Књижевне новине

ШТА СЕ ДЕШАВА У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“ ШТА СЕ ДЕШАВА У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“ ШТА СЕ ДЕШАВА У „КЊИЖЕВНИМ ЧИТАОЦИМА И САРАДНИЦИМА ОВОГ ЛИСТА

Наставак са 15. стране

у улози сувереног арбитра, игнорише савет, прихвата оставке дајући им иронично увредљив коментар. Такав поступак је морално обавезивао остале чланове савета и уредни штва да са индигнацијом и без коментара одрекну даљу сарадњу. _Идентификујући себе са уредништвом, које реално не постоји, 3. Глушчевић овог пута даје следећи коментар:

„Пошто подносиоци оставки нису мотивисали своје одлуке, уредништво „Књижевних новина“ није у могућности да их коментарише“. Двадесет један члан даје оставку, дакле, оба уређивачка тела у безмало комплетном саставу, отказују главном уреднику своје поверење, а он као да се пита о чему је реч. Кроз ову равнодушност провејава разочарење што је изостало, образложење поднетих оставки, чиме му је ускраћена могућност да излије своју не увек прикладну духовитост и да у складу са већ показаним маниром забави читаоца „Књижевних но вина“. За 3. Глушчевића је то значајније питање него мотиви оставке и даља судоина листа, то је његова већа брига него по стојећи неодрживи положај главног уред ника.

Незампсливо је у културном свету да главни уредник чије је понашање изазвало распад уредништва и савета, не само да не сматра свој опстанак у листу бесмисленим и немогућим, него, напротив, и даље у име непостојеће редакције уређује лист и самозвано коментарише оставке готово целог уредништва и савета.

Ако смо се до сада уздржавали да чи таоце „Књижевних новина“ и ширу јав ност упознамо са мотивима наших оставки, разлоге делом треба тражити у нади да и после оставки постоји могућност за диску. сију о физиономији и нивоу листа. Таква нада се показала као с велика илузија. 3. Глушчевић је учинио све да до таквог дијалога не дође.

Од времена када су нова редакција и нови савет изабрани, главни уредник „Књи жевних новина“ Зоран Глушчевић је сазвао само један заједнички састанак савета и уредништва. На том састанку главни уред ник нас је обавестио о потреби да се тема: тика листа прошири теоријским и популарним прилозима из области науке и културе уопште. Том приликом Зоран Глушчевић није спомињао никакву нову концепцију листа већ се, додуше уздржано, изјашњавао за настављање оне уређивачке праксе која је „Књижевне новине“ учинила слободном и отвореном трибином. Већ на том састанку већина присутних је изразила своју условну сагласност са ставовима које је главни уредник заступао; наиме, стало се на становиште да би проширивање тематике могло неосетно да доведе до растварања и претварања листа са већ одређеном концепиијом у сваштарски магазин случајно одабраних текстова. Упозорено је да би проширење тематике само ради проширења могло да сведе лист на ниво дезангажованих, аполитичних, стручних и популарних текстова, чиме би лист као лист, гледано са једног критичког и хуманистичког становишта, 'изневерио свој најбитнији и најдубљи разлог постојања, Речено је тада да би „Књижевне новине“ најмање смеле да се изгубе у разматрању псеудопроблема, у поправљачкој и моралистичкој фрази, у мар тиналним и небитним питањима, јер би тиме само допринеле стварању илузије о слободној критичкој атмосфери, После овог састанка, међутим, лист је, из броја у број, све очигледније и фаталније, оправдавао бојазан и изневеравао наде. Он је губио оне најважније особине које су га чиниле слободним гласилом књижевне и културне јавности у нас.

Бије требало дуго чекати да језикословна помама захвати и „Књижевне новине“. Но, када је лист, без знања редакције и на њено највеће запрепашћење дао места и таквим текстовима као што је онај Моловића и почео са уводницима о псовању и пљувању, постало је очигледно да је лист пао на сасвим ниске гране. Заиста се више није могло предвидети како ће се лист понети у неком конкретном случају, као што се није знало шта све лежи у уредничкој торби главног уредника и шта ће се појавити у наредном броју. Функције редакци-

Као што је познато, мој напис „Пет вари: јација на врело прашко лето 68" изазвао је неповољне реакције у нашим меродавним државним и политичким круговима. Негативним оценама тог написа придружила се штам па, и својим бруталним нападима. довела у питање политичку и моралну исправност мо је личности. Неслагање са мном претворило се у безобзирну хајку противу мене, јавну и анонимну. Притисци са разних страна створили су ситуацију у којој је за мене постало потпуно немогућно даље обављање дуусности главног и одговорног уредника 0802 листа. Штавише, моје име постало је тако одиозно да је његово помињање у нашој јавности сада могућно једино у негативном и дисквалификаторском контексту, за који се не сноси никаква одтоворност, а против чијих последица не постоји никаква могућност друштвене заштите.

Не могући да се помирим са тим околностима, штавише, протестујући противу њих а налазећи се пред дилемом да останком на полоосају главнсг уредника доведем у питање и опстанак самог листа, јер је лист, са својим недужним сарадницима, постао, због мог присуства у њему, мета погромашке азресив

12, септембар 1969. год. Београд

ности анонимних пискарала и предмет иусивљавања разних промашених амбиција, ја сам принуђен да поднесем оставку на положжај главног и одговорног уредника 0602 листа не одричући се свога написа, спреман да поднесем све консеквенце како за ауторство тог написа тако и његово објављивање.

Ја сам писао искључиво о оним трупа ма које су окупирале Праг 21. августа 968. године и ја сам помињао искључиво оне трупе које било где, у овом тренутку, држе туђе територије под својом окупацијом противу воље окупираног народа.

Ја сам писао противу окупације као ипституиије, као огавног, жалосног и нехуманог изума људске глупости и људске надмености, а не противу било којег. народа. Ако већ пишем о било чијој окупацији, не може се од мене очекивати да према чину окупације и ономе ко окупацију спроводи будем обзиран, питом, благ и снисходљив, да бирам речи и стварам илузију окупатору да ће његова окупација бити примљена као пријатна и добродошла туристичка шетња.

Нетовање таквих илузија на било којој страни могло би имати много кобније по. следице него што их је изазвао мој напис.

Зоран Глушчевић

илививлинианненивноавивиаИииВНИИВНННИИ АИ

је, а да о савету и не говоримо, свеле су се на параван иза кога је уредник спроводио своју политику, Чланови редакције: Момо Капор, Мирко Ковач, Радомир Смиљанић, Драгољуб С. Игњатовић и Доброслав Смиљанић решили су да (и надали се да неопсованп и неџпљувани) изиђу из редакције. Није им то сасвим пошло за руком.

Праве своје намере, дакле, главни уред. ник је отворено испољио тек поводом ових оставки, које је, не консултујући се ни са ким, а у име непостојеће редакције, прокоментарисао текстом у коме су зазвучале инсинуације. Све то на рачун дотадашњих чланова редакције.

Уместо да га тако бројне оставке наведу да затражи састанак редакције и савета на коме би се објаснили разлози кризе у коју је запао лист, Глушчевић је кренуо другим, по њему вероватно часнијим путем, да вре Ња своје сараднике који су неупоредиво дуже од њега радили у листу и задужили тај лист бар „у неким видовима и у неким случајевима“. Безобзирно вређање дугогодишњих уредника листа навело је један број чланова савета и уредништва да 3атраже заједнички састанак на коме би се, у атмосфери отвореног _ дијалога између чланова редакције у оставци и главног уред. ника разрешила или бар разјаснила настала криза. Заједничком састанку савета и релакције (заказаном у време редовних састанака редакције) није присуствовао из оправданих разлога (како смо касније обавештени) главни уредник Зоран Глушчевић, На састанку је било речи о општој кризи и паду нивоа листа, о односима који постоје између уредништва и главног уредника, између главног уредника и директора листа. Састанак се завршио једногласним усвајањем следећих закључака: !. Да чланови уређивачког савета и одбора, будући да се има кворум, не прихвате већ поднете оставке. 2. Да се закаже нови састанак на коме би морао да присуствује Зоран Глушчевић. Ако не дође, да се из тога извуку одговарајуће консеквенце и одлучи шта да се конкретно уради. 3. Да се закључци са овог састанка објаве у листу.

Следећи састанак, одржан 1. УП 1969. године започео је дугим рефератом Зорана Глуштчевића. У току једночасовног читања он је изручио небројено увредљивих и недоличних епитета на адресу Танасија Младеновића и неких чланова редакције. У том реферату Глушчевић је покушао да све проблеме нивоа и оријентације листа замени једним јединим — анализом личности Танасија Младеновића, настојећи при 'том да ћорсокак у који су запале „Књижевне новине“ под његовим уредништвом објасни

ОЛЕВАЊЕ И МОДА

КАО ИЗРАЗ ПСИХИЧКОГ РАЗБО

ВОЈИН МАТИЋ

Наставак из прошлог броја

Антика

КЕЦЕЉА је била дуго кроз историју једина, најважнија, одећа мушкараца и жена. Одећа је у раној историји била мало изложена промемама, и готово кроз цели стари век, бар

хелепско-римској култури, према П. Киин носиле су се свега дветри ношње. Тканине, боје, дужина и набори уносили су, у доба благостања, повремено освежење. Док је у Хелади бити го често представљало природну појаву, појава стида на скулптурама из времена хеленистичке епохе указује на промену односа према голотињи,

У Хелена раније епохе наилазимо на готово наиван однос према телу, али се он током времена усложњавао, Један савременик каже за чувену хеленску хетеру Фрину: „У елеусинским мистеријама појављивала се

као богиња испред врата храма, збацивала ·

своју олећу у присуству задивљене и зачуЂене гомиле...", а за време Афродитина празника „имала је као једино рухо свога голог тела телесни покривач који је блистао на сунцу, дугу косу боје ебановине; кора-

ЈА

чала је кроз народ који јој је са поштовањем отварао пут према мору." Однос према телу, међутим, мења се код Римљана, тако да је Луцилије могао рећи да је „ призор нагог порекло порока", Голотиња се овде сматра саблажњивом без обзира на пол, што је савременом одраслом човеку страно, јер је искушење у односу на особе мстог пола, осим у патолошким случајевима, практично нестало,

Средњи век

Интензивни класични нарцизам коже, који је захтевао непрестана купања, мазања и кићења, у време средњег века замењен је превлашћу аутоагресије, — мазохизмом, мучењем тела на најразличитије начине, јер се средњовековни човек идентификовао са Христовим. мукама, То важи бар за извесне слојеве друштва, који су наметали своје ставове и потчињенима. Крајем средњег века, међутим, мушкарац почиње поново да се кити, Он је и у најстарије доба био. више окићен перјем, бојама, крзнима, а сада почиње да открива ноге, да за ногавице употребљава разне боје, Копоран му постаје све краћи, и он постепено открива колена и кукове. Потиснути нарцизам пробија се поново и настаје. обичај, који бисмо могли назвати „деколтирањем од доле", При играма парови почињу да се врте таквом. брзином да, пошто се у то доба, према Е, Фуксу, још није носило доње рубље, откривају своје полне органе, Ни забране нису могле ништа да постигну. Према истом аутору, постојала је и друштвена игра тумбања, у ко-

амбицијом Танасија Младеновића да и даље остане на положај директора листа. На жидост, тај основни аргуменат је био без ре алне подлоге. Савет и редакција су на претходном заједничком _ састанку. примили лично обавештење Танасија Младеновића о његовој неопозивој оставци на дужност ди: ректора и члана редакције листа.

Градећи тезу на овом преслабом аргу менту Зоран Глушчевић је оптужио чланове џредништва и савета да су постали оруђе у рукама Танасија Младеновића, да су претходни састанак намерно заказали у време кад он није могао бити присутан, како би могли да му говоре иза леђа. А потом следи: да нико сем њега нема право да заказује састанке, да је једино он одговоран (упозоравамо: он мисли на институционалну, а не на моралну одговорност) за нову концепцију листа, коју је представио фонду (али не редакцији и савету), да му савети редакција не могу поставити питање поверења доклегод ужива поверење општинске кадровске комисије, која га је поставила. Итд. И тел,

Чим је завршио читање свог реферата Глушчевић је покупио своје папире, устао, узгред изрекао неколико претњи, оглушивши се о молбу скупа да остане и,.. наравно отишао. Шта мари што је скуп био за: препашћен., Глушчевићу је много важнија његова омиљена формула: ето опет ми го воре иза леђа. Додуше, скуп није имао више шта ни да говори. Није имао речи. Јер ако Глушчевић и није хтео јасно да покаже свој циљ, јасно је показао средства,

За савет и редакцију после свега овога било је једино разумно и морално да дају оставке. Разлози су веома јасни и не мање оправдани.

Чланови редакције и савета не желе да служе као украсни додатак и параван једном листу у коме се главни уредник самовољно понаша и не показује никакву спремност за нормалну сарадњу. Културни нива листа је такав да се за њега више не може сносити било каква одговорност. Уредништво и савет нису у могућности да утичу на општу оријентацију листа; они неће да деле одговорност за некакву концепцију у чијем изграђивању нису учествовали. Та нова концепција није изграђена на основу слободног дијалога и уз ангажовање уредништва им савета, па и других сарадника, већ је протурена у лист самовољом главног уредника. Критику листа од стране појединих чланова главни уредник је редовно дочекивао увредама. Укратко, Зоран Глушчевић је све учинио да рад уредништва и савета постане немогућ,

јој је долазило до сличних откривања, тако да се најзад, да би покрио полни орган, појавио нов комад одеће између ногавица. Али м тај део панталона постепено је добио истакбут значај: правио се од нарочито дречеће материје, која је одударала од боје нотавица, и имао је облик Да отраНЕГ уда, а извесни млади људи да би изгледао већи, чак су га и испуњавали.

Женске груди потпуно нестају у средњем веку као и ноге; нестају и голе фигуре и кипови, и једино се још задржавају, у оквиру иконографије, делимично покривени ликови као на пример Адам и Ева. Средњи век је донео такав однос према женским грудима, и сакрио их пред погледом јавности: он је порицао њихово естетско дедовање ми, слично Риму, прогласио их за саблажњиве и ђаволске. Али, и поред тога, голотиња у средњем веку није нестала. Људи су у заједничкој просторији спавали и купали се голим, и тај обичај није изазивао саблазан, као зито је често био случај у историји и у најстидљивијим периодима.

Дезеротизација у облачењу мушкараца, џ односу на сам полни орган, и даље је напредовала после ренесансе, мада се он још једном, иако дискретније, појавио после француске револуције у облику панталона уз тело, које као да су друга кожа, и под којима се истиче и полни орган.

Ренесанса

Женске дојке појавиле су се поново за време репесансе и све до данас су најистакнутији облик показивања телесних чари. Наравио, било је у међувремену и периода већег или мањег покривања, лажног покривања, индиректног истицања бисте, све до амбициозног покушаја топлеса. За време Директоријума, имитацијом класичне женске ношње, жене су се толико обнажиле, да се једна лепогица тога времена, на пример, опкладила, и добила опкладу, да ће у провилној хаљини, без ичега испод ње, прошетати улицом Париза, и да то нико неће ни приметити. Карактеристика је моде да се

Када му је предочено да би у оваквој ситуацији најчасније решење било једино оставка, јер је нечувено да се неко до те мере самовољно проистовети са листом, он је одговорио да је њега погтавила Скупштина општине Стари Град, да га само она може сменити и да се он лично неће повући. Мишљења смо да заклањањем иза Општинске скупштине и других тела 3. Глушчевић чини лошу услугу овим установама, а ништа бољу услугу ни унапређењу само-

авних односа. .

После колективних оставки редакције и савета Зоран Глушчевић је покушао да своје недемократско понашање сакрије иза подршке радне заједнице „Књижевних новина“. Ангажовани су службеници администрације, рачуноводства и дистрибуције да се супротставе мишљењу савета и уредништва о квалитету листа и да пруже безрезервну подршку главном уреднику који је остао без уредништва и савета, готово сам. Жалимо што су ови недужни људи, свакако невољно, увучени у игру, у којој је њихова улога исто толико прикладна, као када би се чланови савета мешали у деловодни протокол, контне планове ми аквизитерски посао. .

Чланови савета и редакције који су на заједничком састанку колективно поднели оставку изразили су бојазан да ће било какво њихово објашњење тих оставки (чији смисао ће јавност ионако лако докучити) наићи на нове увредљиве коментаре главног уредника, на које они не би били у могућности да одговоре, будући да је главни уредник већ изјављивао да неће објављивати одговоре неких чланова уредништва у оставци на његов први увредљиви коментар (изишао у „Књижевним новинама“ од 21. јуна 1969. год.. При том су зазирали и од средстава јавних комуникација, очекујући да ће без залажења у суштину ствари а приори дати подршку главном уреднику, као што се то уосталом и десило са Радио Београдом, који је омогућио 3. Глушчевићу да слушаоцима да своју једнострану и нетачну верзију о ситуацији У „Књижевним новинама“, Глушчевићу који по властитом признању (види КН од 5. јула 1969.) нема појма о звачењу толиких оставки. Ако нема појма, он има довољно смелости да слушаоцима Радио Београда објасни оно што није у стању да разјасни читаоцима свог листа.

Примером Радио телевизије Београд по: вела се и „Политика“, која се није придржавала елементарног принципа да треба саслушати и другу страну, већ је јавности презентирала само мишљење 3. Глушчевића. Ми смо и поред тога захвални листу „Политика“ на забележеној изјави 3. Глушчевића да се неће журити са обнављањем редакције. Није ли 3. Глушчевић овом изјавом управо потврдио оно што ми покушавамо да докажемо у овом саопштењуг Наступајући као да је то његова приватна ствар када ће, како ће и од кога формирати редакцију, 3. Глушчевић индиректно говори оно што ми директно тврдимо да њему нису потребни ни редакција ни савет, а

олико ова уређивачка тела постоје она могу само послужити као заклон за његов самовољан рад. Ми смо благодарни што је „Политика“ и то забележила да је главни уредник не само спреман да промени савет им редакцију, већ, ако је то потребно, и саме читаоце „Књижевних новина“.

Савет и редакција поднели су оставке зато што су на основу понашања главног уредника Зорана Глушчевића дошли до закључка да је оп свесно изазвао кризу листа, како би се ослободио оних који би га могли омстати у спровођењу тзв. нове концепције, кад већ није могао да је протури иза леђа редакције.

Савет и редакција су дали оставке са

уверењем да су „Књижевне новине“ отпочеле са праксом која ће од њих створити оруђе обрачуна са њиховим досадашњим

сарадницима и то методама које се, истина, у принципу осуђују и презиру, али се, на жалост, у пракси не одбацују. Милорад Екмечић, Радомир Смиљанић, Доброслав Смиљанић, Коста Михаиловић, Мирко Ковач, Миладин Животић, Предраг Протић, Драгољуб С. Игњатовић, Момо Капор.

У и ш

ПОЗНАЈ

на неки начин игра жмурке са стидом. Мода час наилази на отпор због неког идеолошког става друштва, који ствара страх од греха, друштвене осуде или казне, и паглашава скромност, а час је ослобађа од друштвено“ "моралног притиска и даје на вољу егзибиционистичким тенденцијама човека, У 7тоЈ игри долазе до изражаја и друге полне ка: рактеристике, као што су кукови, рамена, па и коса, каја је, као што су и дојке и уста, тек обичајем еротизирана. Пољубац није еротичан за све народе, и по једном предању, он је настао у Риму кад су стражари добили наређење да миришу дах оних који су осумњичени за пијанство. Легенда није вероватна, али пољубац је ипак морао историјски настали. Постоји код човека несвесна склоност да штошта схвата као да је одувек тако било, и верује да је све, за шта има афинитета, уједно и „природно", али ни еротичност дојки не може се схватити искључиво органски. При дојењу еротског доживљаја нема и њен корен је психички.

» Мода, наравно, зависи и од занатства, односно индустрије тканина, чипака, коже, гуме, као и од културних утицаја стандарда, друштвених класа итд, али у њој, међутим, има и нечег заједничког за сва времена, а то је потреба за идентификацијом, којом се изражава социјална припадност, и телесни нарцизам.

Наставиће се