Књижевне новине

ПРЕД СЕДАМНАЕСТУ ПУЛУ

Положај филмског ау

БОРБЕ КАДИЈЕВИЋ

Ако на питање треба да одго ворим прецизно — јер, реч је о остварењу ауторских тежњи, а не о остварењу ауторских пројеката — онда морам рећи да постојеће стање у југословенској кинематографији у том смислу на мене утиче веома стимулативно, Да није било тог „постојећег стања“ никад не бих знао колико тежњи може да има аутор док је поштеЊен од могућности да ради, п ко: Лико свака од тих тежњи може да се реализује у себи самој, то јест у самом тежењу као једином стварном облику.

2. _ Ово питање није ми до краја Јасно, јер мислим да су ову кинематографију одувек покретали и водили аутори, у групама или поЈединачно, насупрот (може и упркос) настојању неких других група и појединаца да пх у томе омету. Зашто сматрати нечим новим ако аутори хоће то и даље да раде2 По мом мишљењу, питање би требало преиначити тако да оно гласи: како да се ослободимо нестваралачких група (и појединаца) које ометају ауторе да покрећу и воде филмску произ водњу2 |

_ Како мислите> Производња + + дистрибуција + приказивање2... Мли: дистрибуција + + приказивање + производња2... Или: приказивање + производ ња + дистрибуција2... Или...

Да, овогодишња Пула ће, као м оне претходне, показати праву слику наше ауторске кинематографије. Пула ће учинити и више од тога — показаће нам и слику оне неауторске кинематографије коју по традицији никад не изоставља... У томе, дакле, није проблем. Проблем је и ове године (као и толико пута раније) да ли ће неко видети ту праг ву сликуг...

ЖИКА МИТРОВИЋ

Већ је устаљена пракса да се у свакодневној полемици поједине појаве у кинематографији узимају као узроци њеног садашњег стања, врло неповољног за филмске ауторе. Несређене материјалне прилике и слабе могућности за производњу, превелики увоз страног филма и његова доминација на репертоару, изолованост Од светске пронзводње и светског тржишта, — да набројим само не ке од тих појава, — тобожњи су узроци ауторских мука и препрека су њиховом стваралаштву. Треба, међутим, одмах рећи да овакав начин полемисања потпу“ но одговара ситуацији у којој се не жеди суочавање са ствар. ним стањем ствари. У таквој ситуацији појаве које су тек после дипе дошег стања, лако поста“ ју њени узроци. , |

Аб треба мало разјаснити, Од пре неколико година филм је престао да важи за један од значај. них фактора наше културе, односно друштвеног развитка. Околности под којима се то догодило везане су, по мом мишљењу, за једну изразиту кризу крите ријума, испољену како на идејном подручју, тако и на естет ском. Како је до ове кризе дошт

Ало посебна је прича, али нема сумње да се она може очекивати увек када извесни стваралачки процеси чарасту до потребе да се енергичније ослобађају конвендија, пи животних и структуралних, и када се та потреба манифестује као служење сопственој истини, занемарујући неке друге, настале ван уметности. И није сад битно да ли је поменутој кризи могло друкчије да се приступи. Битно је да је филм престао да буде брига друштва. А он, иако је и даље неопходан друштву, зависан је од стадне друштвене помоћи,

Овде уз пут треба рећи да се та помоћ састојала и још увек састоји од напора да кинематографија постане један систем. Али тај мапор, пошто је једанпут изостао није ни касније учињен. Накнадно, можда ради савести, пронађен је алиби. Он се састоји од „чињенице“. да је телевизија освојила публику и лишила филм гледалаца, што није тачно, нити би, и да јесте, могло оправдати препуштање филма његовој незавидној судбини,

У таквој, дакле, кинематографији, лишеној циља. м перспективе, политике развоја и организације, филмски' аутор не може бити ни потпуно свој, ни сам себи вредност, Под таквим условима он не може наћи ни своје право рад но место. По сили нужде он ће створити „радну заједницу“, „стваралачку групу“ и било који други облик удруживања неопходан да се премости садашње стање. Али реалност кинематографије као целине биће увек јача и вратиће га па периферију процеса.

Поновимо сад још једанпут да друштвена помоћ кинематографији обухвата само напор да се све ствари доведу у логичну везу. Иначе, укупни промет средстава довољан је п за домаћу производ њу, и за увоз, за биоскопе и др. Та средства нису досад била правилно распоређена. Монополистичке околности обезбеђивале су неким факторима кинематографије жетву која ни приближно није у пропорцији са оним што су посејали. Постоји зато ризик да се

при једном радикалном сребива»“ њу ствари ти фактори нађу изван · игре, као сувишни. А то су, ах,

читави радни колективи! Мора се зато допустити претпоставка да ће овај ризик узети на себе будућност кинематографије.

Међутим, ако би се сви ови напори и учинили, хоће ли то да реши све проблеме филмских аутора2 Питање је сувишно. За уметност уопште није предвиђен рај. Фестивал у Пули, који нам приказује филмове из једне целе године, не може никад дати праву слику ауторске кинематографије. Јер филмови су готово дело, а све оно што се због њих одиграло и око њих урадило, фестивал не показује.

Оног тренутка када друштво као шира целина, полазећи од опште идејне п културно-производ; не свести, опет уврсти филм у значајне факторе свог развоја, не-

избежно ће морати да се органи.

зује кинематографија и од ње створи један посебан универзум, који ће имати свој циљ и своје интересе. Ти интереси наметнуће филмском аутору посебне одговорности, али то је оно што се назива — самоуправљање. Међу тим, оног тренутка кад прилагоБавање филмског аутора кинематографији изгуби својство принуде, он ће се потпуно слободно од носити и према свом раду. А то је, ваљда, и максимална. слобода.

„Ј

ЈЕДАН ОД ФИЛМОВА КОЈИ НЕЋЕ СТИЋИ НА ОВОГОДИШЊУ Пулу: „НОКАУТ“ БОРЕ ДРАШКОВИЋА ' ;

ВЛАДАН СЛИЈЕПЧЕВИЋ

Криза производње зауставила је не само нашу праксу већ и машту. Тешко је претпоставити какве ће последице по даљи рад сваког од нас појединачно имати овај присилни одмор.

Ауторске групе су добра и стара идеја. Оно што је до сада учињено путем радних заједница бњло је корисно али је, бојим се, предочило да евентуална реализација те чувене идеје ипак не би дала пресудне импулсе развоју филма. Филмска индустрија се ослања, као и неке друге индустрије, на таленат и инспирацију уметника. Зато аутори ту не би смели, као до сада, бити гости већ домаћини! Ова ниндустрија потива и на искуству екотомксл“ = говаца, организатора (...) па би требало помирити ове чиниоце и омогућити им да заједнички ру“ ководе произведевом ИзГАб а га је фама о такозваној специфич: ности филмског посла постала опасна. Свуд: око нас, у савременој производњи, спој уметности, науке и трговине ствар је уходане праксе, Сваки талентованији стручњак за организацију посла нашао би одтонетку овог на изглед нерешивог проблема кад би то некога одиста интересовало...

Те најављене интеграције се бојим колико јој се и радујем. Створиће се, вероватно, јака м здрава основа за производњу, али опет без филмских радника. Они са којима се до сада нисмо могли споразумети појединачно, сада се удружују да нас, сви заједно, не би разумели. Не верујем да би се могли интегрисати, рецимо, сви сегменти здравства од праксе до индустрије а да лекари и медицинско особље остану на ули-

ци. У филму се, ето, интеграција .

врши, али без редитеља и осталих. 4,

"Криза која је захватила филм локалног је значаја. Пуда ће показати слику југословенске кинематографије у овом тренутку, а истовремено ће се знати шта београдска кинематографија значи за југословенски филм, јер ће Пула, практично, бити без БеограБана. ИАУСТРАЦИЈА; МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ

то

.Еа

филмске теме и – дилеме

Наставак са 7. стране

шта, ни као култура ни као уметност, који су у ствари _сурогат културе и уметности, који су баш са идеолошке тачке посматрано — тако „тешке девијације" какве је немогуће наћи у домаћем филму. |

Наши увозници лепе се као мушице на најтору врсту светске филмске конфекције, и не без разлога: препуштени деловању закона тржишта, препуштени одсуству готово сваке друштвене контроле (савети су ту одавно постали фикција), они до огромне већине "тих филмова углавном долазе за мале паре пи на њима никад не могу изгубити. Нема ваљда ниједне дистрибутерске куће која на том 'увезеном филмском шунду

не зарађује огромно, можда и ек- |

страпрофите.

Не волим уопштавања, али чињеница је: част усамљенима који друкчије раде, али они се све теже примећују у нашој репертоарској гужви! Филм „Острво Силт", који смо недавно имали прилике да видимо (у елитном престоничком биоскопу!), тај ступидно-имбецилно-порнографски сурогат филма, као да је постао синоним за наше садашње репертоарско стање: спуштање на само дно.

Логично је што онда у таквој ситуацији нема места за домаће филмове: места има само за брзи обрт, за лаку зараду, јер је увезено толико филмова колико би било довољно у три пута јачој и развијенијој кино-мрежи! Ево, сад ће Пулски фестивал, а ми још нисмо у нормалној експлоатацији видели ни све филмове прошлогодишње Пуле! Није увек схватљива ревност и будност која се испољава према домаћем филму, чији је акциони радиус веома, веома ограничен (што показује број гледалаца), као што је апсолутно несхватљива таква страховита небудност, идеолошка, политичка, педагошка, понекад и патриотска и људска, према ономе што — увозимо. Где су критеријумиг Када је у питању увоз, изгледа као да не постоје.

Наши политички форуми позвани су да и о овоме поведу рачуна, јер стварна опасност долази с те стране: утицај онога што увозимо (с обзиром на широко распрострањени малограђански менталитет нашег гледаоца, с 06зиром, на известан колонијални дух који се масовно испољава када је, на пример, у питању изврсно амбалажирани и рекламирани код нас најгледанији, амерички филм, стоструко је већи од онога што сами можемо да направимо, чак када су у питању и познате „домаће екстремности". А сразмера у сагледавању овог проблема, овог феномена, овог парадокса, управо је обрнута и феноменално парадоксална: сто пута сумњичавије гледамо на. своју малу продукцију тражећи у њој оно што не желимо да видимо у хи-

љаду увезених белосветских фил-

мова.

Драгослав Адамовић

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 7

ЗАГРЕБАЧКА КУАТУРНА ПАНОРАМА

Висока признања | "хрватским умјетницима |

Дана 18. јуна у просторијама Сви; бора СР Хрватске уручена је осамнаесторици умјетника награда „Владимир Назор" — највише при-

знање које се додељује умјетни- . цима Хрватске. Награду за жи-.

вотно дјело добили су: Виктор Бек, драмски умјетник; Бука Кавурић, архитект за унутрашње уређење простора; Божена. Краљева, драмска умјетница; Вјекослав Мајер, књижевник; Антун Моти-

ка, академски сликар; Вилма Но- |

жинић, оперна пјевачица; Вика Подгорска, драмска умјетница; Јосип Сајсел, дипломирани инж. архитектуре и урбанист и Златко Шулентић, академски сликар.

Годишње су награде добили: Желимир Јанеш, Мирко Кларић, Перо Квргић, Јурица Мурај, Томислав Нералић, Крсто Папић, Бранимир Сакач, Александар Срнец и Крсто Шпољар.

Награде је уручио предсједник. Одбора Фонда „Владимир Назор" Максо Баће у присутности истакнутих политичких, друштвених и културних радника. Баће је у уводној ријечи истакао како „Одбор са жаљењем констатира да два. велика умјетника, кандидати за Награду за животно дјело, Тито Строци и Тошо Дабац, нису више у нашој средини".

Награду „Владимир Назор" ос новао је Сабор СР Хрватске године 1959. и ове се године даје по једанаести пут. Осим дипломе и медаље, добитници Награде за животно дјело примили су двадесет, а награђени годишњим наградама осам тисућа динара.

Трећа премијера „Глорије“ у Загребу

Прије пуних петнаест година доживјела је „Глорија" Ранка Маринковића своју прву премијеру у Загребу у режији Б. Ступице. Загребачко драмско казалиште изводи сада Маринковићев комад измијењен: изостављена су нека лица (два дјечака, дјевојчица и др.), читави призори (разговор двојице дјечака и дјевојчице о чуду, дон Јерино разбијање крижа и др.) и реченице, а на крају је додана молитва Оченаш коју из товара сломљени дон Јере.

Нова верзија — 5: уста мегбо — „Глорије" отклонила је неке недостатке Маринковићева комада, који је према готово опћем суду критике најзначајнија послијератна хрватска драма. Основна тема драме — институције неријетко у човјеку убијају љубав — рељефније је истакнута, јер су уклоњена она мјеста и реченице из котах би се могло закључити да је писац под институцијом подразумијевамо само цркву.

Редитељ Божидар Вилотић, поставио је „Глорију" као интелектуално-конверзациону драму ис правом је избјегавао тзв. масовке. Тако се не виде „посљедње старице у црнини како излазе из цркве", група „дјеце с погледима упртим горе у Госпин кип" и сл.

Најзрелије глумачко остварење “у Маринковићеву мираклу дао је Перо Квргић, без сумње и двоумљења „прва виолина" загребачких казалишта. Тумачио је дон-Зану као интелигентног и заједљивог смутљивца. Квргићев смисао за трансформацију дошао је и овога пута до изражаја: подсјетио бих само на његову реплику у првој слици („Чујете ли дон Јере2 То је ваша клима, чујете ли2"). Са смислом за нијансу бискупа је тумачио Иво Тици.

Сложени _лик настраног донЈере играо је Божидар Бобан, знатно смиренији и зато бољи на Ре призама него на премијери. е знам зашто је Бобан схватио младог свећеника само као частољубива човјека. Зар дон Јере не каже да је плакао, горко плакао, због Глоријег Насловну улогу интерпретирала је Љубица Јовић.

У низу успјелих овогодишњих премијера ЗДК-а изведба „Глорије" заузима прво мјесто.

У част Гавеле

Од слиједеће казалишне сезоне Загребачко драмско казалиште носит ће ново име — Драмско казалиште Гавела.

8. и 9. октобра Драмско казалиште Гавела организират ће први знанствени симпозиј о Гавели на који је позвало педесетак истакнутијих казалишних радника и театролога из свих република. Реферате су најавили: Томислав Дурбешић („Редатељско рјешење сценског простора као темељна могућност цјеловитог казалишног чина"), Јован Христић („Бранко

| Гавела, литература и театар") и АР. Упоредо са симпозијем Драмско казалиште Гавела дат ће двије премијере Крлежиних дјела: „У логору“, која је године 1954. обиљежила почетак рада казалишта, и „Краљева". Обје премијере одржат ће се у оквиру „Тједна хрватске драме". г

Шимун Јуришић“ та

= =