Књижевне новине

ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ

_Бевји и запнен

Велибор Глигорић: „СЕНКЕ И СНОВИ“, „Просвета“, Београд, 1970.

ЦЕРИОД српске културе и мисли од 1895. до 1915. године можемо слободно назвати „НОВОМ ренесансом". Јер, то је доба у коме су дали своја велика остварења или започели своја знаменита дела Јован Скерлић м Јован Дучић, Бора Станковић и Петар Кочић, Стеван Сремац и Стеван Мокрањац, Божа Кнежевић и Брана Петро. нијевић, Војислав Мишић и Димитрије Тудовић, Никола Тесла и Михаило Пупин, Богдан Поповић и Јован Цвијић итд. Било је тада, како је поводом педесетогодиињице Скерлићеве смрти рекао Бранко Лазаревић, много великана и истинских величина „по разним правцима сатире, комедије, етнографије, историје, музике, војне уметности и других грана".

Било је то, међутим, не само доба изванредног полета пи плодног стваралаштва, доба омладинских покрета и националних тежњи, политичких активности и историјских акција, већ и доба у коме је било бриљантних епитона и књишких стваралаца, писаца и уметника који се нису винули до највиших врхова, али који, упркос томе, нису ни за потцењивање. Том „резервном" групом стваралаца бави се, углавном, и најновија књига професора и академика, критичара и књижевног историчара Велибора Глигорића „Сенке и снови" (Стеван Луковић, Велимир Рајић, Милан. Ћурмин, Вељко Милићевић, Милутин Ускоковић, Милица Јанковић и други).

У уводној напомени Глигорић каже да је у овој књизи дао „студије и есејистич-

ке цртеже". Стиче се, међутим, утисак да

је овде много мање студијског захвата а више скица и цртежа. Прецизније речено, ово што нам је презентирано у основи је ссејистика и критичарски фрагмент, пре маргинадија и мемоарски запис, више кроки и слика него свестрана анализа и синтеза. Укратко, ова књига има више сличности и сродности с Глигорићевом књитом „Портрети" него са „Српским реалистима", мако би било логичније и нормалније да је наставак ове друге.

Написи у књизи „Сенке и снови" су не само различитог обима и „жанра" него и нивоа и значаја, Нашу пажњу, пак, највише привлаче два Глигорићева рада: „Београд у драмској књижевности епохе између 1900. и 1914. тодине" и есеј о раним радовима Исидоре Секулић — први по неискоришћеним могућностима да се каже нешто више о делима која имају за. тему живот у нашем главном граду и уопште о драматичарима који данас пису много познати нити посебно проучавани (мада се у уводу истиче да је намена ове књиге да буде и „прилог грађењу историје књижевности“ и „повест књижевног

ограда"), а други по надахнутом им понесеном саживљавању н уживљавању (п уметничком оживљавању) стваралаштва младе Исидоре Секулић.

У периоду од 1900. до првог светског рата српска драмска литература није имала ни значајније представнике ни запажема остварења (сем, донекле, драма рано преминулог и неоствареног Милутина Бојића). Али тај период је карактеристичан по новинама и тражењима, утицајима и експериментима, те је тада било и комада с певањем и тзв. грађанских драма, м натуралистичких покушаја и симболистичких утицаја — највише пак дела са „дна“ и периферије Београда, али и драма о „висеким" друштвеним слојевима и детенерисаним синовима.

Гледано историјски, за оно време значиле су нешто и Нушићеве драме и драме Ћалшићевог зета Миливоја Предића, а и остварења и покушаји Војислава Јовановића и данас већ заборављеног Драгослава Менадића, па и Миханла Банковића и Мите Аимитријевића. У првом реду заним-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

љиви су покушаји нашег великог комеднографа да у делима „Иза божјих леђа" и „јесења киша" (она је била награђена на позоришном конкурсу 1907. године) наслика управо београдску средину,

'

. Још увек необјављена, „Јесења киша" је, по нашем мишљењу, социјално-критичко (и симболистичко) дело, док је Глиторић не третира као слику (или као „сенку") малограђанског и филистарског живота тадашњег „бољег друштва" нашег главног града. Пре десетак година он је писао да је она боља од других Нуштићевих драма, а њен први чин да је „најбоље израђена сцена. у српској драмској књижевности", а сада, пак, каже да је То укњишка мелодрама, лишена истинских Худских доживљаја и истинских људских емоција" им да је чак, заједно са „Пучином", „повукла и прву драму, Тако је морало бити у пасиву драмске књижевности Бр. Нушића". '

За жаљење је што Глигорић није нешто рекао и о стваралаштву Михаила Банковића и Мите Димитријевића, јер се пу њиховим драмама слика Београд. У комаду, на пример, М. Банковића »Резјга с: Еабша« приказана је београдска периферија, а у делу „Деца двадесетог века" — сирови и обломовски „теразијски" Београд. Београд је насликан и у делу Мите Димитријевића „Рачуни" које је својом напредном тенденцијом изазвало чак и демонстрације напредњачке омладине.

За прву књигу Исидоре Секулић „Сапутници" Скерлић је говорио да:је „цвеће изникао из мастионице", тј. да је настала из књишких и интелектуалистичких а не од животних и лично доживљених имнспирација. У њој је видео само грчеве и тримасе, књижевну егзотику и симболизам идеја, атрофију осећања и парализу з0ље. За грех јој је узео и то што се већ својом првом, књигом почела да бави „мајтежим проблемима духа и душе“, а зато што се њена књига појавила у време тешке народне катаклизме (1913) и што је ове приче читао у возу који је сав ударао на карбол и јодоформ („у атмосфери крви и смрти која се свуда осећала"), осудио је Исидору малтене као националног изрода и издајника.

За разлику Од писца књига „Писци и књиге" (који је, по речима Велибора Глиторића, младој Исидори „одао респект а одрекао љубав"), аутор књите „Сенке м снови“ је песнички доживео и објективније оценио Исидорине .„Сапутнике". На-

пис „Књижевна младост МИсидоре Секу-,

лић" као да је настао из оне предратне Глигорићеве књижевничке ангажованости и књижевне пасионираности и као да је писан са оним младићким одушевљењем какво је овај критичар показао пишући (друкчије него Скерлић) о савременицима младе Исидоре Секулић — Дису, Пандуровићу, Матошу. Имао је Велибор Глиторић — слободно се може тврдити мното више нерва и верва од Скерлића да осети и доживи модеран сензибилитет

и осебујан свет ове наше значајне у-,

метнице.

Критичар који се и сам бави проучавањем те епохе не мора много марити за теме и тон, интерпретације и интересоваља Велибора Глигорића и може му изгледати застарелим његов метод препричаваља књижевних дела. Али, сзи они који буду прочитали ову књигу, лако ће запазити да Глигорић, како је рекао Скерлић за Исидору Секулић, „зна. да пише. Не само да пише правилно, и чисто, да му је фраза глатка и ритмична, но има, што је теже, боје и израза, каткада и речитости и снаге". Што је интересантније (и што је својеврсна противречност), писац који је нарочито познат по варијабилности пи полмвалентности, пише без позе и политуре и своју мисао казује отворено ми уверено,

Драгољуб Влатковић

_ Неепоразум око поступка

Светозар Радоњић-Рас: „ТМАСТИ ОДЛОМЦИ ЉЕТА“, Графички завод, Титоград, 1970.

РОМАН „Тмасти одломци љета" довео је свог аутора, Светозара Радоњића — Раса, на рискантно и изазивачко раскршће тдје се, без двоумљења, мора донијети одлука о правцу даљег кретања. Оваква врста књига или уздиже или уништава писца.

Ријеч је о несумњиво вриједној и, по многим ознакама, особеној књизи. Ми бисмо истакли двије ознаке: симболику и дислоцирање радње. И једним и другим елементом писац је желио да нагласи општост човјекова живота у многим манифестацијама, без обзира на чињеницу да сваки појединац носи свој пндивидуалитет. Човјек тако постаје дио средине, везан за њу многобројним нераскидивим нитима које може да прекине једино по цијену трагичног расплета. Ту привилегију мијењања средине носе у себи само изразите личности, спремне на жртве и одрицања. Тежи је и неизвјеснији је подухват који се изводи у паланачкој средини зато што инерције некретања, у завјетрини збивања, патују У души и у ритму живота човјека наше паланке.

Симболика наслова означава колизију мира и неспокојства људи једног малог мјеста над које се надвија убрзани и немирни дух и дах младости. Младићи м

| | | | |

Ајевојке, са безоозирношћу својственој једино набујалој младости, кидају умирене токове свакодневице пуне оног испраз ног паланачког ритуала који почиње са ју“ тарњим смијешком а завршава се у еуфоричној ноћи. Ноћ гута стид, лажни мири достојанство; под заштитом таме човјек може да се разузда и у пићу и у страстима до потпуног атавизма, као што у Радоњићевом роману чине виноградари и каменоломци. Али, сукоб каменоломаца и виноградара није периферна појава овог романа, већ суштинска карактеристика, која оличава срдит сусрет мирне виноградарске дјелатности и слутњи сурове индустријализације. Све што се даље дешава У Ајеау само је посљедица овог судара два различита ритма живота, који ће збрисати и винограде и људске судбине неких угледних паланачких достојанственика. лудило младе Боријеле доћи ће као инкарнапија таквог развоја догађаја, поучног за сваког ко не може да у себе апсорбује нове тонове времена,

Унапријећ створеном плану романа 0лтоварала је растресита форма поглавља. Радња се одвија брзо и искричаво од мо мента када је сукоб виноградара и каменоломаца постао неизбјежан. У потки тог сукоба је мирна реченица која је тре бало да назначи спокојство паланачког живота. Прелаз из једног у друто стање Радоњић је зналачки извео уз помоћ лич ног, љубавног сукоба виноградарове жене и младог каменоломца.

Таквим поступком Светозар Радоњић је успјешно показао смисао за опсервацију и за прецизност израде епизода. Осим тога Радоњић посједује и развијено осјећање за хумор, који његовом дјелу даје специфичну арому, И ту је онај битни, преломни тренутак пред којим се писац нашао, а који смо ми споменули на почетку овог кратког осврта. Дубоко смо убијеђени да оваква грађа више припада сатири него хумору. Озбиљност иницираних тема роман је могао једино уз помоћ сатире да димензионира. Радоњићеви „Тмасти одломци љета" су интонирани обазриво, као да се плаше да неког не повриједе. Ова проза нема храбрости да се нарута свему п свакоме, она не захвата срж живота. Отуда су нека битна драмска чворишта остала недовршена, а истине, које би личности довеле у друге релације, нису мсказане.

Осјећајући своју немоћ пред суштинским проблемима које му је наметнуо роман, Радоњић је покушао да У мозаику помири психолошки портрет и атмосферу збивања. Неискуство је одмах видљиво: атмосфера, коју својим дјеловањем ствара нека личност, нестаје са одласком личности. Писац је настојао да одржи температуру увођењем нових личности и епизода, али је ефекат био обрнут јер се таквим методом убрзало разједање ткива романа. Писан под јаким утицајем прозе Миодрага Булатовића, Радоњићев роман, међутим, нема ону булатовићевску тамну гаму прног хумора, нити вишеспратност, односно слојевитост разних видова живота.

Љубомир Цвијетић

Пееник сунчане

светлости

Милован Данојлић: „ГЛАСОВИ“,

независно издање, Београд, 1970.

САМО ПРЕ десетак година нисмо знали да ће песници као Данојлић, поучени властитим искуством и успехом, тежити конзервирању властитих књижевних преокупација. То је онај књижевни тренутак када се књижевност почиње да ослања више на себе него на свет ЛА коме настаје, Беспрекорна опрема С. Машића допринела је да Данојлићева књига песама заслужи пажњу дефинитивне доградње за сваку пох: валу вредног начина певања.

Један наш лингвиста, иначе давни песник, испитивао је недавно које се речи најчешће употребљавају у нашој поезији, У испитиваним узорцима — стотину збирки савремених песника — најчешће се по миње реч; очи, Случајно, дакле ненамерно, та реч постаје глас епохе у правцу кога би могла да се упуте есејистичка уопштавања. Па ипак, ближи сам уверењу да сваки песник има своју реч око које се дограђују визије и појмови. Њена снага не лежи у њеној програмираној употреби, у учесталости појављивања, у њеном фонетском квантитету (мако би и то могао бити предмет специјализованих врста истраживања). Песници би хтели да сам наслов њихове књиге већ садржи што више карактеристичних елемената који упућују на значај песникове збирке, а потом и на значај људског језика у целини. Али посзија не зна за универзални језик. Она га у пресудном тренутку креативног успона одбацује. После свих уопштавања аутор се налази у ситуацији да пева „као народ".

Идеална могућност језика је његово претварање у квантитет: остваривање броја речи и фонема до бесконачног и стварање слика речи немогућих за читање. На самој ивици језика читљивости-нечитљи вости „раде“ песници као што је Милован Данојлић коме је његов властити метод већ данас постао доступан н помало класичан. „Гласови“ су пре израз тога метода посебно однегованог у историји часописа „Дело" нето што су нови Данојлићев песнички продор. Када се буде шире говорило о Данојлићу, говориће се и о томе методу, једно време широко примењива.

МИЛОВАН

ДАНОЈАИЋ

ног, значајног за књижевни пеђио сетих година, али који више | ка пе ца тота стила не може бити примењен у целини из једноставног разлога што су млађи Данојлићеви савременици језички смелији. Они чак предвиђају у екстремима да реч помере са њеног лингвистичког У визуелно или чисто акустичко манифестовање У том померању сваки мало више аналитички дух приметиће да се помера и Данојлићево место у савременој поезији. , Стилски и тематски веран сазвежђу поезије шездесетих година, Данојлић се ослања на ранија своја искуства, Можла је „од »„Урођеничких псалама" до „Гласова“ најправедније узети његово песништво за средњу меру његове генерације, „Гласови“ овакво мишљење не поричу већ потврђују. У њима је понова заблистао сјај говорног језика. Ту јен онај силни блесак метафора као, зашто не изустити, „Ол раз стварности“. У случају целог Данојлића то нема призвук познате фразе. Стварност је у последњој збирци обасјана „казанима сунчане светлости". Сунце се код Данојлића јавља често као очи у анализи оног лингвисте (Борђа Костића). _ Гласови су снагом речи „сунце" која се јавља, често али не и претерано, требали да буду расветљени у ритму једне доста строге али разбеснеле метафоричности карактеристичне- у најуспелијим примерима Данојлићевог певања. Онај бес људске немоћи који је кулминирао и Данојлићевој

песми „Ваљајте бурад“ у „Гласовима“ је

добио нешто космолошкији карактер, али је изостао већи интензитет саобраћања беса немоћи-природе-друштва разастртог пред оним који пева. Данојловић покушава са нешто више нестрпљења него раније да измири нови космолошки дух и онај фолклорни, идилични, сељачки, што је, разуме се, у супротности једно са другим. Ма колико тихо сневале звезде изнад штала, могућност њиховог песничког „описивања" данас је далеко узбудљивија, јер носи у себи ризик истраживалачких, у суштини антифолклористичких, антиидиличних резултата. Данојлић не може јасно да одвоји те две тенденције иако их уочава У њиховој комплексности. Човек је између њих сићушни, угрожени дефетиста који перцепира слике светова али не може да их дубље ми савесније оцени. Људи су за Данојлића „неутицајни, мали", а пролазност им пева „своју уопштену, потресну, велику песму". У читавој збирци влада осећање крајње смушености пред нечим одиста „уопштеним", али не и потресним. Уопштено не може бити потресно. У песми „Јесам ли јасно где јесам" помиње се, свакако као симбол, „старо м чисто небо" које чека, Песник на крају песме симулира тријумф живљења, или опстанка, стиховима: Ослушкуј, ал не нагли Ти немаш ништа с тим

Та религиозно-мистичка заврзлама, ра: зуме се, сама по себи противречна, једини је нови акценат, али крајње уопштен У Данојлићевим „Гласовима“. Он је више резултат животног дефетизма, одсуства. смисла за бормлачку смелост нето израз дубоко укорењеног схватања. И сами лирски памфлети који су претходили овој књизи песама нису рапионализовали тај Аефетизам колико су га наговестили, Мозамик различитих схватања света за Данојлића је небитан. Његове песме настају из дубоко укорењених наслага. скоро сентименталне љубави за завичајем, који пре. стаје да постоји п у свести песника и У стварности са свим оним обележјима иди ле, романтичног бола, сурове игре заостаЛОстИ и прогреса. Не може се књига „Гласова читати као да јој „Лирске расправе" нису претходиле. Све песме које се односе на завичајне богазе, а њих има читава по ловина збирке, упућују на Данојлића као поузданог тумача у сопственим расправа ма. Завичај се, по Данојлићу, воли кроз њетово сурово разголићавање, кроз понсстовећење личних патњи с патњама завичаја. М она чак линија коју сам овде назвао новом, а што је у ствари нека врста религиозне мистике, темељи се на Данојлићевом схватанау завичаја и већ наговештеном мишљењу да поезија ствара свет, а не тумачи га. Поезија је само један степен духовног развитка света и ништа више, Она нема богомдану водећу улогу У томе развитку. Њено конзервирање било из којих разлога на једном нивоу у односу на даљи духовни развитак света више ње неповољно утицати на развитак ње саме него на развитак света у целини.

Остоја Кисић

ината инв ава апатита тада атара, а атом њ мовиниико ита дата аи њ