Књижевне новине

Светозар Балтић

Да имаш

Миловану АДрагићу

Најпре, земљу да имаш

и мало сунце над њом.

Кад се у тихим валовима,

кад се обруши ноћ

са брега да вичеш,

из шуме да ме зовеш.

Ја имах све то

и чекам те, и водим те,

и у несвест падам, пријатељу.

Кућу од дрвета да имаш. Како пада киша,

како падају снегови,

како пада мој глас да осетиш.

Велики димњак да имаш,

и таван пун старих ствари,

и колевке шкрипаве у ћошку, и колац о који си вешао кошуљу да чуваш.

Извор крај куће да имаш,

и чесму из уста земље

да израста,

и стоноге по њој да иду,

и ја понекад одатле да пијем, јер, лето је, пријатељу, црно и ужегло,

јер, све се око мене

суши.

Секиру своју да имаш,

и кладу на којој ћеш, у сутон, сећи дрва и грејати се, потом, ко што се ја у мукама грејем, а ти мислиш да ми је лепо,

а ти мислиш да ми је лепо.

Воденицу своју да имаш.

Ево ти време

којим гацам до грла

и мисао ти моја о пролећу ево. Када те мливо прекрије,

кад побелиш,

када се прозори затворе

заспи са житом под главом

и једном старом псовком.

Кошнице своје да имаш

и младе, белогрле пчеле, ·

и мед за лек да оставиш

јер могу се разболети,

јер могу грозничав лећи,

и без речи остати, пријатељу. Недељу своју да имаш

и планину у коју се побећи може, и птица срести,

и нешто велико прећутати,

и на мравињак нагазити. После, ноге на мравље млеко да миришу, на млеч

на смолу

којом смо се, пријатељу, мазали рањави као памћење.

Катуне своје да имаш,

псе са чистим гласом, појила дубока као око

и фрулу за мене у тишини.

Биље своје да имаш

“у које ћеш ме повити,

боје за шаре изнад врата, јабуке за ружне дане

и прамен моје јаве

што печате нам болне издели.

И коње за сватове да имаш јер могу се пре јесени оженити.

-

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

КРИЛА НЕПОКРЕТНОГ

Божидар Милидраговић

|

ПРЕА КРАЈ дана, негде око Колосеума, једна млада жена ухвати ме под руку и поведе низ прву стрму улицу. Окренух се бојажљиво, као што се окрећу сви ожењени када пођу некуд са другом женом и, настојећи да што више одмакнемо са тог места, упитах је: „Код Б"2> Она климну главом, Била је намазала усне, носећи лако то знамење младих проститутки. Осећао сам сву нелатодност што ћу се са њом појавити пред Б-ом, којег одавно нисам видео и који је, како сам чуо, тек јуче допутовао из свог краја. Мало помало, открије се да ми, у ствари, идемо код С-а, код којег је Б., као самац, био привремено одсео. Ускоро се наБосмо пред његовом усамљеном кућом. Ја остадох испод високог подзида, чекајући. Прође много времена. Пала је и ноћ. Авај, испоставило се да је то за мене посве непознат крај. Открих да ја то сада стојим пред једном пепознатом кућом, додуше истом и са истим подзидом, али, рекло би се, у сасвим другом крају, а можда и у другој земљи и већ сам посумњао да ме је у сну неко превео у друге крајеве где сада, обманут, чекам. Уосталом, више нисам знао ни колико дуго чекам и био сам спреман да останем ту све док се не раздани. Чудио сам се једино томе што ми је сада родни крај изгледао веома близу, а кућа у којој сам рођен неизмерно далеко. Углавном, изгледало ми је тако да је довољно само да пређем први брег па да се нађем у завичају. Ипак, срећа је што сам знао да се варам и да ћу ту сачекати крај, ма какав он иначе био, крај те подле обмане. У неко доба отворише се врата на кући и С. и Х., полунаги, свађајући се, излетеше у двориште. Одоздо сам их гледао и видео јасно њене голе ноге све до завршетка бутина. Изненадих се што ту не видим Љеа и тада ми сину да се Х. одавно упустила са С-ом. Х. неколико пута удари С-а по цеваници, а затим, дотуравши га на ивицу подзида, гурну га и он се омаче. Пао је на леђа, тик пред моје ноге, али, зачудо, одмах скочи и то весео. Очигледно, хтео је да се помири са њом. Правио сам се да ништа од свега тога нисам видео и, попевшти се на један степеник подзида, слушао сам славуја са јасена у дворишту, закључујући тако да ће ускоро зора.

. Отац Жље, којег сам тада први пут видео, наднесе се над

ПОДЗИД и сручи пун бокал воде на С-ову главу, па се поспрдно насмеја: „Покисли љубавник"! С. се ни овога пута не увреди. Али њен отац примети и мене, те замахну и на моју главу. Мислио сам да је бокал празан, међутим, у њему се вода непрестано обнављала и тако текла. Стигох само да викнем, преклињући та: „Господине, не"! Подитох руке изнад главе, колико да се заштитим, исто толико ла сачувам скупоцени бокал. Најбољи и највећи који су грла његове сада већ одавно пропале ертеле икада освојила. С. викну: „Бежимо!" и ја не гледајући одакле опасност лолази, полетех за њим. Мада много бржи од постаријет и гојазног С-а, нисам га претицао, већ сам га увек држао испред себе, управљајући се по њему. Дакле, три џокеја, маоружани бичевима и предвођени Х-ним оцем, гонили су нас веома упорно. Ту, ето га, једно непознато ми пристаниште погодно за скривање. Над њим видим крупне 06лаке м, около, много жена и мушкараца обамрлих у сладострашћу. Улетесмо међу кесонпе. „Ко бога вас молимо, сакријте нас!" „Из које пљачке долазите» полсмехну нам

се један од њих. „Ах, нисмо ми пљачкаши! Убица нас то-

ми!" Збиља, С. је имао преко рамена некакве кожне бисаге, Стигла нас је само Х. Изгледала је тако као да жели измирење са С-ом, мада га је гледала са ниподаштавањем и он јој збуњен приђе, улагујући се. Више нисам могао да их гледам. Одатле доспесмо на неке влажне лделине. „Какав си то пришипетља постао!" пребацих себи. „Ти који си олувек и заувек сам!" Авај, више нисам умео да се вратим у“ свој завичај, иако сам морао бити ту негде у његовој близини. Понајџајући се крајње бестидно, они ме нису ни примећивали. Мислим да су “ том мраку тако лежали многи. Напослетку, опет ми се указа привиђење завичаја и ја, мада сам знао да је то само варка, одлучих, да кренем за њим, Све је изгледало ту, на дохват руке. Требало је само да пређем сеоску утрину па да угледам кућу У којој сам рођен. Угледао бих је и одавде и чак довикнуо неког, ако још ко живи у њој, само да није ноћ. Кренух одмах, чврсто решен да више не таедам све оне бестиднике, кад на земљи, пред првим мојим кораком угледах нетито што ми се каза као Крила Непокретног. Задрхтах. Она захтеваху да их подигнем и понесем. И ја узех ту необичну књигу, тешку, мада од једног јединог листа, Била је толико тешка и није се отварала ми ја схватих да је није отворио ни онај који ју је написао, чак да је нико није ни написао, већ је запечаћена пре Свега и да ће то најпре бити плоча оне глине од које нас је Господ створио. Задрхтах: „Зашто је баш мени, грешнику, припало такво бреме", и понесох је на грудима. Тада удари такав пљусак, који се брзо устали и ја схватих да је то потоп и да ћу се можда избавити једино ја са том Књигом. Пропадам у глиб до колена и идем. Мога дома нигде на видику. Само сам путник и кућа је привиђење. Одједном осетим да ништа не држим на грудима и претрнем. Књигу сам испустио, тешко мени! Изненада, у општем шуму потопа, чујем звиждук, као од сева муње и једна лопта иловаче прелете преко мене и паде ми пред ноге. „Крила Непокретног! Узми их, Находе!"' Али пре но што се сатох, видех како из глине изрони голубица, а одмах затим узлете са прстеном иловаче око врата. Изгубио сам душу, тотово и неповратно! Потом је у небу настала пометња која је јон више повећала несрећу у мојој глави. Време је да све застре вода. Мрки облаци рађали су се под ударцима му ња, облаци пометених и самлевених звезда. Потопски пљусак, једноличан им јак, спуштао се на земљу, Ускоро су облаци заузели све, заседи и наставили да лију Воду. Му ња предсмртна свака је врата отворила. Тада је устао човек на човека, звер на звер. Лопте иловаче падале су преда ме, али сада су из њих излетале птице које су ми се ругале. Нигде мистичне голубице. Видех како се народ окупља око мене. Испало је да сам им ја воћа. „Куда, браћо моја2!" Ево нас пред амбарима једне јаке и богате куће, која се још држи под таласима воде. Жена, тосподарица дома, отвара нам врата и пушта нас унутра, Пре овог згибенија то сигурно не би учинила. „Убите, браћо и сестре", моли она и сваког додирне до руке. „УбБите да заједно славимо Господа нашег!" Ако се боље осврнем ту су сабрани сви које сам знао. Да, ту је и моја породица. М даљини видим жену и сина. Али п овде сам одвојен од њих, И овде се још тоне и прегоне. Освета би још да се задовољи. Најзад, ово је час када ћу можда видети и Ук Пашка. На крају, наша је судбина мста. Али ко овде зна да сам ја све време мислио на братствог Ту је и Б. Видим та с времена на време, али не успевам да лођем до њега. Један човек покушава да ми се приближи. По његовом уз гледу не бих рекао да је непријатељ. Избегавам га, али не због страха. Та особа непрестано покушава да дође у моју близину. Ко би то могао бити2 Кућа се руши. Народ је пошао за мном и ми се крећемо преко врлетног краја. Да ли је вредан живот који бих да сачувамо Кришом погледујем неће ли се још једном појавити голубица од глине. Још једном да је понесем на грудима. Тада бих био ситуран да их водим. Мислим на тај још неодгонетнути знак. Је ли то само моја душа или и душа светаг Прекрасних АП планина! Високих, чистих, камена чврстог и саливенот. Не могу а да се не дивим свему томе. Воде падају низ литице. Изнад њих ће остати ведро. Овде ћемо се зауставити. Да-

Ље се не може. Кад тамо: Дворац до небеса и од небеса! И седам хиљада паса, свилоруних и истих, угибају се и бране прилаз дворцу у који би се човек и тако мучно усудио ћи. Поред паса некаква војска, Људи И не одсутни, сабрани само на једну мисао. Али какву: И да ли би Ма од нас поднео2 Дворац је исецан из самих литица. али сваки његов зид, тик уз стену, ипак је од ње одвојен безданом. Сви гледају у мене. Никада нисам рекао да сам вођа. Сам идем својим путем и сам ћу скончати на њему. Успостављали се то нека веза између нас и те војске: Договор је, како изгледа, не убити и не опсовати ниједног пса, Војници нас пропуштају између себе и ту се нагло сви раздвајамо. Поред мене остаје само човек чији ме је упорни поглед пратио на овом путу. Бачени смо у тамнипу. Човек ми прилази. Нема крви у његовим ооразима. Као ни у мојим. Више је не можемо зајмити ни вратити, као ни осветити. Је ли му још до освете2 „Кажи ми само једно", пита човек: „Јеси ди ти Наход Бак2" „Јесам , олтоворих. „А ја сам Ук Пашко". Узесмо се за руке. Сада је за све било касно. Више не проговорисмо ниједну реч. Бачени смо у олаје дворца, по којем се слободно крећемо. Унутра, сва су нам врата. отворена. Месецима никог не спетамо. Немамо прохтева за храном, ни за сном. Ипак осећам, још се опиремо скончању. Најпре смо изгубили ралост. Њу нећемо повратити, Ко је власник дворца2 Ко су његови људи> Неко племе створено поред нас Излалека изгледају крупни, · али изблиза сви су нижи и ол пај нижег од нас. Лко им се боље погледа у лице, што није батп јелноставио, онда се може уочити нека разлика. Не умем да је изразим. Раздвајају нас. Да имамо. суза ситур

по бисмо бризнули у плач. Зло, које смо некад јелан лру

том нанели више не постоји. Тако нестајем сам у дубинама дворца. У даљини видим понекот војника. Много је витте свилоруних паса. Дознајем (на којм начина) да ће ускопо бити нови распис за регрутацију. Деси се да у дубинама лворца наиђем на понеког од људи који су Аошлм са мном. Дакле, они су још живи! Или бар неки од њих. Најчент ће наидазити на С. и Х. Бојим се С-а, мада једино војска дворца врши јавна погубљења. Они се и овде тову. До Пајика ми је стало, али на њега наилазим ретко и само накратко, Видим да је запао у дмбоку летаргију. Можла ме више и пе препознаје То би за мене, овде било равно највећој несрећи. У неко доба изненада наићох на оно двоје. Нису ме видели. Сакријем се иза једног стуба. Гледам како се трву. Х. гурне С-а у сливник за псе. Он клизне низ жљеб у.дубину. Чујем како га растржу. Она све то гледа са једном ногом на сливнику. Види јој се цео

"развратни бут. Довучем се до ње и сам је гурнем у исти

сливник. Тамо последњи пут утледам њена округла бедта међу која улећу пси. Једног часа изгледа као да 1е неће раскомадати. Убрзо окрећем очи. Како ће се у дворпу протумачити тај мој најновији корак Јер ја се не заваравам да ме овде нико није видео. Можда су војници имали неке намере са Х.2 А можда и сам господар те куће2 Или су је и они презрели као и јаг Али зар ја нисам најпре уживао са њомг Мислим да смо на крају преостали само Пашк им ја. То је донекле разумљиво, бар за мене. Ипак и ми ћемо умрети кад тад, ако ово није већ небо п ако већ нисмо умрли. Молим се у себи, желео бих да се вратим. Још једном да погледам земљу преко које сам пузао као змија. И исто толико лукав и мудар. Један од њених најпаметнијих људи. Зашто2 Зато што сам одувек знао за то са смрћу. Она је свако моје дело благословила. Кад год наиђем на Пашка затекнем га како седи у фотељи, олсутан. Не види ме и не препознаје ме. „Кује, сије. бре Пашк2" (Где си како си) покушавам да се нашалим. „Крејт, крејт (ништа), о, Наход“, подитне он главу и опет је обори. У више наврата тако сам затекао им себе. Ућем у неку олају и тамо видим себе како селим потиштен. Устанем. Примакнем се прозору. О земљо без ралости. Узалуд све изобиље, уосталом мени одувек страно. Литипе као да су тик уз окно. Где су сада песници окна2 Где певачи лампе и њеног пламена2 Где путник кроз мазију2 Верујем да је добро што је овде све избрисано. Овде нема повести. Она је немогућа тамо где ништа не пролази. Ње нема у вечности. Склалам очи, Ипак, добра је ова првотна свежина у коју се-ништа не уноси. Људски тлас не стиже до бога. Можда. сам човек, али њетов глас никако. Ако сам већ у теговом стану онда хулим пред самим његовим липем. Мало сам мислио о њему. Нисам та нашао. Али кал тол сам мислио на час када ћу се појавити пред њим веровао сам да ме ни тада моја урођена отреситост неће налуститп. Зар је његова судбина лакша ол моје2 Не вепујем. Биће ла смо ту да најпре осетимо самилост за њега. За њега који не може да умре. Вечни живот је мното тежи ол вечне смрти. Никад га не напустити. Ма шта урадио бити у њему, Без радости стварања, без наде, без греха. Ђез крви која се пролива. (О, боже, узми ме и олакшај себи! И како ту земаљски језик отказује! Сећање на Ук ЏМашка и мој олнос према њему. Сећање на наш проблем: У том случају било би равно паклу поштедети нас обојицу. Али, у небу како је све плитко! Можда сам ипак само на лвору неког усамљеног тиранина, који се премишља шта ће са нама који смо по олуји приспелм на његову земљу. Обарам главу и куњам. Ти ванредни планински врхунци. Блиста посмртна плавет.

...Дуто сам посматрао војника који се са једне литипе, измећу својих паса, дловикивао са неким, претпостављам такође војником. Да Пашк и ја ступимо у њихову војскуг У војску анђела. Али ми имамо повест, а они је немају. Они имају само повест рода, а само онај који се побунио ми пао има и своју личну. На моју помисао одмах стиже одтовор. Он гласи: То је немогуће. Ми ћемо бити убијени, јавно смакнути., Али, како сам примио тај одтовор2 М ла ли та је примио и Ук Пашк»

... Дошао је им тај час. Схватам да време значи промену и ништа више. Тако је дошла м та последња промена. Час нашег смакнућа. Дошли су по нас. Два војника са мачевима. Изводе нас пред самог власника дворца. Пред Господара. Сабирам своју мисао да та слободно погледам у лице, да та памтим бар један час, да га поднесем као то сво остало моје искуство. Узалуд. Не осећам његово присуство, као ни он наше. Он нас смиче, понављам себи, али ми српе остаје празно. Ништа се не урезује. Излазимо пред њега. Много је нижи од нас. Има неку ману на оку. Његов потлед није сабран као што сам веровао целог живота. Има лице евнуха. Не кажем да је то бот. Волео бих да и није. То је та милост за њега о којој сам говорио. Пристајем радије да то буде само крвник. Он хвата Ук Пашка за руку, а одмах затим м за подбралак. Покрети су му као у жене. Опипава му врат. Лично ће нас заклати и бацити низ литице. Иструнути у божанском подножју, где ће нас избелити азур, није тако тешко, поготову што нема птица. Онда ово није оно што сам мислио. Морала би постојати бар рајска птица, ако је ово небо. Почињем да се бојим. Оно је само људска пустоловина м ништа више. Зашто ништа нисам предузео да умакнемо одатлег Можда се неки војник дао поткупитиг Сад смишљам бар неку гадост кал подигне руке и на мене. Људски страх, он ми се враћа! Како је то лепо! У први мах делује као освежење. Да, био је леп живот на земљи. Човеку живот једино и годи ту. Ту би он можда могао бити и вечан, само без знања да смрт постоји. И само један сој без плођења, заувек рођен. Каква неправда према онима иза нас што надиру, настављајући повест, Одричем се те.мисли и то у часу када на смрт нисам приправан. Доводе нас на ивицу провалије. Радозналост најзад малко потискује страх. Одатле се види колико су литице на друтој страни предалеко. Ни крилати коњ не би их прелетео. Напушта ме свака нада2 Ипак, зар војска није на оној -страниг Тада командант двора узима један сасушени кактус и њиме ослепљује Ук Пашка. Његов крик још се није ни слегао, а онај се окреће мени. Крвник. Закукам као кукавица: „Као бога те молим, не само очи, не! Убиј ме!" „Зашто као бога2" чујем одговор неба. Дакле, то је ипак бог2 Слепе, он ће нас узети у службу. Већ замишљам ту слепу вечност. Најгору судбину. Бацам се низ стену, у бездан и мислим како ми је и он оставио избор. Летим према паклу и чекам да се смрскам о његове литице. МИ тад осећам како ми на плећима израстају крила и чујем глас: „Крила Непокретног."

Она ме носе. Ено. и толубице са својом гривном од иловаче! Ено и пусте и оцедите земље!