Књижевне новине
АВА ЗАННСА 0 БОСНИ _ К ХЕРЦЕГОВИНИ
МИОДРАГ МАКСИМОВИЋ
Нишани •
ЛЕТОС ОДОСМО босанском вилајету са. фотографским апаратима. Да видимо шехер Сарајево, да завиримо у текије и џамије. ·
Овде је чудан мук историје. Свака земља има адет друкчији и сваки земан свога кадију. Босна чува своју тајну, љубоморно, као храмови у Карнаку, као записи у Долини краљева. На сва питања одговара ћутањем.
„Ова сахат кула је висока и њена звона јече и дан и ноћ али не да вријеме кажу већ како је људски живот кратак“. Под таквом једном сахат-кулом гледамо гробље: нишан до нишана, гроб до троба... А мртва уста не зборе. Ни клетву пи вапај. Одгонетке нема.
Путујем тратом богумила. Пут води Од Персије ка Херцеговини. Свет се дели на Добрб и на Зло, на џенет и муке пакла, на мирисне вртове, башче и на изворе кључале воде и врело камење где стрмоглавце падају грешници. Ормузд и Ариман праведно деле камениту ораницу трасташа. Такав ће бити и хришћански човек: од чела до пупка чист и свет, од пупка до стопала прљав и проклет. Латано померање од оријенталнот ка окциденталном не убрзавају копља војске Бајазита Муњевитог. Историја корача чудним ходом. Хећими и звездочаци босански окрећу и обрћу амајлије тражећи изгубљену звезду вечне правде: хоће ли се човек помирити са
светом, са самим собом, хоће ли Добро и Зло прећи с ону страну Ничеове међе.
У том правцу, од, Истока ка Западу, креће св наша излетничка група. Сусрећу нас мртодни Босанци, пресрећу нас Херцеговци, са лако отулштеном доњом вилицом, као индолентни орлови, завирују у наше географске карте, показују кажитрстом правац, али као да су зле воље, као да то нерадо чине. Биће ла идемо за немуштим језиком, биће да мртне померамо!
Лево од Неретве, пошто емо минули мостарску питомину и Неретвина скакала, пут веди тамо где се промепила божја врећа, тле сунце нема другог премџа до љутог херцеговачког камена, И у том широком појасу, тде небо ћути о судбини овог народа, тде су пререзани гркљани народпих певача, читамо записе на стећнима, прецртавамо натписе са нишана, са пепобожиним осећањем да врши мо демистификашију давно заборављених митова. Површних ли туриста!
Ето нас ближе Неретви. Већ се виде нецачи са дугачким гуменим сарама им витким пецаљкама како снажно и вешто витлају удинама, кад ли, уз саму литицу, стењу у пркос, искрену стари Почитељ, његова древна памија и дечак један, брбљиви водич који се може такмичити са врсним европским трофесионалцима, Он рецитује повест о здању из шеснаестог века, казује наизуст научено слово о Почитељу, граду кула, куге, правоверних, побожних, племенитих, гневних, правдољубивих, заклетих..;
Али, за пакост нашим истраживачким намерама, нишани Туте. Казују. записи о благочестивости умрабта, о роду, праведности, богоутодности, али ни слова о историји, ни помена о љутој димискији, о бесним атовима, б бојевима. Тек последњи Почитељац из старег почитељског племена, мршави и луубазни старац Диздаревић, упире квргавим кажитрстом: „Тамо", вели, „тамо, на текију, тле Буна тбчи хладан млаз, где орао не сме да нириђе литици.. , .' .
И ми, као омађијати, крећемо с. нашим пратњавим аутомобилима натрат, уз Нере: ву, ка Мостару, Буни у походе. А тамо, тамо почива текија под самим табаном врлетне митице, опточена хуком Буниног жубора. Ту празна реч глуво одјекује; Мисао истрва Аута, као пас пуштен с ланца. Тек касније долази до спокојства, до усредсређености, до дубине. ·
Тек ту, тле ова вода тртољи и жамори, тде се површна мисао разбија о бујпу матицу, човек осећа бестлодност својих брзих, јалових размишљања. Тек овде, у дебелом хладу прастаре текије, древни 'ботови Пежије на
лазе свој заједнички починак, Ту где вода |
нтклма и мисао уморно' клоне, ту се живо побија реч хеленског мудраца: икад два пута у исту воду не можеш крочити, али ни сам нети у њу загазити!
вд
СНИМИО ДУШАН СТАНИМИРОВИЋ
Ту где молитва се топи у жамору воде, ту где крик птица болно одјекује, где мрмор воденице чува тајну хлеба, где ћитаби крију уботе молитве, где давни обреди и верски заноси дервиша још увек одјекују у смирају сунца, као неке прадавне небеске поруке, ту се осећа дамар створа живог, ритам воденог жубора не да срцу млитаво да куца...
И ми, уздрхтали, већ измождени сунчаницом и голим, пакленим херцеговачким небом, клонули под јаром, обрвани жегом, са врелим сунџем на затиљку, осетисмо претњу пакла из Кур'ана и божански мир равнодушне природе, смрт и живот као вајкадашњу синтезу. Хве стотине древних босанских нишана вијори на нашем концу од најлона, две стотине фотографисаних камених судбина трепери на мостарском лахору, а ми, свему овом мистичном тајанству у пркос, кренусмо ка води, да захватимо воду, да заронимо у Бунин стреловит ток наше лимене врчеве и, најзад, са блаженством смртника, да осетимб праву благодат овог лудог живота. Неко рече: „Па то смо у Сарајеву прочитали: Хладна. во“ да лудој глави, хладна земља лудој души".
Црна слутња историје
Да ми је песник заиста потомак прадревне Шехерезаде те само скаском и вештим тре» плљегом "казивања одлаже свој смртни .час, зауставља тешку џелатову руку. Ето намере. коју приповедач бира. Или се истовремено отредељује и за други смер: казивајутт оно што се збивало или се случити мотаб, он би да:
насаути неодгонетнуту тајну догађаја, све оно што разноврсне појединости уједињује у поузлан ток, све оно што наоко неважне де таље спаја у јединствену матину заједничког, па ипак, дрхтава му и неодлучна рука као да слути да ће перо пламен да ужеже. Можда понма да за далеко неко поколење исписује реч срца, реч самопоуздања, да је сопствена жртва залудна ако није бачена на жртвеник истине.
У. „Проклетој авлији" Иво Андрић исписује давнашњи свој сан. Сневан у Мадриду, -у крчми каквој, на чистом осветљеном месту, можда, попут модерних хроничара света, бескућника, зарад големе истине о свеопштој судбини света: да је живот тамница, омеђен, васцео прожет сновима и страстима, злехудим надама и јаловим амбицијама, али вазда непроменљив, увек постојан у том раскошном, привидном сјају свбјих противуречно“ сти, нетостољубив чак, а ипак дом, принудно насеље, смирај жуђенот света, залаз великих нада, где се хтења мн страсти, чувства н мде-
али разбијају о зид стварности као морска.
пена б камени жал,
Али, тле, у Алији, коњанику — која. у протњњу свота ћогата и у сјају своје одоре, са прикривемом муњом димискије, са белим 64 њаком свота јататана под силавом тритаје-
вим — ко би да препозна да је то чудни, не~. моћни људски сват. Чим сјаше, он, „Алија,
којем никад нису били бржи коњи од самара, каб уморан да је, као' снен, из царства ВОЛшебне маште, са високог ата свог у прах зем-
ин да спусти своју стопу, толикб торд-и пе
прикбсновен пред погледом жудне:и радозна-
Поседовати занат
а да се то не примети
савлада на тај начин, научи се. да се предмет .
ДУШАН СТАНИМИРОВИЋ
КАКО радимо. . ; џ
Служим се пре света усавршенијим апаратом 6%9 им са мехом,и дуплим тиражом ко-, ји има три заменљива објектива чији се центар. може. повисити, Тим се апаратом мо же радити и на улици и у атељеу. ормалан | објектив којим се служим има жижину ду
жину 90 ми што 'ми омогућава снимање ве-
лике. тиирине: простора; Када желим да фотографишем 'живе сцене, служим се телеобјек тивом од'180 мм што, је неопходно потребно за тај посао, ' ; у 4 Формат 69 пружа ми много могућности затб: што се служим техником малог форма · та коју већ употребљавам тодинама, је почео да фотографишем форматом 24%х 36 мм, . Проћи кроз ту технику врло је добра школа, · јер се онда научи најпре да се ради чисто а затим да се искористи цела активна површи на филма, Да би се добила добра повећања, преко 30 40 им, полазећи од формата 24 Х 36 мм, амсолутно' је потребно да негатив буде
бестрекоран, да буде 'развијен блато, а наро: .
чите да предмет снимка буде обухваћен на осетљивој површини тако да све буде ту и' ла нема ничег излишног. Такво руковање ата-
"ратом малот формата принуђује фотографа
да стално истражује и да се испитује у тренутку перцепције предмета, Кад се предмет
"
сам '-
види, да се открије, да буде. издвојен из околине и да дође до изражајне вредности, За мене главни чин фотографисања нала-
зи се у овом обухватању стварности, кад. се |
успоставља веза између стварног предмета“ и унутрашње визије, ограничене подједнако добро како у димензијама тако и у валерима. Вредност фотографије је ту. Оно што долази после тога, тј. развијање филма, његово копирање или увеличавање, важно је наравно у смислу израде, у смислу добро. обављеног посла, али не треба заборавити да ништа не може дати ону варницу живота. некој фо-
тографији ако је није било у моменту када |
се притисне на окидач, Оно што долази после има ту функцију
да. да слици фотографску материју у оном
смислу у којем један сликар ствара пикту-
раљзну материју слике коју ради. Овај занат . се стиче дугом разумном праксом. Када је.
савладан, када се усвоји све оно што је неотптходно да фулекса, тада треба заборавити сва правила, ослободити их се, да би се. свака фотогра-
фија „третирала као посебан случај, уместо.
да се тледа кроз унапред постављену визију.
би се дошло до аутоматских ре '
. Треба доспети до поседовања заната на начин ла се то ме примети, Један лист фото-
графије треба да покаже визију фототрафа а не његово знање. Ипак је то знање неолходно да техничке тешкоће не спрече изра-
“моћне царске наредбе,
да је, кад свитак какве хартија пречасна с трдно важном поруком, пада у руке слепо ме, слеће на раме ботаљу, силази међу нишче АуХОМ, мећу овоземамске грешнике, без жепоље вазда жељне сјаја и царске одоре,
ле масе, као
похлвтне ма раскош и бахату лепоту изабраника. Па тек ту, међу онима који га задивљенб и,сви са стрепњом гледажу, губи свој сјајни ореол, развенчан са својом привидном вбдшебношћу, да као непобедив коњаник, бесни подвижник силе и моћи, сиђе мебу смртнике, и сам смртан, и сам болан, и сам стутан црним негвама свеотште пролазности, Силник на ату, убог на тлу, А Андрићева победа т је. „Мост на Жети" стоји с друге стране добра и зла. Тамо се три“ поведа о традитељу који визију облуча у ка мен, у тромадни лук, вечности насупрот, да оде. незнан, У недођин, богу на истину, По. пут древних градитеља, налик на оне који су оставили „светска чуда“ без свота имема, да се не тумачи запис мо не плете скаска бко 'стрепњи и Одења. А Босна то је, тај анонимни градитељ што плете реч, час немушту, час молитву, час клетву, за векове постојану, јер је клеше у камену, јер је исиисује у помени. ку крај пута, на чесми, у довратнику, на мар. тини светога Кујгама, то је судија времену. Људском бићу да омеђи пут и каже звезду, под јармом времена, у шрној саутњи истоије. 5 ПАН везири и снују блуднице, господа крећу ка Дубровитку и ка благој медитеранској пучини. Из врчих шума ирногорице, од тамних грудви бупара сплетемих у маглу, ван домашаја људске секире, креће се безазлени Андрићев писар Дражеслав ка сунцу, ка не мирној пучини авантуре. Отргнут из студени шуме, сјуривши се са врхунаца планинских у питому, родну и податну низију приморја, тај торштак, тај уклети сват са освајачких гозби и пирова, рођен свему свету за инат, силази у пословни, трговачки Дубровник, без трубе навестилице, без фанфаре вечне истине, нем и погружен, збуњен множином људства, це“ ремонијалом, углађеношћу и лукавством. И руши се његов племенити патос, и не одзвања његова сетна јадиковка, и не чује се вапај сужња из „Проклете авлије , времену но. вом хрлити се мора, друкчијим адетима и незнаном родослову, Тај процес траје и данас,
Чему нас учи историја» Куда нас упућује
· тај неслућени континуитет времена, смрти и
рађања»
Мирно и поуздано Андрићево перо, као да би исписати хтело истину за свагда: учи нас лукавству. Победа није однета у Термопил ском кланцу, победа је припала Дарију кад се Зопир, намерно самоунакажен упутио ка вратима Бабилона, да га освоји, да га Дарију стави на дланове и разори заувек. Победа је на страни тројанског коња, тог древног скелета са живим завереницима смрти. Она је у шаци Андрићевог Карађоза. Ван сјајног жезла краљева и моћника, далеко од умних глава које снују праведно царство света.
И, гле, читајући велике књиге савремене историје, над Наполеоном победу није однео Кутузов, чак ни Суворова нема, већ ту је Ведингтон, велика смутња на месту званом Ва терло, када је царску ордију, већ заморену маршевима, са још незараслим ранама и осећањем бесконачног безнађа, сломила елитна сила неистрошеног упарађеног бојног поретка. Ту се није чула јека ратних труда. Ту су се вијориле само смежуране победничке за: ставе. 5
Андрић зна за ту велику поуку историје, Па њој насупрот, па сав против ње, против те званичне неправде плаћених летописаца и слављеника историјске похоте, он Босну призива, далеки мук њене историје, да каже реч праведну, да саопшти глас истине: историја се не кује у судару, већ у потајним намерама, оружани сукоб само је спољашња страна аукавства намере. Уместо жртве, лукавство; уместо сјаја победе, дуге године запта и при“ кривене намере. Његов је наук порука вечно сти: не гледај куда ходиш већ чему; данас на коњу, сутра на опанку; гради на злурадости или на нехају савременика, али зарад неке своје божанске промисли; и у слави и у пат. њи помирен буди, свака сила за времена...
Овај запис, на маргини Андрићевих хрбника, писав у доколици али лишеној безбриге, на обрисима црне слутње историје, није ништа друго до можда молитва, шкрта жахопојка боту са древне босанске текије, да сунце не помрча, да се изнова роди, и озари и блатодет одашаље свима смртницима, ојаБеницима, напаћеним или уклетим душама,
жавање визије коју човек жели да забележи.
з тог разлога ја сам скептик када се. ради о вредности. готових рецепата. Они имају дидактичку вредност, разуме се, али они не треба да спрече човека да ради друкчије да би се сагласио са оним што је ближе његовом укусу, његовим могућностима, његовом начину да види свет.
Употребљавам дакле осетљиве површине врло брзе, које имају фино зрно. Сада их има у продаји које имају брзину од 400 АСА. Ово допушта довољно дијафрагмирање да би се добила врло велика дубина поља, чак и: са апаратом 6х9. Оно што ја употребљавам По времену јесте 1/125 или 1/250 са 16.
8 киша, понекад чак : Оена Без А чак морам да идем
Развијам на фином зрну ограничавајући развијање, тако да не затворим светле пар. гије сижеа. То је стара навика за мали фор. мат коју сам намерно сачувао.
-Копирам затим на контрастној гланшхар: тији и на врло контрастној. Кад се ради о портретима где сам тосподар свог осветљења, служим се нормалним папиром.
_ Овај начин рада даје ми фотографије где је лепеза валера врло велика и врло богата. А затим, нарочито, не пропуштам никада да употребим неки добар сунцобран. Човек не сумња у вредност овог инструмента пошто тежи да га оцени према његовој цени!