Књижевне новине
|БУОЧАВАЊА |
'
УНИТАРИСТИЧКА КОНЦЕПЦИЈА 2 _
Поводом написа Павла Зорића „Изолационистичка концепција“
МИЛОРАД СТОЈОВИЋ
ЊЕ БИХ ПОЛЕМИСАО са Павлом Зорићем да у свом приказу моје књиге „Надмоћ људскости" (Књижевне новине" од 18. јануара 1969) није покренуо нека питања која излазе из оквира литерарно-критичког саобраћаја са ктитом. Зорићу је она послужила само као повод да изрази своје неслагање са онима. који црногорску књижевност сматрају црногорском. Он се и рамије у неколико наврата дотицао те теме. Сада је Зорић свој став према овом, како он каже, „провинцијском проблему" саопштио углавном јасно. Остао је јеАно дужан да своју тезу аргументује, јер у односном приказу то није учинио ни дјелимично. Иначе, његов текст о мојој „изолациомистичкој концепцији“ могаб би се схватити као импровизација, односно морално-политичка инсинуација, од чега се сам унапријед ограђује.
У мом настојању да се оживи интересовање за један, у црногорској књижевности маАло проучаван, а веома значајан и интересантан период (вријеме између два свјетска рата), Зорић види намјеру „која није изражена у програмском облику, али која је присутна имплицитно у мање-више сваком тексту, да се конституише аутономна црногорска књижевност". То га је провоцирало на закључак да су моје концепције изолационистичке, да сам „исконструисао један књижевно-историјски мит", да говорим о ономе што не постоји, излазим из „домена искуства", издвајам дио из цјелине, присвајам оно што је туће. По Зорићу сам ја „на основу постојања црногорске нације механички, у духу најелементарније каузалности извео закључак да постоји и засебна црногорска књижевност", А онда, у складу са својим „изолационистичжим концепцијама" повлачим граничне линије између литература писаним на српскохрватском језику и при томе занемарујем „све оно што се дешава ван Црне Горе... пресецам животворне везе" црногорске књижевности (Зорић вели да тај појам употреб-
_љава „у битно друкчијем смислу" него што то чиним ја) „са осталом литературом", претјерано инсистирам на „завичајном чиниоцу", ријечју, једну литературу „затварам у уске оквире". И тако даље — у том смислу и тону, Без и једног озбиљнијег аргумента.
Зерић је, прије свега, био дужан да објасни: какав је то „битно друкчији смисао" који он даје појму црногорска књижевност2 И по каквој логици се може, на једној страни „признавати“ постојање црногорске нације, а на другој игнорисати прногорска култура и књижевност! Може ли нација егзистирати без националне културе, без своје стваралачке индивидуалности! 2
Кад већ тврди да не постоји „посебна" црногорска књижевност, Зорић је, исто тако, био обавезан да дјело Петра 1, Његоша, С. М. Љубише, Марка Миљанова, Николе Лопичића, Михаила Лалића, Мирка Бањевића, Радована Зоговића, Јанка Боновића, Риста Ратковића, Душана Буровића, Чеда Вуковића, Стефана Митровића, Душана Костића, Радоње Вешовића и многих других црногорских писаца, до млађих и најмлађих, ситуира У неку другу друштвено-историјску, етичко-психолошку и стилско-језичку стварност, у неку другу националну панораму. Ако му то не би пошло за руком, на основу текста са чијим ставовима полемишем, могао би се извести закључак да се у Зорићевим концепцијама продужава једна давно превазиђена и побијеђена романтичарско-православна, хегемонистичка идеологија великосрпске буржоазије, Од чијег „хуманизма" Црна Гора, и не само она, и данас има ожиљак на челу! Идеологија коју је програмирао још Илија Га у свом познатом „Начертанију" 1844. године, а у пракси покушали да оживотворе његови сљедбеници Никола Пашић, Николај Велимировић, Драгаша Васић и други!
Ауховитост (Мома Капора, којом Зорић крушше свој текст, неће много помоћи у расвјетљавању ове „феудалне теме" о којој он ипак веома жучно расправља. Исто као што се за доказ о непостојању „посебне" црногорске књижевности не може озбиљно узети Зорићев аргуменат да су многи прноторски писци живјели и стварали, живе и стварају ван Црне Горе (Сима Милутиновић, Лаза Ко-
стић, Стеван Каћански, Симо Матавуљ и многи други нијесу црн и писци мако су живјели и стварали у Прној Гори; Матош, Тин, Крклец, Крлежа и други нијесу српски
писци зато што су живјели у Београду; Милош Црњански није енглески писац мако је
· око двадесет година живио и писао у Енгле~
ској; „Зло прољеће" није француски роман зато што је написан у Паризу). Није ствар у томе, Његош је живио и стварао .на Цетињу м у свом дјелу, оном најбољем, дао поетску синтезу борбе црногорског народа за слободу, синтезу црногорског националног бића у најширем смислу, па то многима не смета да га сматрају „српским песником". Ради се о домишљањима срачунатим на игнорисање националног карактера црногорске књижевности! Никад нијесам казао да су „додирне тачке" црногорске књижевности „са осталим нашим литературама (у првом реду са српском) само периферне". је то измислио! Друга је ствар да ли сам у сваком случају био у могућности, да ли сам увијек био у стању да откријем утицај писаца и литература осталих југословенских народа на црногорске писце. Сваку Зорићеву, и не само Зорићеву, допуну у том смислу, примићу са особитим задовољством.
Слажем се са Зорићем да „макуства, сазнања и духовни подстицаји непрекидно струје и не дају се оградити и насилним поделама сузити и сузбити“, али бих одмах додао да се на основу узајамних односа, утицаја и прожимања литература народа Југоставије не може игнорисати ни једна од тих литература, као што се то чини са црногорском,
Зорић каже да „Стојовић врло добро зна да социјална поезија (између два рата М. С.) није створена (!) у Црној Гори и да ју је немогућно посматрати само на црногорском тлу". Црногорска социјална поезија између два рата (термин социјална узимам условно, јер свака је поезија у суштини и социјална), би то морао да зна кад већ о томе говори, настајала је и објављивана и у Црној Гори (Јанко Боновић, Мирко Бањевић, Радован Зоговин, Стефан Митровић и мноти други) и она, и мотивски и изражајно, оним својим најбољим дијелом, снажно одражава социјалне односе у Црној Гори онога раздобља. Зорић то зна, али њему је потребна теза о „сужавању“, односно о „прожимању" да би доказао моје „изолационистичке концепције“, а афирмисао своје „интернационалистичке". Зар би неко 'могао, и кад би желио, да изолује умјетничке резултате једне литературе од интересовања других литература и других средина. У таквом третману моје књиге и мојих настојања не видим друго до најобичније демагогије.
Зорић ме с правом укорио што сам (је. данпут) непрецизно употријебио израз срискохрватске поезије. Мислио сам на српску и хрватску поезију између два рата, што се може лако закључити из контекста, али то никако не оправдава моју непрецизност. Но, Зорићеве „непрецизности" су ипак нешто суштинскије природе.
НЕМОЋ КОНЈУНКТУРЕ
ПАВЛЕ ЗОРИБ
ПИШУЋИ О КЊИЗИ Милорада Стојовића „Надмоћ људскости", истакао сам ауторову основну тезу: књижевност Црне Горе постоји од Његоша и С. М. Љубише до данас као аџтономна целина. Расправљајући о тачности ове тезе, напоменуо сам да сваки разговор о њој треба водити без икаквих политичких инсинуација. Рачунао сам са разборитошћу овог критичара и са његовом моралном и интелектуалном скрупулозношћу. Преварио сам се и разочарао у многочему! У одговору на моју критику он је потргао старе аргументе о великосрпском хегемонизму мислећи ваљда да ћу се уплашити и заћутати пред убојитом снагом његових литанија о православљу, Начертанију, Николи Пашићу, Николају Велимировићу... Стојовић је, изгледа, тако над: мен зато што је уверен да ја браним једну побеђену концепцију о црногорској књижеввости као саставном делу српске књижевности, док он говори у име прогресивне научне мисли, Али представа о аутономној црногорској књижевности је лишена сваке рационалне научне основе. То је плод митолошке свести па стога не само што није научно-прогре. сивна него је и ретроградна. У њеном формирању одиграли су одлучујућу улогу афективни чиниоци,
Можда нисам био довољно јасан: Стојовић ми пребацује да би требало да објасним какав ја то „битно друкчији" смисао придајем изразу „црногорска књижевност"2 Ја, да кле, те две речи употребљавам само условно и не придајем им никакво дубоко национално и аутономно значење (то је и Стојовић јасно из контекста мог чланка). Смлтрам да су С. М. Љубита, Његош, Марко Миљанов, Ристо Ратковић, Михаило Лалић, итд. писци
бе “аи •Ф
(6 ђ 5
он припадају српској књижевности. Стојокаже да ја браним превазиђену и побеЊену романтичарско-православну, хегемонистичку идеологију великосрпске буржоазије, али тај победник који ме повезује са идеологијом Николаја Велимировића и Драгише Васића треба да зна, мада је склон више митоАогији него егзактној науци, да су књижевна дела великих Црногораца сматрали као саставни део српске литературе сви највећи књижевни критичари и писци ове земље. Да ли је Скерлић био представник великосрпског шовинизмаг Жели ли Стојовић да оптужи и Богдана Поповића, Исидору Секулић, Вељка Петровића, Иву Андрића, Бранка Лазаревића, Перу Слијепчевића, Велибора Глиторића, Милана Богдановића2 Нека не мисли Милорад Стојовић да се ја заклањам иза ових ауторитета да бих својим речима дао већу тежину. Желим само да га подсетим да нема озбиљнијег критичара и историчара који је издвајао црногорску из српске књижевности и да би он морао да крене у једну замашнију битку ако има намеру да остане у књижевности као критичар који је озбиљно доказивао да Љубиша, на пример, није српски Стојовић је показао један духовни менталитет од којег, чини ми се, нема опаснијег за литературу: склоност да о књижевним питањима расправља на нивоу политичких подметања. Такав саговесрник увек рачуна са елементом страха код свог опонента. Он се нада да ће се опонент неуротизовати при помену имена Драгише Васића. Њему није стало до начелне расправе него до демагогије, Он замењује књижевне чињенице политичким чињеницама, вулгарно схваћеним, и верује да ће паролама доказати да Његош не припада српској поезији.
Стојовић ме пита: где бих ја ситуирао чи: тав низ аутора из Црне Горе ако поричем постојање аутономне црногорске књижевности2 Да не буде забуне и да бих питање Милорада Стојовића лишио патетичне неизвесности, одтоворићу му сасвим кратко: у срп: ску књижевност, где се, уосгалом, знатан део поменутих имена већ сасвим осећа. Сматрам, иначе, да је до постојања посебне црногорске књижевности нарочито стало онима којима, што се тиче вредности њиховог дела, ни у једној књижевности није место. Они св највише баве митолошким фантазијама да би себи обезбедили бар некакво место.
Милорад Стојовић, декларисани антиромантичар, каже за Његоша да је дао „синтезу црногорског националног бића". Тако може да говори само човек који са упрошћеним, застарелим и романтичарским појмовима о литератури још није раскрстио, То је речник једног закаснелог романтичара, а не модер-
мМитолои на емоционалним разлозима ин на Пеја. Али у погледу књижевно-историјском
и критичком сасвим је извесно да је он кон
Сва она домишљања срачуната на ИЕ ње националног карактера црногорске Е Е жевности осуђена су на пропаст, тврди 4 лорад Стојовић, јер су плод јеилариама. Бр таристичко је и тврђење да је Њего пуни песник". Стојовић стално тражи од мене доказе да црногорска књижевност није посебна пелина. Мисли ди он заиста озбиљно да 5у га сада надуто и нашироко уверавати да је Његош српски песник2 Сматра ли, узгред 6ули речено, да је Његош, мада израз снитезе националног бића, итд. био, у ствари : уман када се сам погрешно Па ОРОНе и стваралачки определио и да он, Милорад, Стојовић, сада треба да исправи једну стару таупост2 |
ој аргумент о оним, често најдаровитијим, писцима који живе и стварају ван Црне Горе, побија Стојовић биографским ти АИ неколицине наших и страних писаца. 0 свега, имао сам у виду ауторе који су Ота лЕо или претежно живели и стварали (или Пе и стварају) ван Црне Горе, срођени с н о 5 амбијентом и укључени у његов духовни | = вот. Милош Црњански је био тубин у дону, али Ристо Ратковић то није био у, еограду нити у српској књижевности. За Стојовића је довољан разлог да неког прогласи
писцем ако су му или
а ој Гори (пример Даза ра па а а Пакавај, каје његове књиге немају никакве везе са црно. горским поднебљем и традицијом. Завичајна припадност не значи културну аутономност. Војвођани би по завичајној сепаратистичкој логици Милорада Стојовића имали много ви: ше права да прогласе аутономну војвобанску књижевност. . .
Ја нисам тврдио да социјалне поезије није било у Прној Гори (то је био књижевни покрет између два рата и ја о њему говорим па, према томе, Стојовићеве речи да термин „оопијална" узима условно немају никаквог смисла, јер св не може говорити о условности нечега што је фактички постојало), већ само то да се о црногорској социјалној поезији и литератури у ширем смислу не може писати независно од свега онога што се десило раније у Кикинди, Београду, итд. |
Стојовић признаје да је погрешио када је употребио термин српскохрватска литерату-
БРАНКО МИЉУШ: ЦРТЕЖ
ног књижевног критичара. Говорити о синтези националног бића у једном књижевном делу може данас само неко чије су мисли одаутале у давна времена! Са мало више же. ље за малициозношћу могао бих пребацити Стојовићу да ме подсећа својом књижевномистичном терминологијом на једног врховног мистичара, при чијем помену се Стојовићу диже коса на глави — на Николаја Велпмировића. ..
У свом члавку указао сам и на једну Сто: јовићеву методолошку заблуду о „завичајном фактору“. На основу те застареле позитивистичке концепције Стојовић је и конструисао своју идилично-митолошку представу о аутономној црногорској књижевности. Чудна ствар: овај критичар који се толико победнички и напредно осећа, служи се архаичним схватањима која се крећу од наролњачко-романтичарске слике националног бића, па до теорије о пресудном утицају етничке и географске средине. Кад треба да нас убеђује да су С. М. Љубиша и Лалић припалници црногорске литературе, онда је спреман да свима онима који се не слажу сручи на главу оптужбе о реакционарности! Можда је Стојовић уверен да је у политичком смислу прогресиван. Ја мислим да није ни то, јер се политичка прогресивност не може заснива-
ра, али ништа не каже о много чешће употребљаваном термину „југословенска литература“. Није ли и он. са гледишта Милорада Стојовића, исто тако Плод збрке2 Јер, ако постоје црногорска, српска, хрватска и остале напионалне и републичке Аитературе, онла се може говорити само о књижевностима југословенских народа. Употребом термина „југословенска литература" Стојовић се ведма опасно приближава унитаризму — про. тив своје воље, разуме се, из чистог неспоразума и на уштрб својих сепаратистичких схватања. Али, њему је било главно да црногорску књижевност одвоји од српске, коју го Тово и не помиње у својим критичким тек. стовима објављеним у књизи, а све оно оста-
до, па и та злосрећна семантичк ј с 1 а конфузија изгледало му је споредно. зуви
шћу, Књижевници Црногорци писали су и пиШи о хрватским језиком; тежили су и истим циљевима, којима стреме и ср:си писци, инспирисали се заједничком тра4 Пи та дела у заједничкој духов- · ПА пен Јоољи писци из Црне Горе У су у р - да припадају српској књижевности, У никаква довијања не мо ту ма шта битно да измене.
Директор Танасије Младеновић, Главни и одговорни уредник Зоран Глушчевић. Техничко-умет иичка опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачки одбор: Игњатовић, Богдан Калафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, др Миодраг Коларић, Радоман Кордић, Борђе Лебовић, Борислав Пекић, Богдав А,
Душан Пувачић, Доброслав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранимир Шћепановић, Уређивачки савет: др Татомир Анђелић, Ранко Бугарски, др Миладин Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, врх. Станко Мандић, др Коста Михајловић, ар Љубодраг Михајловић, Идејно р излази сваке друге суботе. Поједини примерак 1,50 д. Годишња претплата 30 д., полугодишња 15 д. За иностранство двоструко. Лист издаје Но Београд, Француска 7. Телефон 627-256 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администраци ја). Руколиси се не враћају, Текући рачун број 608-1-208-1, Штампа
Божидар Божовић, Драгољуб С. Поповић (секретар редакције), Предраг Протић, ар Милан Дамњановић, др Милорад Екмечић, ешење н графичка опрема Богдан Кршић, Лист винско издавачко предузеће „Књижевне новине",
„Клас", Београд, Влајковићева 8.