisaca i umetnika koji svoj protest prema svojoj epohi, koja im se čini nepravedmom i za osudu, mogu da' učine na taj način što se celi posvete :poeziji i kao. da svakim ..svojim stvorenim umetničkim delom i rečju. toj svojoj epohi kažu NE. time što, stvaraju: pesnička dela i umetničke tvorevine.za' jedan nov, budući svet kome oni teže. 'Ali ima pisaca koji su toliko zariv.eni u stvarnost svoga Vremena.da. im je jednog trenutka: revolt: jedini odgovor. na mjega. Samo je Emil Zola, pisac »Žerminala«, mogao da, uputi čuveno, pismo
predsedniku Francuske republike u:doba Draj-"
fusove, afere. To njegovo »Optužujem« ,proističe iz celog njegovog dela, što nije slučajni „čin u njegovom ljuje sve umetnike i. pesnike. svoga doba koji zajedno sa njim saosećaju, ali, predani svom delu, ne raspolažu onim oružjem pisanja koje je bilo potrebno. Zoli je bilo moguće da najzad i direktno kaže svoju optužbu. I zato u njegovom »Optužujem« ja vidim i najdelikatnije
· i najsuptilnije francuske pesnike kao što su
Stefan Malarme, koji to »Optužujem« nije napisao, ali koji stoji iza njega. To neposredno
»da« i »ne« u javnom životu je izuzetno i, Za-
ista, samo onda! neophodno jednom pesniku kad je vreme takvo. da piscu drugo ništa ne preostaje. Pisac nije novinar, njegovo je da Ppiše ı da stvara i samo onda kad se u njemu Javi gnev on mora da nađe načina da ga izrazi.
DA LI KNJIŽEVNIK m . iličan? ože i sme da bude apo
NE DEFINITIVNO. TI to nikad nije bilo miti je moguće, jer svaki pisac je živi čovek i građanin koji živi u svelu u kome polemika u pojedinim trenucima u časovima. raia i društvenih preokreta postaje sve.. Ali, ima
trenutaka. kad njegovo delo zahteva izvestan.
f
novine«,
životu i reagovanju. I on iskup-.
je Bogdan: A. Popović. Tehničko-umetnička oprema Dragomir Di ? ol ] prema Dragomir. Di
| Lebović, Borislav Pekić, Predrag Protić, Dušan :š
at (505dipard), GodišH|a DE Ol 10 ZabSoHi Opa w tan Puvačić, Dobroslav Smilianić, Radomir Beograd, Francus ka 7. Telefoni: 627-286.(r
1-208-1, Štampa »Glas«, Beograd, Vlajkovićeva 8
"knjiga može
“iu intervju intervju intervju in
Razgovor sa Dušanom Matićem
mir, izvesnu usamljenost i pred tim imperativom piscu ne ostaje ništa drugo do da sc tom imperativu pokori, dok uc dočic u pitanje njegovo ljudsko dostojanstvo. ;
MNOGE, KNJIGE su u prošlosti stavliane na inđeks, spaljivane, zabranjivane, ili prećutkivane, Recite nešto o »vraćenom« životu tih Knji-
ga i njihovih autora?
KNJIGE SU kao i liudi, 5 , jedne strane, pa mogu biti optužene, osuđene ili spaljene. Može se desiti da im nestanc traga kao što sc dešava u zemljotresima i velikim društvenim Katastrofama. Knjige se od ljudi razlikuju jedino u jednoj vrsti nadživljavanja kuajiga. Jedan ljudski život konačno je uništen, jedna spaljen:: vaskrsnuti kao fenikš iz svog SOpstvenog pepela ako bar jednom njenom »žaljubljeniku« pode za rukom da je spase od vatre, ili čak nekom obesnom radoznalcu koji iz sujeverja sačuva jedan Ten primerak · kao što se sačuva parče konopca obešenog čoveka. Đa ne mislite da je to šala mogu Vam reći da sam jedini primerak kojim raspolažem moje i.Vučove »Marije Ručare«, koja je bila zabranjena i svi njeni primerci uništeni u leto 1935. godine, posle oslobođenja dobio od okružnoš tužioca grada Beograda, sačuvan od bre rata. Na taj način knjige nadživljavaju i mogu da irnaju duži v>k od najdužep veka jednog. ČOveka. ; ·
A PREĆUTANE knjige ili pisci?
TU DODIRUJETE jedno uznemirujuce pitanje. Ponekad ne znam za koje vreme čovek. piše. Da li za neposredne savremenike, za” čitaoce koji će doći, ili one čiji'lik stvaralac ne možc mi da· nasluti, ili za još dalja neka pokolenja. Knjige izlaze ispod ruku ljudi.i nehotice imaju nešto 'i od tih ruku i od tih ljudi, ali njihov život je mnogo složeniji i tajanstveniji i na neki drugi poseban način imaju svoj zaseban život koji nikada ne može tačno da se pred.· vidi. Mene uveravaju da danas nema više Stendala koji pišu na mansardama, Do konzulatima širom sveta, knjige koje niko ne čita, di
. 1o.danas ne postoji i da izdavači poznaju gO-
tovo sve moguće ı poznate ı nepoznale Disce, 'Međutim, izgleda da se tu ljuto varamo. Ako mi ove moje godine ni za šta drugo nisu DOslužile, makar su donele to saznanje da mnogc pisce koji su u mojoj mladosti bili u prvomi planu gotovo nc vidim u rukama mladih, Pp: čak ni u mojim. A, najednom, cvo nekih pisaca koji su negde nevidljivo postojali, a za koje n: ja nisam znao.-Pa hajd, što ja mnisam:znao! Ali ni napromućurniji izdavači za njih nisu znali, pa tek kasnije počinju da na njima za: rađuju. Gde ie Meterl nk. pa i mai Knut Heriusun moje mladosti, a Džems Džojs je već po SLOJA Kafka · je pisao svoje prve pripovetke iftd., Ita.! ;
ŠTA OD STVARALAČKOG ide u biblioteke a šta u muzeje?
NA ŽALOST, to se ne može predvideti.
U ČEMU VIDITE značai tandem-autorstva i Oe ga obiašnjavate? Vaše iskustvo na Ovom planu
ZAJEDNIČKO PISANJE je mnogo češće ego što se obično misli. Negde jie drugi nevidljiv, a zajedničko pisanje je nesumnjivo, naročito kad je u pitanju proza koja povlači kritičko razmatranje teksta, popravlianje, suočavanje sa objektivnim istinama. Zašto i četiri oka ne bi mogla ponešto bolje da vide nego dva? M&žda je do moje saradnje sa Vučom i nekim drugim dolazilo zbog izvesnog nadrealističkog iskustva i poverenja da se misao sama piše, Da JOJ.. prema tome, ne smeta da i pri stvaranju prisustvuju dvojica. Uostalom, društvo poal tek sa trećim. Dvojica su još usamljen
ZNAČI LI TO da se za onog trećeg i stvara? ·
UPRAVO TO ZNAČI, U nekakvim mojim, šaljivo govoreći, sabranim delima, jedna sveska bi morala da bude posvećena tim tandem-delima; ta bi sveska mogla da nosi naziv »Saradnja« Tu bi se našli Vučo, Ristić (neću da kažem Marko, nešto sam ljut na njega), K. Popović, Davičo, Đ. Kostić. ji
NAJZAD, smatrate li da sredstva masovne ko-
munikacije ugrožavaju lit HI ) da, u nečem Uoriste? eraturu ili joj, mož-
NE UGROŽAVAJU. Čini mi se samo da se duboko menjaju forme u kojima će se knjiga pojavljivati, objavljivati, manifestovati Knjiga će samo drugim putevima doći do čoveka Uostalom, pre pronalaska štampe, bilo je glasno: čitanja u grupama; ono što danas radio i telcVIZIJA rade u velikome, isti je posao, Možda bi ovde žao da se vratim na ono Vaše pitaajet Št e ladu biblioteke, a šta u arhive. tcieiije učini ae nij, reč - arni, it > Jasnije uoče razlike iz-
DOOM S Oaoga što treba da.ode u biblioteke i i Hdroyimaju i muzeje; ili da se međusobno 1 GI ; Nemačkoj pisci čitajući pesme 0 iu zarade toliko da od toga štampaju Je zbirke, Eto, da time i završimo, i
Dragutin Ognjanović
mitriiević. Redakcioni odbor: Božidar · dinara), (redakcija)
polugodišnja 5 novih dinara i 626-020 (komercijalno ode-