Књижевне новине
ЛУГ ПЕСНИКУ
Маставак са 1. стране
глог развитка често побеђивао неукус скоројевића,
Примери које Немо навести не треба да буду схваћени као алузије. Наш малограђанин био је забљеснут анахроничном лепотом Баковачке и Загребачке катедрале као и величанственим шаренилом Опленца. Данас нам је непријатно да те споменике, израз наивног и заосталог укуса, покажемо страном госту, уметнику или научнику. Додуше ако је до правдања и утехе — ни културнији од нас нису увек могли да се одбране од буржоаске потребе за мегаломанским истицањем, лажним сјајем и фалш патетиком. Зар Паризом, упркос Золиним протестима, не доминира величанствени кич: базилика 5асте Соешг на Монмартруг
Неке древне манастире, Студеницу, на пример, тешко оштетише не само Турци него и кнежевски преци наши, усред ХТХ века; својом жељом да на месту старог живописа, чију једноставну и узвишену лепоту нису осећали, виде нови, приступачнији њиховом сиромаштву духовном. Није ди, најзад, дошло време да потврђујемо не своју наивност и затуцаност, него зрелост духовну и осећај мерег
Узбудљива је спремност одговорних грађана цетињских да се посвете одуживању дуга Његошу. Дирљив је пример скромних људи који за споменик свом песнику жртвују оно мало блага што имају. То је више него кад богати моћник дарује товаре. е
Али приликом враћања дуга Његошу, никад не заборавимо: највећи, и песнику најмилији, јесте онај споменик у срцима и главама његова потомства. Највеличанственији маузолеј Његошу — то је народ који памти његове стихове и завете, то су збратимљени Црногорци, Херцеговци, Србијанци, Војвођанми, сви Југословени, који разумеју, воле, напамет знају читаве пасаже из „Вијенца" и „Луче".
Немојте, забога, особито ви млади и најмлађи, потомци оних који су „Горски вијенац" казивали од почетка до краја, уместо „Оченаша", и по њему и с њим живели — немојте да огромни маузолеј подигнемо а „Огледало српско", „Адучу" и „Горски вијенац" заборавимо!
Драган Недељковић
једно објашњење
У ПРОШЛОМ БРОЈУ „Књижевних повина" објављен је текст под гортим пасловом са именима чланова редакције. Међутим, не постоји програм часописа, а објављене тезе су требало да, после разматрања оних који подржавају идеју часописа, пос луже као образложење за добијање неопходних средстава за рад. Према томе, ни потписана редакција није редакција, већ само једна иницијативна група оних колега који су раније подржавали или сада подржавају идеју о једном таквом часопису. Текст је дат Ањузхеввим новинама" само као материјал из којега би се могла сачинити информација о једној акцији која је у току, и „Књи жевне новиде" су увиђавно желеле да помогну такву акцију и да поздраве идеју часописа. Према томе, учињена погрешка не може лоше утицати на стање добре воље оних који су везани за саму ствар. Шта више, ову исправку треба искористити као позив на сарадњу свима онима којима се непосредно нисмо обратили и који се интересују за ову врсту духовног рада, јер смо овлашћени да, чак и у случају да из било којих разлога идеја часописа не буде прихваћена, одмах започнемо са радом, и објавимо једну узорну књигу естетсеких расправа која би можда показала корисност и једног таквог часописа,
За иницијативну групу Милан Дамњановић
УПЛАТОМ 30 ДИНАРА НА ЖИРО-РАЧУН
„КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ 608-1-208-1
НАЈСИГУРНИЈЕ ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ РЕДОВАН | ПРИЈЕМ ЛИСТА
Општенародна организација _
Наставак са 1. стране
Када је штампана књижица „О Ма тици српској данас", у њој је своје мишљење о тадашњој и будућој Матици изнело седам културних радника из Новог Сада — једва да их је тада и било нешто више у овом граду — и четири истакнута ВојвоЉанина из Београда. Рећ тада, дакле, на старту, Матици је дат војвоБански карактер, јер, по томе документу, само су Војвођани за њу били заинтересовани и само су ВојвоЂани имали о њој шта да кажу. Не би се смело ни помислити да је тадашња група била провинцијски затворена и да је у њеном програму било уписано вођење покрајинске по литике. Напротив! Нова Матица је преко свога „Летописа" — а овај часопис је највернији докуменат Матичине политике — отворила врата писцима целе Југославије и инсистирала на међусобном упознавању и зближавању. То што је ова група интелектуалаца прихватила као само по себи разумљиво да је Матица по својој структури и оргавизацији, а већ наравно и по својој локацији, војвођанска, то је једно од наслеђа прошлости којег се није увек лако ослободити.
А Матица српска је таква била од свога оснивања и живела је у процепу између широких, српских, ју гословенских и чак свесловенских идеја и хтења и средине у којој је живела. а која ју је често спутавала и давала јој свој печат. Зар није на првим свескама „Летописа" било написано да Матицу српску имнтересује све од Јадранског до Балтичког мора и зар није, истовремено, показала потпуну незаинтересованост на пример за дубровачку књижевност2 Матица је, и онда када је била смештена у Пешти а м онда када је прешла у Нови Сад, живела животом угарских Срба, никад се не затварајући у локалне границе, али ни кад и не прераставши у организацију целокупног српства. Таква је била у даљој историји, таква је била и краљевини Југославији, Тада се и
програмски, нарочито у време пред други светски рат, декларисала као покрајинс"л организација.
Било је чак мишљења, и сугестија, — и то не од малих покрајинских
"политиканата него од људи широких
погледа и снажне интелигенције као што је био Васа Стајић — да Матица српска треба да се претвори де Касјо у војвођанску, не само својим деловањем него и именом. Мисдило се да она таква каква јесте може учинити много на духовном повезивању п уједињавању пе само Српског него и југословенског народа. И она је заиста, у својим светлим п најлешшим тренуцима, и о: равдавала овакве: паде и оваква очекивања. Не треба стога да зачуђују дилеме и размишљања опих који данас разумеју њене напоре, њепа хтења
СУОЧАВАЊА
РЕПУБЛИЧКИ СЕКРЕТАРИЈАТ за просвету и културу СР Црне Горе образовао је Комисију за реорганизацију музеја на Цетињу у саставу: председник, Др Лазар Трифуновић, директор Народног музеја у Београду и чланови: Академик арх. Александар Дероко, Ар арх. Војислав Кораћ, професор Универзитета, Борбе Мано Зиси, научни саветник Народ ног музеја у Београду, Др Миодраг Поповић, професор Универзитета, Михајило Вуњак, виши конзерватор Југословенског института за заштиту споменика културе, Др Голуб Добрашиновић, научни сарадник Музеја Вука и Доситеја, Др Павле Мијовић, научни сарадник Археолошког института, Др Нико Мартиновић, наичне саветник, директор Централне библиотеке Црне Горе — Цетиње, Љубо Каписода, директор Завода за заштиту споменика културе Црне Го ре, Милутин Мијановић, директор це тињских музеја, Вељко Бурић, савет ник у Републичком секретаријату за културу СР Србије и Мирослав Лукетић, виши библиотекар Централне библиотеке Шрне Горе.
Комисија је у склопу проблема реорганизације музеја на _ Цетињу расправљала и питање Његошевог маузолеја према пројекту Ивана Мештровића, па о томе питању после проучавања пројекта, анализе на дицу места'и увида у стручну литера-
БРАНКО ЦОНИБ: БЕЗ РЕЧИ
па и њене резултате на широком југословенском плану, али који, гле дајући живот кроз економска и финансијска разграничавања, сада нарочито актуелна, не могу да се ослободе мисли да је то ипак органи: зација која живи на терену једне административно и финансијски довољно осамостаљене покрајине, а уз то покрајине са веома разноликим националним саставом. Отуда стално
присутно питање шта Матица српска
предузима на изучавању других нација које живе у Војводини, па чак, понекад, хоће да се стави до знања да извесни кругови и извесни факто ри нису задовољни националним саставом особља запосленог у овој организацији и националном структуром њених сарадника.
Приземно гледано и посматрано у оквирима покрајинских хоризоната, таквом размишљању и резоновању има места. Њему има места и са другог становишта, историјског и научног. Прошло је време када су Срби у Војводини, национална мањина у туђинској држави, бринуди, и морали да брину, само своју бригу и да се боре за одржање свога националног бића. Прошла су и времена када су они, поставши део владајуће нације, игнорисали постојање припадника других народа у овој. покрајини. Социјалистички систем, развој
"науке и сазревање људске свести
уопште поставили су пред наше вре ме и нашу генерацију један сасвим једноставан и сасвим разумљив захтев: живот ове покрајине, како у са дашњости тако и у прошлости, мора се посматрати као јединствена целина, без обзира на њену националну шароликост, и управо баш због тога! Науци, ослобођеној националних ограда и националистичких предрасуда, данас је сасвим јасно да и скономску, и политичку, и културну структуру покрајине, како данашњу тако и опу у прошлости, треба посматрати комплексно, а не одељено за сваки народ посебно: Народи Војводине, и опда када су налазили за-
ТИТОГРАД
туру 0 овим проблемима подноси посебан извештај.
1
КОМИСИЈА ЈЕ ЈЕДНОГЛАСНО закључила да предложи, и то овим чини: да се на Ловћену не подиже Њетошев маузолеј према пројекту Ивана Мештровића. У доношењу ове одлуке Комисија се руководила меБу многим другим и овим следећим разлозима:
1. Природна конфигурација Ловћена, која је ушла у грб Црне Горе толико је импозантна и сама је по себи споменик да се на њој не може умјетнички одржати ништа што би се такмичило са природом. Мештровићев пројекат предвиђа измену силуете и читавог терена Ловћена и то у једном негативном смислу који би грубо нарушио изглед једног од најлепших предела у нашој земљи. 2. Мештровићев пројекат маузолеја — храма по својој садржини није адекватно симболизовао Њего-
ша и његово дело, јер је парадна,.
хладна и репрезентативна архитектура и фигура у седећем положају са орлом, више истакла Његоша као господара и владара него као песника и симбол слободе. На том плану Мештровићев пројекат је: потпуно У супротности с“ оним што Његошев гроб и Довћен значе у традивији и свести наших „народа.
једнички језик и онда када су се разилазили па чак и супротстављали
једни другима, имали су увек једну заједничку компоненту, позитивну или негативну, свеједно. То треба утврђивати и утврдити, а без научног објашњења прошлости у њеном комплексном виду нема ни међусобног разумевања. То је и данашњој Матици српској јасно, и она на своме научном програму окупља све снаге које могу допринети бољем осветљавању ове проблематике. Данас су за Матицу српску већ давнопрошла и скоро сасвим заборављена времена, иако то. и није било тако давно, када је, по њеном статуту, чланом Матице српске могао бити само при-
падник словенских народа.
Тако схваћен њен покрајински карактер треба да буде прихваћен и одобрен. Међутим, Матица српска није само то и њени задаци се не исцрпљују на терену оивиченом административном аутономијом. Она је данас преузела на себе далеко шире и још одговорније задатке, па је тиме примила и одговорност за питања веома: важна за цео српски народ
па и за целу југословенску заједни-
цу. Акције којих се она подухватила познате су широм земље, јер су на њима, њиховом остваривању, ангажо вани веома истакнути научни и стручни радници из свих културних центара Југославије. Оне су наилазиле и на безрезервну подршку целокупне југословенске јавности, јер је сваки народ ове државе видео у њима реализацију и својих духовних и културних потреба. На тај начин она је у суштини решила дилему: покрајинска или општенародна орга низација. Не одричући се задатака које пред њу поставља покрајина, Матица је те задатке уклопила у општенародни програм.
Одговорност Матице српске пред српским народом и пред народима Југославије постала је, због тако постављеног програма, веома велика, а у данашњој флауидној и прилично не јасној ситуацији на међунационал-
(тручњаци о споменику
РЕПУБЛИЧКОМ СЕКРЕТАРИЈАТУ ЗА ПРОСВЕТУ И КУЛТУРУ СР ЦРНЕ ГОРЕ
~ 3
3. Са естетско-ликовне стране Мештровићев пројекат представља типично дело бечке сецесије коју су већ у годинама првог светског рата превазишла друга и напредна уметничка схватања. Прихватити данас овај пројекат значило би негирати све прогресивно што се у нашоји светској уметности догодило за последњих година. Никако не би требало изгубити из вида да Његошев споменик подиже данашња тенеранија слободних људи, чија су идејно-естетска. пи теоријско-уметничка схватања супротна схватањима која афирмише Мештровићев пројекат. |
пП
УПРАВА „МУЗЕЈИ ЦЕТИЊЕ", на предлог Комисије, извршила је анкету међу југословенским историчарима уметности, критичарима и уметницима о подобности Мештровићевог пројекта. Анкета је упућена 33 људи а на њу се одазвало 10 стручњака. Они су изнели следећа мишљења: 1. Др Грго Гамулин, професор Универзитета у Загребу, Вања Радауш, вајар и професор Академије из Затреба и Др Сида Марјановић, доцент Факултета из Сарајева, — изјаснили су се за извођење Мештровићевог пројекта. -
2. Седам других стручњака изјаснило се протизу извођења овог пројекта на Ловћену. То су: Мирослав
· чињеницом да
ки '
ном плану, и веома деликатна. џ о ваквој ситуацији поново излази на видик, сада само у знатно оштријем облику, непотпуна подударност из међу програма Матице српске и орга на који њоме руководе. Док су њене акције заталасале целокупну културну јавност земље, њени управни органи, годинама без битнијих проме на, одражавали су структуру Матице док је она још била строго уоквире на покрајинским оквирима, дакле и са схватањима и менталитетом на ко јима се осећао, и морао осећати, печат провинцијског духа. Сложеност оваквих односа повећана је још и Нови Сад није више ом прошлошћу,
гра, са слави само град урни и научни
и значајан култ Етан нашега времена. довавца прво два факултета а потом и Универзитет, он је и по наставном 0особ љу и по студентима и по духу који се у њему већ дуже времена осећа престао бити само административни центар једне привредно прилично не. развијене покрајине, него се уврстио у ред неколиких главних градова Југославије у којима се брину бриге целокупне наше заједнице и у ко јима се бију битке између носилаца једног већ у знатној мери замореног друштва и оних који су почели постајати свесни чињенице да већ садашњи тренутак ставља пред њих велику одговорност за даљи ХОД Овог нашег државног и друштвеног механизма. У Матици српској, до Аз нас, ни тај и такав Нови Сад није дошао до довољног изражаја.
Скупштина која се управо. су. тра одржава требало би да одговори захтеву савременог тренутка: да се ослободи провинцијског духа коМи е у њој годинама присутан и кои је ио, у великој мери, кочница У њеном досадашњем развитку. То од ње захтева управо овај тренутак, У коме је Матица српска суочена са крупним националним проблемима и који јој, самим тим, намеће и велике одговорности пред народом. Данас већ и сам Нови Сад може учинити да се она тога оптерећења осло боди, а ако треба, и колико треба, Матица би морала потражити ослонац и у другим нашим културним центрима, у првом реду у Београду, и не, као што је то раније углавном чинила, међу Војвођанима који У тим центрима живе, него међу оним грађанима наше земље који схватају, разумеју и могу помоћи њене садашње и будуће напоре.
На тај начин би се уклонила и она
"несагласност између њених програма
и планова и оних којима је поверена брига на њиховој реализацији. И тако би се, надамо се, једном за свагда многи Матичини чланови и пријатељи, њени помагачи и сарадници, ослободили дилеме присутне у овој старој организацији од како она постоји о њеном покрајинском или општенародном карактеру.
Живан Милисавац
Крлежа, књижевник, Академик Др Цвито Фисковић, директор Конзерваторског завода за Далмацију, Др Круно Пријатељ, директор Умјетничке галерије у Сплиту, Ото Бихаљи-Мерин, књижевник и ликовни критичар, Академик Ристо Стијовић, вајар, Академик Мило Милуновић, сликар и Др Луц Менаше, професор Универзитета из Љубљане. „а 3. На тражење Управе „Музеји Цетиње" послали су и одговоре неки културни радници Црне Горе и то; за извођење пројекта Милош Вушко вић, Саво Вукмановић, Јован Вукмановић, Марко Борозан, Лука Вујевић и Чедо Вуковић, а против извоЂења: Јован Ивовић, Ацо Пријић и Милутин Пламенан. У прилогу се до ставља цео материјал па увид,
ш
ПОШТО СУ ЊЕГОШЕВА ФИГУРА и неки други делови пројекта већ и» ведени у камену, Комисија предлаже да се споменик подигне негде на Цетињу. Ла ли ће се подићи сама фигура илго п архитектура зависиће од подобноста локације.
ТУ
САМУ ЛОКАЦИЈУ КОМИСИЈА ће предаожити пошто оде на Цетиње; прегледа најпогодније терене и одабере неколико варијанти.
Молимо Вас да овај извештај Ко мисије прихватите п да са њим упознате Скупштину п Извршно веће СР Црне Горе.
Беотрад, 15 П 1966,
По овлашћењу Комисије ПРЕДСЕДНИК, Др Лазар Трифуновић, с. Р.
П. С. Накнадно су стигли одговори Александра Зарина, вајара из Бео града, Др Љубомира Дурковића, Ви шег научно: Сарадника и Франце Стелеа, професора Универзитета У Љубљани, који су одлучно против из вођења Мештровићевог пројекта на Ловћену.