Књижевне новине
детета = те У ди ата анаеробне
саиту цифра Диани ПН
СУОЧАВАЊА
КЊИКЕВНОСТ И РЕВОЛУЦИЈА
О књизи „Сукоб на књижевној љевици 1928—1952“
Станка Ласића и поводом ње
СУКОБ НА КЊИЖЕВНОЈ ЛЕВИЦИ НИЈЕ ОКОНЧАН
НЕ Дини Ми СЕ чудноватим што је књига „Сукоб на књижевној
1928—1952" Станка Ласића НЕ изузетно интересовање; ми, једноставно, ни смо још довољно навикнути на књиге овак ве врсте, нити смо спремни да отворене, јасне и, што је најважније, документоване расправе о неким осетљивим питањима наше културне и идеолошке прошлости, примамо као научни или филозофски покушај разјашњења и прилаза ономе што је тако присутно у свести савременика.
Кад се за једну историјско-филозофску расправу каже да је она, у свом првом изразу, храбра и интелектуално поштена књига, онда то само значи да ми потерђујемо своју ненавикнутост на расправе које се дотичу неких супе тинских проблема не само у области теоријске мисли. Време је, међутим, несумњиво сазрело па ту не-навикнутост треба претварати у дијалог, у навикнутост на суочавања гледишта и појмова. без којих не постоји, ни у једној култури, ни један озбиљан приступ историјским феноменима.
Ласићева књига има два плана, односно два приступа једном истом феномену који се мебусобно и разликују и укршта ју. Наиме, Ласић је теоретичар, или филозоф, који са одређених теоријских претпоставки прилази читавој нашој књижевној левици као појави која има своју историјску нужност, своје унутрашње токове и свој смисао. Тај смисао се огледа, по Ласићу, углавном у томе што је време захтевало опредељења између револуције као некс врсте спаса и излаза, и уметности, односно артистичке свести која се уклапала у то револуционарно тражење нових могућности, Чини ми се да та хегелијанско-структуралистичка ањтиномија између револуције и њених догматских исказивања, п артистичке свести која се у свом укључивању нужно сикобљава са догматизмом, представља, најзанимљивији теоријски део ове расправе. Као и свака теоријска књига и Ласићева, разуме се, изазива многа питања и мноте проблеме. Могло би се, у нај ширем смислу, поставити питање: да ли Ласић у свом инсистирању на нужности спајања м противстављања револуције и артистичке свести није сувише уопштио = није ли сукоб на књижевној левици поставио као универзалну нужност иако је он био један од важних фрагмената опште духовне климе а не општост која се свему осталом наметала2 Страстан ис: нитивач и лично дубоко ангажован, Ласић је пренебрегао чињеницу да се ту ипак ради о једној епизоди која има, разуме се, врло дубоке последице по културу земље, али не представља искључиви и једини ток кретања. Његова визија о човеку који је изгубио бога, о опустошеној духовној личности која тражи излаза: у другим системима вредности, може се и прихватити м не прихватити: прихватити, ако се читав период између два рата схвати искључиво као период тражења смисла и излаза; не прихватити, ако се то исто раздобље схвати као криза, односно као немоћ која се неминовно огледа У противречностима и антиномијама врло различитих оолика, Изгледа ми да се ту не ради, као што Ласић мисли, само о нужном стапању и сукобљавању између догме и антидогме, већ и о историјским нужностима општијег карактера које су не само левицу доводиле у пена цију да прихвата или не прихвата одре ичке и идеолошке захтеве, већ и
не 'полит. у читав комплекс теоријских струјања из-
међу два рата.
Али, без обзира на евентуална теортајска размимоилажења, Ласићеве претпос> тавке показују да имамо посла с писцем који је пре свега јасно уочио нужност и драматичност читавог сукоба. Ово нарочито важи за међуратни период ла и за прве послератне године.
"Ласић је несумњиво у праву кад читав сукоб, у овом периоду, своди на две 0сновне групе, односно на два теоријска става који су, суштином, били непомирљиви 'и зато се и њихова историјска судбина показала онаквом каква је морала да буде. Догматизам наше књижевне левице претпостављао је м идентификовао се са стратешким и тактичким циљевима револуније. Тиме је он добијао огромну подршкуп залеђе, јер је сваки догматски текст значио истовремено заклетву револуцији па према томе и означавао једини могући пут у разумевању улоге, смисла и значаја уметности. То је она већ стара и добро позната теза, да је уметност оруђе класне борбе, да је непосредни извршилац политичких и револуционарних задатака и да према томе има искључиво да слу. жир, одређеним, унапред датим идеолошким тезама и прстпоставкама. Са те тачке гледишта, естетички проблем је, у су. штини, веома упрошћен и „сведен подитички приступ уметности који не сме бити. превазиђен никаквим аналитичким или синтетичким размишљањима о самој при: роди уметности, њеној „особености, облипима и аутономији коју има у систему духовних вредности. Ласић је веома документовано показао како догматска струја, ничући из историјских нужности, покушава да подвргне уметничко стваралаштво својим ванкњижевним мерилима
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ · 5
до те мере, да уметност почиње да туби свој основни смисао. Разуме се да су таква схватања неминовно морала да добу у сукоб са оним што Ласић назива артистичком свешћу, а што у суштини није ништа друго него напор да се у оквире револуционарне борбе стави и питање м проблем уметничког стваралаштва као слободе, јер је и револуција у своме бићу носила претпоставку слободе и ослобабања. Група око Крлеже, а Крлежа на рочито, у том периоду извршила је задатак од необично велике историјске важности, јер је антиципирала наше педесете тодине и представљала, у суштини, у готово читавом левом покрету у Европи, групу која је најодаучније инсистирала. на идентификацији слободе уметничког стваралаштва са слободом коју је рево-
луционарни покрет захтевао на друштве-
ном плану. Ласић ту борбу за идентификацијом слободе уметничког стваралаштва и револуционарности види и као трагику; ја бих додао да су и догматичари историјски били трагични јер су својом непомућеном вером у догму, и не слутећи, наносили тешку штету ономе зашта су се сами залагали.
Тешко је за књиге овакве врсте рећи да ли су у праву кад тако круто одређују историјске границе једном сукобу као што је то Ласић учинио. Питање је да ли прави сукоб почиње 1928. године, као што је још веће питање да ли се заврша» ва 1952. Чини ми се да Ласић помало насилно почиње и исто тако насилно 32 вршава овај сукоб Крлежиним рефератом на Конгресу писаца у Љубљани. За то је његова књига несигурнија у испитивању послератног периода, јер је Ласић пренебрегао извесне врло јасне и одређене историјске чињенице које су значиле коначну победу антидогматизма, која <е не може приписати искључиво Крлежином реферату ма колико он значајан био. Другим речима, Крлежина улога после рата је нешто друкчија но улога пре рата која, речено је, има огромну историјску важност, Крлежином реферату претходиле су многе појаве пи у уметничком, политичком и теоријском животу не само Загреба, већ и Београда, што Ласић на жалост пренебрегава. То је штета, несумживо, јер тиме књига у својим завршним деловима губи Од своје свеобухватности и објективности. Осим тога, рецидиви
дотматских схватања трајали су и били присутни у свим нашим срединама и после 1952, па су присутни још и данас што само показује да није нимало једноставно рећи да је сукоб на књижевној левипи окончан.
Сведоци смо, наиме, да се данас врше нека теоријска прегруписавања и да по који некадашњи борац за антидогматизам, постаје, по некој ироничној нужности, неодогматичар,
Али, без обзира на ова неслагања, књига је то необично драгоцена и неос-
'бично потребна, у овом, по ко зна који
пут, поново драматичном тренутку наше
културне историје.
Зоран Гавриловић
ПОВОДОМ МЕТОДА и КОНСТРУКТИВНИХ НАЧЕЛА КЊИГЕ
АВЕ СУ ПРИМЕДБЕ које би могле бити постављене, које су већ постављене с 06зиром на Ласићеву методолошку арматуру, ако тако смемо рећи. Прва је: да Ласић примењује такав метод проблематизације материјала који не проистиче из пер. спективе историјске ситуације унутар које се сукоб одвијао, и друга: да његова књи-
„ји.
Густав Крклец
Старински сонеш
Огњена ружо, што пламтиш и гориш у рујној чашки свог воштаног ткива, на самрти већ, али јоште жива, посљедњом капи крви док ми збориш.
Тренутак, трен, већ задње сјене круже. О, гдје си ватро расцвјетадле руже2 Тјеши се са мнам: нестанак је срећа!
За, Жајвемм мили“ =
тен
(1969) |
та значи апостериоран суд о сукобу, суд који акцентује догматичност ортодоксне левице а не разлаже дубину историјске нужности која је створила ту догматичност и: контроверзе на левици.
Прва примедба, одмах се мора рећи, садржи имплицитно уверење да је сходно Ранкеовој формули историје, могућа књижевна историја или књижевно-историјска расправа која исказује само оно што је било, ствари какве јесу. У оквиру тога гнезди се став: да свако доба, има своје, опвичене, до краја изведене, завршене садржаје и да би свако апостери“ орно просуђивање значило уношење нереда у ред, произвољног у законито. Друга. пак, примедба, полази од становишта које подразумева, како нам се чини, строги детерминизам: све што је било, имало је свој ухватљиви узрочно последични низ, па се нама данашњим само привиђа, да су чинови протагониста међуратног и поратног сукоба на левици били у сфери субјективне воље, избора и одлучивања; они су били у ментелама историје, просу“ Ђивали свој положај у тескоби акције а не контемплације те предимензионирање њихове волунтарности-може да значи несхватање историјске дубине и сврсисход ности њихових сукобљавања.
Обе ове примедбе, међутим, превиђају, чини нам се, спецификум области у којима се одвија Ласићева анализа. Прво, становиште које имплицира потпуни релетивизам у књижевној историји своди се ипак на апстрактни изолационизам: „Просто је немогућио, тврди Велек у својој Теорији књижевности, да при расуђивању 0 прошлости не будемо људи двадесетог века: не можемо заборавити својства свог властитог језика, новомизграђене ставове (подвукао М. Е.). печат и последицу последњих векова... Између чина замишљене реконструкције и стварног суделовања у неком прошлом. мишљењу увек ће постојати једна пресудна разлика". То што важи за векове, важи овде и за протекле деценије. Немогуће је да просуђујући, мислећи проблематику сукоба на нашој књижевној левици не будемо људи осме деценије ХХ века, то значи људи који су инкорпорирали 04 ређена духовна и сензибилна искуства У распону који је књигом обухваћен. Марксизам који инсистира на историји књижев ности као „низу затворених и отуд међу-
· собно неповезаних делова" или служби не-
кој савременој тренутној ситуацији, ризикује да буде пуки релативизам, лишен дијалектизације живих сила у њој, сложених интеракцијских односа који подразумевају синтетизујући, ако тако смемо да кажемо, вечни покрет свега У свему.
Оно што је било, дакле, није затворено у себе, као у музејској витрини, оно се наставља у садашњем. Одређивање динамике његовог протицања, сложемих игара и контрадикција у којима се оно исказује у живом кретању јесте дужност и креативни подстицај књижевног историчара. Из перспективе, рецимо, љусљанског конгреса књижевника 1952. битке око „Џечата" су оно што је било, али и оно што није толико било да ме битражило нове отпоре. Магистрална вредност ове Ласићеве књиге можда је и садржана у томе што се у њој, као под прозирним стаклом, види оно му. кло кретање, час видљиво, час понорно, разноликих импулса левичарске трке ка Спасу, устремљених ка затвореној. вредно.“ сти Тоталног Става или смирења и што се ти импулси стално крећу под дејством невидљивог али свеприсутног, свепрожимајућег историјског збивања.
Друга пак примедба води у замршене филозофске анализе о детерминизму и индетерминизму људског деловања у историема сумње да је, ретроспективно узев, увек могуће наћи један узрочно последични низ у бившим збивањима и догађајима. Тешкоћа се састоји само у томе што се. теже може одговорити да ли јетајп
· такав низ био нужан, јединомо
гућ, једино исправан. Присталице тадашње ортодоксне левице имају могућност да примете: историја је нашим прогнозама дала пропусницу; наша виђења пута су однела победу, према томе ако
А ноћ је пуста, ноћ је глуха, сива. Залуд се, ружо, са сјенкама бориш, залуд ме тјешиш, узалуд ме кориш,
| јер ноћ све дубља, све мрачнија бива.
Тренутак још, и све ће нагло проћи, угаснут ће твој пламен у самоћи, што сваког часа бива тежа, већа.
ама иттвттаљ
је пракса критериј истине, пракса је нашу истину потврдила. На то се може огласити одмах јеретичка струја: господо, пракса је многолика па се потрудила, нешто касније, од 1948. тодине, да потврди и наше мисли о природи стваралаштва и од носа уметности и Револуције. Кад се велики Грузин преселио у вечност — то. је био само чин физичке сеобе; духовно мн морално он се преселио поразом пред особеношћу југословенске револуције, којој и ми послужисмо, још 1939, антиципирајући дестаљинизацију домаће књижевности. м културе, одбијањем декретивне, прагматске, свезнајуће. агитке!
На крају, има неке константне туте У овој строго научно замишљеној књизи: из ње проговара једна меланхолдична свест. Она као да каже: ето, колико је метежа, хаотичне. и усмерене енергије утрошено У манихејске битке вођене у то прекретничко доба а колике и какве могућности стварања беху потиснуте РАВНОТЕЖОМ НЕУПИТАНОСТИ која се у њима гнезди. Па ипак, Ласић, оштро, недвосмислено, рекли бисмо и праведно види: „Мислили ми што хоћемо о било којем судионику ове дуге дискусије, која је у југословенском комунистичком покрету трајала више од двадесет пет година као материјална пракса а не као академски проблем — једно«остаје изван сваке сумње: сви су били опсједнути Спасом. Обузети Човјеком. Налажењем и живљењем смисла. Ту је њихова веАичина и граница. Њихов фатум. Њихове ситничавости и херојства, њихова сиромаштва и богатства, њихови падови и успјеси имају извору том интензивном саживљавању са визијом ослобођеног човјека, с визијом стања у којем је човјек укинут као апсурд. Мли су непосредно живјели свој идеал или су били стојнци. ка и чиновника међу њима није било",
«
И ма шта се говорило о Ласићевим инцизивним, реским и бољним опажањима. о. специфичности домаћег пута у стаљинизам и од њега ка социјализму, о „духу који вреба" завијутке туђе мисли, о гигантомахији и духоборству, о иконокластији и својеврсној теократији м редовима домаће левице, то је прва књига о овој пробЛематици која нигде не бежи од фундаменталних питања. Која, надамо се, неће остати усамљена. У лепом настојању да домаћи лавиринт митова и мистификација учини доступним и онима који немају Аријаднин конац историје у руци, али који верују у скромне мере разума пи мишљења, без ограда и ограничења. |
Мирослав Егерић
ДА ЛИ ЈЕ ПОСТОЈАО САМО
КЊИЖЕВНИ СУКОБ;
ПРИХВАТЉИВА је оцена да је књига Станка Ласића „Сукоб на књижевној љевици 1928—1952" храбра и етички лепа, Значај ове књиге је у отварању питања им проблема једног сложеног књижевноисторијског раздобља. Студија као целина значи покушај и један прилаз осветљавању размимоилажења и сукоба међу напредним или, како је већ речено, међу левичарским писцима. Писац је настојао ла укаже на карактер неслагања и да презентира неке видове у којима се сукоб испољавао, који већ четрдесет година изазивају дилеме. У својој намери је умногоме успео, а највећи успех књиге је у ду: боком захватању врења у међуратној левичарски оријентисаној књижевности Југославије. Мако је писац у одгонетању дилема изнео ставове који се тешко могу порећи, ипак они не одговарају у потпуности умешности и дубини постављања и сагледавања проблема. Отуда је вредност
Наставак на - 4. страни
иритира ан љаафир енде аи арена веран дали рељсур ара појци лови адаатавраарараививавии прљаве