Књижевне новине
ПОЕЗИЈА НА ДНЕВНОМ РЕДУ (2) %
ФАЗИЛ ДАГЛАРЏА
„Песма је догађај језика. Али, такође, можемо али да је она и „напуштање" језика. При „напуштању“ језика, песма заробљује околину, проширујући место на коме стоји. Она је највеће сведочанство о нашем националном постојању и изнад свега је локална. Она тиме носи сва богат ства свога тла. При претварању у нову вредност, песма растура видик и ствара своју будућност...
јез обзира из које земље долазе, песме имају крвно сродство. Ово је сродство почело још тада кад је стваралац првипут осетио природу, њене мирисе. Таква национална песма је исто толико овоземаљска управо због нашег заједничког сунчевог братимљења. ,
СТЕФАН | ФЛАУКОВСКИ
„„Уокална боја Енглеске, Фтрапцуске и друтих земаља Западне Европе представља један од главних проблема књижевне епохе романтизма у 19. веку. То је случај и у Пољској, Мађарској и другим земљама. У словенским земљама питање локалне боје су третирали романтичари до 1840. године. Захваљујући локалној боји, цела је Западна Европа упознала литературе словенских народа и народности. Отуд локална боја има огромно значење за упознавање фолклора, менталитета, обичаја и живота једног подручја света. По моме мишЉљењу, универзализам се јавља на бази раз воја локализма. Зато ова два феномена и зелужују да буду проучавани.
КАСИЈ КУЛИЈЕВ
Поезија не може а да не буде обележена специфичним цртама оног поднебља на коме је поникла, независно од тога где је никла и настала. Истинска поезија је увек била и остаје израз жеља народа, стремљења за слободом. Локална боја и локални колорит не могу да спрече песника да постане универзалан и општи. Примери Хорке и Јесењина су најбоља потврда о томе. Тешко је да се замисли рускији песник од Јесењина, а истовремено и универзалнији и општије прихваћен.
Све што је лепо у уметничком стваралајштву припада свим народима.
МИЛАН БУРЧИНОВ
„Лешко је поверсвати да је локална 6о-
ја поезије елемент који обезбеђује некак-
ва вредносна обележја, да је он онај пого-
_ дан ветар који напиње њена једра ка
:' ширим универзалним значењима. Ништа
"мање је несигурно веровати да ћемо бити у стању да одговоримо на који се заправо начин одиграва то међусобно проницање, на који начин и под којим условима зраци локалног разбуктавају један снажнији и шири пламен који зна да одједном страховито осветли поноре о којима се иначе мисли да су неугледне и затворене периферије. Којим путевима све то иде, како се све то одиграва, ми очигледно не знамо...
Уосталом, јесмо ли ми јединствени У схватању појма локална боја2г Шта се, у ствари, подразумева под тим појмом2 Да ли само исконска тенеричка веза са род ном грудом, земљом2 Или — струјање слика из кристалног амбијента детињства2 Или трагови етно-теографског _ порекла2 Зар се не своди чак и у многобројне вишезначне њене варијанте њена суштина — ка фолклору, патријархално-пасторалним прапочецима пејзанском погледу на свет, психо-теографском амбијенту раних година2 Ако поглед скренемо на модерна поетска искуства (нпр. ако узмемо руску или македонску новију поезију), забележићемо да локална боја постаје један интензиван и креативно конструктиван поетски агенс управо на стрмом превоју и драматичном судару два различита локалитета: руралног и урбаног; између две психологије: патријархалне и индустријске; два различита погледа на свет, на рубу закорачаја у ново, непознато, страшно.
Али, да ли су то једини потреси сензибилитета од чије емулзије локална боја добија универзално лице2 Шта се дешава са песнишима над чијим се рађањем нису наднеле зелене крошње јабука, чији се погледи од рођења заплићу у металним завесама електричних жипа, у одсјају асфалта, у лавиринту градских улица2 Јесу ли они осуђени да остану без локалне боје, без свог хранљивог прапочетка зато што су се нашли им остали затворени у кошмару големих градова, у сивом амбијенту пренатрпаних соба и ледених зидова»
Мислим да модерна поезија пружа довољно еклатантних примера који коригују представу о томе да је детињство једини аутентични амбијент човека и песника са чијим крајем започиње алијенација која нас води ка ужасу и ништавилу и која може да се превлада једино кроз нова
. обраћања раним годинама, као неиспрпном генератору који храни усахлу имагинацију, За учвршћење овог схватања највише је допринео Бодлер а ништа мање и други симболисти, а у последње време сви они који се с претераним поверењем односе према психоанализи и Фројду. Животворнији и за поезију функционални ји изгледају нам они новији третмани са ове релације, према којима, напуштајући илилично јасну зону свог детињства, песник није осуђен, нити је препуштен амбијенту-сурогату с којим његов сензибили-
тет не може да оствари аутентечну кому-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
МИЛАН БУРЧИНОВ
никацију. Напротив. Постсимболистички развој поезије показује да су могућности песника за идентификацију временски и просторно бесконачне и неограничене и да је песников задатак, без обзира на његов узраст, најмање у томе да ода бира.
Џодсетићемо се да је, одговарајући својим ригорозним опонентима, Пастернак са упорношћу објашњавао да поезија није телескоп који се по. нашој или нечијој жељи може да управља у један или други правац, већ сунђер која хидроскопски упија све оно што оставља трагове у нашем животу, да би'се после увуклоу песничку реч, независно од његове воље и његових намера. „Не ја не пишем стихове, они пишу мене", примећује велики, шире још увек недовољно познат грузински песник Табидзе, чиме је подвукао и истакао једно огромно и ново поетско искуство — да је права поезија неотклоњиво универзална не ради своје специфичности у локалној боји, него ради своје жестоке моћи да се јавља уништавајући песникову субјективну личност, надрастајући је и плавећи је без милосрђа, чинећи безопаснима њену вољу и њене намере.
Разуме се, то је само један ток модерне песничке мисли, различито схваћен и различито тумачен на разним _ местима света. Он се залаже за свудаприсутност поезије, за универзалне могућности не њених значења него њених клијања. Он не колидира са могућношћу да локална боја
иу најновијим песничким визијама за-
трепери и да нас узбуди свјом необјашњивом изворношћу и лепотом. То што се над локално оркестрираним песничким пределима појединих савремених песника, било да се ради о пресахлој „Жељезној Реци" Радована Павловског или плодоносној Пасквелској земљи Живка Чинга или чудно-тајанственој Шаранти Роберта Мартоа, шири некакав густи мирис, некакав привлачан и неодољив фауид, само указује да је локално још увек у стању да покрене велике кругове стваралачког неспокоја, губећи се, ишчезавајући у ње говом валовљу.
ФРАНЦИ ЗАГОРИЧНИК
„Искуство нам говори да све што јесте јесте од једне аморфизирајуће, кристали“ штуће и, не напослетку, хаотичне и хаотизирајуће датости света и несвета (ништавила) чији је заједнички именитељ све, све као извор светлости и таме, живе и мртве прошлости, живе и мртве садашњости и будућности. Све је извори крај свега појединачног. Светиништавило су његови варијабилни делови у свепростору свевремена. У извесним крајностима (материја и нематерија) се одвајају, у другим (опет материја и нематерија) се допуњују, једнако се допуњују у одвајању и одвајају у допуњавању. Овај поглед на универзум готово је непријатан, тако као што може да буде непријатан а каткад и одвратан поглед на нешто ближе, као што је, на пример, сунчев залазак, но ипак смо донекле ухваћени у тај говор о локалној бојинуниверзалном значењу. Срећом поглед нам упркос читавој техници не сеже далеко; све те светлосне године немају ништа у пореБењу с видним пољем живог ока иреалност читавог света је предимензионирана на ималинативне представе, односно на минимум чулних опажања. Интересује нас онај део света на којем се остали делови указују као треперава таписерија неба, а сам се указује као не сувише поуздана, опасна и пролазна оаза наших дефинитивних могућности и немогућности. Дакле, кад помислимо свет, мис димо на наш и свој, нама докучиви свет, а кад помислимо на универзално значење) тада мислимо на значење које значи у обиму те докучивости. Кад кажемо локална боја, тада говоримо о карактеристикама одређеног краја тогсвета, како се оне указују у поезији која извире у њему. И даље, кад кажемо локална боја и универзално значење онда имамо на уму "потребу за откривањем, констатовањем једне везе, повезаности и најзад и, пре свега, једне нијансе те више или мање очигледне знаке истоветности између овог или оног одређеног краја света који нам је у сваком погледу једино докучиви дати свет. Ако уз то још истрајавамо на цепању свега и свега појединачног на светиништавило (несвет), онда знамо. да је и наша датост тако расцепљена, јер смо је назвали једином оазом усред пустиње и мало је вероватно да би нам васнонски истраживачи икад послали под.
стицајније поруке.
(Све текстове изабрас, а изводе из реферата Стардедова и Бурчинова са македонског и превео Мио-
драг Друговаџ. Текст Франција Загоричника пре-.
вео Дејан Познановић.)
Раша Ливада
Орфејеђа смрш |
У парку се лабудови упитног врата скаменили!,
_ Под јужним сазвежћима вулкани. се загринули! )
Земљотреси — кашаљ битка, ненадно умукнули: твоја луда жена Поноћ усред бела дана по улицама трчи. сунце скитског неба топазну косу чупа, леди се — скичи
саново си протеран Орфеју мој, венци владара прекасно стижу трећа ти суђаја маказе у гркљан гура, сече глас океан мастила из срца отиче прожимајући хартију постаје исконска • крв
6) И одлази тамо где престају ветрови са трешања
а) Гледај он корача! ; итаа: ; Где трну спирална ходочашћа причљивих краљуја.
5:с ттанзи. шота типа! гле
један млад човек, млаћи од бога по оштрици космоса уморно шета над њим све налик на ништа иод њим само сенка тога а он, тлавосеча сата под прозухлим звоном секунде задње љуби. крв што му из ушију прска ни схвата освету вечности која не трпи ничије ослушкивање 85:0, 510 Фтан5ћ, 510 Тапи ота типа!
', дигнуте руке твој глас нсимар света ко талија тоне
2. из сваке твоје речи искрене
искре
искре чини смрти
И шта вреди што њихова еха по светским собама. звоне Кад ти више не можеш живети, више не можеш живети ! Зашто си мртав, најмлађа земљо Кад то ником ниси обећао Еуридико, изиђи. Пут је слободан Више никог нема Напољу Напољу Напољу
Давид Албахари
љубађ семафора
Ако пожуриш У | . и ако су ти семафори наклоњени, (Ако си под срећним семафором рођен!) можсеш да стигнеш на време:
Она се управо опрашта,
са својим љубавником,
на традски начин, наравно:
тек благ мелем за напућене усне. Ја се:метог тренутка осетим стар, =
Док ти, можда, у том часу мислиш на нешто друго, јако свакодневно,
нпр. покрет руке низ бедро,
ја само знам за бол. И мада се усправим. мада тако укочен идем уз степенице, ипак, љубавник користи лифт. Она ме сачекује. Пружа беле руке. Да ли су то збиља удови, ти испружени делови тела,
или је то моја журба што их чини тако узвишеним» Ја долазим. Она
чак није ни неспретна.
Штавише, користи сев вештине пророка да би ме привукла.
Она је сама све три вештице из „Магбета". Елизабетанска раскалашност
види јој се и на грудима: дојке из средњег века. Шта да радим>2 Дошао сам да јој испричам, да јој кажем нешто веома страно: да је обућар умро јутрос, рано, и да сам се пробудио због тишине. А пре мар дана само, код мене, док смо лежали пробућени његовим чавлима и потпетицама, она је рекла: „Како зенијално укуцава дан у јутра..." И мислио сам: биће јој тешко.
Да ли сам се преварио» Она мирно и тихо долива кафу, усне јој ништа не казују. Најзад седа, забацује косу: „Обућар је, значи, умро2" И дуго одмахује главом, несрећна: „Нисам се надала...нисам се надала... Размишљала сам, знаш, о нама." И шта желши да ти кажем>2 „Кажи: да ли ме волша2 Да ли нешто осећаш у подне2 Да ли на улици свакој жени кажеш: ехеј, откуд ти!2 Да ли,. кажи ми да ли..:" ' Да, ја те волим. Сада си поново срећна, нова шанса за љубавника. Ја сад морам да идем, драга. „Да“ — кажеш, и — „волим те." Како у дијалогу брзо пролази време! А, у ствари, био је то последњи час: Љубавник жури, пази се семафора, стиже на време да сазна: ја и моја жена. стежемо једно другом И, збиља, када добро размисли , тубе ) ;, ка М— ово. те посна земља, без биља или дивокоза, без сенке и склоништа, без тебе, тебе која на: први дан пролећа У пожелиш да си'оно само, | "његов дах, моја стопала, али, : | какве има користи у узиману импела од мртвог обућара,
кад се у њих већ уселила смрт2
Само жмиркање семафора (А то си већ знала!) уме да одсвира а (Ако си довољно вешт да разумеш симболе боја.) о теби Е љубави коју толико волим.