Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

Пееме на измишљеном језику

Поводом Трећег интернационалног фестивала поезије Лондон, 25—27. јуна 1970.

ОНО ШТО ЈЕ САД ПОЗНАТО као лондонска Поетска интернациола. (организатор: Тће Роефту Воок Зослећђу; тело основано 1954. са циљем да промовише поезију и песнике, материјално зависно од Уметничког савета Велике Британије, и без жеље да стиче профит из свог разгранатог рада) почело је да се размотава у лето 1967; дичности повезане са тим догабајем, велика модерна сала на јужној обали Темзе, публицитет све је обећавало љубитељима поезије у Лондону да ће бити сведоци важног збивања, готово револуције у презентирању поезије.

Треба наиме истаћи да, док су с друге стране Атлантика поетски митинзи чести колико и у Београду, јавна читања у Енглеској била су донедавно малтене искључи ва привилегија неколико књижевних клубова и уског броја посвећених. Скок који је поезија направила од те радне атмосфере до великог, добро организованог спектакла, оставио је, заузврат, на њој све оне трагове, усеке и огреботине познате нам из тешко озвучене сале Дома Синдиката, или пролећних митинга на Калемегдану. Након годину дана паузе, други по реду фестивал 1969. године, представио је енглеској публици између осталих, са великим успехом имена са истока Европе: Ходуба, Попу, Пилинског. Општи је утисак да су они дали тони о сновну вредност прошлогодишњем сусрету.

ВЕЧНА ПИТАЊА

Сада, након трећег и, са организаторског гледишта, несумњиво успелог фестивала, нека стара но никад решена питања о вредности

· јавних иступа. песника избијају на | површину. Питања су углавном два.

Прво: да ли десетак песничких имена, мање-више познатих у це лом свету, представљају себе или четири континента у истинском напору да препливају међусобна. мора, и изнутра смање раздаљину коју извана авиони надлећу са смешном лакоћом и у времену смешно кратком. Идеално, решење горње питалице је затворен каузални круг.

Друго: колико од праве вредности поезије стиже до слушаоца: гледаоца приликом јавног чи тања2

Очигледно је да одговор на ово питање лежи великим делом У припремљености публике, у сте пену њене отворености, тј. спрем“ ности да брзином изговорене речи реагује на непознато. Но није ли то и питање критеријума Судећи по уједначеном, тешком и У осно. ви доброћудном тапшању у свакој могућој прилици, које је (авај!) одвећ често реметило тенсију радова у читању, публика Трећег интернационалног фестивала поезије није била наклоњена критичком оцењивању презентиргног.

Истовремено, оцењивање песника одједном видљивог и чујног иза његових мирних слова, ван његовог поседа, ван његовог ме дија општења, тешко да може бити непристрасно. Поред његових речи песник је и боја коже и боја косе, оно што носи и оно

начин хода

што дода, тон гласа, и претурања по рукописима. Речју, песник најчешће грубо стоји

између своје поезије и публике. Ако је при том верзиран у три. ковима позорнице, славан (порад било чега) и спреман забављач, као што је то овом приликом био Тенеси Виљемс, сва је прилика. да ће поезија бити потиснута У трећи, пети и педесети план, 8 велика компромитујућа личност заузети први.

У овом светлу сваки напор песника да победи споменуте посред“ нике и утисне своје речи као инјекције у кожу публике сматрам

особито важним и корисним. Тај“

напор начинили су у три дана овог јунског фестивала млади енглески песник Том Ган, познати мексич“ ки писац Октавио Пазибард маБарске поезије Шандор Вереш.

ПЕСНИК КАО ЗАБАВЉАЧ

На овом испиту многи су пали.

Питер Портер отворио је фестивал својом песмом о оснивању Аустралије и преводима са латинског. Овај Аустралијанац средњих тодина који живи у Лондону Од 1951, постигао је успех својим колоквијалним стилом, духовитошћу и прецизним, циничним реаговањем на манифестације социјалних проблема; све то обилно зачињено сексуалним алузијама. Лакоћа њетовог стила, на жалост, иде на уштрб озбиљности. Песме које је одабрао за наступ биле су за публику, и мада необично успешне у том смислу, оне осим тога ништа друго нису имале да пруже.

На жалост, опет, истој бољки под летао је и један од великана, М. Н. Оадп, човек који је у последњих скоро пода века задужио поезију на енглеском језику више но и један живи песник. Одн је једини учесник на сва три фестивала; У непромењеном маниру, лица избразданог као сасушена кора Земље, гегајући се прилази микрофону, пажљиво студира сат на зглавку, затим говори своје песме тачно 15 минута, ни једном не погледавши у папире пред собом. Но изгледа да. је притисак шест деценија, или можда живот у аустријском селу, куда се Одн повукао последњих година, одвећ јак. Одн поседује недостижну вербалну контролу. Но његови грубо неуметнички, римовани епиграми којима је изабрао да заврши свој наступ последње вечери, и непривлачни, реакционарни стихови којима је изабрао да почне прве вечери — све то зачињено наивним непристојностима — у чудној је супротности са дивним песмама које урањају у пејзаж његових бројних књига.

Електронске уређаје и тежак амерички акцент треба кривити што више хладна но патрицијска. и аналитичка поезија Алена Тејта није знатније допрла до слушалаца. Достојанствен и уздржан наступ овог седамдесетогодишњака, покретача и уредника вредних часописа, члана академија, потпуно је одударао од појаве његовог земљака која је уследила.

М свету позоришта име Тенеси Виљемса за многе стоји уз Чехова у листи градитеља модерног драмског израза. У свету поезије, пак, по мом најдубљем уверењу, то име нема шта да тражи.

ДОСТОЈАНСТВЕНО И ЗАБРИНУТО

На другом крају спектра ове вечери, Стивн Спендер као да је одлучио да за себе задржи сву озбиљност својом седом косом и чврстим, интровертним стиховима. Од старе енглеске песничке гарде (рођен 1909), Спендер има вероватно највише да каже данашњем тренутку и данашњем читаоцу, и највише средстава да то каже.

Необичан утисак оставила је појава Пјера Паола Пасолинија. Невероватно младолик у својој сомотској јакни и тамним наочарима, Пасолини као да успева да у темама својих песама задржи све узрујано немирење, све оно истраживачко узбуђење које провејава из низа његових филмова. Одмах на почетку он се оградио рекавши да су његове песме само „белешке на слике"; слике из новина или слике које поседају његову главу, намењене неком филму. Песма „Ванспретијево сироче" израсла је из фотографије у новинама са погреба убијеног немачког амбасадора. Тема ослобоБења од оца подвргнута је овде бескомпромисној психолошкој анализи која у свом току гради песму; убедљиво, мада извесна непрецизност у изразу и олако прихватање општих термина као из лаза умногоме нарушавају целину. »Сата 5зрогса« разматра на Пасолинију својствен начин проблеме комунистичке партије у Италији и Француској. „Ово су

моје последње песме, не и најбоље", признао је Пасолини.

Теме актуелне и акутне донела је из Америке Каролин Кајзер, а из Африке млади нигеријски пеСојинка. сник _ Воле Каролин,

ОКТАВИО ПАЗ

!

плавуша, давећи се у поплави косе, у цицаној „миди" хаљини

са, црвеним свиленим шалом који је, током наступа, полако клизио од рамена. до пода, читала је своје песме о Вијетнаму и о убиству Кенедија — искрено и протестно; песме, на жалост, без довољно ширине да би биле више но коментар посматрача.

ОКТАВИО ПАЗ ШАНДОР ВЕРЕШ ТОМ ГАН

Октавио Паз, Мексиканац роЂен 1914, пружио је стихове У традицији најбоље латинско-америчке поезије. Темељит, не и труб, искрен, никад нежан, Паз подсећа. на Неруду по живој заинтересованости за структуру ствари и емоција. Његова нова поема „Бланко" пружа доказе о утицајима индијског фолклора (Маз је дао оставку на место амбасадора у Индији у знак протеста на грубе мере које је мексичка влада предузела да угуши студентске демонстрације 1968), као и доказе да му збивања у европској поезији последњих година нису страна. Паз је уско сарађивао са надреалистима у послератном Паризу, но поред свега тога, трагови његових стопа су дубоко у песку Мексика.

Том Ган припада младој генерацији енглеских песника, односно, са Тед Хјузом представља срж те генерације (педесетих година) која је енглеској поезији отворила излаз из велике, мрачне катедрале у којој ју је оставио Т. С. Елиот. Ган се пре осам година одселио у Америку; сем нагласка и хипи одеће богата Калифорнија. као да ништа друго није успела да му накалеми. Ганов увек жесток стил обраћа се сад друштвеним темама, као у песми „Три" (луцидна опсервација наге породице у хипи насељу или на некој плажи у Калифорнији). „Право пролаза" третира тему ривалства у односу отац — син (паралела са Пасолинијем), а „Блеки — електрични Рембрант“ са тужном оштрином бележи процес тетовирања једног тинејџера. Песма. „Моји сетни капетани" носи у себи експлицитну драму истоимене збирке из 1961

Ган је, на крају, читао онако као што пише — пажљив са својим папирима као да су од стакла; он можда не отвара нове путове, али у постојећим досеже последњу тачку дату овом искиданом времену. То је, по речима Едвина Мјура: „савршена тачност израза, слике и версификације".

Сусрет са већим бројем песника сигурно не може протећи без изненађења. За многе овде сасвим ново име, Шандор Вереш је у родној Мађарској уписан у књигу песничких величина. С правом. Педесетогодишњак који истински жеже ритмом и горчином набијеном у стихове; „Живот и смрт не интересују ме / само она хармонија / коју ствари једва подносе / а ум не може да заокружи" („Интернус"). Песма „Колонада зуба" са видном сенком надреализма тумачи сасвим живе трауме савременог света, притиске на психу појединца и нације, на начин суздржан, но који истовремено и не трпи одлагање. Сарказам „Мајмунске земље" толико је оштар да прелази у гротеску. Теме бришу границе међу европским литературама: на раштрканим маБарским салашима крваво се 0о6нављају антички митови, а песма „Кули" простим тоновима кинеске музике и пажљивом репетицијом постиже прави ефект друштвеног протеста. И песма „Кули", као и „Мајмунска земља", склапају се у савршену музичку форму као у глатку љуску шкољке.

Последњег дана _ фестивала, спроводећи ову тенденцију до краја, Вереш као да је победио све контрадикције, све сумње у оправданост међународних фестивала, а истовремено, у свом стилу, као да се подсмехнуо свему: он је прочитао две песме на измишљеном језику! Ништа на фестивалу не беше убедљивије од тог мелодиозног мумлања.

На питања постављена у почетку као да нема одговора. Вреди ли ићи на фестивал поезије2 Можда одтовор представљају ОдНОВИ стихови о одласку на Месец:

„Месец — вреди ли ићи

да би се видело2 Верујем да. Вреди ли видети»

Неее...

Видео сам пустињу."

Милан Милишић

ШАНДОР ВЕРЕШ

ХУМОР И САТИРА ХУМОР И САТИРА ХУМОР И

КАРИКАТУРА ДУШАНА ПЕТРИЧИЋА

Чељуст нашег Незадо-

вољетва

ПОСЛЕ свог рођења наше је Незадовољство било тако мало, да мање није могло бити. Али ми смо се ипак толико поносили њиме, да је то целом осталом свету било неразумљиво.

Као да ми је то неко чудо говорио је свет. Па и ја имам своје Незадовољство, које је и веће и лепше од вашег, па ипак се њиме не поносим толико.

Но, то што је он говорио није нимало утицало на нас. Ми смо и даље живели само за наше Незадовољство и обећавали свету:

Видећете ви да ће наше Незадовољство надмашити ваше у свему. Ви ћете нам још и завидети на њему.

И заиста је тако и било. А није ни чудо: мислећи да за њега немамо довољно природне хране, ми смо га почели хранити и ве штачком.

Мскоро је свет почео долазити да види и проучава наше НезадОвОљсСтво. После неколико година наше је Незадовољство добило зубе и по чело само да једе. Наравно, у почетку је јело само мале ствари које нису биле добре, а затим све веће и тврђе. А што их је више јело, све више је расло и јачало,

Тош неколико година касније неки наши пријатељи из света су нам почели говорити, пазећи да нас не увреде, да им чељусти нашег Незадовољства изгледају претерано развијене у односу на 9стале делове његовог тела. У почетку смо мислили да они то говоре из зависти, а кад смо том сами приметили рекли смо им да чељусти управо такве и треба да буду, јер су оне за Незадовољ“ ство и најважније. Због тога смо били сасвим мирни када смо приметили да су неки делови његовог тела потпуно закржљали.

Кад је наше Незадовољство својим великим и снажним чељустима смрвило и прогутало све оно чиме није било задовољно, почело је обраћати пажњу и на себе, Тако је и само приметило оно што смо ми и остали свет већ раније приметили.

И тада се десило чудо: Догодило се оно што се никад дотле у историји није догађало: оно је почело да мрви и прождире само себе, тј. своје закржљале делове. Пошто је сав свет био тиме запрепашшћен, оно је новинарима и научницима дало следеће објашњење: Све оно чиме нисам било задовољно и што сам смрвило и

гутало, све се то претворило “у моје тело, у мене. Зато су и не ки делови мога тела закржљали и зато сад ја морам да их смрвим и здробим. Ја морам бити лепо. Та сам чељуст! — узвикуло је оно тријумфално на крају интервјуа.

Свет је поново био задивљен нашим Незадовољством, а ми са ми још-и-више,

|

__ћно су цвилели мрави, видевши

Десетак и нешто година после тога наше је Незадовољство врло брзим темпом дробило, мрвило и прождирало само себе. Ускоро је од великог тела нашег Незадовољства остао само један мали део.

ХМ том моменту учинило ми се оправданим да вам поставим не колико питања, Шта ће се десити кад од нашег Незадовољства 0стане само чељустг Да неће, на пример, горњи део уобразити да је само он чељуст, тј. Незадовољ“ ство зато што је непокретан, па због тога хтети да прогута доњуг Или обрнутог

Међутим, док сам успео да формулишем питања, прво једна а за-

тим аутоматски и друга чељуст.. је уобразила да је само она че

љуст, тј. Незадовољство — и почела је борба праћена ватреним навијањем.

Пошто сам закаснио да навијам за. једну или за другу чељуст, не преостаје ми сада ништа друго нето да посматрам вас и Незадовољство и да размишљам.

О чему2 — то ћу вам рећи кад се чељусти Незадовољства помире нерешеним резултатом, тј. кад престанете навијати.

Пријатна забава!

Ваш МИЛЕНКО РИБИЋ

Мрави

Састале се

џунглу. ољане су моје! — ураикну

звери да поделе

лав.

— Пропланци поред реке су моји! — затруби слон и снажно аупну ногом о земљу.

— Честари су моји! — фркну леопард, оштрећи канџе.

— Баруштине и плићаци су моји! — закркља крокодил и пре. тећи разјапи чељусти.

— Травњаци и предели око из вора су моји! — засикта змија, истуривши дуги, отровни 376.

— Ми ћемо на дрво! — бесомучно су се драли мајмуни и папагаји, који одвајкада имају не уништиву склоност за високим гранама.

— А куда ћемо миг — беспомо-

да су сви становници џунгле заузели свој животни простор. АЛИ, нико није желео ни да их чује, а камоли да им уступи макар и педаљ већ заузетог простора.

Схвативши да је свака молба узалудна, ови сићушни неимари одлуче да потраже другу мунглу.

И са свих страна потече река мрава: из старог пања, испод сувог лишћа, из скривених, подземних мравињака ...

Тада се догоди чудо: све су звери нагло ућутале, узнемирено слутећи некакво велико 310.

Кад су мрави у Аугој и широкој колони најзад тужно кренуди, слон, пажљиво оњушивши ваздух, први нагне у бег. Не чека-

јући ччкаг. _Аруги знак, за њим су нагруло во друге животиње. Слушајући избезумљене гласо-

ве, који су се све више удаљава ди, мрави се испрва веома зачу“ де, али схвативши да је то некакав неминован закон природе, сад већ одлучно наставе пут.

ФЕДОР ШЕШУН

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11