Књижевне новине

Стон -

стенција

ТАРАС КЕРМАУНЕР

ХРАГАН РОГИБ: ЦРТЕЖ

ПОЈАМ егзистенцијалне категорије или егзистенцијалне структуре скрива у себи двојну природу. Категорија или структура означава оно што је у појму научно, а придев стзистенцијално указује на метасциентистички део тог појма,

Модерна наука је напустила некадашњу — наивну — амбицију: тежњу ка комплетности и тоталности, а пре свега једноставно ресалистичкој истоветности са природом света. Задовољава се унутарње кохерентним извођењем поставки — аксиома — постављајући их на зачетак, као своја исходишта. Исходиште књижевне науке какву сам ја замислио је егзистенција.

Пре свега и одједном дате су ми две ствари: свет и ја. Ако ово ја — по Лацановим анализама — није ништа друго до рефлекс активности која извире из мог бића, фиксација и конструкција посебног ентитета чију праву природу чини искуство о свету, ентитета који види самог себе и издваја себе у своју форму, у носиоца искуства, онда је јасно да је основна одредница мене мој (активни) однос према свету, а тиме им свет сам. Ја, то су други, ја, то је друго. Ја је свет. Анализа мога ја је анализа света. И уједно: како да тај „објективни“ свет видим, осетим, схватим, окушам, разумем, ако то није свет који је у мени, који је плод, резултат и предмет мојег — и само мојег — аутентично индивидуалног, непоновљиво персоналног искустваг Мислити и говорити о свету литературе, о љубави, страху, насиљу, немоћи, осећањима, квалитативно одређеним сликама значи све то познавати на унутарњи начин, не само по спољашњим знацима. Рефлектовати свет објективне" литературе значи рефлектовати своју активност, свој однос према свету, своје искуство: себе као формирану садржину. Ова формирана садржина, која ми је најпре и на најнепосреднији начин дата, у исти мах је унутарња и спољашња. Унутарња: та садржина сам „ја", мој бол, моја мука, осећања, мисао, оно што живим. Без ње ја не постојим и, за мене, уопште ничег нема. Она је извор, темељ и претпоставка целокупног „објективног“ света. Називам је: (моја) егзистенција. Спољашња: иако сам та формирана садржина „ја", она је такође „моја", она је мој предмет, не-ја, нешто на шта се моје ја односи, што моје ја испитује и одређује. Као таква, ова садржина није више (моја, дубоко субјективна) егзистенција, већ свет према коме се моја егзистенција односи као према нечем страном, другачијем, једнаким са било чим ван мене. Када моја ггзистенција опише саму себе, она постаје — опет за саму себе — опис, скица, снимак, јер је она, у ствари, цело време ретегорија или структура до које долазим својим размишљањем и рашчлањавањем прикаже ми се тако као (структурирана) идеја о свету и идеја света. И уједно: она никад не може бити само идеја, само „објективни снимак, јер је она, у ствари, цело време рефлекс који са моје егзистенције пада на моју егзистенцију, што значи да је — У својој суштини, језгру, претпоставци, исходишту моја најаутентичнија егзистенција сама.

Проблем о ком говоримо се, дакле, поставља на два нивоа: као научно истражива-

КУ. | Пи >

ње „објективних“ литерарних светова (рецимо Минатијеве, Стрнишине, Шаламунове итд. поезије) и као „уметничка“ исповест, као причање о егзистенцији мислиоца, који тиме што размишља о свету мисли о себи, односно, мисли о себи тиме што мисли о свету. С једне стране је то, дакле, научна мисао, безлична до краја досегљивих могућности (то је, дакако, само идеја водиља и циљ), „објективна", усаглашена са низом научних метода. и начела, с друте пак стране, то је научников дневник у ком се наука за трен ока истопи и прометне у литературу о литератури. Научни аспект ме полако али све више удаљује од мене самог (иако моја егзистенција остаје као исходиште и основа), светове литературе почињем да укључујем у шире склопове (социолошке, психолошке, политичке, техничке итд.). Егзистенцијални поступак ме враћа самоме себи и тематизира, експлицира управо оно што при научном поступку остаје неоткривено. Оба се аспекта прекривају: увек је могуће (и неопходно) под научним открити егзистенцијални, а егзистенцијални је увек могуће тематизовати и рационализовати (интелигибизирати) у научни.

Услов научног тематизовања егзистенцијалних „доживљаја" је време. У исти мах, и само време је основни „доживљај“ мог односа према егзистенцији и према свету. Ниједан свој доживљај (осећање, потресеност, доживљај, спознање) не бих могао разумети кад не би постојало време. Димензија времена ми омогућује да доживљај „доведем у везу , да та повежем са оним што је већ било, са оним

што очекујем, с оним што „јесам"; а „јесам" само у случају кад се рефлектујем као онај који „јесам", ако из мноштва грађе и података изаберем карактеристичне и репрезентантне, суштинске и централне, а остале испустим или занемарим као случајне и неважне. Сви ти подаци, дакако, никад не могу бити само синхрони, истовремени. Већина се података већ збила и чува их сећање, режирајући и актуализујући их из прошлости У садашњост, у датост. Активност сећања је активност интегрисања оне есенције (оног „ја'), која није ништа друго до саморефлекс егзистенције.

Егзистирати значи бити несводљив, бити нередуктибилан, бити аутентично ја. Бити ја значи сам у себи и самоме себи се догаБати: бити у активном односу према свету, односно према свему на шта наиђем и што „ми" је дато. Догађати се значи бити у вре мену и бити сам — као активност — време. Егзистенција, дакле, не постоји без времена: време мене је уједно време света, његов услов. У исти мах, време света у ком се ја догађам је услов мом времену, времену ме не, Погодили смо, дакле, у нашу централну тему: историју.

Кренем ли од себе (егзистенције) ка свету, налетим на материју, на Друго, на не-себе које је непробојно, дивље, тврдо, неумољиво. Спознати то Друго, непробојно пробити, дивље припитомити, спољашње учинити унутрашњим, једном речју разумети „објективни, свет, не значи ли то усвојити „објективни свет; видети (и разумети) га из перспективе своје егзистенције» А то већ 1рзо Гасто значи доживљавати, спознавати више но досада,

изићи из себе и загњурити се у свет — отворити се и општити са светом (назива ли се то љубав,). Може ли се рећи да та пракса значи: заиста постајати не-ја и тек тако несубјективистичан, ненарцисоидан, неегоцентричан човек2

Но ако је тај „објективни" свет диахроно трајање субјективитета, ако ми сва „објективна" грађа потврђује трајање субјективитета (наравно, под углом визирања из моје егзистенције), онда пристајање на овакво трајање субјективитета значи пристајање на децентрирање себе као субјекта („ја“), дакле, на десубјективирање. Десубјективирање је управо (унутарње логичан) резултат историје субјективитета. Тек на степену самонегације (десубјективирања), субјективитет, је постао видљив као логос и судбина. Сагледавати историју субјективитета (пристати на њу) значи одрицати се себе као субјекта: препустити се дијалектичкој игри између неискорењиве егзистенције и неискорењиве историје.

Тиме никако није речено да се на словеначку литературу не може гледати и на други начин (другачијом оптиком, под другачијим углом гледања, из другачије егзистенције). Без сумње, то се може и на њу сеи гледа другачије. Ипак: ја браним, сведочим, доказујем свој спој историје и егзистенције, спој у ком је историја зависна од моје егзистенције, а моја егзистенција укључена у историју и омогућена (схваћена) кроз њу. Питање: ко је у праву: у овом тренутку уопште није важно. Није ми, наиме, стало да хвалим своју, а критикујем остале „визије (није ми до критике), већ да изградим (што аутентичнију, егзактну, комплетну, исцрпну, богату итд.) сопствену „визију. Живот (као основно _ интерперсонално и интерегзистенпијално збивање) је дијалот — комуницирање — различитих историјско егзистенцијалних „визија".

На тај начин је субјективитет и његова историја постављен у однос према мојој ег зистенцији и према „објективном свету. Та историја је објективна зато што сам је као идеју примио од других, од већ изграђених философија („визија"), које су је прилично детаљно изградиле, образложиле, доказале, илустровале и учиниле је, с једне стране, објашњењем света, а с друге, законом (природом) света. А егзистенцијална (у посебном смислу чак субјективна) она је зато што сам у перспективи „објективне идеје-објашњења, у њеном хоризонту, у њеној интелигибилности сагледао и разабрао и свој активитет, праксу, искуство, „природу , једном реч ју, све оно што сам спознао као своје „ја и као њихову „природу · Историја субјективитета није само објективно збивање нечега ван мене некакав физички закон који морам прихватити као сидерну чињеницу, коме се морам покорити без обзира да ли она важи и за моју унутрашњост или не. Историја субјективитета је дубоко мој, лични, искуствени, аутентични, такорећи „приватни“ проблем. У — од „објективитета" прихваћеној философској оптици не само да разумевам самог себе, већ и јесам (ја сам остали, јер сам по осталима оно што јесам: ја): доживљавам себе као субјекат, као његово догађање и као његов крај. Ако пишем о четири степена исто-

рије субјективитета у послератној словеначкој литератури, ако словеначку послератну литературу (дакле нешто „објективно") видим, разабирем као четворофазно догађање субјективитета (а литература се не догађа У субјективитету, она по својој најдубљој суштини јесте субјективитет — али дакако и његова унутарња опозиција, његова другобит), онда видим, разабирем у њој и четири фазе сопствене егзистенцијалне историје. Сам сам — у годинама рата — себе и свет доживљавао као синтезу општег, посебног и појединачног, као синтезу природе, друштва, времена, појединаца, група, морала, слободе и материје (у перспективи Апсолутне будућности као есхатолошког Одрешења); степен и фигура субјективитета (Синтетични и синтетизујући субјект) коју данас откривам у Кајуховој поезији је такорећи почетна фаза, стартна позиција моје личне историје: мога ,„ја", моје егзистенције. На сопственој кожи сам доживљавао редукцију овог синтетизованог субјекта (ког, дакако, тада нисам доживљавао као историјску фазу субјективитета, али сам је живео и данас сам према њој — према разумевању ње као субјективитета — одређен) у етатистички субјект, сам сам осећао и патио у време декомпоновања тих двеју оптимистичких подфаза, у време преласка на интимистички и натуралистички субјекат, који се појавио са својим песимизмом, очајањем, несрећом, усмерено ћу у самог себе, приватизирањем и сл. Сам сам учествовао у радикализацији овог декомпоновања, које се прометнуло у деструкцију — од самоподстицања у самонегирање. Итд.

Корелација између „објективне" историје и моје најаутентичније и непоновљиве егзистенције је толика да се може говорити о двоструком идентитету. Зато се о мојим радовима не може говорити да су само историографски (то је једна страна); не може се говорити само о историзирању, већ и о историоегзистирању: о егзистенцији у историји која је објективно-егзистенцијална, и о историји егзистенција које су историјско-егзистенпијалне. Аналитичар „објективитета“ је сведок субјективитета, љегових успона, радости, ишчекивања, његових мука, његовог расула, његовог — нихилистичког — пражњења. То нијетголдмановски тенетичии структурализам, већ нешто што би требгло тражити међу изразима: структурално егзистенцијални историцизам (марксизам), егзистенцијално историјски структурализам, структурално историјски егзистенцијализам...

Историју субјективитета (а самим тим и писање о послератној словеначкој литератури) треба, дакле, схватити као историју ,06јективних“ егзистенција п моје егзистенције: „објективних“ у оптици моје егзистенције, моје у оптици „објективне“ идеје о природи егзистенција које су као загњурене у субјективитет. У ово наше време немогуће је егзистирати ван историје субјективитета (или, Тито је исто; не могу егзистирати — не могу бити „ја“ — ако себе не видим као субјекат). То је наша — моја — судбина. Та сулбина ће — можда — нестати нестајањем субјективитета, скончати у оном што називамо „преокрет“. Можда. Не знам. Не копструнтлем будућност и свет, само бележим: бележим да је историја субјективитета посебан сегмент у свету, сегмент који својим крајем експлицира и негира оно што је субјективитет у почетку наговестио као свој највишт идеал; експлицира оно што је у почетку било незапажено, али детерминирајуће. нлеале претвори у фикције (не у чињенице). нотме у антинорме, лепоту у ружноћми, рел у неред, једном речју, понаша се према свом основпом закону: закону негације. Џелокупан описани сегмент је један хоризонт унутар којег се налазим(о) (вероватно при самом његовом крају); шта ће донети други хоризонт, то не знам(о). Зато не откривам Истину света, апсолутно — свето — знање о последњој природи нашег постојања. већ само бележим, пописујем и описујем свет (сегменат) који живим, и себе, што живим у том свету, гледајући се очима овога света, подређен овоме свету, али продирући у тај свег како би најзад дошао до света самог (до себе).

Да ли је то што чиним васпитни роман у тетеовско-хегеловском смислу2 Је ли то чи ста наука» Да ли је то одисејада која ме враћа кући» А где је — уосталом — моја кућа» Или је то ахасферство... вечно лута» ње као лутање2

Са словеначког превела Марија Митровић,