Књижевне новине

ЕВЕ И НИ

СЛОБОДАН РАКИТИЋ

Видосаву Стевановићу

Сироти мој двојник сни

Под модром шатром свој дом, Дрво, сред гаја, у ком

Занос мог ума се сви!

3602 песме зар сав тај слут, Гласи ангелског хора2 Рубом пакла, понора, Прашни се беласа пут.

Над реком сја Даница, Живи ме пламен опи,

И намах, глас се стапи С трепетом понорница.

Богородица клечи

леда, сред провидности. Однекуд, рука злости Зара намах све ми речи.

Ко занет сни на јави, Ко с травке обра росу2 Звездани прах се осу, Наста пак'о у глави!

Водена, лака слова,

И ветар, преко шума. Посрћем, мутног ума, Мрем, без благослова.

Сва тајна капилара2

А срце Плућа2 Уста2 На кожи знак Августа У подне се отвара.

Потом, други месеци, Водом — свети Никола, „Двери великог бола,

Са зида сишли свеци!

Рођен у знаку Ваге,

Ко мехур, кад нарасте, Слушах, под кровом ласте, У крилу мајке наге.

Век, тренутак бива век, Вечност хиљадострука! Невидљива ми рука Залуду дарива лек,

И ноћ већ двери склопи, Из мене прозбори тле, Окусих сласт воћке зле, И смрт, која ме опш

Бајка

Листови, прашни, ко године, Зар пророчанство се ту не сли2 Змија, у леглу, сред пукотине!

Тајанствено се намах разли Свет од воде, пене, и дима, Из таме прозбори двојних зли.

Вазда тако — осека, плима, И звук тамни, далеки, рески, У ком нас, боже, мало има.

Засја чудесно врт небески, Струк видех златне паунице, Биљног бога у густој лески.

Из тамне честе, крај бистрице, Дечак несташни, ил госпа нека, Нагрдиће нам стрелом лице!

Можда нас нетде опет чека Сред тајанственог неког сплета Друго лице другог човека.

Вода без дна, и без покрета, Мисао што се ван ума скрива, Зима без зиме, лето без лета.

Благословена божја њива И дрхтај тела, на папрати, Крај трула пања шумска гљива!

Благословен који зна да пати, С лицем које чили у пари, И трепти попут божје влати!

Благословена доб која стари, И ватра што се стално гаси, Срушени замци, неимари!

Благословена патња што краси Сина, кога зла мати куне, И жеђ што се ничим не гаси!

Благословен плод који труне, Просуто вино преко стола, Врт таштине, и светло луне!

Благословена књиго бола!

Нешто око дипломе

СВЕТОЗАР ВЛАЈКОВИЋ

А ШТО СЕ ТИЧЕ ПРОСЛАВЕ, могла је боље да тече. И текла би да отац није по четврти пут устао и прочистио грло.

лекнуо сам пред њим, почео да га молим да ме не рушн, нека проба омлет са сувим шљивама, нека се и даље забавља са вином, али свакако нека ћути. Обећао сам му и љубавмицу од 17 и по година, ништа није помагало. Неутажива жеђ за речима прорадила је у њему поново. Погледао сам улево, удесно, међутим, нико од присутних није уочио ту жеђ, као ни панику која је извирала из његове уздигнуте чаше. Кућевласник је пиљно као да по први пут присуствује оваквој сцени, а и остали су му некако били окренути, Са наспрамвог зида срозаше се тапети. Таваница се искоси као Билкошки шешир. Кроз отворене прозоре упловише јата буљооких риба и октопада. Из дугмади на свим кошуљама у трпезарији избише сигнали заборављених часовника. Стиже им захтев, из угла, за тишином и један мали трактор покупи коштице, изломљена зрнца шибице, длаке, женске и мушке, спајалицу са нечијег пипа, остало ситно Њубре и истресе све то испод породичних фотографија. Тад је наступио тајап. Марија је могла да ми помогне, да ме извади, али она се смешкала, користећи на свој начин тренутак.

— Марија, шапнух, већ тако дуго осећам ваше колено испод стола да ћу морати нешто да вам урадим. Изађимо без одлагања напоље. Дивно ћу вам то урадити.

— Молим, рече Марија као расејано. Не разумем шта хоћете да кажете.

— Разумећете напољу, испод лозе. Учинимо -то пре но што отац започне. После ће бити касно. 1

— С вама нешто није у реду, узврати Марија, али не одмаче колено. .

— Толико година чекам овај тренутак. Зар да про: падне2 Никада нећу бити оволико растресен као вечерас, запамтите то.

—- Пијани сте, рече она лукаво, |

Користећи заокупљеност осталих мојим оцем, који је, обраћајући се наводно мени здравицом гледао у таваницу тражећи ме тамо заједно са идејама, својим успоменама из детињства и не налазећи довољно подстрека, успео сам да јој завучем руку доле, али та охола, пакосна, похотљива. кћер власника куће у којој станујемо само ми прикљешти зглоб бутинама и заклони наша лица букетом гладиола.

— Не могу нас видети, Теобазе. Пољубите ме, док сам лепо расположена.

— Испашће вам зуби, а то би се приметило. Изађимо напоље. Бићу нежан, прави господин какве ви волите. Неко из ваших снова.

Јетка, одлучна, образована, Марија раствори бутине, одмаче се.

— Магарче, и ви сте добили диплому!

Успео сам да јој добацим;

— Не будите неукусни у присуству ових гладиола. Позваћу малог трактора да вас покупи и истресе испод породичних фотографија.

А онда отац започе свој четврти товор и стрмоглавих се у кречану. Кисели задах рупе на чијем се смрадном дну нећу ни угушити до краја. Исларења. Тек ме очекује велико пропадање. Каквог То не умем да објасним. Догађај са последњег испита нагло се шири, ево, његове појединости су ту, нарасле као печурке, као чиреви на великом дупету света, у разговору са Маријом, у очевом трабуњању, међу кућевласниковим длачицама у увету, свуда. Бар да сам Марију

· "мазнуо:за мацу патда се и овајћим од тог расула. Колико

до јуче седео бих као сви остали и крици, звуци, чачкање носева, уздаси, смех, пролазили би мимо мене без обзира да ли је некоме пало на памет да ме стави усред гужве. Сад ме се они поново дотичу, али... присутни су на неки други начин.

Отац завршава говор и као кроз стакло позивају ме да нешто кажем.

— Да чујемо дипломца!

Аплауз Маријиној похотљивости.

Од тога сам зебао: мораћу да испричам и неке ствари које ће забрљати иначе нечисто вече. Десиће се оно чега сам желео да се ослободим: свако умовање у присуству људи несвикнутих на твој начин мишљења не само да је узалудно и да постаје безвредно као остале чињенице духовног плићака из којег желимо да испливамо, већ оно у једном сасвим одређеном смислу повређује те људе, што они, упркос свему, нису заслужили. Осим тога, нисам желео да оца намамим на још неколико говора, да му тако подгрејем илузкје да се нас двојица жестоко боримо, у чему је он, изгубивши остале противнике и оставши веома, веома усамљен, тадно уживао.

— Не врпољите се, рече Марија кроз тладиоле, већ нам одржите леп и извештачен говор.

Аплауз њеним сисићима.

Онда ме нешто стеже у стомаку, желудац поче да ми се руши. Коме да говорим> Оном чилагеру за кога тврде да је власник куће 7 којој станујемо, овим типовима који сматрају да смо робБаци. И, ко да,им говори2 Да је бар Кур са шест прстију џоред мене и да некако заједнички осмислимо разговоре мутавих. Па ни Кезирад, чија ми је мржња била пријатнија од љубави ових ту, није дошао. Нико од мојих преосталих пријатеља. Они су сувише осетљиви да би пристали на масажу ове врсте. г

— Испит сам сјајно положио, почех, али у томе за вас нема ничег интересантног. Стога ћу се држати једног детаља који вас може обрадовати, јер ми је претила опасност да маднем на испиту. Уколико вас ни то не занима прекините ме једним од ваших омиљених аплауза, на чему вам унапред захваљујем.

Нико се не помери, осим Маријиног колена.

'— Једини тренутак слабости био је кад нисам умео да одтоворим на питање шта је то бетон. Питање је важно, домекле одлучујуће у погледу моје дипломе. Дакле, шта је то бетон2 Бетон, бетон, бетон. бетон, бетон, бетон, бетон,. бетон, бетон, бетон, бетон, бетон, бетон, бетон. Бетон> Бетон ме често окружује. Ви знате нашу терасу са кактусима. Она је сачињена од бетона. Кад силазим низ степенице, поред ваших врата, кућевласниче, оме одзвањају јетким звуком. Недељом поподне, раније, нажуљи ми стражњицу. Толико бетона унаоколо. Бетон, председниче, бетон је она сивкаста маса на рушевинама, огољена, са рапавом или глатком површином, налик на Месечеву површину, на обланде... бетон је... Како је то смешно. Ви сте се шалили са мном. Једном,

· бно сам мали, бежао сам испред округле машине која је.

псовала. Тавдрчући, ваљајући се споро, окрећући се око својих осовина и разбацујући пљувачку на све стране она ме скоро стигла. Пао сам, ухватио сам се за нечију ципелу, стетао сам је и спасао се. Тај, власник ципеле, подигао ме-и као. анђео поташпао руком: то је мешалица, бетонска мешшалипа. Бетон. Окружује ме стално. Бетон, бетон, бетон, бетон. Како је то смешно, предселниче, Још јуче, док сам се одмарао у парку, требало је знати да би то могло да постане смешно. Кад се тип мучио да одговори малишану. Банално

"поподне у парку; њих двојица на истој клупи са мном. Кли-

нац изврљеног лица показује ми. језик: не допадам му се. Чини се као да ми се тип плези, ваљда зато што се на детињем лицу види некадашње улубљено чело њеног оца, Испод жбуна огласи се маче. Ко ли нам је подметнуо маче пспод

· жбуна зовег Сви погледасмо у истом поавцу, дете поскочи,

затражи да ВИдИ маче, само да га пипне, да понесе кући

|

,

ћ

ПРИЧА

цица-мацу. Тип поскочи живље, потрча према жбуну, појури

"маче и оно се изгуби мекуд, онда се тип врати, начини гест

који је могао да значи — шта ћете, морао сам да га отерам — нап — шта ћете, кад год видим мачке појурим као сумапут. Оно што се потом догодило требало је пратити са већом пажтљом. Дете, наиме, затражи да му се објасни шта је ло маче.

— Маца је животиња, рече тип.

— И пас је животиња, а пије маца, рече дете.

— Пусти чику на миру, рече тип. Чика размишља.

То ме погоди, то да он зна да ја размишљам.

— Нека ми он каже шта је моца, ако размишља.

— Слушај, рече тип суморно. Мачка је сисар из породице мачака. Егиићани су је сматрали светицом. Германи су од ње направили Фрејипу запрегу у облацима. Вутке мисли да она прориче будућност и да располаже чаробњачком снатом. Мачка боље чува кућу од лолицајаца, чува људе од гро» нице боље од лекара а зна да угаси пожар ако је бацимо у ватру па је зато зову мн Ватрена мачка. Ако је неко удави срећа га напушта седам година им као што видиш само 3607 тота је нисам удавио, Јеси ли задовољан»

—- Нисам, рече клиња. Не знам шта је маца, ти нећеш да ми кажеш, нећеш, нећеш... |

— Хоћу, дрекну тип. Маца је маца, рече и једном шамарчином реши спор.

Док сам их посматрао он устаде, повуче клинца за рукав и изгуби се на кривини.

Дакле, маца је маца! А шта је бетон»

У угловима очију председника комисије скупило се не. колико значајнијих кристала: одговор који је очекивао, било

+ ' .а> 9, +

#51 ,

ме

Ј “ЗА >

виа

ПАУСТРОВАО ХАЛИЛ ТИКВЕША

какав одговор, може бити само погрешан. Је ли могуће да је тај ансац схватио, схватио; је ли могуће2 Тако миран, углаћен, самоуверен, он не би поднео преврат те врсте. Па ипак, кристалићи су се стегли, нарасли, обликовали ћутање. Тај је требало да буде мој сгац а не онај са часовницима на рукавима сумњиве чистоте. И одговор је био дат пре сваке речи.

__ Погледах ка столовима где су малочас седели тости, кућевласник и његова зла кћер Марија са којом ни у детињству нисам смео да останем сам у соби мако ништа није претило. Зачу се само испрекидани смех мог оца. Једва сам та уочио тако згуреног у дну опустошеног стола. Како тај уме да се згури и да нестане, човек би помислио да поседује и друге лепе особине.

— Где су остали, упитах.

— У салону, рече. Једу питу.

—- А зашто ти седиш ту, дрекнух. . __— Јаг Ја седимг — зачуди се он, Зар ја седим“ Зансти, ја седим. Хвала ти. Све време се питам, читаве ове глупе вечери... питам се шта заправо ја овде радим... н ко ме

присиљава на све ове глупости... твоје кочоперење... твоја диплома... остало... какве све то везе има са мном...

Почех да се смејем. Тако сам се дуго смејао да сам по први пут на тај начин заспао. Сад ме буде светлости са свих страна, спора пловндба ове терасе на којој сам затечен, умирујући таласи времена који се још више односе на врапце У олуку и на кактусе у мојој малој фарми. Јутро је благо. Последњи је час да се уљудим. Ускоро ће наџћи Марија са свежим столдњаком, у пратњи кућевласника, ред је да се придигнем са ових столица. Ево их. Долазе.

ЊЕ Он спава. Он се буди, хаже Марија. Али, шта вам јег Зар нас не препознајете2 Како то изгледате2 Па он још спана, наш дипломац! 1

— Нисам сасвим будан, Марија, али вас препознајем. Како вас не бих препознао, кажем тихо ин врло смерно.

И питам се још једном: зашто их не бих прегознао2 Нисам ваљда луд. Да их не препознам па, да изгубим прилику да једном постанем председник пспитивачке комисије. Нисам ваљда луд да изгубим ту шансу.