Књижевне новине

др аддатрартљљоат татоааттбпљаадељлдиррверељаљњ =

обимније, монографије из 1953, г

како није полазило + руком Па на У ремо ветљавању историјског развитка драмске дитературе код нас у ХУШ столећу домотну целокупног његовог преводилачког о пуса, ако је већ неоспорно да је управо пао још из којих узрока, у н

у вео комедиј

ПИ, Х едију као специфичан

. Из широке обухватности идеја којима је мисао Емануила Јанковића упорно те: жила, прожимајући се како философским аспектима тумачења, тако и практичним применама позитивистичких наука, књи: жевним историчарима омогућено је да про уче и, с радозналом пажњом, вреднују само понеке од случајно заосталих трагова највише стога што је низ његових рукопис: них или штампаних дела, међу којима је чини се, било списа не само великог оби. ма, већ и великог значаја, поодавно затурен неумољивим прохтевима судбине. Уместо да буду суочени с плодовима твораштва у њиховој свеукупности и, затим, буду принуђени с напором да проникну у дубине мисаоно-сазнајних чворишта овога писца колико лене даровитости, толико још дешше ерудитивности, што је виши и тежи део свих истраживачких обавеза, његовим поштоваоцима није преостало ништа друто него да се из наслова непостојећих и: ко зна откад изгубљених дела, уколико су они уопште прецизно нотирани, условно досећају вредности за које су осиромашени и да, најзад, буду склони да верују да је савременој читалачкој публици, а не мрклим понорима незнања, он наменио два

"своја рукописа из философије (,„Моралну

философију“ и „Начело мудрости"), два из природних наука и медицине („Општу популарну физику“ и „Физику човеческог тела"), затим као штампане публикације којима се затурио сваки помен, једно поучно дело по свој прилици из окултистичке („Рожданик"), превод једне од иначе не тако ретких немачких биографија прослављенот војсковође Гидеона Ернеста Лаудона („Описаније живота и хероических дјел цесаро-краљевскато "фелдмаршала барона от Лаудон"), огледни примерак првог, ма-

| | |

Штарком, о коме се доскора готово ништа чије знало, чак ни то да је био понемчени

ех, који своје место није добио ни у ис торији чешке, ни у историји немачке књижевности, уистину један од најмање по: знатих писаца _ европске књижевности ХУШ столећа, који је више дилетант, пропагатор пољопривреде и педагог-учитељ но што је био стваралац од талента и књижевне културе, С трећим преводом Емануила Јанковића, „сеоском веселом игром", „Блаходарни син" (1789), недоумице и произвољне. хипотетичне оцене низале су се 'у бескрај, како од оних првобитних, које су до парадокса довеле домишљање да ова једночинка није превод већ изворна комедија, прва на нашем језику, тако и доо. них закључних, заснованих на површном познавању литерарне грађе, које су, иначе, инаугурисале тачно тврђење да овај комад представља превод и прераду сентиментално-моралне играрије Јохана Јакуба Енгела под насловом Рег Чапкђате Зоћи. (1771), но које нису могле да дођу ни до једноставних информација о томе како, је поменути комад био заправо почетнички — па, самим тим, и недовољно зрели сценски покушај једног од такође прилично заборављених писаца велике немачке епохе просветитељства, који је славу КОД савременика стекао пре као драматург нето драматичар и који се, да изненађење буде веће, философијом бавио више но литературом, теоријским разматрањима о глумачкој вештини далеко успешније но писањем за сцену.

Значај преводилачког потхвата Емануила Јанковића, гледано из данашње перспек тиве, није само у томе што је он први увео у нашу књижевност дотад непознат драмски род, већ и у томе што је избором дела, чија је уметничка вредност испод дозвољене границе, презентирао нашој и касније још дуго времена недораслој читалачкој публици, јер позоришне није било, прве драмске текстове с темом из савременог живота грађанског друштва. и што је, истовремено, властитим односом према изворницима, објављеним на итали-

јанском и немачком језику, већ на самом

ПОТПИС ЕМАНУИЛА ЈАНКОВИЋА НА КЊИЗИ ВАСИЛИЈА ДАМЈАНОВИЋА „НОВАЈА СЕРБСКАЈА АРИТМЕ-

ТИКА", КОЈА СЕ ДАНАС НАЛАЗИ У БИБЛИОТЕЦИ ГИМНАЗИЈЕ „БРАНКО РАДИЧЕВИЋ" У СРЕМСКИМ

КАРЛОВЦИМА. ПОТПИС ЈЕ НА НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ, КОЈИМ СЕ ЈАНКОВИЋ САУЖИО КАО ИМ СВОЈИМ МАТЕРЊИМ ЈЕЗИКОМ.

да неименованог, српског политичког ли. ста, и, између осталог, довољно засновану спремност да приреди за штампу ново из дање једног још неидентификованог мо. Аштвеника на грчком језику – („Синопсис сакра"). Е

За писца ових загубљених дела не би било поразно сазнање у томе што су она,

„или бар већина њих, читаоцима одувек би-

ла. недоступна, много више би се, изгледа, он. могао потужити на чињеницу што по томцима и његове приступачне књиге нису увек биле довољно познате, иако су за своје време биле неочекивано нове. „Физическим сочињенијем" (1787), на пример, Емануил Јанковић изишао је пред савременике с књигом у којој је, у УВОДНОМ делу, прикупио корисно штиво о извесним елементарним појавама у природи у вези с водом, као што су киша, град и снег, или о рекама, морима и океанима, док је у пре осталом тексту ове невелике брошуре сабрао, јамачно из школских приручника, масу занимљивих појединости из Ба теографских и геолошких сазнања. Преводима поучитељних _ комедија САВИНА протагониста европске драмске књижевности желео је, међутим, нашој култури да остави у аманет не само дотад непозна књижевни рад, какав је био комедиографски жанр, већ и на одабраним праМарИ једноставног сценског заплета да укалцо на морално-васпитни значај ове и Па Је литературе, у КОЈОЈ Је много 15: 1 Асе ; ћало на живот и свакодневне обичаје

( 5 ионалних . .

ови афима Емануила Јанковића, дели-

мично захваљујући и његовим опаскама,

временом је постало јасно од којих је саца он преузео дела ва пре ј зик краја у којем Је мн, А у та А рерих открића, чији ле вики ко не треба омаловажавати, није Е шмо ни за педаљ. Није им, разуме У , а бало труда да констатују како је. РАИ три комедије, објављену под па АН „Терговци" (1787), превео из У тИНе те књижевности, из толемог Храма 5 Е Карла Голдонија, мада су се ве ЊЕ У. тог његовог превода, „веселе игре за децу, „Зао отац и неваљао син' · (1789), а непријатној ситуацији да У беспућим | довољне обавештености тратају за ВЕ изворником, који је. у оригиналу па

ван под насловом РПег розе Мајег мила аег чсћајкћане Зоћп (1787), ништа мање и за његовим аутором, Сранцом Ксавером

почетку дао драгоцене узоре модерне преводилачке технике. Упркос томе што нема могућности да се прецизно установи колико је и сам био свестан резултата сопственог ангажовања, < обзиром на чињеницу што ни једном познатом речју није посве. дочио у овом правцу, има узгредних инди. ција које дају за право домишљању да је у пословима којима се бавио, у њиховој пуној разноврсности, показивао не малу одлучност, неоспорну спремност и задивљујућу даровитост, да је током школовања, које и надаље упорно измиче пажњи, био у приликама да стекне зрелост у расу. ћивању и способност у умећу, да је у склопу својих духовних и интелектуалних интересовања у свему био на висини културе којој је припадао. Из очигледних разлога, међутим, није довољно само претпостави ти, да основни идеолошко-сазнајни погледи Емануила Јанковића, бар они који се ти. чу књижевности и уметности, нису били у судбоносном раскораку са сувременим схватањима већине рационалистичким заносима оданих верника, јер би у супротном случају и карактер његовог прегалаштва нужно морао да буде друкчији, али за валоризацију која не инсистира на натађањима и вредносне судове који се не задовољавају узгредним домишљањима потребно је још много напора у изналажењу грађе, идеја и простора, како би научно сазнање о овом нашем писцу из замрачених деценија ХУШ столећа једном за сватда могло да буде усмерено ка стварним а не привидним облицима књижевноисторијског третмана.

Мало у чему познат и прихваћен од савременика, недовољно проучен и поштован од потомака, Емануил Јанковић је за непуна два столећа, колико је протекло од његове смрти, у великој мери изгубио своје људско и добио легендарно обележје. У томе, чини се, требало би изналазити раздоге судбинске извесности ми наглашеног заборава свега оног што је с њим у вези. Саздан од грађе којој досадашње никад у довољној мери озбиљно припремљене анализе ни потпуно ни поуздано нису утврдиле хемијско својство, његовом урастању у перспективе далеке прошлости. поспешило је, несумњиво, и одсуство елементарних услова у крчењу путева којим би му се, дабогме, ближе и непосредније мотло приступити,

Боривоје Маринковић

| Сећања _

на Богдана

Поповића

УПОЗНАО САМ Богдана Поповића у пролеће 1942. тодине у кући Јаше Продановића. Знао сам га још као Ђак виших разреда гимназије и између два рата виђао сам та на улици, али га нисам познавао. У младим данима знао сам напамет готово целу његову „Антологију новије српске лирике", а слушао сам од студената. математике, географије, физике, хемије и других природ них наука да су одлазили на његова предавања само да га слушају, иако на то нису били обавезни. Својим говором је свакога очаравао, у што сам се и ја уверио чим сам га лично упознао. |

При првом сусрету случајно сам седео поред њега, тако да сам могао пажљиво да та слушам. Друштво је било повеће. Сем домаћина, чика-Јаше и његове супруте Персе, били су присутни Иван Баја, Милутин Миланковић, Реља Поповић, Урош Џонић, њихове супруте и још неки људи којих се више не сећам и, наравџо, моја маленкост, По тодинама сам био најмлаЂи. У друштву тако еминентних научника, чак и светског гласа; нашао сам се јер сам био син чика — Јашиног посланичког колете Алексе Жујовића, а и синовац председника Академије наука и такође једног од лидера Републиканске странке Јована ЖУујовића. ;

Разговарали смо о свему и свачему, а највише о ономе што нас је највише тиштало: о окупацији, о стању на бојиштима и о томе када ће окупација престати. Често се дешавало да смо сви товорили углас, а најгрлатији је био чика-Јаша, који је као политичар целога живота, јавно говорио и није трпео да му неко узима реч кад он то не жели. У таквим случајевима само је Богдан ћутао, а ипак је водио главну реч, јер кад би он почео да говори настајао би тајац. Очигледно је било да је у овом друштву он уживао највећи углед ми ауторитет. Као функционер Народне скупштине слушао сам многе говорнике и, мада не знам какав би товорник Богдан био на јавном збору, мислим да је као сабеседник. у малом кругу људи, чак и тако великих зналаца какви су се сада нашли заједно, био ненадмашан.

Те вечери Богдан ме је позвао да га убрзо посетим. С великом радошћу прихватио сам позив и већ сутрадан сам отишао до њега, Становао је ф Професорској колонији, у улици Љубе Стојановића бр. 23, у кући на спрат. Власник те куће били су он и његова браћа Павле и Димитрије. Био је нежењен, али је с њим становала његова сестра Јованка, удова адвоката и народног посланика Панте Туцаковића, са кћеркама Савком и Ружом. И од те прве посете одлазио сам код Богдана све до ослобођења Београда бар три-четири пута недељно. Најпријатније ми је било кад смо били сами и кад сам могао сам да га слутшам, али је код њега било готово увек још неког.

Највеће ми је задовољство било кад би ми наглас читао било наше стихове, било француске, енглеске или немачке, које би ми и преводио, мада сам ја знао француски и нешто немачког. То није било обично читање, него право рецитовање, а као рецитатор Богдан је, рекао бих, такође био ненадмашан. Врло лако је прелазио с пред: мета на предмет и говорио ми и-о класици, историји, музици, сликарству, филозофији. Колико је мени познато, служио се литературом на дванаест језика, а кад би га неко упитао колико језика зна перфектно, одтоварао би скромно да перфектно не зна. ви свој рођени језик.

Пили смо обично „кафу" од јечма, али и љуту ракију, коју је Богдан добијао Од свог рођака, инжењера Тике Павловића, Није био ни гогштапа ни гошттег, али је волео добру капљицу. Говорио ми је да никада није био пијан, али је ценио добро пиће, Причао ми је како је, кад је у Паризу писао свог „Бомаршеа", пио једну добру врсту енглеског коњака, чије је и име навео, али се ја тог имена више не сећам. ,

Понекад је причао и о женама, али на суптилан начин, као естета а не као Дон Жуан. Познавао је драг Луњевицу, кас, нију жену Александра Обреновића, још као девојку, јер је био њен сусед. Причао ми је како је касније, на једном балу код краљице Наталије, код које је била двор. ска дама, Драга, иако су се око ње вртели лепи и снажни виши официри у парадним униформама, њему највише пажње посветила, Претпостављам да је то била платонска веза, јер је Богдан истицао не само њену лепоту него и интелитенцију и смисао за књижевност.

ад се једном повео разговор о женама, иако сам од Богдана био млађи готово четрдесет година, усудио сам се да га упитам зашто се није женио, а он ми је од: товорио: „Жена би ми сметала у раду на науци",

Једном приликом питао сам га зашто више није писао. Одговорио ми је да ће на моје искрено питање искрено одговори“

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ У

ита папа И пат ит иитеињ-=- ,

БОГДАН ПОПОВИВ.

| |

ти, рекавши ми да он није писао као ње тов брат Павле свакога дана у одређене сате него само по инспирацији.

У. пролеће 1944. тодине отишао сам једном код Богдана са својим оцем. Код њега је било велико. друштво: Јаша Продановић; Баја, Миланковић, Реља Поповић, .Душан Поповић, Јован Радонић, Урош Џонић и још неки. Мој отац је испрва само ћутао, али кад су та обасули питањима, 908 "је почео да говори и био је речит као ретко када. Кад сам сутрадан отијнао код Богдана, он ми је, без икаквог увода, рекао да мисли да треба да напишем биотрафију свог оца, за кога је имао пуно комплимената. И данас жалим што га од: мах нисам послушао, него тек по очевој смрти. (1951), на инсистирање мог бившег професора Млађе Маркезића, али је то закашњење довело до тога да је у биографију. коју сам написао понешто остало нејасно. и. необјашњено. #

„Једном приликом упитао сам. Богдана који су наши људи постигли највиши интелектуални домет. Постављајући му питање, помислио сам да ми, из разних разлога, неће: одговорити. Али, на моје изненађење, он.ми. је“ дао одговор као запета пушке На прво место је ставио Бранислава По тронијевића, мада је додао да је он „крт воуман", на друго је дошао Михаило Ле тровић „Алас", на треће Милутин Милан. ковић, а на четврто Јован Цвијић. Даље нт је. набрајао, Рекао сам му да сам очеки вао да ће на прво место ставити Цвијића, који има највећу репутацију, али ми. је он одговорио да је Швијић умео да гаји репутацију, али да је по духу, на пример, био испред Јована Жујовића, који, на жалост, није дао оно што је могао дати, зато што није имао добре нерве као Цвијић, што се бавио политиком и што је доста времена трошио и на жене. Реч „кривоуман" већ сам раније прочитао у некој Богдановој студији, али том приликом сам је први пут чуо из његових уста. Како је нисам разумео, хтео сам да питам: „Како је могуће да један човек буде највећи срп. ски интелектуалац а да ипак буде кривоуман2", али, сећам се добро, у том час ушла је његова сестра Јованка да Богдана нешто упита и омела ме да литам и сазнам шта треба схватити под речју „кри воуман".

Говорећи о истакнутим Србима, номе нули смо једном и Николу Пашића. Бог дан ми је рекао да је Пашића срео само два-три пута у животу. За њега је, нарав: но, најважније било да ли је неко литерар но образован или није, па је одмах при метио да Пашић није био литерарно об разован, али је додао да је имао паметне, лукаве очи. Том приликом рекао ми јен то како никада није припадао ниједној странци, али је једном ипак гласао, не за радикалну. странку, него баш за Пашића. За време првог светског рата Богдан је у неком лондонском елитном, аристократ: ском клубу одржао једно пропагандно пре давање о: Србији и њеној култури, а На шић му је доста неделикатно, у име срг ске владе у избеглиштву, понудио хонорар. који је Богдан одбио речима да и 'они који:нису у влади треба, по својим спо

собностима, да извршавају своје патриот-

ске дужности,

За све време окупације Богдан је био нерасположен. Понекад би се само дискрег но насмејао, али ниједном његов смех није био гласан, Растом је био мали, али 'вр. ло'складно развијен, добро и чак елегант: но. одевен, мада помало на старински на

чин,.с крутим оковратником. Његова реч“

је увек била израз дубоког уверења, а ње гове живе очи држале су људе на одстојању. И као што је умео изврсно да“ товори, тако. је умео и пажљиво да слуша све оно што је за њега било занимљиво.

· Био сам код њега управо на дан енгле: ског (бомбардовања Београда. Седели смо у његовој соби. Читао ми је Гетел. Кад је

његова сестра Јованка усплахирено ушла:

У собу да та позове да пође с њом и-ње ним кћеркама у подрум, он је без икаквог узбуђења одбио позив и мирно наста. вио да чита немачке стихове. Тада сам видео да је био и храбар човек. Том пру: ликом, као неку награду што сам остао с њим, узео је из своје библиотеке један од два примерка својих „Мисли и рефлексија и поклонио ми их с посветом. Касније ми је причао како је 1885. године у српско-бугарском рату на положају „Две у“ заспао и пробудио се затрпан сне.

Убрзо после ослобоћења Београда раз бодео се тако да су морали да га пренес у болницу. Једнога дана срео сам његову. сестру: Јованку, која ме је позвала у бол. ницу, али ја сам био заузет пословима. У Скупштини и нисам могао да пођем, а су. Традан сам сазнао да је умро. Његова са: храна је била врло скромна. „Политика" је била донела некролог, али је ипак мно: То његових ученика и поштовалаца из раз них узрока било спречено да присуствује.

потребу свог драгог и поштованог учите..

ља, "На сахрани су, поред других, говорп, ; орп-

ли и његови ученици Мил у

Војин РАКИЋ. лан Боковић и

Јован Ал. Жујовић