Књижевне новине

ПРОБЛЕМИ

МАРКСИЗАМ

И КЊИЖЕВНА КРИТИКА

После скупа у Херцегновом

Пројекат „Видови и могућности марксистичке критике" чију смо лајважнију фазу привели крају скупом у Херцегновом (од 9. до 11. октобра), био је замишљен тако да — уз сарадњу најистакнутијих југословенских истраживача књижевности, критичара, естетичара и филозофа — мирном, 06јективном, аргументованом речју расветли сложену мрежу односа између књижевне критике и марксизма, На томе послу, благодарећи радовима Миливоја Солара, Николе | Милошевића, Миле Стојнић, Данка Грлића, Виктора лега не такође благодарећи _ дискусионим интервенцијама Душана Пирјевца, Рудија Супекаи Михаила Мар-

ковића извршена је дефинитивна критика стаљинистичке верзије марксиз»

ма, односно социјалистичког реализма као његовог најпознатијег представника у књижевности и уметности, и то социјалистичког реализма у разним варијантама и у свим најзначајнијим конзеквенцама. Најкраће речено, његово замашно искуство од 1934, до данас, у СССР-у и другде, оцењено је као негативно и подвучена је његова неплодност.

У томе смо се у Херцегновом сви сагласили без икаквих резерви, Сагласили смо сеи у томе да треба тражити марксизам на другој страни, При том неки кажу: аутентични марксизам, Неки кажу: модерно конципирани марксизам, неки, опет: спонтани марксизам, хуманистички марксизам итд. итд. Већ ту, почевши од термина, јављају се приметније разлике међу марксистима и марксолозима, Оне се осећају у нашим текстовима и џ нашим раз говорима. Због тога морамо, исто онако као и онда кад је у питању стаљинистички марксизам, односно естетички догматизам у марксизму — без журбе, савладавајући полемичке страсти, изнад свега брижљиво и детаљно третирати то питање који и какав марксизам тражимо, посебно с обзиром на књижевност и уметностг Једна верзија марксизма намеће се пре свих осталих. Заступају је и неки међу нама (мислим на Михаила Марковића, на други на-

чин и на Данка Грлића). Што је |

још важније, она се и историјски прва јавила: у Југославији почетком педесетих година, истовремено у Сартровом часопису „Модерна времена", затим у радовима Лефевра, Голдмана, Фишера и др; у Пољској после 1956. године, у СССР-у такође, рецимо, у иступањима Шкловског и Еренбурга, а у мајновије време код Гародија. Прва, по карактеру поле мичка критика социјалистичког реализма и уопште догматизма у књижевној критици, теорији и историји књижевности м естетици родила је „нову варијанту", одводећи критичаре социјалистичког реализма и догматизма супротној крајности, уобличеној у концепцију проширеног марксизма. Како се манифестовала та нова концепшија2

1, На плану суђења вредности, уместо старе схеме;

све што је социјали. стичкореалистичко—вре дим, добијамо нову схему: све што вреди је социјалис тичкореалистичко.

2. Из аспекта реализма, реализму са обалама супротставља се реализам без обала.

3. Насупрот постулирању ди ректно ангажоване књижевности и уметности постулира се неангажована књижевност и уметност, односно тврди се да је уметничко дело дубље хуманистички ангажовано тиме што је мање идеолошки и политички ангажовано.

4. У културној политици, за разлику од ситуације у Совјетском Савезу, где партија уметнику наређује шта да уради, у Југославији, на пример, партија се са уметником — некад прећутно, некад директно — договара шта да он не уради.

5. Најзад, само уметничко дело У овом марксизму тумачи се тако што се из њега — као се кундарни, парцијални, огрзаничени моменти — сАИМИНИШУ идеолошка, политичка, социолошка, морелистичка итд. компонента; дело

ХЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4.

се позитивно конципнра као аутохтона структура, организована према сопственим принципима организације, иманентно доказана. у себи.

На тој оквирној одредби се углавном и остаје. Ипак, мора се признати да није посреди постулмрање ларпурлартистичке уметности, него — кроз полемику са догматизмом — покушај укључивања целокупне уметности у игру, можда претераним подвлачењем „уметничког момента" уметности, који је раније био запостављен, ако не и сасвим елиминисан (0 чему пајлешше сведочи сам социјалистички реализам и својом теоријом и још више својом праксом). За овај марксизам такође је карактеристично — чак стоји на првом месту — позивање на младог Маркса и његове ране радове у којима је скициран тоталитет филозофско-антрополошке мисли марксизма (упркос извесним Марксовим а МИА ограничењима и сл,).

Како је до ове верзије марксизма дошло — већ је јасно.

1. Полазна његова позиција од ређена је реакцијом против злоупотреба марксизма вршених у социјалистичком реализму, нарочито у његовој екстремној жлановској варијанти.

. 2. У фази ослобођења духа јавља се у оквирима марксизма потреба за слободнијим мишљењем, за отвореном комуникацијом и Апјалогом са модерним токовима уметности, културе и филозофије.

3. Пошто само то ослобођење представља постепен, чак спор, у сваком случају сложен процес, неко време јој је неопходно директно м дословно се ослањати па ауторитете, а то значи на „правог", „аутентичног", „неизвитопереног", „непатвореног" Маркса. Узима

се у обзир не само оно што

је Маркс рекао о уметности, и не увек онако како је рекао, него и оно што је мо

гао да каже и што је по ос новном духу своје филозофије морао да каже.

Шта то одређеније значи2

Најкраће речено, више нема оних граница као у догматском марксизму; али, заузврат, овој верзији марксизма прети неодређеност, Никола Милошевић је лепо искористио цитат из Адорна да покаже како се марксизам у тој верзији рационално тањи, сублимира и нестаје.

У обрнутој сразмери са својом рационалном неодређеношћу он претендује на све, хоће да се изједначи са бити уметности (на пр. у концепцији реализма без обала, који постаје централна естетичка категорија), _ односно са самом науком о књижевношћу (која се своди на социологију литературе). Тиме испољава битну црту догматизма, остаје у његовој мрежи и даље, свеједно што он представља обрнути или индиректни догматизам. Мој 7165

Тачније речено, овај марксизам се претвара у еклектичку смесу свега т: свачега са оквирлим пртвидним критичким резервама пре-

+ +

ма свему и свачему; дакле, нека немогућна апстрактна синтеза. Сњомуруци не може се много учинити ни у науци о књижевности, ни у естетици, ни у „књижевној критици.

Такав марксист јавља се као нови скретничар. После социјалистичкореалистичког _ догматичара овај бар допушта да слободно постоји разноврсна уметност, признаје јој право да постоји тако постоји. Али — ништа више,,.. Касим Прохић је изванредно анализирао у том смислу Ернста Фишера, једног изразито таквог марксистичког естетичара и теоретичара уметности, Е

Значи, проширени марксизам пристаје на уметност и критику, и то је његова главна историјска заслуга. Реална вредност његова, тј. његова рационалност пи његова операционалност, једва да су веће него у директном стаљинистичком марксизму. "Ипак, баш том проширеношћу _ својом, својим протезањем 6ез граница, овај марксизам доприноси даљем прецизирању марксистичких оквира. Ако ништа друго, његова је заслута што знамо да не вреди ићи неограничено далеко;

Данко Грлић часно признаје да његов концепт марксизма, с обзиром на критику и естетику, базира више на могућностима него на оствареним _ резултатима. Међутим, ситуација је фактички боља, Другим речима, тај круг могућ ности је већ сада прилично одреЂен. Постоје значајни реални резултати: 1. На првом месту, имамо код самог Маркса — ин то је за наш предмет најважније — естетички аспект теорије отуђења, из кога је успешно касније извођена марксистичка филозифија уметности у делима Ерпста Блоха, Берђа Лукача, Теодора Адорна, Галвана дела Волпе и др. То смо видели и у Херцегновом, у рефератима и дискусионим прилозима Расима Муминовића, Касима Прохића и Вјекослава Микецина. На том плану највише се намећу својом оригиналношћу: идеја о естетичком карактеру живота и света, о слободи и игри као главним карактеристикама љулског стваралаштва, даље, филозофија романа и прозе уопште, итд. ИТА.

2. Вултаризације — прављене у Совјетском Савезу и другде, нарочито после 1934. године — у

социолошком третману књижевности и уметности, не оспоравају релевантност марксистичког

социолошког прилаза књижевним појавама и делима. Штавише, од је директно везан за теорију отуђења и не може се сада због злоупотреба, које су с њим вршене, насилно одвајати од марксизма. Светозар Петровић је најтачније окзалификовао ситуацију рекавши да марксисти нису доследно спроводили свој социологизам, Па ипак, моту се наћи изузетно вредне социолошке анализе књижевности, и то не само код Лукача и Голдмана, вего и код совјетских историчара књижевности, специјално онда кад, се баве књижевном класиком, европском и руском. У најмању руку — то бар показује моје лично искуство — социолошка критика је адекватна за испитивање онога што називамо „златном средином" у књижевности. Недостатак таквих дела ефикасно можемо објаспити друштвеним односима У епоси.

3. У жестоким полемикама са РАПП-овском идеолошком, вулгарном критиком, а такође и са догматским сопиологизмом, развијао се двадесетих година руски формализам. Знамо да су ње тове идеје ушле у основе модерне науке о књижевности. То нико више данас не спори. Али се оспорава свака веза руског формализма са марксизмом, У међувре-

мену, протекле су многе воде. Противници руског формализма, РАПП-овци и социологисти, и сами су тридесетих година осуђени као троцкисти, ревизионисти, у крајњој линији и као антимарксисти, а неки од њих (Авербах и Лелевич исто као и Воронски и Абрам Лежњев) завршили су живот у стаљинским концентрационим логорима. Међутим, став према руском формализму није се променио. Томе су допринели сами формалисти који су двадесетих година отворено, често и пркосно оспоравали марксизам, односно надувавали разлике између својих идеја и тадашњих официјелних марксистичких гледишта. Те разлике ни издалека нису тако велике, а у мнотим стварима може се уочити инспирисаност формализма марксизмом, Једна конзеквентна формалистичка анализа и једна конзеквентна социолошка анализа Толстојевог дела, на пример, еквивалентне су, чак излазе на исто. Мислим да није за пренебрегавање једна скорашња изјава Шкловског. Наиме, ја сам га 1965. године директно питао о вези формализма са социолотизмом и марксизмом уопште. Рекао ми је да, највише због полемичких афеката онога времена, није хтео са својим друговима да формализује такозвани социолошки еквиваленат књижевног дела, мако им се то наметало а и било је и јесте могућно, Уосталом, пустимо те аргументе типа „шта би било кад би било". Ако ништа друго, треба поразмислити о каснијој фази формализма, крајем двадесетих година, кад се он више приближава марксизму. Једним делом под поАиптичким притиском формализам „је почео да прави компромисе, да попушта (тосам поменуо у књизи „Савремена југословенска литература", и то је неоспорно). Али и на _ линији унутрашњег развоја својих идеја формализам је дошао дотле да истакне оне постулате које налазимо у зборнику „Руска проза", у чланцима Тињанова „Књижевна еволуција" и Ејхенбаума „Књижевни живот". Морам признати да ме је баш Ејхенбаум охрабрио да приступим проучавању књижевног живота “ послератној Југославији, са уверењем да нећу остати само на екстерним релацијама, да кроз ту мрежу фактора могу да допрем и до карактера и значења књижевних дела која су се у том раздобљу код нас стварала.

4. Видели смо у рефератима 30рана Константиновића и Тараса Кермаунера — а такође и реферат Николе Кољевића сведочи да упркос оквирним декларацијама нису занемарљиве ни срод: ности између марксизма и неких нових праваца естетичко-критичке мисли: феноменологије, структурализма, нове кри тике.

Мопште, постоји једна конвертенција, која с разних страна води фундаменталним ставовима модерне науке о књижевности. Другим речима, тој модерној науци може се доћи и марксистичким путем. У томе је допринос руских формалиста од посебног значаја. Значи, ситуација је боља него што би се рекло на основу концепције проширеног марксизма. Марксизам на терену књижевне

мисли није све, али је нешто, нешто одређено и позитивно. Света Лукић ИСПРАВКА Скулшор и друштвени радник Владета

Петрић скренуо нам је пажњу на то да је наш сарадник који је написао извештај са састанка на којем се расправљало о ситуацији у београдској култури, штампан у прошлом броју „Књижевних новина", њетову реч у дискусији приписао Влади Пегрићу, филмском критичару, Доносећи ову исправку, молимо и Владету Петрића и наше читаоце да је уваже и приме наше извињење.

Мухамед Крвеши

ГРАД СНОВА

Подигла. си трад снова у мом сну.

Твоје га две луне

озарују.

Његовим улицама идеш дигнуте глас“ плима погледа

те прати.

Први си жителљ трада снова.

(А ни задњи нећеш бити...)

Много ћеш зеленила донети собом,

Растеш . из дана у дан у граду снова.

И он — град из дана у дан расте у теби а у мени.

Када. зора отвори широм своју круну, ти затвараш врата трада седефастим кључевима сна и одлазиш ...

Кад падне ноћ поново отвараш врата редом.

Улазиш у трад снова.

— Авај да л' се плашиш људи или светла!2

Са прозора тледам сам како ти

и трад снова непрестано,

(и дању) ходите к мени и носите ми моје пролеће у скутима,

РУКЕ

Пружају се руке топлим даљинама.

Све је утонуло у хладну реку мука поред мене.

Поветарац, последњи путник по безграничним даљинама, доноси твој топао дашак.

Уморне руке пружају се као сенке. Руке расту чекајући те.

очи

Суза у љубави. Очи јуре даљинама.

Самоћа. простире се као сенка пољима погледа,

Даљине зелене приближавају се полако.

Очи препуне туге, заморене чекањем, Очи расту чекајући те.

(Превод аутора)

МУХАМЕД КРВЕШИ, песник албанске мародности, рођен је 1935. године у Косовској Митров: Завршио је Филозофски факултет у Београду (француски језик и књижевност) и студент је трећег степена (смер књижевност) у Загребу, Досад је објавио три збирке песама: „Боје љубави“, „Портрети у минијатури“ и „Сенке“, а припремио је и четврту збирку; „Нови валови“. Преводи са француског језика. Професор је гимназије ,1. мај" у Пећи.

иу

„“