Књижевне новине

СЕНТИМЕНТААНА СНАТА КРИТИКЕ

Разговор са др Јожетом Погачником

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР др Јоже Погачник припрема у сарадњи са др Францем Задравои па „Историју словеначке књижевно-

која се појављује у мариборској издавачкој кући Обзорја. Тим поводом па рали смо са др Јожетом Погачником.

ВИ СТЕ АУТОР нове Историје словеначке књижевности. Да ли се она ограничава. на одређени временски распон, или обухвата це“ локупно књижевно стваралаштво словеначког језика2

НОВА ИСТОРИЈА словеначке књижевности која се ових дана својом првом књигом представља јавности, пратиће књижевне процесе од Брижинских споменика (Х век) до најмлађе тенерације писаца — реиста. То значи да ће едиција од седам књига обухватити цеАокупно књижевно стваралаштво на словеначкој етничкој територији. — које је географско, културолошко и духовно јединство — а с посебном пажњом уметничка дела словеначког језика. То је разликовање неопход> но. Од времена средњег века па све до Прешерна, културну климу у Словенији стварају дела која су писана на словеначком али исто тако и на латинском, немачком и италијанском језику. Будући да су била саставни део словеначког културног бивања (као фактор који је дошао споља или као изворан културни прилог) и чине интегралан део његовог континуитета, сва та дела улазе у простор словеначке културне историографије.

ОСНОВНЕ побуде за ово делог

СПОЉАШЊА ПОБУДА за ово дело потекла М од директора издавачке куће Обзорја у

арибору Јожа Кошара, коме сам једном згодом понудио монографију о старијој словеначкој књижевности. Он је прихватио пред. дог и проширио га у план за израду целокупне историје словеначке књижевности. Услови књижевног тржишта диктирали су вишегодишње припреме, како би се свих седам књига могло појавити у релативно краћем раз маку. За две књиге у којима ће бити обраЂена књижевност двадесетог века био је антажован проф. др Франц Задравец. Он је сво: јим радом на проблемима новије књижевности показао највише могућности и спремности за савремени приступ књижевној грађи и пружио гаранцију да својом методом н начелима неће сувише одударати од концепције осталих књига. Оквирни договор био је, донста, брзо постигнут. Данас су две књиге штампа-

· наших могућности — бић

не а две су предате у штампарију. Према програму, у првој половини 1971. године требало би да изађе последња (седма) књига. "Тај план — уколико се не догоди нешто изван е у то време и реализован. Унутрашња побуда произашла је из комплекса питања и сумњи у којима бих се за-

"текао читајући судове, посебно у старијој“

словеначкој књижевности. Успоређујући те судове с појавама на које се односе утврдио сам да је одређен фонд словеначке књижевности „непрочитан“, или је проматран с екскаузивно страначких позиција. То ме одвело у стрпљиво скупљање, истраживање и осмишљавање грађе. На тој се основи стварала једна нова визија израсла из детаљног познавања и сраслости с грађом и проблемима, за коју се усуђујем да тврдим да је мање „оптерећена" секундарним и често небитним стварима, а да је више праведна према књижевности и њеном развоју. Наше историје књижевности пречесто су тле различитих рачуна у којима се уклапају стварне вредноте. А историја књижевности — као и уметност речи — простор је човекове слободе, у коме је једини релевантан фактор принцип духа. Моја је историја покушала бити израз такве унутрашње слободе до које сам се могао изборити већ и зато што целу деценију живим у хрватској средини. То ми је вероватно омогућило да добијем третман согтлраганолћ и с дистанце покушавам сагледати стварно стање књижевних процеса у Словенији.

У ОДНОСУ НА досадашње сличне приступе Ви сте сигурно пришли извесним новинама. У чему се оне састоје, односно, каква паралела може да се направи са досадашњим покушајима»

ОПРАВДАЊЕ ЗА појаву нове књижевне историје треба тражити у њеним аспектима. С обзиром на постојећу традицију коју ова историја иначе поштује, има прилично новина које битно мењају наш однос према књижевној. прошлости. У темељу нашег приступа јесте проблемски угао посматрања, нова историја настоји да буде проблемска књижевна историја. Тај приступ не перферира ни један од познатих књижевноисторијских аспеката, него их синтетише према логици и димензијама које намеће сама књижевна грађа. Књижевни текст је тоталитет различитих слојева, а међусобно функционисање тих слојева је темељни задатак испитивања. Нагласити треба да је у првом плану књижевност као књижевност, као уметничко стваралаштво, као уметност речи, што је значајна новина. Тај фундаментални аспект допуњен је специфичним видицима које намећу време и простор у којима се словеначка књижевност збивала. Због тога је стварање до друге половине ХУШ века проматрано као фаза интеграције словеначке књижевности као уметности речи, а књижевни процеси као припремни ступњеви, који су тек омогућили појаву књижевности као посебног вида човекове духовне активности. Друга фаза која траје до краја Х1Х века значи аформисање словеначке књижевности у словеначком друштвеном простору, због чега је књижевни процес учлањен у испитивање историјских могућности у којима би словеначки етнички субјект требало да постане самостални духовни фактор, чија би историја била езултат слободе, воље и неометане акције. Пек се трећа фаза која обухвата ХХ век може одвијати у складу с иманентним законима књижевности. То наравно, не значи да је у то доба настала социолошка димензија. књижевности, али се може рећи да је добила друкчији облик.

Споменута подела разоткрива три велике плохе досадашње словеначке књижевности. Мнутар њих као историјско друштвених чи: њеница тече развој који је у главним цртама, сличан развоју европских књижевности. У новој историји је према томе, периодизација књижевно историјска. Грађа је концентрисана према конструктивним принципима што их чине романика, готика, ренесанса, (реформација с противреформацијом), маниризам, барок, класицизам, предромантизам, класика, романтизам, реализам, модеран, експресионизам, нови реализам, егзистенцијализам и структурализам. У вези с тим принципима дошло је до неких временских помицања

која донекле мењају устаљену периодизацијску форму. У новом периодизацијском систе. му по први пут су до изражаја дошле до тада заборављене књижевне формације као што маниризам или предромантизам.

Промена у односу на традиционалне аспекте постоји и у обради тзв. народне књижевности која је проматрана као посебан слој “стваралаштва: у оном раздобљу у којем је била актуелна. Новина наравно, има и на другим подручјима. Нава историја покушава ревалоризирати књижевну грађу, тј. интерпретирати постојеће појаве у складу с раз војем савремене науке о књижевности. То је пак подручје о којем треба да каже своју реч критика која треба бити жестока али праведна. Врло је незахвално, наиме, мењати петрифицирана предочења на подручју кој се код малих народа сматра општенародном ствари, од које зависи егзистенција етничке целине. Ипак време је да сентименталност и митови узмакну пред расудном снагом критике и естетике.

С ОБЗИРОМ да 'се историја јавља у седам књига реците нам како су оне организоване, подељене»

ПРВА КЊИГА ЈЕ обухватила | словеначку књижевност до средине ХУШ века, друга је посвећена _класицизму и предромантизму (1750. и 1830), трећа обрађује класику и романтизам (од 1830—1854), а четврта реализам (1854—1892). Пета и шеста књига баве се књижевним процесима ХХ века а написаће их др Франц Задравец. Седма књига, осим прегледа најсавременијих књижевних збивања донеће библиографије, синоптичке табеле и индексе. Тај распоред грађе одтовара стварној вредности књижевних појава и омогућава обраду која је у складу са савременим стањем књижевне науке у свету.

34 КОЈИ СЕ период може рећи да је одиграо најпресуднију, односно најважнију улогу у дометима словеначке књижевности»

ТАКВИХ ЈЕ ПЕРИОДА неколико и увек су били повезани са чињеницом коју најбоље покрива реч европеизација. Први такав процес је везан уз појаву хришћанства које је, уз друге европске језике поставило и словеначки као књижевни језик. Други такав перпод повезан је с Трубаром који је успоставио словеначку националну индивидуалност, трећи произлази из удела који је имао Прешерн у време романтизма, кад је словеначка књижевност достигла ниво овог времена. Надаље, такав је домет модерна са Цанкарем, док смо у најновије време сведоци значајних процеса који воде и наговештавају крупне промене које ће обележавати нашу будућност. Повезаност с историјским тренутком

на етнолошком плану, и, дораслост. том лре..... " нутку извор су, дакле, свих значајних домета

словеначке књижевности. МЕТОДОЛОШКИ приступ грађи2

ТО СЕ ПИТАЊЕ ДОНЕКЛЕ: додирује с трећим и зато одговор може бити краћи. Нова историја је поделила грађу, у оквиру одређене периодизације константе на три круљ на дела. Први део обухвата наслов Време и простор, у коме су обрађена сва ошшта питања књижевног процеса. Други део има наслов Реч и стваралаштво и доноси индивидуалне портрете и карактеристике писаца и њихових дела. У трећем делу Извор и литература дата је проблемска библиографија. Тако смо могли дати како хоризонталне тако и вертикалне пресеке кроз књижевност и осветлити ово што је по нашем мишљењу релевантно. Ако желите одређеније, нашу методу могли бисмо назвати интегралном по аспектима а спиралном по примени.

ТДЕ СЕ ДОДИРУЈЕ, уклапа и међусобним утицајима надовезује на литературе југословенских народа, односно, има ли места које постављају тај однос»2

САОВЕНАЧКА КЊИЖЕВНОСТ, наравно, није изолован процес књижевних појава. Она доживљава и проживљава све што се догађало у њеном ужем или ширем суседству.

Љубиша Бидић

Неколико речи о бившем _ Анатолију Кузњецову

Наставак са 15. стране

Не, не, не шалим се, баш тако он пише, надајући се, ваљда, да његови енглески чита-

_ оци. и слушаоци нису читали Гогољеве. „За-

писе лудака" и не знају речи Аксентија Попришчина: „Данашњи дан је дан највепег тријумфа. У Шпанији постоји краљ. Он је нађен. Тај краљ сам, ја". . .

Али не, то није лудак. То је човек који тачно рачуна да ће сем Енглеској наћи људи који су готови да поједу своје нарамени“ це само да би читаоцу приуштили некакву запањујућу сензацију. То је бедан покушај представити се за идејног борца, прикрити пред енглеском интелигенцијом суштину сво је издаје, окружити се романтичним ореолом. .

Али ништа се тиме не добија. Ниска душица се види у свакој његовој измишљотини, Ко у Енглеској не зна да совјетски пис ци слободно путују по целом свету и као ту. ристи, и као дописници, и разним друштвеним пословима, да сакривати своја дела, закопавајући их у земљу, може само лудак. Суштина пак Кузњецова избија, пре свега, из упоређивања његових изјава.

Јучерашњи Кузњецов је писао: „Свет иде према комунизму и ми треба да тежимо да будемо с људима истински комунистичких схватања, иначе брука и срамота наша .

Данашњи Кузњецов не верује у идеје социјализма, одриче их се, јавно _анатемише своју прошлост. Поред тога, он пише с невероватним цинизмом: „... с пуном одговорношћу изјављујем да је А. Кузњецов био нечасни конформист, кукавички аутор. Одричем се свега што је објављено под именом А. Куз њепов". Он се чак одриче свога имена и моли да убудуће буде ословљаван на француску начин — „А. Анатол".

Тешко је претпоставити на шта рачуна

тај Јуда. "Ево већ, две хиљаде година. човечанство не заборавља да је први поседник' 30 сребрника, на крају своје издајничке каријере, сам ставио главу у омчу, привезану за јасикову гранчицу...

... УМ нашем свету, свету социјализма, ви сте, бивши Кузњецове, по сто пута и заувек себе избрисали са списка совјетских и рус ких писаца. Ви сте заувек умрли за њих јер народ наш, који је извео прву у свету социјалистичку револуцију, који је у највеличанственијем рату одбранио своју Отаџбину и своје идеје, никада неће опростити изла!ство. Ваша мајка, и ваш син, и будуће дете које ће родити жена којој сте обећали брат после повратка из Енглеске, стидеће се вашег имена а најнепомирљивији ваши нептијатељи за цео ваш живот остаће јунапи ваших најбољих књига, којих сте се ви олрекли. Ах, како сте се преварили у подине Анатол!

рачуну, гос-

че

Како је саопштено у секретаријату управе Савеза књижевника СССР, 31. јула о.т. Кузњецов А. В. је за издају Отаџбине, излају ствари социјализма и због политичког и моралног дволичњаштва, искључен из Савеза књижевника.

С руског превео Ст. Богдановић

Из листа „Литературнаја тазета“ од 6. јула

Док сам 0 томе мислно

Наставак са 3. стране

да је стручњак повео некога неупу: ћеног и незрелога у имагинарни музеј света, где беше лутака, возова, месеца, јупитера, али све у стилу шарених лажа — па се неупућени: толико пута маши да нешто дочепа, или чак дрско зграби, или нежно по-

милује — неспретно, али га стедоји, |

инжењер овога пута, као заблуделога сина, на време заустављаше, — само га смирујући са смешком, То се изазовно осећало у гласовима њих двојице, и мени је бар толико сметало. У гласу новинара, митингашком, 06ојеном једнострано — дрскозналачком тактиком кад се ништа не зна „О предмету испитивања", и у гласу стручњака — мало мирном, сабраном, чистом, који је казивао битности. У неким тренуцима, када је коментатор исувише непотребно запиткивао — у гласу се стручњака осећаше иронична нестрпљивост, али Југин је савлађивао себе, па је одговарао — и о истоме више пута, и о тупавим питањима — једноставно.

Било је, дражесно оно друго, ван њих: она једноставност, елегантна, којом је Нил, иако му је срце у куцању претеривало, казивао ту чудесну стварност Месеца, речима обичним, док је обавештавао шта види, чује, шта узима, какве су сенке, како му је хладно, како нога тоне... Из бијала је поезија из тога, јер се могућност изненађења увек крила баш) у пуном сјају онога што је техника могла, учинила, остваривала. Било је ту више прегршти праве поезије. Она се, час у сенкама месечеве зоре (во: лео би да помене Југин и више пута исправи нестрпљивца) а час у блеску

ла као бистри планински брзак, ван реда могућега, неукротиво! У такву се поезију увек може веровати.

Иза мене, крај телевизора у кући у Бачинцу, ненадно стајаше, и Бранко Вујковић, демобилисани официр. Био је обузет Аполом, оним што је видео, чуо; па у доживљају тога, узбуђено, каза ми: „То је чудо: Јеси Ли видео, он тамо на Месецу, у ставу мирно стоји, док са својим председником говори!"

Пили смо ракију, тога јутра, у невреме. „Никсонова дзострука здравица“

УСПЕХ АПОЛА 11, свуда се видео у јарким бојама, а нарочито у начину како се председник Никсон смејао, ташшући по раменима, или грлећи се са водећим личностима 'земаља Азије и Европе, где је, последњих дана био навратио, „да им зажели мир", и добро здравље. .

Карикатуписти су забележили тај успех на свој начин, што је и наша штампа, делимично, пренела. Увек је Никсон у првоме плану, као да рас поређује царство земаљско и небеско. Карикатура из »рапу Мапа« по. себно је саркастична: Никсон између два тв-екрана, на десном, уз њега:

науке, стројева и апарата, појављива- месец са америчком заставом, на ле

вом — последњи Кенеди, Тед, који

се исповеда због смрти Мери Копеч-

ни, и каже: „Крив сам", и још наго-

вештава да се неће кандидовати 1972.

на изборима за председника САД.

Никсон, на карикатури држи у свакој руди чаше. Потпис: „Ник-

сонова двострука здравица". Како се, ето, живот шали — док неко-

ме измиче, измиче, а другоме прими-

че. Џон Кенеди је, што томе није та-

ко давно, као личност изузетна и пу-

на неке чудесне воље и снаге, успео

био да убеди амерички Конгрес, да

се доделе средства, позамашна, за

лет на месец. Совјети су већ били (по четком 1961, Гагарин), закорачили у' космос. Морамо пре њих стићи на, месец, казао је Џон Кенеди. Никсон

му је, ево, испунио жељу.

коже

Штампа је забележила, да је из Космичког _ центра, 2. августа, Свемирска агенција САД (НАСА) званич но објавила шта је, у ствари, Нил Армстронг рекао, силазећи на месец. Не ону чувену реченицу, већ ма10 другачије. Изостала је реч „један". Па, пошто су дуго преслушавали тра ку са речима првих посетилаца месеца, још нису могли тачно, да утвр.. де шта је рекао, већ су и Нила консултовади, у карантину. Колико је

страшна та техника, та наука — човеку нису омогућили ни да каже шта осећа, већ су му и то „убризгали" као део тренинга. Агенцијска вест још каже: Армстронгове речи биле су „скоро спонтане". Па нам још кажу, да је Нил о томе шта ће рећи тек. размишљао када се „Орао" спустио на месец. Колико је то невешто саопштено! Јер да је он говорио спонтано, шта би требало, п коме, и зашто сад2 да се у овој реченици додаје „један“: „Ово је мали корак за човека, али гигантски за ч0вечанство". Сада треба реченица да гласи овако: „Ово је мали корак за једног човека, али џиновски за човечанство". Сад то личи на политичку фразу. У почетку, без свих ових перипетија, без накнадних додатака и измена, било је то поезија.

Занима ме, колико је времена (или чега другога2) било потребно званичницима да „утврде" како је овако сад боље! Или, шта је речено онима, који су за Нила спремали ове речи, пре полетања; што су погрешили2 Мени се, лично, више свиђа ова реченица без додатка. Без онога „један". Мислим да је онако, у првобитном облику, и како ју је свет већ био чуо и научио — била пунија, чистија, и људскија!

Радослав Војводић

Главни в одговорни уредник Зоран Глушчевић. Техничко-уметничка опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачки одбор им Уређивачки савет: Богдан А. Поповић (секретар редакције),

Богдан Калафатовић, др Милав Дамњановић и др Владета Јеротић. Мдејно решењо и графичка опрема Богдав Кршић. Анст излази сзаке друге суботе. Поједини примерак 1,50 а.

Годишња претилата 30 4., полугодишња 15 д. За иностранство двоструко. ист

(редакција) п 626-020 (комерцијално одељење и администрација), Рукописи се не орабају. Текући рачун бр. 608-1-208-1.

издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7, Тезефов 627-286

Шгамоа „Глас“, Београд, Влајковићева 8.