Књижевне новине

ЕСЕЈ

ЖИВОТ КАО УМЈЕТНИЧКО АЈЕЛО

Касим Прохић

„Схватио сам живот жели само себе. Жели 'живот дрвећа, људи, цвијећа од којег поља миришу, али миједно биће, ниједну! ствар посебно. Живот не воли посебно ни тебе, дрво, ни тебе, човјече, ни тебе, цвијеће, ни тебе, траво, што се њишеш ма вјетру, осим у часу кад улазиш у његов план. Чим изађеш из његовог плана, престаје да те воли и брише те",

Пер Лагерквист, ВЈЕЧНИ СМИЈЕШАК

КОЛИКО ОЦВАЛИХ, умрлих живота, а тако мало животодавних смрти! Живот није само трајно збивање смрти, него он понекад може бити смрт у коначној кристализацији и онда када се чини да интензивно траје, да се спонтано продужава. Зато однос између живота и смрти није формализирана релација апстрактних супротстављености, нити привидна дијалектичност која се исказује у знанствено утемељеном схватању о тзв, „прожимању“, њиховој јеДинственој основи и сажетости у цјеловитост која је, заправо, потпуност људског битисања као таквог. Јер смрт се не може игнорисати као небитна, као пуки акт негације оног што човјек јест и како јест пошто то како смислом претходи чињеници да човјек једноставно постоји, односно омогућује суд о томе да, ли он уисти"ну јест или своју егзистенцију „живи“ као

ји ађајгасјо дефинирала живот без обзира какву форму он има и на каквим принципима је утемељен. Смрт може да продужи живот у још интензивнијој мјери него

-што то икада може да огласи његово ма-

лаксало било па се и смрт може про живјети као прави естетички чин, То се дешава онда када смрт слави жи. вот, када му подарује праву, изгубљену мјеру, тј. у ситуацијама у којима. саврше ност људских чина потире.анемију "без гласног трајања. Може ли, међутим, да:

нас бити говора о јединствености човјеко-

вог дјела у смислу неокрњиве пуноће ње говог живота-смргиг Није ли смрт као опомињућа граница биолошког трајања потпуно потиснута у сферу апсурдности, тамо гаје смисао престаје а Ништа избија у својој неумољивој канцерозној експанзијиг Нисмо ли толико мостали „просвјећени“ да бескрвну млакост наших: ЖИвота пи не помишљамо да жртвујемо за смрти — умјетничка дјела, такве смрти које би нам у магновењу могле понудити више животног обиља нето што то, у животу икада успијевамо сакупити, као што уклети бродоломници узалудно брину: о крхким олупинама свог сплаваг Међутим, онај који живи има право да „велича“ смрт ако пи смрт мисли п доживљава као жи вотни чин, Велике и лијепе смрти су

свијету, тј. нисмо више упућени на архетипски ослонац, инстанцију трансценденције. Живјети значи опредијелити се за несигурност и одбацити априорну осигураност чина. Живот се уистину збива ако се, као живот, превладава („А ову тајну ми је рекао сам живот: Види, рече, ја увијек сам себе морам превладати“. — Ф. че), ако смрт није апстрактна иденти_ фикација која би „живјела“ од тога што би била „усмрћена“. Другим ријечима, живот се не би живио ако смрт не би била · јопа жива. Утолико, шанси. да се буде на начин једнократне конкретизације живота претходи одлука да се изложимо непознатом, да и од смрти правимо живот. Тада смрт више није завршница живота, азил вјечности, нити ништавило, које као непредметност не подлијеже предметном мишљењу, већ: могућност да се, бар у посљедњем тренутку, искупимо _ за сву млакост трајања у празним годипама, Играти се са опасношћу исто је што пса. пуном озбиљношћу прихватити акт живљења, иако се одлуком да опасно живимо осубујемо на могућу негацију свакодневног трајања. Ради се само о свје оном игнорисању сигурности која је у наше вријеме инстанца баналитета, његова · „регулативна идеја“.

Као свако доба у којему је дух дјеловао захваљујући инконгруентности идеје и збиље, мисли и животног поретка, и наше вријеме већ увелико живи од мисли о друштву као умјетничком дјелу (Х. Маркузе), тј. универзалној естетизацији живота. Наш савременик, међутим, све више вјерује да ова класично хуманистички инспирисана идеја није „прерано зрела истина“, како Ламартин дефинише утопију, већ битан превид динамичког карактера стварности, која се киптећом снагом живота који у себи носи као да никада неће моћи бити подвргнута „конструкциуји“, чак када се она изводи м на нивоу „умјетничког привида“... Но, оно. што,. по њему, не може да се збива. на универзал-

ФИЛОЗОФСКИ __ ФРАГМЕНТИ

Миодраг Цекић

1. Како се рађа филозофијаг

СВАКИ ЧОВЕК ЧЕКА (а неко никад ни. не дочека) свој тренутак освешћења. Тај. тр ак освешћења је пре свега једно. преобраћање, једна конверзија, а будући, конверзија, тај тренутак је у исто време, и рађање фиљраккрије, рађа (људског) погледа на свет, Или наиђу животне те-. тобе и кризе „Јасперсове Отепхаицано! пеп, па се човек тргне, почне да размишља и ствара поглед на свет. Или се јави нека чисто интелектуална нелагодност (као у случају Декарта или Маха), која изазове стварање погледа на свет. Или се човек, већ по својој животној вокацији, креће против струје свакодневног (Фихте), па је принуђен да изгради поглед на свет. Или човек ставља у заграду свакодневно искуство и признате резултате на>

_уке (Хусерл), да би у филозофији сагле-

дао смисао свега тога. Или човек (као што је то код мене случај) контемплира, али увек осећа да мора доћи до конверзије. Та конверзија је или прелаз у праксу или прелаз у теорију, а у оба случаја Уобличава се једна одређена филозофија. ' Конверзија је стицање фундаменталног става који се после интелектуално обраЂује. Зато је човеково обраћање, преобраћање или конверзија почетак односно извор филозофије.

Та конверзија, како је ја доживљавам, је у овоме. Или са размишљања прелазиш у праксу, што значи да не мислиш на последице, на морал и поштење, или, што. се своди на исто, препушташ се свако дневном, уобичајеном, практичном, ономе што сви чине. Или остајеш на размишљању, на теорији, на поштењу, све гледаш сопственим очима независно од мишљења.

спољашност. У смрти се не отубујемо иако фактички престајемо да трајемо као

осталих људи, стичеш своје Ја, Фихтеово Ја, обављаш трансценденталну редукцију

виђени и они који виде, слушачи и слушани. Понекад нас једино смрт искупљује, а не животни акти који су по себи мртве ставке на излизаној нисци профанизације и баналног одвијања за саму бит човјека безначајних згода. Нечијесмртису прави живот атзв. животи тихе, без гласне смрти. Рајнер Мариа Рилке је добро знао да и смрт има своје људско достојанство и да се и смрт може проживјети као чин власти тости, дјело непоновљиво и савршено, мако је стајао нијем пред навалом стандарданог и униформног умирања, умирања. ухотелу: „Сада се умире у 559 постеља. Наравно, као у творници. При оваквој големој продукцији није свака поједина смрт особито добро изведена, али то није важно. То је већ ствар множине, Тко још мари за добро изведену смртг Нико. Штавише, > "шбогаташи, који би то и могли, који би могли издашно умирати, започињу бивати површин и равнодушни; жеља за посједовањем своје, властите смрти све је рјеђа. Још мало па ће и смрт бити тако ријетка као и властити живот... Умиремо како је то коме суђено, умиремо смрћу која је везана за болест коју у себи носимо (јер откако људи све болести знају, знамо да различити летални завршеци припадају 60 лестима, а не људима; болесник, тако рећи, и нема шта да ради)“. А тамо гаје чоеак „и нема шта да ради“, тј. тамо гдје је изручен усрдној бризи институционалних сила за живот који тражи топлу и ненадокнадиву брижност оног који та у себи носи и који се посљедњим снагама бори да своју властитост поврати себи, сваки чин отпора је по себи чин слављења живота. Тако се данас похвала животу и тежња да се истински живи идентифицира с отпором према свему што је на путу да аутентичну егзистенцију учини једнообразним постојањем.

Ако нисмо глухи на прави звук ријечи, ако нисмо прибјегли опћенитој болести унификације значења и потирању изворне пунине коју ријеч у себи носи, њене боје и:звука, онда ћемо у семом тегљчну отпор чути, тако рећи, нешто „отпо“ио“, тврдо ћу ослонца, одскок, почињање у нечему жали не завршавање у томе, трансцендирање тог оквира. И па значењском и на звучном плану, дакле, ријеч „отпор“ указује на то да она претпоставља основу на ко. јој настаје, гаје се као човјеков став конституира м од чега плази да би му се противставио, ако не у радикалној негацији онда бар у неприхватању. Утолико бисмо могли рећи да отпор на суштински начин одређује позиционалност човјековог битка у свијету као бивања у свијету, али им покушаја његове трансценденције. Друкчије изражено, ми јесмо бића у сви. јету и немогуће нам је изван њега изна. ћи архимедовску тачку ослонца која би нам омогућила да уживамо у махнитости богова и њиховом парцизму. Бити — у свијету не значи, међутим, бити за увијек центриран у једно уско кружно поље објекти вирања и непомичности („Ништа се пе појављује само на оном мјесту гдје стоји Е. Блох), него, сартровски речено, осјети. ти се битно у односу на свијет, живјети своју позицију као распренуће, аз солутно бјекство. Тако се у револту, отпору „открива метафизичка. потреба за јединством“ у смислу одбацивања свијета због оног што се у њему Орана као недостатак и његовог прихватања „у име оног што свијет понекад јесте (а. Камп). Другим ријечима: захтјев да со аутентично бивствује јесте израз потреое да се естетички живи, да се живо учини умјетничким дјелом. Свој искон, прави мотив јављања он, дакле, има У од суству истинских живота, легалитету вла» давине „масовног постојања“ (К“ Јасперс) и конфекцијског понашања. Но, живот и смрт се не „допуњују тако што би смрт

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

ТЕЖЊА ДА СЕ ИСТИНСКИ ЖИВИ ЧЕСТО ВОДИ У ХЕРОЈСКУ СМРТ

] манифестације живота, па једино и могу бити велике и лијепе ако про суђују са становишта оног који од самог живота захтијева највише. Како, међутим, мислити то ништа када и у тренуцима када наша још жива тијела умиру не може-

мо разумјети ту апсолутну одсутност |

свијета, испаравање свих ликова живота»

Јер и када престанемо „потписивати мјеницу за. вјечност“ (Сартр), осјећати своје

тијело као медиј нашег сусрета са свије-

том, као што је то случај са Сартровим ју |

нацима у новели „Зид“, сваки од нас свој леш види још увијек својим очим а: значи још јест. ен. Живот и смрт се не искључују, као што се и не употпуњују, на апстрактан начин,

мако су сви модалитети модерног живота усмјерени на отубивање тог изворног по-

стојања и одсутности, која је понекад. најинтензивније присуство, Прошло. је ври. .

јеме лијепих индивидуума „који су, миру.

јући у свом властитом постојању, изузети. од пролазности и туђе силе“, ово није'до ,

ба за ријетке самосвојне умјетнике“ „који знају и умију рећи своје право и“ свој

циљ, моћ и вољу своје одређености“, који .

„очитују унутрашњу суштину, доказују право свог дјеловања“ (Хегел). По М. Мер. ло-Понтију јунак нашег доба није грчки херој који никада није сам јер се свагда јавља као онај који је вођен руком бога, као реализатор оних садржаја који су априорно дати у провиђењу, нити Хе телов „пословни човјек Свјетског Духа“, ни Ничеов господар чије се дјело „не осла

ња на божански закон, нити чак на. вид“

љиви смисао хисторије“, мего онај који осјећа, интензивније него што се то икада осјећало, „контипгенцију будућности и слободу човјеку“, који „своје биће задобија у мјери у којој улази У опасност“. Зато данас сваки аутентични живот прет-

поставља авантуру, и по себи може бити

само опасност, јер још једино непредвиЂеност нуди обиље могућности из којих може да се роди доживљајна пуноћа, дра-

ма одређене акције, Тако од времена када је престало да важи и да постоји „об-, јективно онтолошко јединство слике,сви-.

јета“ ми више немамо „трансценденталну тачку односа“ (К. Манхајм) па се.и не

можемо сигурно кретати унутар коор-.

динатног система и релационог ·склопа У

ном плану, само интензивира, његове напоре'да своју конкретну егзистенцију учини савршеном творбом, да појединачни живот организује на принципу унутарње строго сти им снате умјетничког дјела. Зато такве | животе и смрти доживљавамо као путоказе, свјетлећа. огњишта око којих се: окупљамо када нам студен властитог трајања' пријети баналном смрћу, предвиђеном за 'оне који никада интензивно нису про. „живјели спознају да се само једном "живи и само једном мре:.. :

· Огањ та је обгрлио

Смрћ

Која у овом нашем изврнутом веку отвара. капије живота Да ипак буде наде

Да нада буде зеница · И још једном птица селица .

Да оде и да се врати

Кроз те: вратнице ваздуха и духа

који пламти

"Будућности која памти

"(М. Ристићу поводу смрти. Јана Палаха)

Ти велики и лијепи животисмрти трају у нама данас као једино питко врело

"| подмлађивања, као „увијек будна мемо-

| "рија живота“ (Јан Парандовски). Смрт потврђује живот, и он у овом трагичном добу мора бити аутентично дјело ако ће уопште бити људски чин. То не означи да се пунина живота редуцира на "један његов лик, него само да тај лик у одсудном часу може да каже да у њему бије пулс — позив да одлуку за живљење проживимо опасно. Ако живот не воАн ништа посебно, тј. ако се у свом богатству не испрпљује ни у једном свом " облику, то још не значи да смо, као људи, прикраћени да своју одисеју живимо умјетнички узорно. Зато Сократ, Јан Палах (није ли он Сократов ученик наших дана2), Дон Кихот остају за нас симболи будне свијести и трагичког напора да се „животу који „жели само себе“ каже НЕ. Све велико рођено је из те махнитости коЈа: је унапријед знала да ћеје живот над:

када. се. безвјерство постулирало као те. мељни принцип људског живота, | · „За. све нас важи Унамунов позив; „На-

- | –учимо -се лудости!“

машити,., Она, је живјела од.вјере м онда.

и овом свету свакодневице и праксе, том чудном и понекад заносном свету који се храни илузијама довикујеш једно громко „не“. Ова алтернатива је основна алтернатива. 2. Предодређеност конверзије

У ЖИВОТУ понеких људи долази до конверзије. Ја се питам да ли је то изненадни прекид дотадашњег тока или је конверзија на неки начин већ била предодређена. И одговарам; она је већ била предодређена. И сама конверзија се мора припремити односно она је већ била ујду“ рисана, и само је питање времена кад ће се она реализовати, Конверзија се, дакле, обавља, али пе на конверзиван начин,

То, разуме се, важи и за филозофску конверзију, тј. ону конверзију која је потребна за филозофско мишљење. Филозофом се не постаје у једном одређеном. тренутку, филозоф се рађа. Код датог човека се у одређеном тренутку само збива оно што је већ било „писано“.

3. Конверзија времена и конверзија човека МИ ДАНАС живимо у једном преломном времену, у времену у коме старо нестаје а ново настаје, ми живимо у времену конверзије. Зато и данашњи човек у свом индивидуалном животу мора на неки начин доживети, подати се и извршити јел ну конверзију.

4. Филозофија је бескрајно моделовање модела човека

ПО ПРОТАГОРИ човек је мерило ствари. По Декарту Сошно егво зшп. По Канту човек поседује једно а рлогл којим сазнаје и процењује све оно с чиме има посла. Човек, дакле, поседује једну своју меру којом се отискује у свет, којом постоји у свету, без које не би био“ човек (овога) света. Та човекова мера, то човеково Сошно, то човеково а рлог јесте и котнитивно, и афективно, и вољно. Човек има у себи самом модел свог (људског) мишљења, осећања и понашања. А филозофија је само бескрајно моделовање тог модела човека.

5, Човек и систем његовог постојања |

ДОК ПОСТОЈИШ не можеш створити систем овог постојања, док постојиш не можеш бити систем, јер си стално у покрету, мењању и стварању. (При томе се морају узети у обзир и спољашње околности које ометају или олакшавају човеково остварење.) онда кад можеш бити систем, онда кад би могао створити систем свог постојања, тада више не постојиш, Док си у животу систем твог постојања није могућ, а кад умреш систем постаје могућ, али ти та више не можеш поставити. Човек је принуђен да ствара систем управо онда кад га не може створити. Човек се целог живота труди да створи нешто чврсто, сигурно, стално, нешто ошште, неку супстапцију, али он то не може створити, јер је све покретно и променљиво, пезавршено и несавршено. Тек после смрти могуће је створити нешто чврсто, неки систем свог постојања, али тада човек више не постоји. У томе је противуречност човекове егзистенције. За живота човек обавља Сизифов посао стварања система свог постојања.

6. Свака епоха има све своје карактеристичне ознаке

ПРВО ИСПИСУЈЕМ оно што је већ рече-

по п написано. Свака епоха историје чо-

вечанства има један свој карактеристи-

чан врховни појам и свој карактеристи-

чан идеал човека. Свака епоха има свој

осмех (Бодлер) и свој ветар (Душан Ма-“ тић). Овака епоха има своје категорије (које изражавају однос човека према чо-

веку и однос људи према природи у окви-

рима једног историјски насталог дру-

штва) тврдио је Ернст Блох, а ја сам до-

дао да свака епоха има и своја гледања на живот, осећања п илузије, |