Књижевне новине

О УЗАЈАМНОЈ ТРАНСФОРМАЦИЈИ ФРОНТАЛНОГ __ И ПАРТИЗАНСКОГ РАТОВАЊА

ПАВЛЕ ЈАКШИЋ

РАНИЈЕ, КАДА СУ РАТ водиле мале војске наоружане једноставнијом борбеном техником, организација јединица и методи љиховог ангажовања у борби носили су печат изразитије једнообразности и стабилности и у времену и у простору. Са појавом масовних националних армија на историјској позорниди, као израза дубљих друштвених противречности, са увођењем у њихов састав разообразније и савршеније борбене технике у економски развијеним земљама, уз заостајање неразвијених земаља у том процесу, почела се на светском плану законито манифестовати просторна и временска шароликост ортанизационих форми оружаних снага, видова ратовања. Дошло је у оквиру великих коаМмационих ратова до удруживања разноролмих организационих, стратегијских и оперативно-тактичких елемената и неопходности да се чешће, па чак и под борбом, радикално мења _ организациона структура јединица им једни видови ратова трансформишу у друге. При томе се трансформација нижих организационих пи тактичко-оперативних форми п метода У више може пазвати узлазном транпсформацијом, а обрнуто: виших у ниже силазном трансформацијом,

Прве позпатије примере силазне и узлазне трансформације видова ратовања сусрећемо у Шпанији и Русији за време ратова са Наполеоном. Шпанска војска, изгубивши битку у отворсном фронталном сукобу са Франиузима, покушала је да се са ослонцгм на антло-португалску _ војску трансформише у мање борбене групе, размештене на комплексима непоседнуте питанске територије која. ј2, абог релативио мање бројности окупационе франшуске војске, могла бити, и била је, веома велика, и тако са фронталних дејстава пређе на партизанска.

Посматрана на војнотехничком плану, ога прва силазна трансформација је успешно пзвршена. Овај успех огледа се у томе што јелпа војска, тучена у отвореној бици фронталмог типа, није капитулирала, него се у борби реорганизовала пи прешла на партизанско ратовање.

Вредност ове тековине не умањује већ, напротив, повећава општепознате чињенице да су недостаци јасних политичких циљева по нецелисходно руковођење партизанским дејствима доводили, поред успеха, и до знатних пораза шпанске партизанске војске, формиране делом од бивше „регуларне" армије, а дслом од партизанских одреда састављених од сељака под командом месних вођа.

Ако се ове чињенице и оцене засноване иа њима узму као историјски тачне, онда се могу извести следећи закључци: 1) Да је силазна трансформација — прелаз са фронталног ратовања и организационих форми оружаних снага везаних за њега на партизанскопротивпартизанско ратовање и организационе форме војске њиме условљене — у основи успешно спроведена, што не значи да су искоришћене све објективне могућности. 2) Да је узлазна трансформација — прелаз од нижих организационих и тактичких форми партизанско-противпартизанског ратовања ка виим: _ партизанско-фронталним и фронталним — обиловала слабостима, произишлим из недостатка јасних прогресивних политичких циљева и из пребрзог кретања на организаипоно-техничком пољу напред, испред ситуатије коју је опредељивао општи однос Француских окупационих и шпанских националноослободилачких снага, 3) Да, и поред тога што су Шпанци гајили наде да ће Французи срушити феудални поредак, и поред наведених крупних политичких и организационих слабости у редовима тшшанског партизанског, ослободилачког покрета, француске оку пационе власти нису успеле да војним и поАптичким средствима потпуно угуше шпанске оружане онаге, ангажоване у партизанским дејствима.

У Русији 1812. сусрећсмо и силазну трансформацију (слање делова оперативних једипица у позадину Наполеонове инвазионе војске — инфилтрирање) и спонтано дизање руских сељака на оружје против окупатора чак и у условима извесне наде да ће их окупатор можда ослободити робовско-кметских окова у Русији. Али за разлику од Шпаније, у Русији и упућивање јединица „регуларне“ армије у позадину нападача и дизање у борбу против њега месног становништва на окупираној територији једино има карактер помоћи „регуларној", оперативној армији, ангажованој у сукобу фронталног вида у коме је тражено, т коначно нађено, победоносно „_рештење, тако да није било потребно ићи на општу силазну трансформацију у окупираној земљи, па онда кроз узлазну трансформацију кретати ка поновном ослобођењу од окупатора. Посматрана у тим оквирима партизанскофронталног ратовања (тде је партизанско-помоћпи а фронтално-главни вид ратовања) трансформанија у Русији 1812, може се оцеишти као успешна, п то опет тим успешнија што се има у виду да је само патриотизам био покретачка снага свести руског борца, док је назадни, деспотски, царски, робовско-кметеки поредак био кочница развијања стваралачких снага народа у борби са завојевгчима, Опо што лаје замах и унутрашњи дубоки гадржај узајамне фронталнопартизанске тран сформације видова ратовање јесте прогос силазногузлазне трансформације лруштвенс и државне структуре. При силазној трапсформацији, наиме, лормалии облик Аруштва пи државе који се испољава у виду компактпе

масе народа, територије и јединствених мање или више пентрализованих органа цивилне пи војне власти, децентрализује се, дезинтегрише и трансформише у атомизирани, локалистички вид постојања територије, народа, војске и органа цивилне и војне власти, У коме су централистичке везе једва уочљиве. При узлазној трансформацији одвија се обрнут процес у коме се ненормално децентрализовани вид опстанка друштва им државе трансформише у пормални интеграцијом и груписањем _атомизираних елемената територије и органа цивилне и војне власти у компактнију целину, чвршће повезану помоћу централних органа.

Очевидно је да проблем трансформације једних видова ратовања и друге није значајан проблем за оне оружане снаге које су у могућности да, на бази своје стварис моћи и односа према евентуалном противнику, унапред одаберу један основни вид ратовања и које су у мотућности да са ослонцем на њега као на главни вид и па остале видове ратовања као на споредне, воде цео рат. Слабост партизанско-територијалне организације СССР-а 1941, као помоћног фактора у рату и. недовољно успешна трансформација одсечених оперативних јединица у партизанске, није одлучила судбину рата у целини, него само увећала тешкоће п опште неуспехе у рату. Овај проблем је од судбоносног значаја за оне земље које могу и морају претпоставити да би “У оквирима коалицноног пили националног рата делови њихове земље, илм цела земља, могли постати војиште које током рата пре-

мази из руке у руку, као што је то био слу- |

чај са многим европским државама окупираним у првом периоду другог светског рата од стране немачко-фатшистичке војске, са Кином 1927 — 1950, СССР и Југославијом 19411945. пили у даљој прошлости са Шпанијом 1809. п Русијом 1812,

Посматрани у целини кипески ослободи лачки рат (1927 — 1950) и југословенски ослободилачки рат (1941 — 1945) базирали су се на војнотехничком плану на узлазној трансформацији, тј. трапсформацији малих оружаних _ једаиница у веће и сложеније мо на кретање од простих партизанских дејстава партизан-

нижег типа, проко комбинованих

ских дејстава вишег типа, у комплексна партизанско-фронтална дејства, с том разликом што је у кинеске ослободилачке снате ушао део „регуларне“ грмије, док су се југословенске рађале без таквог наслеђа.

Полазећи од тога да су ти организациони, тактичко-оперативни и стратегијски елементи довољно уочени и оцењени, није нужно овде се задржавати на њима. Они јасно и очигледно доказују да је узлазна трансформација кретање од ситнијих територијалних оружаних јединица ка крупнијим оперативним по од простих форми борбених дејстава ка сложенијим операцијама заокружења и упиштења у оквирима партизанско-фронталног ратовања — под одређеним политичким и војним условима, могућа и историјски оправдана. Оно што је мање уочено и истицано јесте чињеница да су се у оквирима опште узлазне трансформације, и у кинеском и у југословенском ослободилачком рату, одвијале многобројне силазно-узлазне трансформације за време окупаторских крупних офанзива на ослободилачке партизанске снаге.

За време тих пернода који су представљали ремећење сталног офанзивног хода партизанских ослободилачких снага, израженог у непрестаном _ повећавању _— ослободилачких, партизанских снага и повећавању ослобођених територија под њиховом контролом, долазило је до осеке и регреса ширих или ужих размера који су се огледали у смањивању броја оружаних снага на одређеној партизанској „ослобођеној“ територији до морално-политичких проблема и у војсци и у народу, до преформирања јединица под борбом, до напуштања тешког наоружања, до принудног „пребазирања" итд.

Познато је да партизанске оружане снаге, уколико желе да опстану и успепло воде рат, морају стално нападати, бити у офанзиви и да то одређује офанзивни виа партизанскопротивпартизанског рата за партизанску страиу, а дефаизивни за противпаргизанску страим, и то с разлогом, јер је трајање офанзивпих захвата партизанске војске неупоредиво дуже одоних кратких пернода када противпартизанске снате спектакуларним крупним стратегтуеким офанзивним захватима покушавају да ликвидирају партизански покрет и његове оружане снаге. Тада партизанска војска спроводи силазно-узлазну трансформацију ПОмоћи које разбија офанзиву противиика им обезбећује себи услове у којима ће моћи поново да продужи офапзивио кретање у вилу

1

офанзивних бојева и операција тактичко-оперативних размера.

Док су малс пападнуте свропске државе и њихове оружане снаге, задржавајући се само на нормативима фронталног ратовања, полагале све па стабилни фронт, да би дошле до закључка да је све изгубљено пробијањем или разбијањем тог фронта, руководства кинеских „устаничких база" п југословенских „ослободилачких територија" нису фронт це тишизирала. МИ око „база" и око „ ослобођених" територија постојала је линија фронта позната обема зараћеним странама, али та линија није била поседнута војском нити је била предвиђена за одсудан обрачун оружапих снага па њој. Она је представљала израз општег односа снага у песлини и па одређеном подручју напосе, Тај фронт је „брањен" на тај начин што „пије брањен", с тим што супериорна страна жали што пшје брањен, јер би то њој пружпао могућност да одсулпом краткотрајном битком извојује брзо победоноано решење рата за себе.

Основна тежња и пиљ противиартизанске стране за време крупних офанзивних прогивпартизанских захвата м састоји се у томе да окружењем _ партизанске „устаничке базе", „ослобођене територије", наметне фронталне борбе, а партизанске — да те борбе избегне. · М ·југословенском ослободилачком рату регистровано је седам противпартизанских, окупаторско-квислиншких офанзива. То значи да су окупатори покуптавали седам пута да у крупним размерама до краја униште партизански покрет или да бар привремено или краткотрајно зауставе његов офанзивни ход и да је југословенска партизанска, ослободилачка војска седам пута спровела силазно-узлазну трансформацију ужих или ширих размера.

Југословенска партизанска ослободилачка војска _ пребродила је све окупаторско-квислиншке противпартизанске „офаизиве" и дочекала победоносни крај рата, активно ангажована у фронтално-партизанском ратовању на самосталном југословенском фропту, као делу општег европског фронта оружаних спага антифашистичке коалиције. То даје песумњив доказ да су силазно-узлазне трансформације видова ратовања корисне, нужне и могућне.

Основна замисао по којој су савладаване окупаторске противпартизанске „офанзиве“ и вршена трансформација борбених дејстава у тим сложеним _ динамичним, за инфериорне југословенске партизанске ослободилачке сна те судбоносним пернодима, манифестовала се: а) у ангажовању свих партизанских јединица изван окружене „ослобођене територије", у нападу на комуникације и мање окупаторске гарнизоне; 6) у ангажовању мањег дела снага у маневарској одбрани на границама ,„0слобођене територије" са задатком да: извиЂају противника, успоравају његово надирање, наносе му губитке противнападима на његове мање колоне у покрету, али са основном оријентацијом да се нигде пе ангажују у одсудним фронталним сукобима; да се по деловима забацују у позадину непријатељских наступајућих колона заједно са болницама, угроженим народом и органима војнотериторијалне и цивилне власти, у иљу да се тако поново дочепају раније „ослобођене територије" после пролаза у противпартизапској „офанзиви“ ангажованих трупа проти»ника-окупатора; в) у формирању већих или мањих оперативних јединица или група: бригада, група бригада, група дивизија и корпуса са задатком да ударом из нападнуте „ослобоЂене територије" у одређеном изабраном правцу темељито уздрмају војску противника, ангажовану у противпартизанској „офанзиви", поремете тако његове планове срачунате на „окружење и уништење" и докопају се „ослобођене територије" на новом, ширем подручју.

М савладавању ових тешкоћа и војних и морално-политичких проблема постизани су, у разним условима места ин времена, различити резултати, у зависности од опште војно-политичке ситуације и локалних прилика и, што је од нарочитог значаја, од благовременог или неблатовременог, потпуног или непотпуног сагледавања проблема који се рађају у оваквим ситуацијама, и од практичног искуства у њиховом решавању. Овим последњим се може објаснити позната историјска чињеница да је оружана борба против фашистичких окупатора у Србији и Црној Гори, поред тога што је 1941. достигла у размерама Југославије највишт степен развитка, доживела н најниже осеке за време окупаторских најезда и то зато што су се југословенске партизанске ослободилачке снаге ту по први пут сусреле са проблемом силазие трансформације на организационом и оперативно-тактичком плану. Искуство које је стечено овде и које је плаћено доста скупо било је касније свуда присутно: у Босни и Хрватској, на Неретви и Сутјесци. Оно је осветљавало путеве и богатило се, да би се коначно оформило у један арсенал политичких, организационих, стратегијских, оперативних п тактичких начела која имају општи значај и која се могу користити као теоријски путоказ за јако инфериорне оружане снаге у ситуацији када их њихов надмоћан противник притискује у виду крупних офанзивних захвата.

Присиљена да с успехом спроведе све силазпо-узлазне _ трансформације у условима офанзивних захвата противника НОВ Југославије је неколико пута дала пи теоријски и практични одговор на једно од пајсулбоноснијих питања савременог ратоводства: Ла Ал се може избећи смртопосни удар несразмерно надмоћнијег противника и шта треба предузети и радити да би се то постиглог

Ово ново поглавље у војној теорији којг смо овде назвали „узајамна трансфермација видова ратовања" заслужује изванредну пажњу свих оних који су позвани да размипљају о одбрани своје земље и који очекују да ће се маћи у вртлогу есвептуданог _ булућег ракето-пуклелриог рата, било у улози бора ма пан руководилаца.

Познато је да су се крупне формације ода ари чје — армије једне „суперси, = јетске армије · НЕ проблемом, траћпашле 1941, пред озбиљним Мр Мини < У ије видова ратовања. ~, р од ар пе „суперсиле“ — оцењује бране САД — АРу!о » Уа И : У А ки" начин ратовања као подејавно и „терилск: ~ стратегије, Чињеница сан елемент америчке стратетије.

: туалним будућим ратовима ЈеПиа вели ФРЗ ЕЈ акег луклеарних сред: предвиђа употреба ракетнонуклта.

| ИЕ у разбити сваки фронт; да ће става која могу раз мације. - кроз крупне мото-механизованео фор - ша тако створене бреше муњевито продирали у дубину нападнуте земље, да ће се ваздушним путем транспортовати читаве армије и. ке штати у дубоку позадину противника и да ће то редовно доводити до „окружења 16 то тивокружења" у крупним размерама. ве то говори да се проблем узајамно трансформапије видова ратовања под борбом може данас посматрати као општи нови проолем којег су ил позорницу поставили одлучан друштвено-полптички _ карактер савремених ратова н физиономија ратова условљена могућностима савремене борбене технике. .

Савремени _ комбиновапи ратови, чији су елементи _ фропталио и партизанско-противпартизанско ратовање, објелињени у оквиру једне целине, веома су компликовани, било ла се ради о њиховом развитку од партизанских дејстава нижег и вишег типа ка партиланско-фронталпим (Југославија 1941 — 1945, Кина 1927 — 1950), било обратно — од фронталних по партизанско-фропталних ка пмартизанским (Шпанија 1809. по офанзиве и контра офанзиве, походи пи противнохоли у југосаовенском и кинеском _ ослободилачком рату) тј. о узлазној, силазној пли сплазно-узлазној трансформацији видова ратовања, Критичне тачке у тим збивањима _ представљају баш саме трансформације видова ратовања Јелпих у друге, тј. моменти када се са партизанских и комбинованих _ фронтално-партизанских дејстава прелази претежно на фронталпа дејства, или са Фропталпих и комбиповапих партизанско-фронталних на чисто партизанска дејства.

Осповно је пмати на уму тенденције развитка, објективне ситуације условљене апсоаутном или релативном надмоћношћу противника. Када се од партизанских дејстава креће ка фронталним, значи да је кулминациона, тачка падмоћности противника преброђена, што допушта _ усавршавање и усложњавање организационих _ форми и метода борбених дејстава у тактичким, оперативним и стратегијским размерама, због чега треба те форме благовремено предвиђати, и за њих се при-

премати, организационо, материјално п ка,

ровски. У другом случају — када се са фронталних дејстава креће ка партизанским значи да ће кулминација непријатељске надмоћности касније наићи (што не мора бити увек, уколико се непријатељ задржи на Одређеној линији) и да се са виших форми борбених дејстава прелази на ниже, због чега се п за њих треба благовремено припремати, политички, организационо, материјално и калровски. У овом случају посебно тежак проблем представља преоружавање и реорганизанија у јеку веома интензивних дефанзивних борбених дејстава, реорганизација која треба да обезбеди да се не изгуби у непроврат тешка борбена техника (која ће опет бити потребна и корисна) и да се организују такве јединице које ће моћи избећи упиштење м продужити рат другим, партизанским методима. УМ оба случаја треба деловати смишљено, плански, не истрчавати испред развоја ситуапије а и не заостајати за тим развојем, тито би условило одрпцање од неког вида борбених дејстава који је у датој ситуацији могућ, чак и нужан.

Све ово мора бити регулисано одлукама команди које свакој јединипи поред — јасно дефинисаног задатка морају у оваквим ситуацијама дати п перспективу и оцену тепденције развитка видова ратовања. Таква одлука мора да у оквиру основне замисли боја, операције или рата, формулише јасно улогу и место свих категорија оружаних снага које се за вођење таквог рата обавезно припремају: диверзантске, територијалне, партизан= ске, оперативне јединице и војпо-тсриторијал ни органи и да их, у духу те основне идеје или замисли, апгажују у оорби на такав начин да оне заједнички делују у моменту када се противнику даје олсудал отпор са циљем стабилизовање фрошпта на одређеној линији или када се предузима олсулап офанзивни удар са циљем коначног пили круппог пораза, 4 децентрализовано у премепу и простору када се такви цпљеви пе постављају и кала је, напротив, циљ избегавање олсудног залагања И прелазак на паргизанско ратовање у целини.