Књижевне новине

' тј. за акцију. Не пр'

ОСВЕТЉЕЊА

НАДРЕАЛИЗАМ

ОД МОРАЛА

ЖЕЉЕ ЛО ПОЛИТИЧКЕ АКЦИЈЕ

Вера Тренковић.

АНДРЕ БРЕТОН

ДЕФИНИШУЋИ НАДРЕАЛИЗАМ као чист психички аутоматизам, Андре Бретон је Првим надреалистичким манифестом јединим моралом прогласио морал жеље. Тај морал споља не подлеже ничему. Њега у суштини омогућава одсуство контроле разума, он подразумева разбијање субјекта, његово раслојавање и одбацивање моралног цензора, односно нал-ја. Али психоанализа и њени термини тек ће се активирати у фази социјализације надреализма. У раном периоду, поезија је „начин изражавања" есенцијалног, откривања општег — природе и човека. У овом периоду теорија се, дакле, бави искључиво човеком као индивидуом. Људски односи и друштве не норме су негирани. Нормативни морал, тј. друштвени кодекс је ван сфере интересовања индивидуе, која бележећи поезију афирмише своја права. Морална је, најзал. једна спонтаност вишег рада. """Социјализација надреалистичке теорије ишла је преко Фројда. Детерминисаност језмог лела подсвести била је основа за 06 јаву социјалне акције. У „Нацрту за јелну феноменологију ирационалног" Марка Ристића и Коче Поповића, који је објав мен 1931. године, дакле, годину дана после Бретоновог Другог манифеста, у одељку Дијалектичка природа надреалистичке негације стоји: „Надреализам је увидео да је та систематизација спутавања производ над-ја, а ово да је производ материјалних услова чији су антагонизми пренесени у појединца, и да баш морални захтеви појединца, конкретно произвољна ира пионалност његове слободе, тражи пре све та рационално, систематизовано и општ“ те деловање активне практичне мисли. Јер подсвест, тај ток живота чија слобода спада у забрањену срећу да би проговорила, али проговорила заиста, као животни елемент који има свој несводљиви и непрекидни начин изражавања, захтева усавршавање свести, субверзивни суперла тив. ултра свесног“. И даље: „Као што се историјски материјализам показао као нај саветенији инструмент за изучавање тих детезмичантних предуслова, тако исто пси хоанглиза, али психоанализа као метода, има, ради што тачнијег разумевања тих услова да буде инкорпорирана у активну синтетичност надреализма".

Фројдизација надреализма није, као што видимо, само мост који омогућава акцију, већ је и позив на акцију. Она тражи усавршавање свести ми доводи до стварања новог термина ултрасвести, тј. свести о ангажовању. Како теорија разрешава ову противречност: првобитно негирање подвргавању било каквој дисциплини тј. моралу, сем моралу · жеље, и касније прихватање акције, дакле, дисциплине2 Ри стић се овим проблемом као темом посебно бави у есеју. „Морални смисао Поезије", тексту који је објављен у часопису „Данас" 1924. године. Став према аутономији поезије, тј. морал жеље није измењен. Песник не подвртава своју поезију свесно једном пиљу. Напротив, морални чин јесте и даље нотирање подсвесних сли ка ван сваке контроле ОА стране разума. Цео чин је даље, само привилно дезантажовање, јер пасивност нашег надја до.

с бверзивних слика,

пошта обелодањење су Хеје су у основи метаморфозе потиснутих,

забрањених жеља. Поезија је, нал9, по дефиницији револуционарна. орал ност песника је упогво У очувању чистоте морала жеље. Међутим, по ној А финицији, песник се као социјално биће

] слова опредељује за промену човекових У , | зе ак 2 ахратајући нормативни

ву слободу, управо ају, свестан, с АРУ: ти апсолутног инпесник долази До овај морал ре-

морал који гуши њего прописе који га спутав ге стране, „апстракт"ос дивидуалног морала",

сазнања о нужности да се лативизира. Он зато врши систематизацију морала чији је резултат ствар нимодерни морал, Ангажовање, свесно подвргавање акцији чији је крајњи џиљ слобода човека, једна дисциплина акције, да тако кажем, или дубље и суштинске дос-

ледности означава се тако модерним моралом.

Јасно, цело ово мирење поетског сна и акције, морала жеље, тј. апсолутне неконтролисаности на плану поезије, и подреби вања акцији на друштвеном плану изазивало је опште нападе са свих страна. Ту, међутим, треба подвући две чињенице. Прво, оно примарно, есенцијално, надреализам није никада дефинисао као нешто изван живота, па, према томе, касније инсистирање на идентификовању духа са сексуалним нагоном, није ни у каквој дисхар монији са раном теоријом и, друго, прилажење надреализма марксизму није било без теоријске основе. Надреалистичка те орија је већ својом објавом негирала апсолутни песимизам. Одвајајући се од дада изма и идеје коју је он сугерисао о узааудности и бесмислености свега, надреализам је објавио стварање, дакле, оптимизам. Сартр, који иначе у целом надреалистичком покрету види само жељу за вербалном деструкцијом, тврди да „надреализам увек уништава стварајући, тј. додајући слике већ постојећим сликама ни књиге већ издатим књигама".

Позивање на акцију, веровање у смислу надања, дакле није противно раној надреалистичкој теорији. Фројдом се само истиче једна постојећа тачка у целој теорији и посебно акцентује. Та тачка је делимична условљеност ирационалног социјалним _ забранама. Разуме се, на том плану стоји критика да се надреализам психоанализом везује за рушење једног со цијалног система не супротстављајући свој систем, али ту, опет, треба имати у виду чињеницу да је надреализам себе дефинисао као истраживање, као откривање, као поезију, а не као доктрину и идеологију која има разрађен сопијални програм, Надреализму је у психоанализи, дакле, пре свега, одговарала њена критичност, њена критика друштва, а затим њен покушај да заједничко, опите, открије у појединачном искуству. Он је као сопијализирана теорија хтео оно што се данас приписује Фромовим раним радовима: да „изоштри психоаналитичке појмове, који откривају везу између инстинктивних и економских структура".

На тој линији треба тражити стварне везе између надреализма и марксизма. До водећи управо у везу стварни модер ни морал са свешћу о промени љулских услова, надреалисти су се нашли на истој позипији на којој и марксисти. Тачка додира је у суштини теорија отуђења. Ово је, дакако, тврдња коју тек треба аргументовати, али у овом кратком прегледам заслужује да буде посебно наглашена, већ и због тога што је у свим расправама о надреалистичкој теорији била заобилажена. Навешћу, опет, само књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног" која, приказујући и разрађујући проблеме надреалистичке теорије, јасно опртава и основне проблеме теорије отуђења. Подсећам, најзад, да није било никако случајно, ни истицање на челу првог брота трвог надреалистичког часописа — „Ја Ке моја боп сигтеаћаје", пароле да „треба доћи до једне нове декларације човекових права". . И

Може се чак рећи да је већ у првој, оној јакобинској Декларацији о правима човека салржано све оно што ће диктира. ти релативизацију морала жеље, тј. довести до стварања појма стварни модерни морал који подразумева ак пију за измену неприхватљиве стварности. Без обзира на све ограде и Ками у осно“ ви не види ништа друго у надреализму до побуњеног човека, револт. против свега који ће временом постати '(борба против ус: тројства грађанског друшвта. Марксистич ку теорију отуђења и надреализам треба анализирати, најзад, и у контексту надреалистичког атеистичког опредељења и уво“ ћења појма конкретно ирационалног. Од констатовања немогуће позиције чо века, од неограниченог, апсолутног револта, до увићђања нужности да се тај револт

| релативизира тј. конкретизује, да се предузме акција, може се пратити и однос надреализма према комунистичкој парти“ ји. Може се управо рећи да је већ од 1925. године могуће пратити интересовање над-

| реалиста за активност Комунистичке пар-

| тије, мада прва учлањења и излажења бе-

| лежи тек 1927. година. Надреалистичко 06 разложење за прилажење Партији садр-

| жано је, као што смо видели, у социјализацији покрета у идеји да треба изменити свет. Комунистичкој партији је, пак, “ првом реду одговарала надреалистичка де структивна нота. Познато је како се опредељење за комунистичку партију завршило у Француској: Арагон је учланивши се трајно, окренуо леђа, после Харковског конгреса, надреалистичком покрету, Бретон бе, пак, напустивши партију вратио

првој фази. У нашој теорији је, међутим, .

цео однос према комунистичкој партији био у основи разматран у оквиру прецизи рања и дефинисања проблема ангажованости тј. појма морала. У том смислу чини се, да је и најинтересантнија за анализу. Док је Бретон расправљао о политичкој позицији координате, а Арагон понављао тезе о сопуметности, наши надреалисти и бивши надреалисти су покушавали да прецизирају трећу могућјост — ангажовање не само теоријски него и у пракси. Ако бисмо хтели, најзад, да уопштимо приговоре које су француски надреалисти упућивали Комунистичкој партији, онда у првом реду морамо рећи да је често подвлачена оптерећеност Партије свакодневним политичким прагматизмом, да су управо политички прагматизам и практицизам допринели вул гаризацији и симплификацији марксистич| ке теорије. Марксизам је за надреалисте, ' пре свега, био филозофија отуђења и то отуђења које нема искључиве везе са бе-

| ва, пак, за неподударност била је истица| ње момента да се марксизам превасходно интересује за човека у мноштву, у друштву, а не за човека појединца, односно ин дивидуу.

Проблем, пак, односа наших надреалиста и Комунистичке партије, јесте велика и посебна тема коју треба анализирати у целом концепту политичке ситуације нације. По Бретону, на пример, надреализам се у Београду развио у покрет за национал но ослобођење, тј. он није био само пуг до акције, већ сама акција. Најзад, у вези с политичким ангажовањем надреализма

у несумњиво треба подвући чињеницу да је

| овај покрет први грађански покрст који је пружио теоријски отворено руку не некој неодређеној левици, већ марксизму и Комунистичкој партији, | Закључимо: Будући да је надреализам | Имао концепт тоталности — како каже | Сартр — ниједан проблем који је покренуо не може се посматрати изоловано и посебно. Еволуција покрета и теорије означавала је увек генералну, а не парцијал | ну еволуцију или корекцију. Анализа на| дреалистичког схватања морала отуда нас | је водила у анализе само на први поглед неважних проблема за ову тему. Међутим, све то је било потребно да би се показао пут до ангажованости, пут до дефиниса ња стварног модерног морала. Овде је, наравно, изостала анализа реализације теорије, јер је она честа. Уосталом, цела наша критичка литература о надреализму једино се тиме и бавила, искључу. лући готово редовно анализу основе. Непрестано анатемисање надреалистичког покрета увек је образлагано конкретним по ступцима или фрагментарним анализама, а не расправљањем о тачкама које су те оријски неодрживе. То изазива чуђење уто Аико пре што је надреалистички покрел једини покрет у нашој књижевности који има углавном заокружену теорију и који, према томе, допушта расправљање и критичку анализу вишег; реда, док наша · књижевна теорија, ни пре ни после надреалистичког покрета, није имала целовитији приступ не само литератури и уметно. | сти, већ и животу уопште.

надреализма и одређивао јој:

| дом — човек је отуђен јер је ствар. Осно--

Грегор Стрниша

У сепабанка

Доћи ће човек гвоздени камену со ће донети, оловни хлеб, воду од руда и доглед со самих звезда.

Ставиће те у кулу гвоздену, са троја врата затворену,

у бели свет ће отићи, кључеве бацити у реке три.

До врх' куле ћеш се успети, и кроз доглед гледати. Откриће теби ноћ једна

на планети ока два.

Ништа се не бој, усни, усни, траг неста човеку и кули. Посвуда кућа низови,

у њима од крви и меса људи.

На постељама људи леже, други за столовима седе. Окна су отворена у мрак: лето је, далеко је страх.

А шта то људи раде2 Кожу са тела свлаче, па тело у светлој собици жари ко ђаволак црвенп.

Шш

У догледу, мада чудно далека, пловиће блистава планета. Видећеш шуму, ко плави дим, и одсјај очију за њим.

Прво ћеш поглед спазити, па очи — појединости. И постаће ти претешко, узећеш оловни хлеб и со,

сићи ћеш у подрум гвоздени,

читати какав је живот звездани, Читаћеш сву ноћ, једну за другом, не погледајућ' горе у небо.

ТУ

Спавај, спавај, ништа се не бо, твоја је девојка са тобом. Ништа се не бој, очи затвори, сигуран кров је и препови.

У кући си од опека,

пред њом врт, за њом јата стреха. Ујутро тамо залив се љеска,

а пред кућом гора камена. «

Тамо-або кућа се помера, на четири стране света. Где је девојка2 Нема је, на узглављу тек очи леже.

Зашто си од човека стрепио, зашто си се куле бојао> Отвориће човек врата троја, а нећеш знати пута своја.

Стајаћеш на прагу, мало блед, а напољу ће певати свет,

ко незнана птица шарена

што лети под звездама.

Вратићеш се у кулу, капака притворених. Планета, планета сијаће ко прстен сваке ноћи у догледу, а далеко за њим.

Превела Роксанда Његуш

КРИТЕВНЕНОВИНЕ 4

коју а