Књижевне новине

ОЉА ИВАЊИЦКИ: ТИН УЈЕВИЋ

КА ОТКРИЋУ СВЕТА

О ЧЕМУ је реч у овој песми2 О иронији, гротески, самом сатанизму2 Или је то, просто,

исповест, саобраћај искуства, потреба да се ·

каже једна чудна слика, тренутна, па зато драгоцена2 Кога је песник позвао у помоћ; алхемичара (да претвори облик у привид), злочинца (да убије крв сакаћењем сенке), инквизитора (да саопшти реч осуде, несхватљиву, лажну, али уништавајућу), или — неку једноставну, јуродиву невиност, биће најопасније, која разуме и допушта преобраћење душе у ситостг И зар му је помоћ била уистину потребна — да све испретура, помери, ишчаши, наглавце постави, да нас уведе у један немогућан положај, наглашеног косог угла, вртоглав из којег су вертикале бачвасто дебеле а хоризонтале сасвим уске, глистасте, па доживљавамо сан сна и јаву јаве, нешто оштро, мамутски увећано, нестварно али истинито, јер се плашимо, и' јер је страх непогрешиви показатељ да нешто јесте“ Коначно, да ли је у питању језгро постојања (величина сасвим непозната, па мотућна свакојаком структуром и односом), или је то преко света бачен плашт — да се ништа не види, да се само звук чује, стравичан разуме се, нека музика елементарна, сиромашна бојом и тоном, али разарајућа за наше лажне душе и наопаке путеве наштх истина»

Није ваљда све ово слика игре: губим себе самога, а свет, шарен и с безброј места за скривање, помаже ми у томе, па ми неки пут допусти да се нађем, а неки пут — не; оставља ме забезекнутог; онда вичем, ојкам, звиждућем, као и иначе у паници, и то је ~— песма; надам се, тад, да ће се за то довивање закачити моје проклето „ја“ или да ће ми се по њему вратити, пресрећно, али се, чешће, догађа да се одазове нешто друго и неко други; тако сам песник: у нади да нађем себе, састављам туђе изгубљено и растурено; тражећи свој сопствени глас озвучавам раскомаданост света, и људске несреће2!

Правилно постављено питање — готов ОА4>говор. А оно још није постављено. Да би се Аао њега дошло, неопходно је разјаснити Ава Мјевићева одступања: једно — од његовог личног песничког поступка. (дистих); друго — од песничког искуства У. општте (однос целине и детаља).

У „Фисхармоници" Ујевић се служи дистихом с доследно наглашеном намером. Дистих је, по свом закону и захтеву, нелирска творевина, готово противлирска, тражи кратак дах а у њему оштро сабијен ваздух, више је за неки други напор, сличан слортском, најмање за имагинативан. Ујевић га не воли, и њиме се ретко користио; и. никад овако потпуно. Шта је хтео2 Несумњиво да истакне један исконски паралелизам; живота и човека (као свести о животу, о обома). То су два света, један у другом, чешће један поред другог, а однос им је супротстављање, неко инаћење; кад један јесте, други одговара — није, и обратно, оно познато: ја овако а ти како знаш. Чини се, крајња неподударност, две паралеле које се ни у једној тачки неће саставити. Али, већ само ење јесте спој, само пркошење подударање. Дистих, тако, овде, добива функцију извесне симболичне схеме, метафизичког графикона, и — представља темељ песме.

Сама песма саграђена је тако — чудно! да детаљи буду важнији од пе дине, мада изван целине, и то баш овакве, не могу имати ту важност, ни значај који им 1е намењен. Тих детаља је неколико. Издвојени, они чине песму за себе, песму у песми:

Ми смо ишли путем. Пут је био дуг. Касно опазисмо да је тај пут крут,

У нама пламен скитни страсника.

Ноћ нам шаље ћука, свога гласника. Нас ће обузети горостасна шума, Израсти ће лишће чак и поврх ума. Истинскому бићу ми смо прешли међу. Жарки пелуд с цвијета пао нам на вјеђу. Ето, збори земља; ето, шума плаче;

Кад крчма на друму дочека свираче.

Детаљи „су, овде, утолико главни — што издвајају мисао да би дело о слободили за предосећање и визију. Скакачима увис највише муке задаје баш оно што их одбацује — ноге. Тако је и с мишљу м визијом, тачније — с мишљу и имагинацијом. и песник суштински значи умети моћи прећи границу мисли и имагинације („Истинскому бићу ми смо прешли међу"), осећање света преобратити у представу света, а ову у откриће, Откриће света није свођење на атом, на прах, на борју или вечно кретање, на ватуу или воду, на праенергију или супстанцијалну енергију; није апстраховање. Откриће света јесте налажењес тачке (ито једне од тача-, ка) с које је свет уистину још дубљи и бесконаччији, уистину необухватан и вечан. Не, дакле, долазак до краја, него налаже ње полазишта, Ми смо још увек далеко од истинских полазишта за истинско разумевање живота и људске судбине. Отуд оно Ујевићево „Фалимо ми сами". Њега, међутим, не смемо примнти здраво за готово,

_ Реч јео привиду парадокса. Најпре постоји слој ове логике: не фалимо за страдање и

каже |

бне-

хармоника

ТИН УЈЕВИЋ

АЕ5 РОЕТЛСА

Слика моје душе нема кроднике,

Крајолик мисли, то је звук хармонике,

Шишмиш је у крају к'о мрена, на очима,

„Гдје се сања. почињег Рдје се дочима2

Земљи расту косе. Тај је мјесец копије,

с неке разгледнице старе што ме опија,

Ми смо ишли путом, Пут је био дуг.

Касно опазисмо да је тај пут круг.

По дану мјесец не нас своју слутњу сипа,

Дивљи кестен цвјета и мирише липа,

У нама,пламен екитни страсника,

Ноп нам шаље ћукаа свога гласника,

И све ноћу бива пуно свете страве.

Шешир нам се диже сам врх будне главе,

Нас ће обузети горостасна. шума,

израсти ће лишје чак и поврх ума,

Је ши усне бори или небо свираг

Тостиднћ уз пут сједиште је мира,

Метинскому бићу. ми смо прешли међу,

Жарки пелуд с цвијета, пао нам на, вјеђу,

Нопве ће се јасно сложити звоници. |

Алелуја, срећо; устају бонициљ»

Нама, опет служе неуморне ноге

до наде на. земљи и свјетлости многе,

Тим крајем сутоне. што сања, о зори

шикнути пе ноћас блиједи рефлектори,

Крикнути пе птице; гори шума, гори,

А кал млаз свјетлости пане поврх пјесме,

пробудит. ће лугом позаспале чесме,

и пресахла. врела. и уморне ријеке

којим вјетар носи све јеке далеке, __Ето, збори земља; ето, шуме, плаче;

окед крчма, на; друму дочека, свираче»,

ПИ та свирка, наше разговоре лријечи) И ти енени звуци једу наше ријечих

нужно, нетко фали, кед нас Гледамо се блидеди, Фалимо

муку, за лутање од немила до недрага, за несаницу, заточеништво, кулучење; фалимо за победу; има нас да трпимо, нема нас да будемо срећни, итд.. Али, затим, откривамо оно пресудно: беди свакодневној, бригама без краја и конца, баналној унесрећености песма није потребна; свести о другима и себи, отпору, побуни, жудњи — потребна је; борба без песме — не може, Има у човековом бићу нешто што је јаче од њега — дух стварања. Тамо где човеку није могућно, тај дух је-његова акција. Песма је замена за нас који фалимо, и кад фалимо, замена од нас — достојнија, ТОМО ИШ можемо. сад, Ае по — правилно: хоће лим песма моћи победити ка нас» „Драгољуб С. Игњатовић

ВЕЧНА ПРИСУТНОСТ КРУГА

ЈЕДНОМ је велики теоретичар савремене архитектуре Луис Кан негде написао: „Сањам о оесконачним просторима који се преплићу, нестају и опет се рађају; сањам о раскошном сјају материјала и боје која дозива, привлачи, виче, разнежује, вређа, одбија, подстиче, опаја, али кад повучем прву линију да отелхотворим то о чему сањам, све постаје само далеки призвук, неубедљива слика мога сна."

Сан сваког човека је јединствен, Природа, само физичка природа је мерљива. За сан и осећање не постоји адекватно мерило, Песништво није дато песнику као једна истина и једна извесност којој се може свесно приближити; он не зна да ли је песник, али он не зна чак ни шта је песништво, па ни да ли оно постоји; оно зависи од њега, од његовог трагања. То је зависност која га ипак не чини господарем оног што тражи али га чини непоузданим у погледу самога себе, скоро непостојећим. Свака чова песма ставља поново све у питање и онај ко би требало да се држи само ње, држи се дакле ничега. Извесност је међутим да то „ничега" садржи у себи за Тина Ујевића ону јединствену визију света о којој је Кан говорио. Из немогућности да јој се потпуно приближи рађа се његсв не: мир, његово вечито балансирање између српа и сунца, сна и јаве, али баш ту је оно што даје покретачку снагу: Свесно непризнавање самом себи да је немогуће приближити се апсолутио тој визији. Понирући све дубље у тајне сунчевих излазака: и рађање зора, он као да хоће да покаже природи ко је она

пјесма. емами , ми сами,

сама. Звук његове „Фисхармонике" допире истовремено сетан и оштар из неке крчме у каљавој улици било ког места по коме је песник трагао, дизао се до неслућених висина или стајао покрај немуштих путоказа, У бесконачној скали осећања Фисхармоника увек, и увек на други начин, боли звуком и раздире истином, а истина је:

„Ми смо ишли путом. Пут је био дуг.

Касно опазисмо да је тај пут круг."

Вечна присутност круга, омеђеност простора кругом — то је истина космичких размера и пут да се досегне граница тог круга доноси само још болније сазнање о немоћи људског ума да изађе ван њега. За песника је то сазнање утолико болније, јер је на пут пошао дубоко верујући у бесконачност, ширину и неомеђеност простора. Уморан путник се ко зна који пут враћа на земљу, јер ту постоји нада и светли тренутак за! љања и обнавЉљања вере у успех новог путовања. И још нешто: песник је богатији својом песмом, Арукчији него што је био, захваљујући своме путу. Пут је ту потребан, али само да би био заборављен, да би се у том забораву, у миру једног дубоког преображаја јавила на крају реч, прва реч једног стиха. Песник је испрпен, чекада и умире после таквог пута, али песма је од тога само пунија живота.

инж. Мирослав Симеуновић

ТИНОВ БУДНИ САН

ПРИМЈЕТНО је у овој пјесми, у том кас..

плоду животне и пјесничке мудрости, одсуство жестоке страсти која је пламтјела у раном Тину, ономе из „Колајне" и „Лелека себра". Нема у њој познате Тинове пренапрегнутости да се превазиђе плотско, чулно зарад духовне понесености, зарад слутње за метафичким апсолутом. Све је смирено у „ФРисхармоници", све је спуштено на земљу. Умјесто заноса и залета младости ту је са-

"знање о довршености, измирење са свијетом.

„Фисхармонзка" одзвања у свијести кго ритам корачања према завршетку, према спокоју. Ока не провоцира, не трага, не боли. Она растрежњуле.

„Фисхармоника" је порука људског искуства, опор која успијева да за читаоца „задржи е ријечи".

А прилазак тим битним ријечима у „Фисхармоници" је скоро непримјетан, као улазак у неки будни сан. Безазлени звук хармонике за трен вас одведе у чудни свијет

омеђен мреном, гдје земљи расту косе. А онда једна заумна слутња о кругу људског трајања. адна, убитачна. Затим опет будни сан у којему расте мјесечарство и фантастични свијет ноћи тако тврдоглаво реалан. Све је то био низ слика, визуелних сензација, које ће вас ишчашити неповратно. И за трајања тог сновиђења заједно с пјесником пре стајете да постојите у значењу, у представи коју сте до сада о себи имали. Заједно с њим. ви сте истинскому бићу прешли међу.

Затим звук звоника, па нови низ аудитивних складова који тако заљуљани опомињу на ритам вашег живота, на ритам корачања, на ритам нестајања. И ето вас, понесених

„пјесмом, у заспалој јави гдје шума плаче и

гдје је реална још само исконска јека пролазности. Она ће се прелити, претопити у онај исти звук хармонике, затурен, скрајнут, али жив и поново присутан. Тај звук, тај нејасни позив свијета је позив искуства, ужас сазнања. Он замијењује све оно што сте хтјели рећи и што сте хтјели бити. Он остаје иза свега. Чак и послије сазнања да „фалимо ми сами".

Не преостаје вам друго до да се присјетите да је и ваш пут крут.

Нема, међутим, у „Фисхармоници" сажаљења. Присутно је саучесништво. А сви су унапред поражени. Нема ни кајања. Свима је све опроштено. Нема ни сумње. Свима је све очигледно. Нема ни молитве. Свима је безнадно. Нема ни бола. Свима је одмерено по истој заслузи. Нема ни вознесења. Сви остају на земљи, помирени. У тој пјесми нема утјехе, али нема ни заваравања. Мудрост сазнања замјењује комодитет заваравања.

Стварност, како каже Тин, треба ликвидирати само крајњом потрошњом стварности.

Као и у ванредној пјесми „Нтпофа 10 тоџ зотан", пјесми из истога периода стварања, Тин успјева у „Фисхармоници" да се идентификује са унутарњим ритмовима и импулсима природе. Он осјећа дијелом њена постојања и трајања, дијелом њене законитости. Његова људска судбина тиме постаје судбином нечега већега, исконскијега и неодредивога. Сваки жал постаје неозбиљан. Ујевићево сазнање се уклапа у трајање времена. Тај процес превазилажења трагике субјекта доводи до једног новог осјећања: до хармоничног преливања субјект-објект. Тиме пјесник у пјесми остварује поништење било којег, и било каквог, религиозног осјећања. У помирењу с трајањем времена у којему је субјект само епизода пјесма проналази доказе своје нужности. Побијеђени постаје побједник.

А звук хармонике из „Фисхармонике" само подсјети, и опомене, да привид свијета, онај његов вид који гледамо и сусрећемо, јесте искључиво појаван. Иза њега, односно у њему, трепери свијет фантастике, свијет који се отвара изненадним позивом трајања. Сазнање да се круг живота затвара оним тренутком када схватимо да смо престали живјети у илузији да постојимо као самостални субјект отвара нове могућности постојања у свијету. Живот и свијет у овој пјесми су јеАно исто, исконско,

„Фисхармоника" има ритам полаганот ходања и интонацију исказа. У њој се мјешају Аозиви подсвјести са прецизним формулацијама дискурзивнога мишљења. Међутим, управо те двије крајности јесу у пјесми јединство. Они се преплићу или, боље речено, прожимају стварајући говор мудрости. Лук ове пјесме разапет је између двије» обале. Обале су удаљене али их лук нјесме) спаја задржавајући своју љепоту, љепоту која је изненада, непредвидиво али довршено, заустављена у ријечима пјесме.

„Фисхармоника" је пјесма спокоја. Све што се могло десити већ се десило и више није чудо. Чудо је у њој обично. И када се појави оно само потврђује пјесникову помиреност са свијетом. Свијет и пјесник су једно, нераскидиво. Они заједно трају У пјесми.

Збот тога у „Фисхармоници" нема двосмислености. У њој је крај и почетак уједно. Она је непатворени пјеснички тестамент човјека који нема шта да крије. Неизвјесност је ту пјесникова извјесност. -

Вук Крњевић

ИЗВОРИ, БИТ И КРАЈ ПОЕЗИЈЕ

ПОЕЗИЈУ треба одбити од сна. Пјесник треба да зна да стварни свијет постоји, он треба и да признаје тај стварни свијет, земалски свијет, макар не признавао његове око. ве, тј. да етички даје потпис на све опстојности. Али, рећи ћете ви, поезија је само сан, јер изражава –екстазу. Феномен _ окрштен „сан" је неповезан. Међутим, овај је сан повезан, он има своју логику и оквир којему не смета ни најшира, чак ни бесконачна перспектива. Поезија је спознајни чин уколико је чин посједа сила. Зато ирапионално надреализма поезију не може да призна. Много боље би било данас пролагирати (уко лико тај израз није злоупотријебљен и обесвећен) „пјеснички неореализам. Поезија данас прије треба да је рекрудесценција нату рализма, у натуралистичкој лицитацији која својом задртошћу и полемичком хиперболом само потенцира експресивну лирску сна ту. Да поезија буде знак друштвене критике, а с тим и реформе друштва, она не смије да губи мрко тло стварности под ногама. Без стварности, поезија пловећи магији, фетишу, сну, бива чак и ретроградна. Она је тада ретрограднија чак и од позитивних религија водећи нас у чаробни свијет примитиваца, анимиста и тотемиста. Стварност треба ликвидирати само скрајпом потрошњом и експлоатацијом стварности, Само овако ће поезија задржати велику црту, формат манифеста с елементарним стварима које дају могућност да се играју свјесно и агресивно Ја, критичка манифестација мистичке воље човјечанста и снаге у живим Људима. Упоредо с тиме, поези ја треба да, задржи битне ријечи, смислене нагласке који дијеле и разликују у грађи која се не смије лишити ритма, а тај ритам ни-

„је. само музички, већ је скоро и мускуларан.

Тин Ујевић (фрагмент)

н