Књижевне новине

УСЛИКАНИ БЕЋАРАЦ

ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА „БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА“

АЛЕКСАНДРА ПЕТРОВИЋА

СВОЈИМ НОВИМ ФИЛМОМ Александар Петровић је отишао корак даље од свог света из „Скупљача перја", закорачивит, стилски и мотивски, у једно подручје које се само по спољном амбијенту надовезује на његов претходни филм. „Биће скоро пропаст света" је такође филм о панонској равници и људима у њој, докуменат о бескрајној копненој стихији у којој се људске судбине сагледавају кроз једну врсту фолклорне баладе бујног и сочног говора, дивљих страсти и жестоких сукоба. У сликању тог – света, разапетог између беде и страсти, света ослобођених и неспутаваних животних нагона, Петровић се креће одлучно и бескомпромисно, тежећи да све елементе своје режије стави у службу визије која илуструје координате његове трагичности: непрегледни равиичарски простори, обиље густих и засићених слика. печалне метафоре и производи фолклорне маште, све то у његовом филму одзвања тоновима једне суморне баладе.

Сликајући један реалан и постојећи свет жао шарени вртлог у коме ритам живота пулсира кроз еротику, пијанство, злочин и жестоке страсти, Петровић се не задржава само на опису ове јарке и необичне атмосфере, већ му она служи као стварни, елементарни оквир за стварање параболе о сталној присутности зла у човеку, за једну ширу расправу о питањима слободе и морала. Постојеће обиље детаља узетих из живота — филм се, између осталог, инспирише стварним догађајем из једног банатског села у коме је отац преузео на себе злочин сина — он користи кроз облик еластичног сижеа, који се накнадно, у процесу реализације, проширује елементима који се природно уклапај“ у његову структуру. Сви елементи овога филма су изведени из живота у јел

ми

5 пи велики

ном аутентичном амбијенту, али су компоновани на начин који руши границе између стварног и нестварног, и између јаве и сна. Тај свет „међ' јавом и међ' сном" образује простор унутар кога се та два подручја узајамно прожимају и стапају кроз мелодијску скицу састављену од аутентичних творевина народног мелоса. Зато би се и могло рећи да је ово филм музичке форме, једна врста. усликаног бећарца, ритмованог обиљем живописних детаља из живота, иза којих речи народне песме зазвуче као коментари и као мали поетски афоризми изворне народне мудрости:

Време лети као ајзлибан цео живот оста намалан.

Као народна опера или ораторијум у коме постоји сасвим одређен став према животним проблемима, филм користи тај иронични однос народне песме према животу као функцију саме приче која се одвија пред нама: фолклорни звук и боја непосредни су коментар живота, живота исконског и примитивног, неспутаног у његовој слободи, 01вореног за зло и добро, љубав и мржњу, редост и бол. Ову тако неопходну осетљивост м смисао за облик Петровић је испољио и раније, али је овога пута његова еластична драмска форма — у којој се јава и сан јел“ ва разликују, а фантастично им стварно налазе у присном додиру, и у којој, најзад, елементи гротескног и ирационалног подупиру поетску структуру филма, — достигла изузетап емоционални распон, Ван оваквог пос тупка, прича о ускраћеној љубави свињара Трише, свелена скоро на испуњавање једне схеме, тешко да би имала распон који иначе има. Тај убоги Триша, вечито немирни протагониста ове приче који губи игру са љубављу и животом им кога дивља страст 0лводи у пијанство, кавге и на крају у злочин, оживљава својим ликом величину м окрутност живота, али и присуство зла којим је он тако често обележен. То је оно зло које је стално присутно у људима, зло као кобни пратилац на путу човека, печат који остав ља исизбрисив траг и.ожиљак, и крст који човек скоро фатумски носи. Стога горти слој овога филма није тешко открити пошто та чини прича која у својој универзалности не зна за временске ни просторне границе: срж и тематско језгро филма полазе од До: стојевског и „Злих духа", па се затим пре носе у просторе панонске ширине и сремског кошмарног паноптикума, тле се ређају дијаболичне слике сличне опима у прози Фјодора Михаиловича. у

Петровићев филм, према томе, не корис-

ти збир чињеница које се заснивају на аутентичним догађајима из живота само као

причу, већ на основу тих чињеница гради своју стварност, боље рећи субјективну слику стварности која се аутору неодољиво наметнула, и једну врсту проширене метафоре. Сва та виталност и снага неспутаног живљења уоквирена тамним бојама беде и примитивизма, помамом чула и злаочиначким инстинктима није чист изум редитеља: права стварност је можда још окрутнија од оне коју је ухватило око камере или перо новинског репортера. Примери из најновије историје су најбољи доказ за то, тако да се тематска структура филма на тај начин природно проширује, а у њен оквир и садржај се уклапају факта друштвене и политичке реалности нашег времена: студентска „липањска гибања", августовска инвазија совјетске „класне браће", шатори чехословачких туриста, митинговање сељана предвођевих кафеџијом Јошком, као и слика „Че" Геваре. Све то, наравно, отвара питања уклапања ових тема у специфичну форму овога филма: миако нарочито у секвенци са чешким туристима ови елементи делују као страно тело у филму, у целини им се не може одреБи својство малих прецизних скица које осветљавају један узак, али битан аспект људ-

ске ситуације.

Иако је обухватила стилски (не тематски!) веома разнородан материјал, драмска акција филма имала је равномеран развој, пошто је са музиком образовала једну врсту координатног, система, док је ирационални свет сликара-наиваца у филму формирао његов гротескни декор на граници јаве и сна, један шагаловски свет са личностима и пред. метима који измичу закону тежине и гравитације, једно подручје луцкасте маште које се изврсно уклапало у ирационалне мотиве самога филма. То спајање једне шире расправе о моралу са свежим фолклорним духом народне музике и сликарства, та веза између мисаоне надградње и фолклорне маште, на најбољи начин изражава снагу и и дивљину примитивног живота окренутог злу, духовној и материјалној беди, и превласти инстинката. А истовремено, са колико лупидности и обешењачког хумора је тај исти фолклор тумачио све видове живота, све амбисе страсти и демонска искушења зла!

На крају би можда требало рећи да овај филм рачуна са једном врстом глобалне сли: ке која се формира кроз крајњи збир елемената његове структуре: атмосфере, ликова, ирационално-фантастичног оквира, и ме Њусобне прожетости декора и људске душе џ њему. Неки то називају печатом личне имагинације аутора, начином на који он превазилази сировински материјал од кога је створен његов филм; чињеница је, међутим, да је увек у питању иста ствар: лични и мепоновљиви стил режије, снажан и убедљив, способан да отвореном метафором дочара своју спознају о свету и човеку.

Богдан Калафатовић

СКУЛПТУРА ОЛГЕ ЈЕВРИЋ

СКУАПТУРЕ ОАГЕ ЈЕВРИЋ

ЕЛЕМЕНТАРНОСТ И УМ. Скулпторском уму Одте Јеврић иманентна је елементарност, њеној елементарности иманентан је ум.

Олга Јеврић ослобађа елементарно, она га спаја. Она издваја елементе, потом их поново враћа природи, не старој, из које су потекли, већ новој, којој одсад има да прилеЈе Тако оваплоћује њихову нову природу. 10 је природа — битног. Ова способност да се из елементарног изведе елеменат, а раздвојени елементи сажму у битно, указују на један вемики процес дубоко повезан са најсуштаственијим способностима духа; овај поступак раздвајања, затим спајања, поступак одабирања и оваплоћења, открива у себи сензибиаимтет и једну способност која подразумева умност; умност која произилази из саме ствари, самог предмета, не наметнуту или силовану.

Шта је Клезна2 То је огроман споменик; споменик који није изведен људском руком, споменик створен без помоћи људске маште,

мали | ЕСЕЈ

изникао наједном, негде, непредвићен ни Од ког, не диктиран ничим, на месту без разлога; па ипак: очекиван од свих, топао и присан, као саздан људском руком, или маштом вечних сила, одређен судбином, изникао управо на свом једином месту, на месту коме се дуго прилази, које се одједном открива и које се не понавља. Најзад, које се каткад тамо не налази.

Клезна. На путу од Бара ка Улцињу, пре но што ће се стићи у засеок Клезну, изненада искрсава _монументалан природни парк скулптура, у белом камену, испраном од кишница, блештећем на медитеранском сунцу, али не глатком да се не може гледати, са танким слојем беле скраме, меке камене прашине, која му даје топлину, што чини да не одвајате поглед од њега, тог камена, који вам све присније прираста за око, да бисте му напослетку пришли, ослонили се на њега, загледани у његове дубоке и тамне усеке, који вас такође маме, али којима не прилазите, које једноставно примате, са дубоким поверењем, чијим неочекиваним менама се предајете, као што сте се предали и том белом камену на који ћете бити још мало ослоњени, да бисте се тренутак потом, у часу кад вас та мистерија таме и белине обузме, сасвим поистоветили, постали исто што и те присне и избраздане стене, што и те скулптуре које су вас домамиле, постајете што и те громаде или их, поистовећени, већ замењујете, будући да сте сада ви што оне.

Како је могућан овај преображајг

Реч је о томе да ове беле стене исклесане руком богова, да ови тамни усеци, да овај парк скулптура, представља само суштаство бића, сам спој бића и елемената, саму слику оног некад целовитог света, слику искони, у ком бесмо — једно.

Интеграл бића. Скулптуре Олте Јеврић су

слика разрушеног јединства. Оне су раскол елемената. Оне су слика отуђености свег од

свега, Ви их можете гледати у атељеу, у галерији, на изложби, у простору, било где, али ви им нећете моћи прићи сувише близу. Али не стога што су оне страшне, што представљају слику нове апокалипсе, већ стога што осећате — ако сте још сачували успомену на себе или мрву способности да је обновите — да су оно што — нећете. Оно чему се одупирете, што се не усуђујете. До тога часа декомпоновани, разједињени, ви одједном, пре тим масама од кртог цемента избоденог гвозденим шипкама — материјал по себи раздражујући и неприхватљив — ви, намах, и непогрешиво, налазите себе. Налазите себе за тренутак, али довољан да вас задржи, да бисте осетили поново своје биће, за које сте већ изгубили наду, које сте не престајући тражили, што је представљало ваш свакодневни смисао, које једва да сте још разумели, верујући, у души, да је ишчезло. Али скулптуре остају оно што су: ви сами, ви тренутак раније, пре но што сте се зауставили. Оне су тренутак света, пре но што ће, за часак, наћи себе у вашој малој мрвици, И ви видите, ви разумете, чистије но икад, сав тај ужас. Ви пе прилазите. Ви сте за тренутак лепи. Али ви видите, пред собом, себе када сте суморни и очајни. И ви тад кажете најтачнију мисао која се може рећи: Та скулптура није лепа! Јер представља експлозију. Сами сте лепи, за часак, јер лепо је јединство. Али моћ те скулптуре је у томе што вас зауставља, што вас као севом непогоде збира, што од вас поново ствара вашу слику, што вас затим враћа у свет. А то није зато што је та скулптура хладна, већ зато што је страшна, оно што јесте, бит у материјалу, максимално изражен, монограм света и тренутка. Она је елементаран, ничим неприкривен, ничим улепшан, ничим ублажен, ничим поткупљен, нови интеграл бића,

Ново јединство. Међутим, не само развалина света, она је и покушај, надљудски и дирљив, да се та развалина скупи и састави, да се елементи врате свом исходишту, свом завичају, да се успостави оно јединство које свим опомиње да није могућно или, можда, некад, и та грчевитост, тај грч поновног на стајања је она друга стране те скулптуре, друга страна тог оваплоћеног „ружног“, оно несумњиво племенито, али недовољно привлачно, оно што би било лепо кад би било могућно а што је само нешто мучно и, пре ма томе, такође непривлачно. Ко хоће да види свој грч, свој бол и свој — пораз; Зато остајемо на размаку. М тада се дешава оно што се не очекује. Скулптура прилази нама, Окамењени смо. Она нас прожима. Затим се настањује у нама. То је свест о себи самима. Ми је се више никад не можемо ослободити.

Цемент — гвожђе. Материјал — цемент и гвоздене шипке — адекватни су овом унутрашњем склопу значења. Незамисливо је, без сумње, да громаде што се листају, протежу или надносе, што висе, стрче, лебде, изнад, између, мимо и поврх необрађених и зарђадих гвоздених шипки, буду од ма чега другог до оног што јесу, кртог цемента, да буду, тако, од оног бледосивог или беложућкастог камена покрај Клезне, од истог необрађеног, а камоли обрађеног, камена, јер, насупрот тог камена рођеног, природом, из никлом у природи, насупрот његовој повезаности са свим елементима око себе; кршом, црмницом, пресушеним коритом, шикаром, сунцем, кукурузом, ћерамидом, дакле природом око себе, с којом он јесте и која је са њим, као што и с људима јесте и као што су они с њим, насупрот томе, ми имамо нешто по себи непостојеће, што је створено, нешто зависно и трошно, материјал створен од разбијених елемената, само један материјал не сам елемент, несамосвојан и без својства, неегзистентан и отуђен, материјал без имена, накнадно крштен, без значења, са строгом функцијом — презрени цемент. У истој мери одурна — шипка. То је смисао тога материјала. Не треба више ништа да се крије. Означено, именовано, упућено, све даље говори за себе. Језиком од ког нас поди» лази језа, звуком који нас избезумљује.

Служити и изражавати, Али цемент и шипке Олге Јеврић нису цемент и шипке на граЂевинском складишту. Нису исто што и на ђубришту, Онде су ти материјали корисни и потребни или сувишни и без сврхе. А сем тога, они не служе ничему. Само су то што јесу, и јесу то што нису.

Далеко од. грађевинарске сврхе, насупрот овој конкретности, цемент и шипке Олте Јеврић су у служби апстракције, у служби специјализованог грађевинарства. У служби духовне општине, Служити одређеној сврси — грађевинарству, значи служити једној насушној потреби; служити грађевинарству духа, значи изражавати ову насушну потребу. Служити није једноставно, али изражавати је кудикамо сложеније. Служи се по утврђеним схемама изражава се по непознатим знацима. Служи се искључиво лепим, изражава се, често, нелепим, Дело што изражава, има снажнији закон од оног што служи. Служба је пролазна, продукти израза су вечни, служба може бити помодна или чак застарела, али знаци изражавања морају бити — класични.

Савршена у својим пропорцијама, непо• грешива у изменама цементних громада, праз нине и гвоздених шипки, скулптура Олге Јев“ рић стоји, свака за себе, у пољу, пред зградом, у атељеу или холу као један савршени, ве лики или мали, опори цвет, као један знак, ненарушив и непроменљив, као један незабораван споменик драми човека и планете,

Павле Угринов

~

Поа и