Књижевне новине

ПОЕЗИЈА СТВАРНОСТИ

Алекеандар Тишма:

„да црном девојком“

„Просвета“, Београд 1969.

ЉУДСКО НА НИВОУ зоолошког

Мирко Магарашевић: „да вучије и. друге очи“

„Просвета“, Београд 1969.

НАЈПРЕ ПОЗНАТ као песник, Александар Тишма је већ својом првом књигом прозе „Кривице" запртао својеврстан прозни израз, који је у књизи „Насиље“ не само потврдио већ и усавршио. Чинило се да је овај некадашњи песник у приповеци нашао најадекватџију форму свог стваралаштва. Сада се, међутим, поново налазимо пред извесном променом у форми Тишминог израза: појавио се његов први роман „За црном девојком". Ако се свему томе додају и његови интересантни путописи и оллични преводи, онда је несумњиво да пред собом имамо комплексну списатељску личност, која тражи и са успехом користи разне видове књижевног израза да би помоћу њих изразила своје разнородне способности и интересовања.

Први Тишмин роман је добрим делом писан као његове приповетке: с поштовањем за карактеристичан детаљ, атмосферу и адекватну реч и без великих, разбарушених потеза. Уосталом, овај је роман, у ствари, једна дужа новела и не би подносио такве потезе. По својој готово геометријској сведености на четири подједнако велика поглавља, тако да се у три поглавља радња развија готово у једном даху а последње поглавље представља епилог, Тишмин роман је строго и једноставно конци“ пиран, Никаквог мешања времена, никаквих неконтролисаних унутрашњих монолога и никаквих стилских експеримената нема у његовом роману. Роман „За црном девојком" је класичан по структури и фактури, а његов писац нити је хтео нити покушавао да у ексхибиционим новинама нађе разлог и повод за своје стваралаштво.

У овом роману Тишми је, пре свега, стало до тога да изрази једно осећање живота. То осећање није непознато, али је искрено доживљено и поузданим средствима изражено, тако да изгледа свеже и ново. Реч је о односу између свакодневне животне прозе и поезије која понскад продре у наш живот или, тачније, у одређеним околностима то по

МЛАДИ ПЕСНИЦИ, у заносу тек про буђене и набујале самосвести, најчешће нас позивају да присуствујемо њиховим интимним исповестима. Упо знају нас на разне начине са свим оним шта они мисле, доживљавају, због чега пате и чему се радују. И онда када говоре о свету они, у стваи, истичу своје становиште, Мирко

атарашевић, иако почетник, није оптерећен овим толико распрострањеним младалачким субјективизмом, Он није песник осећања, већ песник мисли, и то зреле и добро казане мисли. Његова прва збирка говори о аутору који доследно и са планом изграђује свој песнички свет. Књига је чврсто организована, у изражајном смислу и у погледу свога значења јединствена.

Матарашевићеве песме су модерне басне; оне говоре о вуку, морском псу, мачки, соколу, змији, носороту, мајмуну... Какво је њихово наравоученије2 Магарашевић не жели да 06 јашњава своје идеје о човеку помоћу говора и понашања животиња и зато: његове песме нису алегорије. Поступци животиња имају значење симбола. Ситуације у којима се оне налазе типичне за врсту којој припадају, сугерирају нам и одређену љулску ситуацију. Лет сокола, подземна путања кртице, кретање носорога иам вука живописно су насликани; сва конкретност, чулност, индивидуалност понашања појединих животиња тачно је приказана. Песник се, међутим, не задовољава тим подроб-

ним описима који, независно од свог

дубљег и општијег мисаоног контекста, делују и као добра слика. Он напушта оквире реалистичког описивања и истиче симболични карактер неког карактеристичног животињског поступка.

Са плана зоолошког прелази, дакле на план антрополошког. Паралелизам животињске и људске сфере приказан је у овој збирци на начин ко-

ји може да шокира читаоце навикну- |

те на хуманистичку реторику. Без сентименталности, са иронијом која разара многе снове, Магарашевић нас позива да заједно са њим пођемо у посету животињском царству. Увод

на и завршна песма збирке садрже _

доста подсмеха на рачун наивног и добронамерног посетиоца и шетача;

стаје. Једном, 1946. године, један но. винар-почетник преспава једну ноћ у хотелској соби у Сенти с једном црном девојком. То је један сасвим баналан догађај, утолико пре што та девојка није светица и што је те исте ноћи провела извесно време У кревету човека с којим је новинар делио собу, Али тај догађај, касније, кад младић све више осећа како се изјаловљују његове наде и пропадају његови планови, прераста у неутаживу тежњу за понављањем истог доживљаја, у узалудно трагање за црном девојком, у жудњу за поновним уздизањем до ранијег осећања животног интензитета. Али све је Узалуд. Интензитет тог доживљаја се никада неће поновити, Звездани час једног наоко неважног сусрета је 38увек прошао, а црна девојка постаје идеал који се све више удаљује и симбол нечега за чим се читавога живота жуди без успеха.

_ Упоредо с главном личношћу, која увек остаје незадовољна својом ситуацијом, кроз роман пролази и често се срета и једна друга личност, исто тако неуспели трагалац за идеалом, слободом и срећом. То је Каћа, чудни пријатељ младог новинара и, касније, истог тог човека као средовечног службеника грађевинског предузећа, која се, као и он, не мири са оним "што јој живот пружа. Они су саучесници у неуспешном трагању за срећом и сапутници који иду паралелним путевима, али тако да се њихови путеви не спајају и не по стају један пут. Њихов необичан олнос, на неодређеној граници између пријатељства и неостварене љубави, представља највећи део реалне грађе романа. Уз њих је, међутим, дато и пеколико других ликова, више у облику скице него продубљено, али довољно живо да одговарају основној идеји романа. Сви су ти ликови насликани као противтежа главној личности и Каћи: сви они су мањевише задовољни оним што им живот даје и не траже много више него што имају. Мако насликани с мало црта, ови ликови и њихове животне ситуације откоивају нам да је њихов творац изванредно пажљив опсерва-

ако се овај надао да ће се сусрести са бићима која су далеко од њега, која не разуме и која му уливају само страх, онда се страховито преварио! Симболичне ситуације су опште и заједничке и за животињску и за људску врсту. Оно што нам најпре пада у очи, то је њихова међусобна саичност. Чини се да се људи не понашају као звери, већ да звери подражавају поступке људи. Песникова иронија је, без сумње, жестока и ретка у данашње доба ка да се у запрепашћујућим количина ма избацују човекољубиве пароле; у таквим околностима она може понекоме да изгледа и антихуманистич ка. Приказивање људског на нивоу зоолошког нема, међутим, за циљ» да се појму хуманог одрекне сваки смисао и специфична суштина већ са. мо да се, помоћу сурових симбола, укаже на изобличавање тог појма. Магарашевић се бави у овој збирци

феноменолошки чистом, продорном .

дескрипцијом људског и животног не гативитета као таквог. Његова концепција у сваком случају није оптимистичка, али најновија животна искуства пружају му велики број доказа за његове тезе, Светски ратови, концентрациони логори, геноцид, мно гобројне форме нетрпељивости, прогони и хајке: модерна историја није за човека ослобођеног илузија ништа друго до, као за славног Џојсовог јунака, кошмар из кога се немогуће пробудити. У књизи „Погоци за вучије и друге очи" историјски кошмар присутан је само на посредан начин: као инспиративна искра, као тема постављена у оквире зоолошких форми. Не треба сметнути с ума да је поприште збивања само привилно анимално и, исто тако, само привидно нехумано. Цинизам младог пе сника управо потиче из једног схватања које можемо назвати рањеним хуманизмом, разочарањем изазваним крвавим и очајним историјским при“ зорима, аудилом усковитланих деценија, Утицајни савремени биолог Конрад Лоренц, проучавајући везе измеЊу животињског и људског света, д0лази до закључка у својој књизи о агресији да је људско биће, одређено и усмерено анималним нагонима, егонстичко у основи (Иван Кувачић: „О насиљу и агресији", „Праксис,

тор, који добро познаје живот и људео којима пише и уме то прецизно и убедљиво да покаже, ,

Кад се Тишмин роман чита, на први поглед и нарочито на почетку, док прна девојка не израсте у симбол, чини се да пред собом имамо једно дело такозваног ситног реалиама. Али се мало-помало све више уверавамо да писац пише не онако како може већ онако како хоће: да је сведеност ин једноставност његовог писања, које више рачуна на прецизност казивања него на барокност израза, резултат његове свесно усвојене поетике. Он не жели да посзија његовог романа буде његова лична творевина, већ да спонтано произлази из онога што нам, преко њега, „говори" сама стварност. Поезија овде произлази из добро уочене и тачно приказане стварности. Вештина писца своди се, пак, на то да приказује стварност тако да она сама „пева". А та вештина је, можда, већа и тежа од вештине писца који ствара једну имагинарну стварност, која нуди поезију нестварног, измишљеног, апартног.

Добар познавалац светске књижевности, Тишма је своју методу свесно изабрао и за њу се определио према својим. личним афинитетима. Из његових шкртих, готово репортерских описа, у читаочева чула у лази стварност у. снажним таласима ш њено присуство је готаво опипљиво. Он уме да осећа живот и да ње гово пулсирање прати с готово чулним , уживањем. Његово схватање стварности и живота је, ако говоримо _ филозофском _ терминолотијом, сензуалистичко, а његови доживљаји света, људи и односа међу њима имају много сензуалног. Неко ко тако воли живот и ко га тако непосредно и снажно доживљава као Тишма не може лако да га напусти и замени за један измишљени и измаштани „живот". у

Изнад тог непосредног доживљаја света, у коме ужива не само писац него и читалац, у роману „за црном девојком“ уздиже се једна ненаметљива надградња, једна мисао

бр. 3/4, 1969). Ова концепција једног научника који дарвинизам спаја са фројдизмом заснована је на претпоставци да су инстинкти пок“ ретачи и звери и људи; отуда међу њима и толике сличности. У збирци Мирка Матарашевића није реч ни о каквој биологистичкој концепцији, већ о симболичном, поетском вићењу света, обесхрабреном и мрачном, о смелом настојању да се историјска

драма нашега времена — један бе-

спримерни призор препун мржње и суровости — изрази језиком модерне басне. Опседнут сликом живота као збира лукавстава, подвала, заслеп Љујуће мржње и крволоштва, песник гради свој бестијални свет чији је једини јунак, иако мало БИдДљЉИВ, ипак понижени човек; Лишимо се сећања“ да смо протоњени вуци којима ребра на рођењу поломише

Читајући ове песме о животиња. .

ма које су садржајне не само по свом значењу него и по пластичности детаља, пред очи нам излазе одговарајуће сцене из области антрополошкот. Симболична веза је више него поуздана, Кртица оличава страх, жељу за сигурношћу, мудрост бекства

СВЕТИСЛАВ ПАВИЋЕВИЋ

тражење ане

лавежа лица. улица

ана

свгтом расејана

коротница васељена. колеж светлости сјена

из дојке ребра небеског свода вода

бунар костура неба изнад дана

АНА

београд на аниндан ПМИМУ

о животу, јелна идејна вертикала, која овај роман чини комплетним књижевним делом, у коме уживају не само чула него и ум. Та идејна вертикала пије, међутим, дата експлицитно, намештено, као готова теза, него, као и поезија, произлази из самог збивања и осећања личности,

На малом простору Тишма је из градио једну релативно крупну творевину, у којој је све, од врха до дна, солидно урађено. Овај је роман знак његове несумњиве списатељске и људ ске зрелости. У роману има м нових елемената, којима се оп раније није много служио. Узмимо само један пример: дијалог. У „Насиљу" Тишма је приповедао у једном дугом монодогу као што приповедају усмени приповедачи или, у другом смислу, неки _ модерни прозаисти. Ни сала дијалог није код њега изразита ком. понента нарације, али је улога дпја. лога много значајнија него раније: он је увек функционалан и, нако је, као и остали елементи нарације, дат у једноставним линијама, прелставља један од несумњивих квалитета романа.

Вођен сигурним укусом и мером, Тишма ствара једну прозу чврсто ослоњену на стварност и живот, ако не и дубоко утонулу у живот. Али иако је њен акценат на реалном, она представља ин извесну синтезу имагинарног пи реалиог. Према томе, он заузима позицију између оних писаца којима је реалност ненадмашна учитељица и оних који настаје да нађу извесну равнотежу између реалног и имагинарног. Стојећи, на пример, између Драгослава Михаиловића и Момчила Миланкова, Ти. шма се налази на врху савремене српске прозе средње генерације, и то захваљујући. не само добром делу приповедака из „Кривица" ин приповеткама из „Насиља", већ и роману „За прном девојком".

Драган М. Јеремић

и сакривања. Она „припада свом свету ал познаје оно изнад; баш то изнад упутило је испод" Носорогу сви указују поштовање јер га се плаше. Овако је у његовој околини срећан, мали, испуњен одушевљењем. Моћни и торди носорог брчка се, међутим, по ноћи у бари, опкољен мравима који штите његову рањивост. Јато галебова слеће на ког но намамљено лепим обећањима јастребова — да би онда било потамањено. Посматрајмо драму јастреба: глад значи да се није прилагодио, а Аов — смрт другога. Он се ипак од: Ааучује за акцију јер „како одступи ти Од правила игре коју сви поштују"2 Међу свим животињским ликовима доминира вук као симбол крвожедности. Он се налзи у најближем, готово мистичном сродству са човеком: "

Догоди се и то да му шију заврну али сигурно много не зажали јер се тад у свог убицу пресели. Онда настави да се коти из људских очију.

Није ли, у ствари, читава ова збир. ка једно даровито тумачење језиком симболичних слика славне Хобсове изреке: Ното ћотии Шриз ез,2 Ту мачење нимало књишко п апстракно пошто га је наше столеће учинило итекако актуелним.

Мирко Магарашевић није апстрак тни песник јер се служи искључиво сликом, По интелектуалном тону он подсећа на Миодрага Павловића, али је тематски независан. Његов језик, Аишен осећајности и речитости, под: смешљив и прецизан, веома је особен. Магарашевићева мисао остаје у границама поетског изражавања захваљујући, између осталог, п томе, што он никад не напушта свет конкретног. Књига „Погоци за вучије и друге очи" исцрпљује одређени круг тема и по свој прилици песник се више неће на њих враћати. Склоност ка живописном, ироничном прикази вању бића и ствари и одбојност пре ма свакој илузији и одушевљењу мо жда ће га одвести ка сатири. У сва ком случају, Магарашевићева прва књига је зрело песничко остварење. Даљи рад овог младог песника треба пратити са пуном пажњом.

Павле Зорић