Књижевне новине

Један вид

односа

филозофије и

књижевности.

етзистенци-

јализам

ДРАГАН М. ЈЕРЕМИЋ

КАД ЈЕ НЕСУБЕНИ дански пастор Серен Кјеркегор покушао да изгради поглед на свет базиран на чистој субјективности, није ни сањао да је тиме читаву једну струју филозофске мисли бацио у авантуру која и данас траје. Изговарајући реч авантура, не желим да пстичем да су основни ставови овог филозофског правца неприхватљиви и некорисни него да он није успео да се јасно дефинише, колебајући се између неколико противречних одредаба свог основног смисла.

Тврдећи да је субјективност истина, Кјеркегор је филозофију претворио у описивање структура људског доживљавања, тако да се постулати егзистенцијалистичке _ филозофије не могу рационално поставити. Чак се ни основни појам свих варијаната егзистенцијализма, појам „егзистенција", не може објаснити, као ни Рајнкеове „доминанте“ или ДХришова „ентелехија". Жан Греније, егзистенцијалиста у чијој филозофији основну структуру чини појам „индиферентност", от: ворено каже: „Егзистенција је тајанствена ствар — можда тајна тајни. И, према томе, она се не може објаснити, јер објаснити је, то би значило свести је на нешто ниже од ње: егзистенција, пак, премашује разлоге постојања".

Није, међутим, тешко запазити да основпи појам егзистенцијалистичке филозофије, по, коме је она п добила своје име, ипак значи дубоко, оригинално, необјашњиво језгро нашег личног, индивидуалног, јединственог

постојања, које није условљено објективним узроцима, па се због тога не може ни објаснити. Зато егзистенцијализам одбацује најуку, „есенцијалистичку" метафизичку Од Платона до Хегела и рационално мишљење уопште. Једном речју, егзистенцијализам се, У принципу, не интересује за сазнање објек: тивне стварности, а уколико неко од етзистенцијалиста, као Жан-Пол Сартр, показује интересовање за објективни свет и друштвени живот, он одступа од „чистог“ егзистенцијализма. То, одступање је, наравно, нужно за сваког егзистенцијалисту уколико не жели да се, слично средњовековним мистичарима, преда унутрашњој контемплацији, а у вези с тим поставља се питање; није ли појам егзистенције тесно повезан с религиозвим искуством и не представља ди егзистенцијализам само једну мање-више скривену ренесансу религиозности2

Егзистенцијалистичка филозофија се не служи већином класичних филозофских Појмова, као што су, на пример, природа, друштво, супстанција, квалитет итд. Уместо њих она користи друге појмове, од којих се многи могу наћи у хришћанској теологији или бар подсећају на теолошке појмове: брига, патња, баченост у свет, свест о кривици ита. Жан Вал, филозоф близак егзистенцијалистима, писао је још пре четврт века да се фихозофије као што су Хајдегерова и Јасперсова могу бар делимично објаснити носталтијом за религиозним. Овај закључак темељи се не само на основним појмовима егзистеннијализма и хришћанске теологије него, много више, на паралелизму који постоји између хришћанске есхатологије и егзистенцијалистичког схватања пута који води О4 изгубљене до аутентичне егзистенције.

Сличност између хришћанске и егзистенцијалистичке есхатологије највише се запа жа код Кјеркегора, по коме избављење егзистенције почиње очајањем, које је највиши моменат првог, естетског ступња живота. Очајањем се рађа свест о ништавности живота ради уживања и оно значи први свесни избор у животу. Тим избором човек не аалази више центар свог живљења ван себе већ у самом себи. А загледан у себе, он се уздиже на виши, етички ступањ живота, од лучујући се за добро, мада само апстрактно. Али, одлучивши се једном за добро, ако се чврсто држи њега и стално иде напред, човек може открити највише добро, „које се не може одредити својим односом према другом, пошто је највеће". То највише добро је бог. Тежећи ка њему етзистенција налази своје пуно значење и највиши домет — религиозни ступањ.

На свом циљу, егзистенција, по Кјеркегору, постаје „мртва за непосредност" пи живи у бескрајном страхопоштовању према бићу које немоћном човеку даје све, па и саму веру. Уздигавши се до апсолутног, она може да живи насупрот друштвеним нормама, налазећи за свој живот на маргини друштва оправдање п подршку у страдању и веровању без разумевања у бога који „мрзи баш оно у чему се живот природно садржи" и „хоће да ти страдаш, да умреш". Кјеркегорово схватање избављења егзистенције у ос нови се подудара са хришћанским схватањем о спасењу. Он је, у ствари, дао једну нову варијанту хришћанских догми (0) првородном греху, страдању и патњи као путу пабављења и богу као бићу које о свему томе одлучује.

Познати персоналистички филозоф Емани: ел Муније питао је: „Не треба ли рећи сасвим једноставно да је егзистенцијализам један друкчији начин да се говори о хришћанству 2" То његово питање оправдава не само Кјеркегорово схватање о три стадијума на животном путу него и став других егзистенцијалиста: Карла Јасперса који у свом делу „Филозофска вера" проглашује библију за књигу над књигама и настоји да побије све врсте атеизма; Габријела Марсела који сматра да је битни проблем егзистенцијализма однос људске слободе према божанској слободи и да оп „представља централну тајну хришћанске теологије"; Николаја Бердјајева. који термин егзистенција замењује појмом „живот" зато што „припада Јеванђељу“ и „у тешњој је вези са духовношћу него термин егзистенција".

Често се егзистенцијализам дели на неонтолошки или религиозни и онтолошки или атеистички. Али чак и код егзистенцијалиста-атеиста има призвука хришћанске теологије. Битни појмови у филозофији Мартина Хајдегера, као што су „баченост-у-свет' и „свест-о-погрешци", подсећају на појмове сколастичке филозофије, коју је Хајдегер У младости учио у језуитском колеџу. Али се егзистенцијалисти више разликују по свом схватању онтологије и овом разликом открива се прва унутрашња противречност њихове филозофије. Осећајући да се религиозни закљручци егзистенцијализма могу оправдати само помоћу једне филозофије бића, Етјен Жилсон је пожелео да се егзистенцијалистичка испитивања људског субјекта, „уздигну до онтологије која би могла да да прави смисао закључцима њихових испитивања". Етзистенцијалистичку онтологију су и створили атемсти Хајдетер и Сартр, али има егзистенцијалиста који одбацују могућност стварања онтологије, јер, по њима, логичан и систематски поглед па свет није адекватан израз битног предмета егзистенцијализма — етзистенције. Етзистенцијализам је, дакле, негирајући науку и напуштајући религију, изградио онтолотију. Ту је, међутим, наишао на нову те шкоћу, јер се егзистенција својом суштином опире логичким и рационалним постугцима којима се свака онтологија ствара. Зато се егзистенцијализам налазио у дилеми: да напусти онтологију или да изневери (св0ју полазну тачку. Већ је Кјеркегор тврдио да не може бити система егзистенције јер је егзистенција супротна систему и систематичности, а Бердјајев је, у једној јавној дискусији у Паризу 1947. године, изјавио: _„Егзистенција се може сазнати само У субјективности а не у објективности, и по мом мише љењу, централна идеја (егзистенцијализма — А. Ј.) ишчезла је у онтологији Хајдегера и Сартра", јер „у онтологији, у свакој онтолотији, егзистенција ишчезава. Егзистенције нема више зато што не може да буде објективизирана". А ако егзистенција не може да буле објективизирана, онда не само онтоло“ тија, већ ни филозофија опште не може бити адекватан израз егзистенције. Требало

ЛИКОВНЕ ПРИЛОГЕ ИЗРАДИО МИЛАН МАРИНКОВИЋ

је, дакле, напустити поверење у филозофију као дисциплину која може открити прави смисао егзистенције, те необјашњиве су: штине људског бића.

Који се онда пут откривања егзистенције може сматрати бољим и адекватнијим Од филозофије2 По многим изјавама егзистенцијалиста изгледа да је то поезија. У свом делу „Шта је метафизика» (1930) Хајдегер је тврдио да је најадекватнији начин откривања егзистенције метафизика, јер, укодико егзистирамо, етзистирамо у метафизици, али у каснијем делу „Хелдерлинисуштина поезије" (1936) он пише; „Људска реалност је у свом корену поетична" и на основу тога закључује да је прави начин

изражавања егзистенције конкретна, патетична, емоционална, поетска експресија, а не метафизичка рефлексија. Поезија

је за Хајдегера у овом другом делу чак и вешто више: сам фундамент бића, јер биће постаје тек кад“се о њему говори. По томе би изгледало да је егзистенцијализам, пошто је изгубио веру у филозофију, прогласио поезију за најдубљи и суштини егзистенције најприближнији израз.

На том закључку засновали су егзистенцијалисти своју теорију о односу филозофи је и књижевности. Хајдегеру су се прикључили Марсел, Сартр и Симона де Бовоар, који су истакли да је књижевност самосталан и незаменљив начин приступања најдубљим

проблемима егзистенције. То је довело до

увођења романа, приповедака и драма, па чак и мемоара и дневника у филозофску литературу. Још је Кјеркегор мемоарску дитературу уврстио у филозофију а главно Марселово дело зове се „Метафизички дневник." Нарочито су француски егзистенцијалисти — и то је њихова карактеристична црта у односу према немачким филозофима егзистенције — користили овај начин изражавања својих филозофских _ ставова. Филозофија и књижевнот су више него икада раније постали нераздвојни у тежњи да открију најдубље истине о људском бићу. Књижевност при том настоји како је истицала Симона де Бовоар, да изрази „један ас. пект метафизичког искуства који се не може друкчије манифестовати". Термини којима су се досад служили само писци постали су адекватни филозофски појмови, а књижевна дела као у Сартровом случају, претходила су филозофским закључцима,

Није, међутим, ни овај парадокс егзистенцијалистичке авантуре, којим се филозофија баца у други план и запоставља за рачун поетског изражавања као погоднијег начина открића егзистенције, последњи парадокс у који упадају филозофи решени да истрају У тежњи да осветле оно што је по дефиницији „тајна тајни". У том настојању не само филозофија него свака идеолошка форма уогште изгледа неподесна да осветли ту „тајну тајни". Муније је мислио да се егзистенција може изразити само неком врстом контрапункта у коме, суделују Мит, симболи и је дан нов стил изражавања, јер се уобичаје. ним _ мисаоним _ процесом и постојећим језичким _ нормама не може тумачити

К ка | ; право значење егзистенције. Уместо старог, класичног стила у културном ства-

ралаштву треба пронаћи неки нов начин изражавања. Али којиг У сваком случају, то не може бити једна од познатих врста културног стваралаштва. Егзистенција се, дак= ле, може „тумачити“ само мимо свих уобме чајених начина објашњења.

М принципу, егзистенција пе може бити дефинисана ниједном општом одредбом, јер се тиме погрешно тумачи њена изворност, не» поновљивост, јединственост. Свака егзистен» ција је сасвим различита од свих других ет» зистенција по свом начину постојања и из ражавања. Егзистенцијализам као ригорозан номинализам одбацује сваку појмовну, па чак и емотивну анализу егзистенције уколико се она односи на егзистенцију уопште, А то га доводи до апологије појединих _егзистењ» ција, које су, по правилу, ван уобичајених људских стандарда. Те изузетне егзистенције егзистенцијалисти налазе у Хелдерлину, Бод“ леру, Ван Гогу, Ничеу, Рилкеу, Траклу, Же неу, Све су то необични уметници, који су изразили дубока хтења људског бића, одлуче но се противстављали уобичајеном грађане ском поретку и моралу, имали трагичну суде бину, а неки од њих завршили у лудилу (Хељ дерлин, Ван Гог, Ниче) и извршили само биство (Ван Гог, Тракл), И баш тим својим несвакидашњим карактеристикама они. су привукли пажњу егзистенцијалиста, који су им посветили читаве студије. Али апологијом необичних личности, егзистенцијализам ' се своди на индикацију, описивање и анализи рање појединих људи и њиховог живота, а то са филозофијом нема много додирних тал чака.

Втзистепцијализам остаје, дакле, разапет између теологије, метафизике, поезије и апо• логије појединих субјеката необичних духове них склоности и оријентација у животу. На стојећи да буде лослелан својој фундаменталној категорији, оп пегира не само филозофију, него чак и могућност да човек мислима и речима постане свестан своје сушти» не која му одређује судбину. Авантура егзистенцијализма као филозофије свршава се несумњивим поразом. Алп се тим _ поразом, истовремено, отвара могућност за њено „иживљавање" у књижевности и чак приватном животу. Егзистенцијализмом _ филозофија је постала ближа књижевности него икада раније, подвлачећи фузију филозофског И књижевног изражавања као једну од битних карактеристика културе нашег времена. Исто тако, захваљујући егзистенцијализму, „живети јелну филозофију" није више повластица филозофа, већ могућност сваког човека, а нарочито уметника који интензивно осећа стрепње свога времена и љулског рола.

ви