Књижевне новине

ЕНИ

прев

ЏОРЏ ОРВЕЛ

НЕПРИЈАТЕЉИ интелектуалне слободе упорно истичу пред ност монолитне дисциплине над индивидуализмом. Они, колико то прилике допуштају, прикривају последице које произлазе из борбе између истине и неистине. Ипак, негде мање, негде више, писац који одбије да се одрекне свог мишљења бива жигосан као егоиста. Оптужен је да се затвара у кулу од слоноваче и да егзибиционистички истиче своју личност, како би се супротставио неминовном историјском току ствари, у намери да задржи привилегије које је стекао. [...] Бити духовно слободан, значи слободно се изражавати, износећи пред јавност све оно што се види, чује и осећа, без присиле да се фабрикују имагинарне чињеница и патворепа осећања. Познате тираде против „бекства из стварности", против „индивидуализма", „романтизма", итд. садрже све особине јел ног судског процеса који има за циљ да покушајима изопачавања историје, прилепи етикету прогреса. [...]

Кад год писац устаје у одбрану интелектуалне слободе и кад се одлучно супротставља законима тоталитаристичког поретка, наилази, по правилу, на критику која је заспована на потпуном неразумевању књижевности, сврхе њеног постојања и значаја. У тоталитаристичким системима преовладава мишљење да је писац најобичнији забављач, пискарало које може: мо у свакој ситуацији да поткупимо; да је превртљив и дз своју улогу пропагатора не схвата озбиљно, пошто мења мишљења онако како се то од њега захтева. Али, зашто се књиге пишу2 Књижевност је, у већини случајева, покушај сваког писца да, бележењем разних догађаја, утиче на схватања и погледе својих савременика. Кад је у питању слобода изражавања, нема готово никакве разлике између обичног новинара и аполитичког имагинативног писца. Новинар није слободан, и свестан је својих ограничења; приморан је да се прилагођава и често да негира самог себе. Имагинативан писац је исто тако спутан, нарочито онда кад мора да заташкава своја субјективна осећања која представљају његову највећу вредност. Он чак може да искриви и карикира стварност да би осветлио оно што жели да саопшти свету, али не може дати изопачену слику сопственог духа: не може, убеђен да говори истину, хвалити оно што не воли и што га одбија, не може лагати да верује у оно што не верује. Када је приморан да се понаша како не жели, његове интелектуалне способности све се више гасе док на крају не пресуше. Он самог себе обмањује ако мисли да ће те проблеме решити изолацијом од друштва и окретањем леђа мноштву тема које га сваким даном све више притишћу. Не постоји апсолутно аполитичга књижевност, поготову не у добу као што је наше, у коме су страх, мржња и политичка приврженост дубоко укорењени у човековој свести. А често је један табу довољан да се дух осакати. Тако се, неминовно, јавља опасност да слободно изражене мисли доведу до мисли које друштво оспорава.

Атмосфера тоталитаризма убитачна је пре свега за прозног писца, док песника, нарочито лирског, мање погађа, Уколико неко тоталитаристичко друштво успе да зароби више генерација, сасвим је вероватно да ће прозна књижевност, упркос вековним традицијама, бити опустошена.

Било је, додуше, случајева када је књижевност цветала мом, деспотским режимима али, деспотизми прошлости нису идентични тотадитаризму данашњице. Њихов апарат принуде и насиља није био довољно ефикасан, а владајуће класе тих система биле су по правилу корумпиране, апатичне или полулибералних ставова. Њихове доминантне религијске доктрине оспоравале су савршенство и теорије о људској непогрешивости. Међутим, прозна литература, у најширем смислу речи, достигла је свој највиши ниво у системима демократског и слободног мишљења, Ново у тоталитаризму не представља непромењивост његових доктрина, већ, напротив, њихова непостојаност. Оне се морају прихватити да би се избегла казна проклетства, али, истовремено, стално су подложне наглим и неочекиваним променама. Политичару је лакше да се прилагођава таквим променама. Са писцем, случај је нешто другачији. Уколико му пође за руком да, у правом тренутку, усклади своје мишљење са потребама тоталитаристичког система, он је приморан да негира своја субјективна осећања или да их потпуно потисне. И у једном и у другом случају, он уништава своју стваралачку моћ, Његове ће идеје осиромашити, а саме речи под његовим пером изгубиће свој смисао. Данас се политичко писање углавном састоји од већ унапред исконструисаних фраза, које се спајају у савремени механизам налик на дечје играчке. Као такво, оно је неизбежан резултат ауџтоцензуре. Да би се писало једноставно и снажно, треба мислити без страха, а кад неко тако мисли, он не може бити политички ортодоксан. То се нешто другачије одражавало у раније наметнутим „периодима веровања", у којима већ дуже времена доминирајућа ортодоксност почиње да губи своју снагу. У таквим условима могућно је да шири простори људске мисли избегну удар официјелних догми.

Стога, тоталитаризам не представља еру веровања, већ доба схизофреније. Друштво постаје тоталитаристичко када његова структура поприма доминантне карактеристике вештачког, а владајућа класа губи своју улогу одржавајући се на власти силом и обманом. Без обзира колико се дуго такво друштво одржало, оно никада не може постати толерантно и интелектуално стабилно; оно неће допустити истинито изношење чињеница ни емошионалну искреност која сачињава основу књижевног стваралаштва. [...] .

Постоји низ конвергентних разлога због којих је песнику бар донекле лакше да се прилагоди ауторитативном друштву. Пре свега, бирократи и остали „практични" људи, обично дубоко презиру песника и нису уопште заинтересовани за оно што он друштву саопштава. А оно што песник саопштава друштву — односно, „значење" песме, објашњено обичним речима — релативно је безначајно и за њега самог. У песми садржана мисао увек је једноставна. Она је основна сврха њеног постојања. Песма је скуп одређених гласова и асоцијација које чине целину, као што је слика склоп разноврсних потеза на платну. Упркос изузецима (као, на пример, у рефрену појединих песама), поезија може бити лишена дубљег значења. Према томе, за песника је релативно лакше да се клони опасних тема и да избегава изношење својих јеретичких мисли: али, и кад их износи, кад се одлучи на такав потез, оне могу проћи готово незапажено.

Озбиљна проза може да се пише једино у самоћи. Сасвим супротно, поједине врсте песничког стваралаштва добијају у вредности уколико су производ групног рада. Вероватно је да ће поезија (добра поезија, — што не значи и најбоља), олстати и у максимално инквизиторском режиму. Чак и друштво у коме слобода и индивидуалност више не постоје, осећа потребу за патриотским песмама и херојским баладама или

ТОТАЛИТАРИЗАМ И КЊИЖЕВНОСТ

за уметнички обликованим ласкањем. Такве песме могу се писати по наређењу, па и групно, што не мора да утиче на њихову уметничку вредност, Са прозом је другачије. Кад про-

_зни писац сузбија природан ток својих мисам, он то чини на

уштрб своје инвентивности,

Тоталитаристичка друштва и људи са тоталитаристичким погледом на свет, цинички наводе губитак слободе као процес веома штетан по све облике књижевног стваралаштва, јер појединим темама — а тиранија је једна од њих — не могу се јавно певати хвалоспеви. Још нико није написао добру књигу џ славу инквизиције.

Поезија би чак могла да надживи одређено тоталитаристичко доба, а извесне уметности или полууметности, као што је архитектура, могу да користе тиранију за свој развитак, али прозном писцу остаје само дилема: ћутање или смрт. Прозна књижевност, какву познајемо, производ је рационализма и вековима старе протестантске вере и аутономног појединца. Уништавање интелектуалне слободе осакаћује повинара, социолога, историчара, романописца, критичара и песника, управо по наведеном редоследу. Можда ће се у будућности појавити неки нови облик књижевног стваралаштва, лишен ЛИЧНИХ „осећања и истинитих опажања. У овом тренутку, тако нешто је незамисливо.

Штампарије ће, наравно, и даље постојати, али, занимљиво је претпоставити која ће дела преживети у тоталитаристичком друштву. Логично је да штампа неће изумрети — вероватно док се техника телевизије не усаврзми, али, данас је већ сасвим јасно да, поред новина, великом броју људи из индустријски развијених земаља никаква књижевност није потребна. Они нису спремни да на читање књижевних дела утроше и десеги део слободног времена које утроше на остале активности. Филм и радио ће вероватно сасвим потиснути роман и кратку причу. Можда ће једино успети да се одржи нека врста безвредне сензационалне белетристике, која ће се производити серијски. А такав „стваралачки" процес у огромној мери умањује људску предузимљивост.

Захваљујући својој ингениозности, није немогуће да ће једнога дана човек писати књиге уз помоћ машина. Али, већ

(2 Ху ОИ ФА о М ЖМУЖИМКА ИУ ИВАН УК МА од Ку

АИ Ут ке

Бе СЕ 6 Ооо

о>5

ДРАГАН РОГИБ: ЦРТЕЖ |

данас, могу се уочити неки облици механизованог стваралаштва, како у области филма и радија, тако и у јавности, пропаганди и најнижим видовима новинарства. Радио-емисије најчешће приређују већ преморена пискарала, која унапред до: бијају теме и наређења како да их обраде. И кад не би било тако, оно што напишу остаје само костур којег цензори и произвоћачи по сопственој вољи уобличавају. Исти је случај са безбројним књигама и памфлетима које издају службени органи. Штампање кратких прича, романа у наставцима и песама за часописе масовне потрошње, потпуно је стандардизовано. Овако би изгледала тоталитаристичка књижевност, уколико би она уопште и била потребна. Имагинација — па чак и свест — била би, на тај начин, елиминисана из процеса књижевног стваралаштва, Књиге би дословно планирали бирократи; оне би пролазиле кроз мноштво руку, а довршене, личиле би на савремене индустријске производе, Сувишно је истицати да производи такве врсте представљају деградацију књижевности. С друге стране, свака истинска књижевна вредност претходних периода требало би да буде забрањена или, у најбољем случају, редигована.

У међувремену, тоталитаризам ипак нигде апсолутно не царује. Да би користио своје право на слободу говора, човек треба да се бори против економског притиска и разорне моћи јавног мнења али, још увек не и против тајне полиције. Масе остају незаинтересоване. Оне нису присталице прогањања 1еретика, али нису ни спремне да устану у његову одбрану иако, не прихватају тоталитаристички поглед на свет. Директан, свестан напад на интелектуално поштење потиче управо од самих интелектуалаца.

Без обзира на стање које влада у области природних наука, у музици, сликарству и архитектури, из свега што је речено, произлази да је књижевност заиста осуђена. на. пропаст кад је слобода мисли угрожена или, што је још горе, када нестане. Не само да је осуђена на пропаст у оној земљи у којој се учврстио тоталитаристички систем и структура, већ и сваки писац који се повинује тоталитаристичким ставовима и погледима на свет, покушавајући да нађе оправдање за извршено фалсификовање стварности, уништава и себе као писца. Из таквог стаља нема излаза. Тираде против „индивидуализма" и „кула од слоноваче", као ни лажно пропагирање да се „истинска индивидуалност постиже једино ако се поистовети са друштвом", не могу сакрити чињеницу да је поткупљен дух и покварен дух. Уколико спонтаност не победи бар у неким областима друштвене делатности, литерарно стваралаштво је незамисливо. Језик почиње да окоштава. Негде у будућности, ако људски дух прерасте у нешто сасвим Аруго него што је дакас, можда ћемо моћи да одвојимо књижевно стваралаштво од интелектуалног поштења. Али данас, знамо да стваралаштво, као и — дивље звери, не трпи ропство.

(Одломак) Превела Даша Дрндић

99%%%%9%9%0о.6%99%%99%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%4 99669 6+6%%%66%%%%%%%%%66%%%%%%%%%%%%4»6%%%%%%%9%9%%%%%%99%%%%%%%%%%%%%%%%%%%6%%4 о.9969%9%6%%6%%%%%9%%%%9%%%%%%%%%%%%%%%%%%4 99999.

ФЕРНАНДО АРАБАЛ

Камен . лудости

(књига паникв)

".%.

ете моје, детв моје". . ГИ она упали мајушну лампу и ја Ба гао да видим њено лице, али не и њено тело заро-

њено у тмину. паша Ја јо; рекох „мама . . . Она затражи "да је узмем У наручје. ПИ је У

наручје и осетих како се њени нокти заривају у

моја рамена: ускоро крв шикну, влажна. А Рече ми: „дете моје, дете моје, загрли ме.

Приближих јој се и загрлих је Е и и се заривају у врати к ; . Аније та Пе над бешен о појас, мали

Спазих тада да је носила, 0 ) кавез са једним врапцем унутра. Врабац је био ра: њен, али је певао: његова крв била је моја крв.

пок

Био сам под сводовима неког трга. НЕМЦЕ нека жена и ја заиљрах са њом. Место је изгледало пусто, а ја сам ипак страховао да нас неко не о спазих да је жена имала прозрачну и спермом умрљану сукњу. Тада сам се „уплашио још више. Поведох је у неки ћорсокак; сместих се с њом под неки трем. Кренух да је обујмим, кад неко дете рече да одемо јер смо у неком свињцу.

Привучени буком, појавише се два о Страховао сам да ће ме казнити, али се они задовољише тиме да нас учтиво замоле да одемо. Касније, они су се церили. Ја стадох иза жене да свештеници не виде њену прозрачну и умрљану сукњу. жхж

Покаткад, када ме она зове по имену, осећам неку чудесну топлину. Када звук њеног гласа. ишчезне, у ваздуху се ствара и њише реч бистрина.

ки

Она је била на пиједесталу, и голубови су летели око ње, правећи круг у којем је она била центар. То су били голубови бели око врата и са ирним главама.

ж"ххж

Затим сам је сместио на папирнатог змаја и подизао сам је мало по мало. Голубови, у лету, наставише да исписују круг око ње.

Она ми рече с небеских висина: „Извор беше нада".

Змај се успињао, успињао све више, упркос мојим напорима да та вратим на земљу. Ја нисам више распознавао ни њене очи ни њену косу. Затим, она ишчезну.

Са неба су падала голубија пера и њени лаки“ рани нокти. На једном од њих било је написано ситним словима: „Паника ће је учинити имагинарном". "ок

Њена дојка је округла и оштра. Ако је посматрам изблиза, она је затворена и чак се завршава са једним мехурићем. Када је посматрам са даљине, њен врх се раздваја на две усне, које ме дозивају. Видим сасвим добро како она, од беле каква је, постаје боје нара.

Њене очи су округле и оштре. Ако их тледам изблиза, оне су зелене им посматрају ме мирно, и чак и у белом ја видим само њен пубес. Када их тледам са даљине, њене се очи цепају на два низа трепавица које ме дозивају.

Онда ја видим њене очи и, тада, усне су све. Затим, њен пубес се испуњава очима и њене усне ме зову међу њене ноте.

С:

Покаткад, у срцу зиме, моју собу испуњава топлота и само упаљена пећ остаје сасвим ледена, а све што је окружује хладно је.

Треба дакле да се удаљим од пећи да бих мо. зао да пишем. И када хоћу да напишем „прозиран", моја рука исписује реч „непрозиран".

жкхж

Када се она шета у парку, ја се успентрам на неко дрво да бих је видео како пролази испод мене.

Када се она пење степеницама, ја се скривам у кавез лифта да бих је видео изнад мене.

. А када ме она дозива, ја затварам очи и оста. јем непомичан све док ме она „не пробуди".

ки

Будећи се, видим како ме мачка са комоде посматра фиксирано, нетремице. Могуће је да је у том положају провела и ноћ.

(Тада се присетих свог сна: док сам спавао, нека мачка ме је посматрала, нетремице, са комоде, и будећи се, видео сам је како се баца на мене и како ме требе по лицу).

Не имадох времена да се заштитим, мачка ско“ чи на мене и изгреба ми десни образ. Огледао сам се у огледалу и видео сам да је моја крв исписала на мом лицу реч „Знање“. |

Превео Адам Пуслојић

ФЕРНАНДО АРАБАЛ је рођен у Мелину 1932. Од 1955. живи у Паризу. Поред збирке песама у прози „Камен лудости“ („књига панике", како је сам назива), објавио је још и ро. мане „Ваза! Вађуоп“ и „Погреб сардине“, као и авангардне драме „Молитва“, „Два. џелата“, „Фандо и Лис“, „Гробље ауто. мобила. „Герника“, „Трицикл“, „Лавиринт“ " ки у

, „Архитекта и асирски ар“...

пољу“, „Бицикл осуђеног“