Књижевне новине

Миодраг Павловић

Хлеб п ћино

Вино је бура, бургија и хук, хлеб је нежни табор,

вино је звонара дивовска и года, прва реченица отпадника, клик, хлеб је бедем бедних, софра за слепиће

и вењак изнад Мртвог мора,

вино је језик запаљен,

златна верижица снова, | зазубица која слатко зановета, хлеб је поздрав пабирака,

добра икра из насушних река,

вино — срма беса,

између два града аветињски жагор, њега у кланџу отмеш ко невесту, хлеб обретеш као светлу главу.

Онда се стигну те две снаге.

и братиме се њихови дамари пред тобом, у чаши, у поноћ:

из модре се погаче бисер рони, пветна се грана по крви размеће. У“ теби се жеђ као туштер пење, устајеш побуњен љубављу

и тражиш да се пије и да се цвета, преокрет ти у ушима звони.

За столом страва. |

Со на прсту ученика.

УМ зору кад се све открива чета снава. Ко ће сутра рећи

у које се тело хлеб претвара,

на какав пас сабор то позива вино!

ЈОШ ЈЕДАН МУЧЕНИК

Све су понудили што се може: Царску милост, дворце м дивите, па су “му узели поге на клање. Подметали галије пуне жена, и до костију му белих скидали плашће. Давали му одела из ризнице Птоломеја, службе код евнуха и новац _ са знаком Лава. На другој страни су биле виљушке постављене да једе сопствено месо, у фурунви с хлебовима испечено.

Живот је увек пуп алтернатива,

а само је једна страча добра!

М то име му и тело преполовише уздуж.

Леву му страну оставише у тамници

20 година у браку са мемлом,

а десну половину оденуше достојно

и ставише на бедем да свира у трубу, све док се не одаучи на покорност и признање. %# ·

Народ та је гледао како борави

. | на једној нози п како једном руком труби и једним оком плаче, и викнуше му да послуша цара. Труба је свирала с пола звука. Хоглавници онда рекоше да се-споји та људска јабука, нек иде |

с милим богом!

Пошао је низ реку до старог храста. Храмао на обе ноге и певао

из свег гласа. Мвек из њега неки мирис (туб. За чије се царство тај богаљ бори2 Војници та гледају попреко п тако посеку преко паса и врата. Завеса пада. Он стоји на амвону. | О Клименте, пребише кичму |

твоме стубу!

Цару не паде ни длака с главе, =. а ти се одрече м жизни и славе!

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

НА ЛАНЦУ

МУЈАГА ТЕЛАЛАТИЋ био је скромног порекла, али је још као млад човек успео да се истакне у сарајевској чаршији и да, нешто срећом а нешто радом и вештином, стече прили“ чан иметак, И сад је, у својим средњим тодинама, био имањем и угледом јачи од многог бега. То га је опијало и помало заносило. Мако скоројевић, он је био један од оних који су се последњих тодина истакли као противници сваке реформе и новине. Томе вештом и самопоузданом човеку, који се нагло пздигао међу прве људе у Сарајеву и био на најбољем путу да се на том положају утврди и да свом потомству осигура стечено и омогући даљи успон, изгледало је да, бранећи постојеће стање, брани не само оно што јесте

и што има него и оно што ће његови синови и унуци некад.

бити м постићи. И бранио га је целом снатом своје неначете воље и скромне памети, свуда п сваком приликом, одлучније и отвореније од старих кољеновића и првака по ро Бењу и пореклу. Ти исти сарајевски прваци луштали су та да. се истиче и предњачи у отпору, а у тренутку опасности, да. би спасли себе, „турнули су та преда се“, пи он се нашао пре многог од њих па списку Омер-пашине полиције, Ухагшен је одмах по доласку сераскерове војске по неки дан је у једном од четири ланца прогнаних незадовољника отеран пут Цариграда. Сад су били већ прешли Метаљку и одмицади су узбрдо каменитим пречацем. У сваком ланцу било је девет до једанаест апсеника. Ишли су споро и ћутке, настојећи да. једномерно расподеле тежину заједничког ланца и подешавајући да их што мање дави 1 жуљи гвоздена алка којом су оковани око врата, Кад би који осетио потре бу да стане за тренутак, морао је викнути, како би и остали прво успорили ХОД.

_ Последњи у последњем од четири ланца, један болестан и престарео бег из Високог, био је једини на коњу. До њега. као претпоследњи, пешачио је Мујага Телалатић., Њему је било и најтеже. Морао је да иде сасвим уз бегова коња, придржавајући се за седло и да се непрестано повија, како се ланац ме би сувише затезао између њих м како бега ме би повукао са седла. Али зато су Мујати пуцале кости п гвоздена алка. му се засецала у месо час с једне час с друге стране врата.

Па н поред тога он је с времена на време подизао поглед, посматрао непомичну маску коју су сачињавали брада и бркови м самртнички бледо бетово лице. Погледа му није никад могао ухватити, као да та, није ни било, Затим је 1 сам обарао очи мн настојао да исто тако држи главу право н високо и да не гледа никог. М то му је полазило за ру ком, Чак му се чинило да му твожђе око врата м бол који оно задаје и помаже у том и служе као ослонац.

Теже је било савладати онај други им све већи бол којп му је, са сваким "кораком све јаче, резао и пекао изнутрицу и који је долазио од помисли на кућу и породицу, имање и град који оставља, То га је вукло земљи, а мичег није било што би му помогло да се одржи право, осим његовог сопственог напора и -снате која је бивала све мања.

С обе стране уске стазе, као да су и сами невидљиво везани за: оковане људе, мешајући се тотово са њима, ишло

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА. ТИКВЕШЕ

"

је петнаестак аскера. у новим униформама. Купали су се у

зноју и претурали своје карабине с рамена на раме. На крају поворке јахао је оборене тлаве млад и брижан поручник. | |

Што даље одмичу м што више дивљи м мање обични и познати бивају предеди кроз које пролазе, то виша бива нема потиштеност апсеника. Земља коју напуштају слеже им се у утробу, изједа их дотле непознатим болом, мути мисли и отежава кораке. Тај Стамбол пу: кога их воде недогледним путем, у сусрет неизвесној судбини, мзгледао је недостижан, њихове куће и породице већ нестварне, нако непрежаљене. А они сами, још до неки дан свесни. свога имена и положаја и сваке своје речи и покрета руке, заборављали су помало ко су и одакле су и претварали се џ робијаше, гвожђем оковане пешаке, који мисле само ма то где ће стати на мекше и равније и како ће боље повити врат да би гвожђе што мање секло кожу м задирало у месо. Покушавали су све: и да ланац опусте, мода та затогну, и да та придржавају рукама. Сваки од тих начина изгледао је

· у почетку згоднији и бољи, али већ после двадесетак кораке. "показивао се као незгодан и неподношљив. Знојни и праш-

ни, опомињали су једни друге, испред себе п иза себе, да мање затежу, да успоре, или да брже иду. Све им је смега-

"ДО, јер су сами себи били тешки. и аскер је био зловољан

и ћутљив, и тазио тупо гледајући преда се. А дан је изгледао вечан и пут бесконачан. Човечји кораци и сваки људски напор долазили су потпуно узалудни и немоћни, тако да је свеједно да ли неко корача. напред или натраг или стоји у ме сту. И дешавало се с времена. на време да један од везаних одједном просто стане у месту, без гласа и опомене. Настало би сударањем и посртање, са негодовањем и пригушеним узвицима осталих људи У том ланцу. Тада би и војници за»стали и без команде и договора. пи

Непредвиђен и непрописан одмор наметао се сам по себи, и ваљало је стати бар за десетак минута, Али шта значе одмори на оваквом путовању» Мзабрдице и низбрдице су се смењивале као две врсте једног истог мучења, жега је расла, а од унутарње муке која је врила у сваком од њих, везани људи посртали су и бунцали као од љутог пића. Пад, оторчење и патња и оштро лично осећање неправде били су код сваког од њих толики да су им на махове давали заиста изглед људи у пијанству м бунилу. Сваки час би неки од њих пеочекиваним покретом прешао руком преко лица, као 40: век који узалуд настоји да се прибере и освести и схвати штта се ово са њим дешава; млш-би изговорио полугласно неку реч без везе, која је очигледно мскочила из меког унутрашњег разговора п омашком прешла усне. С времена па време затетурао би неки од апсеника и повео се као да ће пасти, И по нагону одржања и по закону уљудности и узајамне пажње који их није ни овде напуштао, опај испред, и онај позади прихватили би његов део ланца п малко га носили док се он не прибере. Гвожђе је било угрејано и Од тога као теже. ~

Један од аскера покушао је да запева, али само једном и само кратко, и он као пијан. Али одмах је умукнуо, ућуткан ин постиђен хладним, прекорним погледима људи око себе. | И

Све тако идући, напустили су пред подне тота дана Босну, Неко је то и рекао, гласно н непотребно, јер је то и онако свак знао и осећао, а од таквих речи пе бива боље. Жега није попушталда,.као да, сунце не слази, са „зенила; само је оморина расла м умор у потама и леђима „бивао режи. ) :

Бол је растао, ИМ све је више за сваког од њих све 'ово изгледало лудо п немогуће: и овај пут, м казна, п несхватљива чињеница. да они који су до јуче, слободин и моћни, сами владали и кажњавали у меџлису или на свом добру, сада напуштају своју земљу као робијаши, остављајући за собом незбринуту чељад и расуто имање. А бол је растао п пео се, п претварао све више у неко делирично ишчекивање, Изгледало је да са њим расте мн сазрева и цео мрачни несмисао којим је окована и гоњена ова гомила мучених људи, да расте п да се пење ка врхунцу, пода ће ту негде, у једном тренутку, морати пренути као што експлодира избачен картеч на одређеној тачки своје параболе. А са том експлозијом као мехур ће се распренути и попут трозничава привиђења нестати све ово страшно н невероватно што-се од неког времена дешава са њима и око њих, што их је отерало од кућа и што их тони овим тешким путем у злу неизвесност. И свима ће одједном постати јасан цео овај безумни неспоразум. Тек бе се погледати, прво. између себе, па. са командантом пи његовим аскером, п опоразумевши се само погледом, сести у траву поред пута п стати откривати једног по једног. А. даље ће се ствар развијати лако и при. родно, И све ће — тако је изгледало везаним људима опет доћи на своје место и бити како је било пре ове страхоте и пометње, Вратиће се власт по снага старог реда п права, то јест све оно што су они одувек називали редом те правом и навикли да. сматрају јединим могућим светом и природним поретком.

Растао је бол, пео се оштро по високо пи са њим, као чудно пијанство, осећање да управо због те своје оштрине и висине неће моћи дуго трајати, јер пењући се п растући све се више ближи своме крају п нестанку. Још мало, још само мало више, љуће и оштрије, и сан о болу ће се.завршити п нестати, претворивши се сав одједном у спасоносну, победничку јаву. Остаће само страшна прича о сераскеру муртатину и љетовим злоделима мн насиљима, као историја. пт опомена. потомству,

И управо ту, при врхунцу, неко би опет посрнуо, оборен сунчаницом; али како због окова којима је везан за остале није могао да падне на земљу, остао би "висећи, опуштених руку и оборене главе, на ланцу између два друга. Поворка. би се заталасала уз звекет гвожђа м опет застада па. један од оних одмора, који долазе сами ол-себе, без ичије воље и оддуке, Ту би се одједном гасила, цела илузија. о болу који расте и пење се и тако се све више ближи своме нестанку. Нигде трага од ишчекиване спасоносне експлозије! Седећи у хладовини поред пута, и чекајући да се онај онесвесли прибере и опорави, робијаши су се гледали клонуло п разоча рано и, као отрежњени, са чубењем посматрали нетакнуте гвоздене адке на тодим м препланулим вратовима својих другова, Поражени и притиснути том неподношљивом истином, седеди су као да се никад, више неће дићи ни кренути, А после дужег одмора м ћутања, на. промуклу реч команде, сви би се дизали, неко брже неко спорије, постајали опет оно што су: поворка окованих тешких. криваџа 1 униформисаних аскера, и као такви путовали даље.

КРИНЕВИТНОВИНЕ з

=