Књижевне новине
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
КЊИЖЕВНОСТ
И МАШИНСКА ЦИВИАНЗАЦИЈА
У ·Пирану је од 9. до 11. маја одржан Трећи међународни сусрет књижевника на коме се расправљало о теми »Реих т та сита — Решз ех тасјтта«. Организатори. сусрета. били су Друштво словеначких писаца и Словеначк.
центар ПЕН-клуба! На а 5у срету су, поред осталих, учествовали Веркор пи Пјер Еманцел из Француске, Уго Фасоло из Ита» лије, Хилде Шпил. и Паул Крунторад из Аустрије, Аурел Мартић, из Румуније и Золтан Чука из Ма- · Ђарске. Од наших књижевника учествовали су ЏШирил Космач, Мира Михелим, Филип Кумбатовић, Цирил Злобец, Братко Крефт, Маријан. Матковић, Бранимир Донат, Предраг Матвејевић, Света
Лукић, – Јара Рибникар, Младен Ољача, Мак _ Диздар и др. „Књижевне новине“ доносе од-
ломке из говора Веркора и Свете Лукића и цео говор Предрага Матвејевића.
Однос човека и машине
ТЕМА овогодишњег сусрета шисаца из шест земаља у Пирану била је Реџз ех тасћпа, депз 1л тасћта — стара античка метафора за нешто што је изван човекове моћи, а истовремено и паника од савременог божанства модерне технике. Какав је однос човека пи машине: О овом питању прочитано је девет реферата.
Веркор је говорио о аутоматизацији и слободном времену. Сматрао је да је проолем принудног слободног времена постављен паопако, у бесмисленом и алијенираном облику, јер, је наводно потребно живети да бисмо производили, уместо да пропзводимо да бисмо живели, „Шта, да кле, да учини човек кад у таквом оквиру престане да производи» Он постаје непотребан, а испуњавање слободног времена није ништа друго до средство за невољу у гоњењу крајње досаде." По његовом мишљењу, суштина питања лежи у сазнању шта човечанство у ствари хоће.
Света Лукић се бавио конфликтним одпосом између уметности и науке, упозоравајући на опасност како од сувише великог затварања, тако по од претераног
„оптимизма. Зато је радије апеловао на
релативизацију плана уметности и плана здравог разума, сматрајући да уметност свакако мора више упознавати наџку м тако савлађивати свој досадашњи Фронталпи отпор према њој.
Бранимир Донат је говорио о упорној машини, о човеку који је почео веровати у свакојаке механизме, јер сваки дан го" воримо о некој вишој сили, о језичком парламентарном механизму, 0 тласачкој машини, о самоуправљачким инструментима, Али ако машину посматрамо као произвођача значења, онда немамо разлога за свој немир, јер стари бог и даље 60рави у машини и још се није преобразио у божанство; стигао је само у човекову свест н побуњено захтева његов друкчији положај. | !
Аустријски писац Паул Крунторад, је
нагласио да подједнако сумња и у бога
машину. Машина, способна. да мисли
иу Ио) човек, била би тако огромна да на
као
себи не би имала ничег људског. Међутим,
џ гов мозак има још увек огромну споИ „Нема "нимало више страха од машине него од овојих властитих руку.
Јара Рибникар је у овом реферату, из међу осталог, констатовала: „Науци је по требна уметност као један облик ствара: лаштва који рађа стварање. Уметност јој је потребна као нека врста динама који пуни испражњене потенцијале, као облик истраживања који насхућује решења тамо где наука узалуд разбија главу. Долази време научника и уметника, И то време ће се звати Слобода.
Вик Крњевић је начео питање са су
протне стране: „Још Од Раскина наовамо,
лакле Од осамдесетих тодина прошлог ве-
ка, песинцима се постављало питање да ли ће стваралачки дух технике, са својом потребом да пепрекидно открива нове 35 лаике п умножава их, угрозити ОШТРУ поезије. -- Пут поезије У будућност МА данас преко прошлости, |
Предрат Матвејевић је пошао Од Сар. тровог раног становишта да у Модене з: роману нема места привилетисаном а У поведачу, да писац мора онти саме 5 АОк или сукривац, изнутра МАН По но потпуне слободе ми смо са а а низ конвенционалних ер о о По ~“ многим литературама па > о ои типизирани дози а то Пе чако обавезно ни: паду пустио корење меко ни неантажовани, неполитички ју нак. | па
Јанез Швајцнер је тврдио да | јити човека пз литературе знач! троб литератури. ја У | Румунски писаџ, Мартин Ауред у П је на три битна човекова. одн о човека према природи, који соу сИоМЕ “а нерацији мења, однос између ч ти Пт ла уке п однос човека и уметност: је говом мишљењу, за уметност опа п05а представља машиана него технократија.
КИМЕВНЕНОВИНЕ 5
„ИзАВОкопати. уместо лозинке „машина: — бог" морамо да кажемо „човек — бог".
Мој закључак је да су писци на сусрету у Пирану застали код једног, можда, важнијег питања: да ли ћемо успети да и у доба машине рехабилитујемо осећање2
Богдан Погачник
а у другим земљама, у мојој земљи, у Ита лији, Енглеској, Америци и скандинавским земљама, то се није догодило, изузев из нимно. Уосталом, чак пи у Совјетском Савезу „социјалистички реализам“ је далеко од тога да буде правило, а односи између индустрије и романа су се затеглн и имају тенденцију да се још више удаље уколико не дође до враћања прошлог односа. Штавише, такви односи нису и ни у једном тренутку нису ни били — ор танаки, хоћу рећи да су техника и техничари једноставно у тим романима третирани као некадашње личности, као у ро ману ХЛХ века, а да тај није ништа битно изменило ни у концепцији ни у дубоком ткиву романа као књижевног рода. Стога бих желео да овај проблем посматрам из једног угла који ми је приснији. Очигледно је и, упркос ономе што сам малочас рекао, нека веза постоји и увек је постојала између индустрије и романа,
ЉУДСКИ МОЗАК: ЈЕДИНСТВЕНИ ИЗВОР КЊИЖЕВНОСТИ И ИНДУСТРИЈЕ
Жан Брилер-Веркор
Човек се из литературе не може одетранити
ИСПИТИВАТИ будућност литературе у њеним везама с напретком технике и машинизма могло би, на први поглед, изгледати помало чудно. Немајући довољно обавеш тења о овом питању, чуваћу се тврђења да се овај проблем у прошлости никада није разматрао, Није ми познато, међутим, да је роман ХМШ века проучаван у вези са открићима Волте или Франклина, или роман ХАХ века у вези с проналаском Ватове машине мили Бесемеровог челика, а' роман почетка нашег века у вези са бежичном телеграфијом или авијацијом. Извесно је, међутим, да су неки писци унели у роман ове сукцесивне новине: дилижансу, железницу, аутомобил, прекооке ански брод, авион исто тако као што су учинили с напудрованом периком, крино хином или фармеркама: само као елементе који илуструју обичаје епохе. Али што се тиче структуралне суштине романа, чи ни ми се да није довољно објашњена — у еволуцији романа који је, од стендаловског до прустовског романа, одредио романескно ткиво у Француској, на пример — узрочно-последична веза између Стендаловог стварања и железнице или Прустовог стваралаштва п авијације. 30: Да ли тема о којој данас говоримо треба да значи. да се на основу чињеница да је огроман напредак технике који је оде лежио ову половину века, може ооље у поставити узрочно-последична веза на пример између Сартровог стварања и па јања атома или стваралаштва Натали Сарот и аутоматизацијег То је могућно, а морам да. признам да би ми, на први по глед, било врло тешка да пронађем За Не одбацујем, међутим, то питање; најпре, зато што те везе очевидно ПОСНА “ социјалистичким земљама, јер ту су тех ника и политика тесно повезане м, зато што се у извесној мери, бар у току једног доста дугог периода, романескно вође! политиком управо одавало величању ит дустријских успеха. Па ипак, широм Бич ше планете, тај преображај романа је 01 9
— и још увек је — само посебан случај,
>
_ века. И
и то јака веза, јер оне имају бар једну заједничку тачку: да су и једна п друга производ једног истог и јединственог из вора: људског мозга. Оне, дакле, не могу а да не буду сродне.
Мвек долазимо до тога, Било какви да су проблеми које себи ум поставља, било да су технички, политички, уметнички, Аруштвени или књижевни, они имају само један предмет: човека. Понекад се деси да га забораве. Дешава се чак да се писци труде да избаце човека из литературе: же ле да од њега направе ствар, сличну ципеди, камену, сенци дрвета. Теже да га опишу са истом равнодушношћу као њих. Али избачен кроз врата, човек се враћа кроз прозор. Јер, да би човек написао један опис, треба да поседује централни нервни систем којијс том способношћу у целом · универзуму Постоји само код човека; да би га саопштио другоме, треба прво да призна постојање другога, а ла би тај други то и прочитао, треба да доживи дуг процес, да прође преко издавача, штампара, произвођача хартије, књижара итд. Потребан је, укратко речено, низ комплексних интеракција између јединки ове исте врсте. Тако, на пример, онај што називамо новим романом, може се очистити од човека само помоћу чО„најнечовечнији" опис је још увек језик, порука једног човека (писца) другом човеку (читаоцу). Чак ако описујем земљу потпуно лишену живота после атомског рата, земљу сведену на месечеву прашину, ту смо и ја и мој читалац; човек је опет присутан, И кад бн постојао само један примерак једне књиге на дну неке пирамиде, та не би било ништа друто до томилица минерала до оног дана кад је бар један човек не буде могао да чита. Покушај да се из литературе одстрани чо
век, као да би речи могле да егзистирају
без њега, може да буде само силептичка или трополошка фигура, напме чиста реторика. Од тога може да се направи сјајна итра, понекад чак пуна сочности, под условом да се призна да је то игра. У сваком случају ризик да се створи самој једна. нова сколастика је велика, јер се већ јавља један од њених највише забрињавајућих атрибута: нетолеранција. Изван цркве нема спаса. И ако је то игра, ппак пије безопасна. Иста опасност или бар опасност исте врсте постоји и међу инжењерима и техничарима: опасност да се човек избаци из машине и да се онп тако суво и круто
идентификују са овим или оним техничким проблемом да забораве на циљ и свр: ху сваке машине: да буде човеков слуга, роб, својом суштином одређена да му уштеди труд и бол. При том заборављању могло би се догодити тако невероватна бесмислица да они дођу до тога да човека учине робом њихове машине да би остварили, како они кажу, једно „елегантно" решење.
Са аутоматизацијом, ми то знамо, та опасност је удесетостручена. Не казујем никоме ништа ново када говорим од; проблемима које поставља значајан преокрет који је условила нова техника. Дакле, мотли бисмо да тврдимо да између писаца вепријатеља човека и инжењера који му претпостављају своје машине, постоји извесна сличност. Али ја у то много не верујем. Оно што верујем јесте да су писци дошли до тога из неке врсте очајања, за које, можда, инжењери сносе један део оатоворности.
Али ја сам се удаљио од теме. Говорио сам као да смо ми овде инжењери или васпитачи пре него писци. Ако, међутим, гледамо у суштину ствари не могу ли се наше одговорности упоредити> Развијати литературу, унапређивати тематску архнитектуру романа или технику ординатора намећу једно исто питање: чему2 Чему ако то не може да помогне људској врсти да се упозна са собом и са својом околином, како би дубље продрла у смисао своје реалности, која, од Адама п Еве, сткад је изишла из раја животињске бесловесности, не може да буде ништа друго него загризање у плод сазнања, смањивање ојгромне, мрачне п неподношљиве области њених незнања. У ком смеру управити тех ничку или литерарпу еволуцију сем у овом2 Да бп се на то питање одговорило није потребно питати шта је смисао живота, јер многе филозофске школе поричу постојање смисла и чак одбијају да поставе његово питање и, дајући увреда смисао речи „метафизички“, нападају оне који тај покушај чине. Али и без најмање метафизичке слабости савршено је могуће, за нашу врсту, зацртати једну објективну кривуљу напретка: кривуљу наших знања. У тој перспективи, будућност људске врсте изгледа мање неодређена. У теј перспективи, човек има најзад један циљ, који се исписује дуж замишљених координата. У тој перспективи, индустрија и литература треба да учине исти испит савести: да одреде своја права и дужности; да установе у чему овај или онај развој постаје више штетан него користан јер не помаже ширење сазнања ни бројем истраживача ни предметом истраживања. Оног дана када техничари п писци булу јасно одредили природу п ширину које треба да имају њихове активности, биће учињен велики корак ка будућности која ће нај зад постати кохерентна.
Негативне утоније и страх уметности од науке
ПРОШЛЕ тодине ми смо овде, свако из свога аспекта, оспоравали тврдњу да је будућност уметности у питању. Уметност није п неће бити онемогућена нити негирана, као тип људске креације. Дакле, ни крај ни почетак уметности, већ промена и обнова. И ту имамо неколико низова чи њеница које говоре у прилог таквој тврлњи. 1. Донекле се ррелативизује хоризонт уметности као и уопште хоризонт здравог разума. У ери, коју је Гастоп Башелар назвао „природним хоризонтом", у ери здра воразумској, уметност је била адекватна класичној науци (тако да понекад даје чак и маучне антиципације), а такође је адекватна пи класичној филозофији. Међутим, данас хоризонт здравог разума није Једини аутентичан људски хоризонт. Умег ност није апсолутна и не мора бити пи искључиви носилац хуманих вредности.
2. Бар за једну врсту уметности, неопходна је данас већа фамилијаризација са науком, савладавање досадашњих фФронталних отпора. Најмање што се ту може учинити јесте да се разлучује наука од злоупотребе науке.
3. Језик данашње науке много је комихикованији, езотеричнији него језик класичне науке. Али управо на бази нових тенденција отварају се шансе за извесне врсте уметничког стваралаштва да створе поезију науке или науком инспирисапу.
Уместо тога, наука задаје данас највећи страх уметности, То се лепо види мо у такозваним негативним утопијама. Та дела би требало да буду посебна врста социјал не и научне фантастике, рапионално конструисане на основу извесних релевантих научних знања; штавише, наука и технологија су у ствари њихова централна тема. Па како се та дела хватају у коштац. с митом машине2
У њима налазимо само пројекцију стра ха и бриге за човекову будућност у свету машинског тоталитаризма, Негативне утопије не кажу: будућност ће бити таква и таква, него у ствари кажу: ми се бојимо да ће будућност бити таква п таква. Та антивизија будућности, по у тој форми уобличена, једино је веће предвиђање, једина макрогантиципација која се може па ћи у антиутолијама. Тачније, опа је де кларисана, аутори су ње свесни, експлицитно је дају. Све друге, одређене, позитивне антиципације у овим делима науч но су безвредне, и мало је рећи за њих да су само наивне. Уза све своје научно знање и образовање, аутори антиутопија превасходно су вођени здравим разумом. А његове могућности — на плану рационалног предвиђања будућности — саме по себи нису безграничне.
Наставак на 4. страни