Књижевне новине

ЕСЕЈ

Зашто филозофија не „рјешава“ проолеме

Иван Фохт

Оно што јесте, то је за посједовање, Оно што није, то је за дјело,

Лао Це

КРОЗ ЧИТАВУ своју хисторију — од Лао Цеа до Хусерла — филозофија није ријешила ниједан проблем. Зашто | ,

Кад скренемо поглед на фантастичан и спектакуларан развој тзв. позитивних наука, згуснут у распон од само неколико вијекова, горњи феномен указује се још упадљивијим и несхватљивијим. Ускоро, ако се потрудимо да иза ових резултата откријемо почетни импулс и специфичну тенденцију, постаће нам јасно да се овдје ради о дубљим разликама: не само да на филозофију не можемо гледати као на позитивну науку која има свој развој и напредак, док филозофија не надограђује на претходна достигнућа и увијек зачиње изнова — него и да се у ова два случаја ради о посебним духовним структурама. Филозофија и науке не само да себи не постављају исте проблеме, нето и генерички другачије послове обављају.

У први мах може изгледати да се сав задатак филозофије састојао и још и да нас састоји само у томе да у кругу пред научне, али и научне свијести иза онога

што изгледа по себи разумљиво ни непро-,

блематично открије да проблеми постоје — дакле, да види у чему је проблем, али не н да тај проблем ријеши, У прилажењу филозофији добија се утисак да она само пита, а не одговара, да у све сумња и ни у шта не вјерује, да само трага и не налази, да попут упорно досад. ног дјетета свим стварима приступа истим „Заштог" не доспијевајући никад до зрелота „Зато што..." Само трага и проналази тлазе, а никад нам не показује „излаз". ма ли смисла овакво једно занимање2 Реклами смо: до данашњег дана филозофија није ријешила ниједан једини проблем. Она није дала одговора ни на питање шта је то биће, ни шта је то дух, ништа је истинито, ни шта је добро, ни шта је лијепо; није одговорила ни на основно, и најзанимљивије и најдалекосежније, питање: „Откуд то да има било чега, а не напротив ничега2" — а камоли да је била у стању да ријеши све оне специјалне проблеме који претпостављају рјешење тог основног. Кад не знамо откуд уопће, Нешто умјесто Ништа, како ћемо знати откуд зрнце пијеска или шта је то човјек2

Наравно, постоји илузија да ми знамо

одтовор на бар нека од тих питања. Мноти појединац ће помислити: каква је то „мистификација! Па ја добро знам шта је то човјек. Али, паралелно са овом илузијом постоји и могућност да филозофија. покаже како то знање није право, па нам штавише својим привидом онемогућује да макар у будућности стекнемо прави појам о томе шта човјек јесте.

Ако је чињеница да филозофија не рјешава дефинитивно ниједан проблем, постоје слиједећи могући разлози које треба посебно да размотримо:

1. Да је проблем криво постављен. Али, како би ово објашњење претпостављало да филозофи нису у стању добро мислити и како би то морало да важи за све њих без обзира којем правцу припадали и то за сва времена, ова могућност је готово невјероватна. Ј р

2. Да је проблем принципијелно, једном за увијек, нерјешив. У том случају проблем би био, бар понекад, исправно постављен, али би његово рјешење превазилазило границе људског разума. Можда би "један савршенији ум знао одтовор им на унајтежа" филозофијска питања, или би за њега питања као таква отпадала, тако да би хисторија. филозофије представљала. "у ствари само још једну потврду више да човјечанство као врста није успјело. „Има питања на која човјек никад неће наћи одговора ако по својој природи није од њих слободан" (Кафка). Можда су и сама људска питања посљедице људског несавршенства и неслободе.

3. Да постоји тзв. плурализам истина.

„По овој претпоставци, својственој особито

англо-америчкој филозофији, проблем се не може дефинитивно ријешити зато што о једној и истој ствари важи више исти. на, зато што низ могућих подједнако истинитих, али и међусобно различитих ОдТОвора никад није исцрпљен. .

4. Да сваки одговор захвата само једну страну стања ствари. Ово схватање, карактеристично за лењинизам, разликује се од торње претпоставке, јер учење о плурааизму истина циља на то да о истој страни ствари има више различитих и једнако вјеродостојних истина, а не само о разним странама или видовима те ствари. Лењинистичко тумачење своди се на то да поједини мислиоци могу из свог ограниченер аспекта открити само један дио једне јединствене истине о једној ствари, и да се слика 0 њој постепено кроз хисторију Људских напора комплетира, као какав мозаик, 24 тбпшшт. Ова оптимистичка визија, упркос свијести о ограничености Људских спознајних моћи, претпоставља ипак да постоји извјестан напредаки У филозофији, те да су старији „мислиоци сљедствено мање знали од новијих, једнако као што ће и будући бити ближе конач“ ној истини, никад је не доститавши. Коначно рјешење није могуће зато што се истина никад сва не открива, па од ње можемо видјети само половину, три четвртине, седам осмина итд. — пут ка пиљу је попут Зенонове стријелице.

5. Да су рјешења могућа на више раз Аичитих нивоа, у више различитих моду“ са мишљења, да различито важе им гласе за различите духовне структуре. Ту лежи коријен схватања да се свако за „себе „мора пробити до властите истине. За све нас је истина оно што је у складу 6 властитим, бићем, постаје такорећи истин-

ска истина само кад смо је лично проживје аи иза њусе властитим снагама изборили. Тако се истина живи и може се само „искусити на властитој кожи": она се не може преузети једнако као што се ни искуство не може пренијети. Никог не можемо ничем поучити ако већ није сам склон да слично мисли, п поука ће продријети докле и сличност. Но у том случају не треба га ни поучавати. — За некога, истина је да човјечанство нема никаквог изгледа ви у будућности, за другога да се оно успиње дивном _љествицом напретка. За западњака је истина да треба дјеловати, за источњака да треба мировати. Само са таквим истинама ми збиљски имамо посла; прочитане, научене, усвојене истине и нису истине ако под овом кјеркегоријанском претпоставком истину треба живјети. — О истој ствари се може мислити на различитим нивоима које запосједају различити субјекти, не само да се може мислити о разним странама исте ствари. Мисаоне димензије унутар којих постављамо проблеме различите су еманације казанчитих бића — тако и „рјешења" морају бити различита. Фиод Исе; Тој, поп Псеј Ђом. Не само да, рецимо, за неког национално питање уопће не представља

. проблем, док је за другог од виталне важ-

ности: и исто формулиран проблем и идентичан одговор на њега могу значити различите истине и различите вриједности кад се растворе у медију другачијих бића. Кад Шопенхауер каже: „Све је воља", иза тога стоји једна сасвим друга „истина у него кад то исто каже Ниче, Јер, њихови искази се односе на друге свјетове и важе само унутар филозофијских система унутар којих су рођени, не важе и губе значење унешени у другу средину, једнако као што два пута два не износи исто у Еуклидовом и у Римановом простору. Тиме се објашњава чињеница да се „исти" предмет различито објашњава, да нпр. на питање шта је умјетност имамо током хисторије естетике толико различитих ОДговора колико и естетичара. Па и кад не ко прихвата туђе мишљење, као, узмимо, Круза Аристотелово, оно ће се у његовом начину мишљења и непримјетно прометнути у нешто друго, као што се десило са она два џепна ножића која су.код Рилкеа добила у руке два дјечака: примљена су оба нова: исте величине и марке,

ФИЛОЗОФИ ПОСМАТРАЈУ ЖИВОТ одозго

но након неколико тодина један је био сав искрзан и жалосна изгледа, други блистав и лијеп као и прије.

6. Да се проблем м не узима де Тасто зато да би се на њега дало рјешење,него само као повод, односно потицај за изградњу властитог свијета. И филозофији се дешава често што и умјетности:она само полази од одређене теме и, привидно је развијајући, користи прилику да. разастре богатство свог духа, претвара „мотив-проблем" у тачку око које ће расплести фино ткиво једног прозрачног и титравот свијета који извире и шири се око свог творца, у реалности никад виђен и непознат, па ипак одмах присан и „препознат далек и благ као успомена.

Филозофија, дакле, може проблеме везане за стварност а рпот: узети као не важне — мизерне у односу на могуће свјетове који се отварају духовном оку — па се од њих удаљити, односно _ претворити их само у елементе једне игре кроз коју се дух осјећа супериоран над проблемати-

ком као т м, свјестан дубоко да више. та |в бића од давања

вриједи изградња. нових

одговора на питања која постављају већ

постојећа бића. Умјесто ангажирана, ТЈ.

умјесто да се бори око једино непосредно дате реалности одтоварајући на питања која та реалност поставља, филозофија. може попут. умјетности бити ла лартистичка, може се естетизирати бавећи се не стварношћу која већ постоји, нето могућностима које чекају на своје оства“ рење. У овом случају филозофија не рје

шава проблеме зато што их не узима о» биљно. Они се претварају у један интерни, „артифицијелни“ задатак, па у основи значе што и за Моцарта који, кад је добио у руке веома лош либрето за „Отмицу из Сераја", рече: „На овом сметљишту саградићу дворац“. Лајбницу би одговарао овакав тип филозофирања, он је на сметљишту саградио „најбољи од свих могућих свјетова“, па побијати његову тезу да је „овај свијет најбољи од свих могућих" наводећи примјере из подручја сметљишта (односно овог свијета), значи не само критички промашај, него у основи погрешан приступ његовој филозофији. И Ниче је сматрао да на филозофију треба да се гледа као на умјетничко дјело, као на једну архитектонику која се не може негирати ако не одговара стварности (ако не одговара исправно на постављена питања), него само ако није досљелно и органски изведена. Филозофеми који припадају овом типу „естетског доживљаја живота" не могу се критизирати извана, супротстављајући им чињенице узете из реалности (јер они се на реалност и не односе), него само иманентно, у случају да су унутарње противурјечни, да су на свом путу нешто прескочили и у своју кенцепцију страно тијело унијели.

7. Да дефинитивних рјешења као так: вих 'мема, да не само Филозофија кроз своју хисторију, него ни позитивне науке никад нису ријешили ниједан проблем. Јер, резултати и успјеси позитивних наука не говоре ео Трзо да оне имају посла с истином, оно што се унутар њих сматра рјешењима проблема показује само да као радна хипотеза омогућава да се даље на тим темељима ради — показује своју употребљивост и оперативне могућности — док стално постоји могућност да се одједном утврди (као што је већ и бивало и стално бива) ла читава ствар лежи на погрешној претпоставци и да треба поћи од друте хипотезе. Није, наиме, никад доказано да је напредак науке уједно и напредак у откривању истине, и чињенипа да наједној претпоставпи (рецимо на претпоставци да је материја вал или да је честица) долази до успјеха, товори исто тако мало у прилог схватању да иза те претпоставке стоји једна истина, као што и у животу до успјеха доводи истинољубнвост. 8. Коначно, узрок да филозофија није ријешила ниједан проблем, може лежати у природи самог мишљења, односно, постоји могућност да појмовно мишљење као такво никад и начелно не може успоставити контакт са стварношћу; или са свијетом на који се проблеми односе, него да интендира само према својим властитим појмовима који, испријечивши се попут зида између субјекта и објекта, одбијају интенцију унатраг и не пропуштају је до такозваног предмета мишљења.

Да, заиста, питање је да ли је икад филезофија успоставила мост према стварно: сти и да ли је икад иједан детар У ЊОЈ погодила. Можда се то само чини да мисао важи за постојеће; барем нико ни-

кад није то доказао исто толико колико ни да то постојеће постоји, иако сви осјећамо да га имамо пред собом, око себе"и у себи. Далеко сам од тога да бих овим одрицао постојање објективног сви јета; указујем само на немоћ мисли да докаже стварност, Стварности припада непосредно доживљавање, они су на истој страни — мисао је на другој. Можда се мисли и односе на стварност — а не на појмове у мислима рођене — али ни то не можемо доказати. Можда ми рјешавајући проблеме погађамо истину, али то не знамо — м гуће је да се фиалозофија врти у кругу, утемељујући своје појмове о стварности у једном току мишљења који од тих појмова креће другим појмовима што сами собом постављају могућност увођења нових и тако у обратном правцу од првобитног циља све се више од стварвости удаљују уколико се даље мисли. Немајући однос према стварности, филозофија се можда односи само према мотућностима (властитих мисли) којих има безброј, па зато и безброј могућих одговора. Ако се из појма не може закључити о стварности нечега, могу се извући могућности тог самог појма. А једини прави услов да се постоји, тј да се ступи у контакт са стварношћу, састоји се у томе да се не пита: да се не само не рјешавају

"проблеми, нето и не виде — укратко, да

се не мисли. : Да би егзистирао, човјек не треба. да се пита о смислу егзистенције. Штавише, да

"би егзистирао, човјек не смије да се пита.

Ристо Тошовић

ЧЕТИНАРИ

Ово што ми се у оуши отвори (Са гласом мтице У нару небеском Изнад литица и шума бескрајних Све у један мах и све део мене Идући споро уз окомити брег. И најзад Пред ноћ Блед и посрћући Кад минух понор и предах се трави О не ко некад лако уз камењар Ко млади јелен у лов за кошутом У слаткој јези међу. четинаре Гле Како стреме У поседу неба Изнад свих ствари а припадају им Ко моја душа будећи се свему Кад их угледах 1 Ту децу ветрова Један уз другог у заласку сунца Тиска се грабећ висину Ал сваки Благо се нагне ка оном до себе Кад лахор крену ИМ пуст ко сећање Одјекну шумом таман глас даљине Да л ноћна птица пође му у сусрет Ил рано доба још себе дозива Са брега на брег А јека та мами Залуђен надом каснога буђења И воћен њоме кренух ка огради Оданде спушта пут се у долину Кроз грабов хлад и даље низ камењар Све то И мирис смоле дражен жегом Али већ смирен свежином И лебдећ Нуди се свему около ко тамјан Или тај камен до паса у земљи А гола плећа напада му лишај Знамен старења. или небивања Па онда папрат многогласна У њој Ко да је с каквом намером ту нико Пањ Свецу налик и ошипут тромом Све то у мени И ко вече сетан Крих препелице винув се ко стрела Изнад брежуљка А отуд зов ражи И нека.жена мало после мину Ко сенка низ брег Све то у души Ко дар земаљски мени само пружен Ал не знам ко то дошантава уху Гласове жарке и у њих уткива Ведар лик Ко ли Из трма ме зовпу Ко ли моведе за молитвом ћука Горе у стени невидљив он је Ал Гласан Ко време савладано душом А све даље је Иако ослоњен О исто стабло ко некад загледан У долину и даље пут језера Испод литица тде дан се још држи А ноћ осваја Све ми даровано Мада измиче ко светлост стварима Зар то Зар мосле свега једино то Опора. тешка узвишена Прошлост И увек исто тамно лице Сфинте Увек је иста изазива Чедност Чак и лаж је тад слатка Пелин јешан Голи и боси ал да је борење

_У сенци света срећно цвокотање

Нерањив с раном кад могло се бити Слепилом дуже надилазећ ствари Тек потом Не пре Већ кад у паници Бућења Ко сан Ишчиле нам страсти Заошиљају тек онда нас јади О превише је око нас стварности С прстима изван времена достижног А све на крхко навали се тело У сну рођено и сном опчињено Ал тле Што даље А . Свет пунији бива Мако додир с видљивим премало Оставља души од земаљских ствари Малочас пуне изрецивог звука Сад лебде свуда ко ишчезла плавет Изнад дрвећа док мириси чиле Ко и ја с њима душом у бескрајном Четинарима. понет Гле како: се Узносећи ме винуше ка звезди Сад без сенке ал ветром пробућени

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5