Књижевне новине
отне пета штапа таи тата пита вани
МА РРНАН Галотажа_ ТРАГАЊЕ ЗА ВОАШЕБНИМ ЛИСКУНОМ _
1
Жудња изван времена венула као лишће
Греху прворођеном неспреман
разбацах зрачних дроњака сплет
за. осмех који ће сагорети . . корабље непомично
за строструку благодет чула
њихово бућење из лога пролећем, укаљаног за извор под жедним корењем дуба венчан с лискуном волшебним ка
А кад га открих на длану. тесан ми: поста жрај Лакосаног лептира. хвахајући дечак је изнутра потрчао о.
и "Тихо тече једна худа успомена.
Мит његов или детињство само дечерас у срцу ко лоза обрезано дише У плоти. вечито и невесело
На цргповима мехури влажни ридају
за повратком
у дому сутом искапљује све оно што је ; било
као да трага му нема
носећи маглу ц снег
крви жртвованој
глади. праотачки, несмиреног маја
свештеч му на усни лик
док ме безумна буди
Ал сада мртво ревнује овај час најезду с њиме чекам будућих вода
и!
Маслина згрчена као вештица у мори страхотној јавља се
А овде заточен запад
фебруарском небу понавља. романсу стару п ненавидан мрзлином барице кроти
На стазама тући пружа се пут
сирачки мами.
сунчевим млазом трожљивим
немоћно дете
старије нето несити живот
Крај нечијег плашта. заборављен под траву одагнан лискун знамење своје не слути |.
ВУ аса
Набор по набор | па је навика превише у врту нашем што их величамо идолопоклонички
Слепом светилу пружам се
Уз крчевину младика
самохраним телом пуцкета
и сенке младости иисрипе
на еден миришућ кога још нема. а јасен што за даљи чезне мој је им моје је пиће бездано
дож жањем звезде које нисам сејао док поноћ у свете сасуде претачем
На киши лискун згаснуо сањане. очи. нису процвале
У
Новоизнисла млечност зелене природе подозрива. још
Улицом прохади залазак
несмотрен. 5“
блаженом росом обли биљке гибаве искушенилки нахрани дух
да. обмањене постану груди.
принесе у путиру
сведене љубав и жуч = Рано сувише рано беше за град
Залуд је прамење позлаћено
вадило
суклету мазију из ветра. (Блу чудна песма се скрива режећи као псето у муљами време плаче као изгњили 2р030
У1
Растојање је у скрбном миру једино што окрепљује
Наг сам док хорови славе зрелост једнако ко јабука плод
и мрва што је у њему сахрање
Би реч и“ наста рухо |
из коже својег оскврњене израсте убав пагански верник
славећи светлост источну
која се у жену обрете
На коси њеној лискун одблескује за потоком , иза да подно ногу пирује благочастиво
УП
И биће оно што се понавља трагајућ
М биће оно што се понавља на длану нађено
И биће оно што нас усхити на морју виловном
:ито нас омами окриљем ваздушја. присносуг штнога што нас безумне укроти огњедшшућом муњом док лута
4 КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Чаролија сећања
Бранко Бопић:; „БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ“,
Српска књижевна задруга, Београд, 1970.
ВЕОМА је распрострањено мишљење да
је Бранко Љопић чистокрвни реалист, приповедач који, на начин _ сличан нашим класичним реалистима, описује сеоску средину или, ређе, градски амбијент, са много живописности и убедљивости. Он то заиста и јесте у многим својим приповеткама и романима, Али, постоји и један други Бопић, маштовит, артистички разигран, поетски расположен, прави ства. ралац који се успешно ослобађа окова. документарности. Таквог Ћопића откривамо у његовим младалачким приповеткама у књизи „Горки мед" м, ево сада поново, у његовој најновијој књизи, Реалистичка анегдота ту је само основа на којој се држи, отимајући се сваки час у висину и пространство, прозрачна грађевина сна и фантазије, Реализам ове Бопићеве приповедачке прозе је, дакле, само привидан. Стварност о којој Ћопић прича и људе које описује, читалац види у некој измаглици: сви ти сељаци испод Грмеча, простодушни, увек спремни на шалу, скитнвице, ситни лопови, занесењаци и испичутуре издигнути су, У пишчевом ностал» тичном сећању, изнад равни реалног и свакидашњег, тако да је тешко рећи за њих да су они заиста некад и постојали. Писац поближе именује сва лица, даје. им многа конкретна обележја и прича, у вези с њима, анегдоте узете из живота: Али, ова лица и догађаји који припадају области пишчеве аутобиографије, постепено се преображавају у књижевне ликове са самосталним животом. Стриц Ниџо, деда Раде, његов побратим Петрак и рођак Сава вероватно су у много чему истинита ланца Бопићевог детињства. Стваралачким чином измењена, оживљена и представљена, она постају јунаци појединих приповедачких циклуса и ми их као такве искључиво и примамо.
Чудесни преображај биографског модела у литерарну Аичност, сирове животме чињенице у чисту постску причу може се, на примеру Бопићевом, објаснити њетовом магичном наративном снатом, Он урања у свет детињства непосредно и, занесено, Предели које је некад волео још су му блиски, Људи међу којима је растао још су присутни у његовој свести, у његовом срцу. Све оно што је доживео још је у њему свеже и због тога он може, упркос годинама што протичу, да се вргти успоменама. Ако време схватимо не као смену годишњих доба и мнагомилавање дана и месеци, већ као психолошкосубјективну категорију, као реакцију човека на збивања, промене и токове живо та, онда Ћопићево детињство није никад ни престајало. Њопић није ни желео, ни могао, кад тод се грмечким хоризонтима окретао, да се ослободи тегове опчињавајуће моћи. Зачарана атмосфера детињства интензивно је живела у бићу ствараоца, Наслаге нових искустава само су привремено и привидно затрпавале ране доживљаје, прве запамћене слике, прва сазпања, маштања и наде, Време је доносило разочарања, стрепње и умор и, баш онда када је језа обузимала ствараоца (је за од зла и смрти), блата светлост проштаости пизбијала је из дубина чинећи га срећним. Губила се временска раздаљина пи приповедач је оживљавао, без икакве рационализације, као У бајци, своје де тињство.
Хладноћа, усамљеност пи страх зрелог доба м занесено детињство када се откривају велике тајне и. када је биће узбуђено пред непознатим призорима света: то су два супротна стања између којих се писад Бранко Бопић лако и Орзо одлучује за друго. „А зашто он, људски створ, нема ту чаробну особину да се измигољи из хладне струје времена», пита се приповедач прожет језом коју доноси зрело доба. Некадашњи дечак испод Грмеча. не зна шта је то језа. Он жели да грабуљама. ухвати Месец; вођен од Самарџије Петрака, он ће покушати да га заиста и досег не (овај доживљај је испричам необично лепо и узбудљиво у приповеци „Поход на мјесец"). Од почетка до. краја приловелке „Поход на мјесец“, можда најбоље У
„књизи, осећа се екстатични тон који до“
бро одговара, дечаковој авантури, |.
о
а пена на ара те вв нв
КРИТИКА
МИОДРАГ
БРАНКО 1 Б, ПРОТИЋ.
ЋОПИЋ
И у другим приповеткама антологијске вредности („Чудесна справа", — „олијепи коњ") налазимо обиље лпризма, аутентичну атмосферу бајке, нанвност, љупкост и свежу лепоту дечачких заноса. Врлина ових приповедака је у -природности казивања, у истинитом поетском тласу КОЈИ васкрсава прошлост без икаквог напора, у спонтаности причања, Из пера Ћопићевог (онда када пише о некадашњем де. чаку у себи, дечаку који, упркос година“ ма, у њему још живи) извиру поетска фантастична сећања; нижу се личности м догађаји који припадају исто толико сну колико и стварности, Погрешно би оило закључити да Бопић запоставља формалне елементе приповедачке уметности. Он и те како уме да да сажету слику, жив дијалог, тачан портрет, духовиту опаску која усталаса ритам приповедања. Он ве-
"што преплиће хумористичке пи трагичне
теме. Исто тако, сигуран је у стварању ефектне поенте, мада ћЛопићева вештина уопште није наметљива.
Најбоље приповетке у књизи „Башта сљезове боје" налазе се у првом циклусу
названом „јутра плавог сљеза. Други. циклус („Дани црвеног сљеза") _ такође садржи неколико добрих приповедака
(„Браћа", „Треба наложити ватру", „Потопљено дјетињство"), али, у целини посматран, знатно заостаје за првим циклусом, У приповеткама с ратном тематиком и у једној, сатиричној причи („Заточник"), аутор се често препушта површном анегдотском причању. Остављајући зачаране пределе детињства, писац као да губи везу с плодним ТЛОМ- Његово приповедање је и тада духовито, али без сока.
Није изузетна вредност Бранка Бопића у томе што зна да исприча причу. Та тајна је данас доступна многима. Оно што само он зна, или бар зна боље од других, то је способност да своју причу каже из даха, спонтано, песнички сажето и богато, да створи од прозних реченица лирску чаролију.
Павле Зорић
етинека елужоа
Милутин Велимировић: „МЕЋАВА“, „Слобода“, Пирот, 1970.
МИЛУТИН ВЕЛИМИРОВИЋ није непознато име у нашој књижевности, Одмах после првог светског рата скренуо је на себе пажњу својим занимљивим путописима о земљама Далеког Истока, које је прво објављивао у дневној штампи и часописима а касније као књиге „Кроз Кину" и „По Јапану и Монголији", После ослобођења добио је неколико награда за приче на расписаним конкурсима и објавио три романа: „Тешке године", „Неостварена љубав" и „После атентата". Сада се први пут појављује са збирком приповедака „Мећава" у издању Новинског издавачког предузећа „Слобода“ у Пироту, уз дотацију Књажевца који је, са околином, поприште ових прича.
Низ реалистичких слика из маланачких и сеоских збивања у животу једног лекара чини најновију књигу Милутина Велимировића. Она верно илуструје једно доба, време између првог и другог светског рата. Догађаји су понекад тако драматични и тако потресни да са зебњом пратимо њихов развој и завршетак. Писане лако, једноставним језиком и стилом, приче се читају дако и са увек булним интересовањем. _ Велимировић није сликар портрета, ликова и карактера, већ сликар занимљивих, реалних и узбудљивих доживљаја, који нам на жив начин показују величину једног позива и у исто време и сву примитивност и заосталост краја који се описује. Због ових особина, књига има п документарну вредност.
Слике, призори, акције, све је у овој књизи задахнуто и надахнуто љубављу према човеку и позиву. Морални лик, етички значај и смисао књиге избија у први план, испред њене књижевне вредности.
Предтовор књизи написао је доајен наших лекара, уважени научник, професор и академик др Крста Тодоровић, који из међу осталога каже: „Писац је изванредан, објективан проценитељ животне филозофије сеоског становништва у забаченим крајевима Тимочке Крајине“.
Душан Милачић
Критички суд неторије
Миодраг Б. Протић:
„СРПСКО СЛИКАРСТВО ХХ ВЕКА“,
„Нолит“, Београд, 1970.
ово АЕЛО „застрашујуће обимности" прво је, у низу још ненаписаних, које у светлости наших историјских кретања трата за трајном и сигурном идентификацијом специфичног естетског феномена слике и сликарства, у контексту великих друштвених превирања и сукоба ХХ века, културних утицаја, сопиолошких ос нова и политичких услова. Већ сам пропес систематизовања огромне грађе у распону од седам деценија, уз истовремено разлучивање правих од квизиуметничких вредности, без стварних претходника, сам по себи је велики стваралачки напор. Ни чињеница да. већ постоје две књиге од истог аутора („Савременици 1", 1955. пи „Са временици П", 1964) које су, бар што се дела и аутора тиче, обухватиле исту материју, не умањују значај ове прве аутентичне и ауторитативне студије о срлљском сликарству ХХ. века.
Вредност ове Протићеве студије лежи пре свега у његовој специфичној методици и његовом схватању појма историје уметности. Полазећи од примарне чињенице уметничког дела које он схвата као реф. лекс и „сензибилну редукцију“ свеукупног
'· стања духа једне епохе, Протић своје ин-
тересовање гренаси на оне сложене мн често једва ухватљиве међуодносе: стваралац — дело, уметност — друштво, отварајући даље процесе зависности, подударања и негирања чинилана друштвене и естетске свести, Историја је тако сведена на поље рађања и егзистенције уметничког дела, односно — у ширем смислу — на време које конкретна стваралачка свест обухвата својом акцијом и које својим
многоструким _ садржајима прожима ту свест,
То је дијалектичка основа Протићеве сстетике.
Са онтолошког ин аксиолошког одређења Протић предази, у даљој примени свог метода, на шире социолошке, интелектуалне и културне димензије као нужну климу настанка и опстанка слике, али његов дефинитивни суд не проистиче из нсторијске свести као априорног услова: Он је стално свестан да „уметничка вредност не зависи од историјске, већ обрнуто". Исто тако и _ биографију сликара Протић схвата условно: користи се само најнужнијим подацима, увек онима који су пресудни _ за садржај уметничке свести, односно за дефинисање суштине дела као одређене вредности естетске категорије.
Овакав поступак крије покаткад у себи опасност да се дело издвоји из контекста средине и времена, да се постави као ал солут у аутономији своје егзистенцијалне огољености, али, с друге стране, пружа изванредне могућности критичкој свести да дело сведе на само себе, да га третира као субјект-објект, суштинску чињеницу бића уметности, |
С друге стране, сам процес анализе не само да је уско стручан по својој методици, већ је н егзактан по конкретном приступу _ слојевитости дела које критичар (естетичар и историчар) разоткрива, пре-
познаје и синтетише у целину једне више
духовне _ организације — „квинтесенцију %удскости", Сваки овакав суд подразуме-
ва. чврсто усвојен поглед на уметност, који
проистиче из асимилације широког спектра критичко-естетских вредности дефинисаним у делима савремене естетске мисли (Фиддер, Велфлин, Фор, Беренсон, Венту. ни, Рид, Фосијон, Малро, Лефевр, Гароди, ДХорфлес, Хартман и други). |
Али, оно што је нарочито драгоцено за ово м У овом делу крије се у чињеници да је Протић умео (и могао) да критички ис користи огроман материјал скривен у све ДАочанствима времена које обрађује. Књига је проткана мислима, критичким фрагментима и дефиницијама великог броја критичара н теоретичара, историчара Уметности и самих уметника, тако да је ово пи За својеврсна историја историје умету Код нас, критика критике и цело. Нена духовне климе, која је домисе а одређено време. Готово да и и иљнијег критичара, теоретичара Хал ан оричара уметности с почетка ве еп између два рата и после рала ко. 1 Ротић није консултовао када се раНаставак на 5, страни
авина пина панвиртниииииињ-——______-__----- —- _-_--- ни
пп петљи лаута авина цепа ти