Књижевне новине

СУОЧАВАЊА

ЛИКОВНИ ИЗРАЗ

КОСОВСКОГ ПРЕДАЊА

ПОВОДОМ РАСПРАВЕ О СПОМЕНИКУ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Лазар Трифуновић

НЕДАВНЕ ДИСКУСИЈЕ око споменика кнезу Лазару додирнуле су и нека крупна питања која залазе како у саму суштину Хиковних уметности, тако и у осетљиву материју националног мита. Очито да проблем није у томе да ли ће тај нови бронзани Лазар-да седи или да стоји, да држи мач или штит, да има круну или дугу кКОсу, да буде мислилац, војник или жртва, као што у целини више није битно да ли ће Крушевљани подићи споменик своме оснивачу града. У овом случају далеко је важнија друга страна ове јавне „народне" дебате, она која је открила да данас 1971. године — постоји толико различитих визуелних представа о томе како треба да изгледа кнез Лазар, почев од оне кич етикете Рубиновог вина, на којој је српски кнез у костиму руских опера Х1ТХ века, па до захтева да се изваја епски цар Лазар, „каквим су га створиле средњовековна поезија и митологија". Тиме је, у ствари, поново покренута расправа о пластичном изразу Косовског мита, која у нашој култури има дугу и сложену историју.

Српски народ има неколико историјских личности и догађаја на којима је вре-

'" меном, у току дугих векова свога ропства,

изградио националну самосвест, како би очувао своје национално биће, — стварање историјског мита за Србе је било егзистенцијално питање, иако су касније разАичити друштвени системи у већ створену легенду пројектовали своју идеолошку дидензију. У том нашем скромном рашко-моравском Олимпу, две личности су симболиком свога живота, рада и смрти израсле изнад осталих: свети Сава и кнез Лазар први као творац српске националне свести у верском, културном и историјском смисау, други као кнез који је својом свесном жртвом војнички пораз претворио у моралну победу. Ако је свети Сава симбол српства, кнез Лазар је по стао симбол једног националног опредељења које је смрт претпоставило ропству, живот у вечности тренутном животу, ду. ховни свет физичком свету, или како то каже хор косовских ратника у одговору на Лазареву беседу у „Слову“ Данила ШП! — „умримо да увек живи будемо“. Ти неодвојиви синоними — Косово и Лазар — живе дубоко у свести српског народа,

у његовој крви, у тамним и у светлим ви-'

лајетима његовог бића, они су били његова утеха и нада, снага која га је одржала у пустом и глувом добу од пада Смедерева до Карађорђевог устанка. Српски народ је ум неколико махова славио победу свога оружја, али ниједна победа није била толико моћна колико су то били његови порази, Косово, пре свега — на тој трагичној филозофији жртве он је изградио етичку основу свог напионалног менталитета. Мит о Косову и Лазару је велика национална школа која је једном народу сачувала језик и веру у сопствено биће, она га је провела кроз сва историјска искушења и учинила да одоли Ћеле кулу, вешања у првом и геноцид у другом рату.

Необично брзо стварни догађај је претворен у легенду, па у мит: за мање од тридесет тодина после Косовског боја написано је десет текстова о кнезу Лазару житија, слова, похвала и служби — који су касније преписивани, читани и љубоморно чувани по манастирским ризницама и библиотекама. Треба истаћи да та прва, аутентична, од савременика створена ле генда, носи један уошштен, апстрактан, универзални карактер, без историјских и теографских детаља, јер је на тај начин постигнута пуна концентрација на саму суштину Лазаревог чина: на његово небеско опредељење. Детаљи и описи ДОШЛИ су са наролном поезијом. То је, у стварт, друта и најважнија фаза у изградњи Косовског мита: он више није привилегија писмених око деспота и цркве, већ је својина народа који је у“ њега оградио своју Сурову и крваву стварност. М оном великом збегу 1690. један део српског народа је, тражећи свој нови животни простор, понео собом своје највеће и једине драгопености: књите, иконе, мошти светаца и смену легенду, — тада су и Казареви земни остаци, увијени у златни и у плачу извезени Јефимијин покров, пренети из Ра ванице у Сент Андреју, а затим у мана стир Врдник. Народ је носио свога кнеза и светитеља, како би његове мошти спасао зле сулбине, коју су сто голина раније дозеивеле мошти светог Саве, однете из Милешеве и вероватно спаљене. __Била је то још једна турска, и не само турска, _ заблуда: спаљивањем _ мошти. ју и људи не могу се уништити идеје, ми тови и легенде. Али се, зато, може учини ли нешто доуто — може им се дати други смигао и управо то, та измењена сутттина Косовског предања, притиска српску кул последњих сто година. Могао би се различитих интерпретација Ко ле, мада су, чини се, три односа према овој материји најзначајнија: (1) монархистичка илеологита Косовског мита, (2) примитивна глорификацита мита и (3) данашњи став према начионалној про-

тшлости.

После устанака, када нова српска држава конститумтпе своје напионалне и политачке ииститутије, Косовски мит ложивљава необичпу метаморфозу, нарочито п%

међу 1878. и 1912. Он поред националне до-

туру навести низ совске летен

рИНННЦИННННННН

бија политичку и идеолошку боју; млада монархија уноси у њега своје амбиције и нову димензију, она хоће да освети Косово и да себе потврди, да афирмише своју моћ и снагу, да на политичкој раскрсници између Русије и Аустрије излаз нађе у учвршћивању свог система. У том периоду два догађаја су изузетно карактеристична: прослава пет стоте годишњице Косовског боја 1889. у Крушевцу и прва озбиљна визуелна конституција Косовског мита почетком ХХ века у Мештровићевом Видовданском храму. Док је први имао ослободилачко обележје, па су паралелно освећени темељи 3за споменик кнезу Лазару и за зграду барутане, други је израз једне одређене идеологије, новог погледа на мит, са изграђеном иконографијом и политичким подтекстом. Од народског Косовског предања створена је класна видовданска идеологија, званична, великодржавна, једна чиста морална победа ликовно је претворена у сумњиву расну супериорност, германски предимензиони-

рану, преголему да би један мали народ, срлски, могао да је интимно доживи као своју. Видовдански храм Мештровић је уобличио у форми њему савремене и у средњој Европи тада актуелне сецесије, то

је био пандан Мецнерове „Битке народа", у основи, један џиновски изложбени павиљон у коме су сфинге, камене атлете и каријатиде стварале нову религију праведне жртве, суза, људских мука, тамјана и свете воде. „Српска национална религија, стоји у једном прогласу из 1913. године, симболизована Видовданским храмом, мораће да буде најдубља садржина југословенске културе, да би Југословенство постало Хеленство модерног људства и словенске расе, и културна животодавност Балкана". Као лажну и извештачену, овакву интерпретацију Косова одбацили су мно ти напредни уметници и критичари (Крлежа, Добровић, Пијаде, ПШрњански, Растко Петровић), јер су у њој видели политичку глорификацију једне идеологије која је далеко од суштине и смисла народне легенде, У нападима Моша Пијаде је био најоштрији: „Његова (Мештровићева) сфинта је сељак у тероку, писао је он, Египат без вере “ Озириса, Египат фризура и бод љикавих сиса... Проглашавати пред стргним светом који нас тако мало познаје, Мештровићеву уметност као чист израз српске, југословенске и словенске душе, упоређивати ова некултурна чудовишта са натом узвишеном народном етиком, стварати код странаца ла и код самог нашег света силом уверење да је то наше, то је оно против чега ћемо дотле протестовати, докле год то понижавајуће уверење не У лонимо са света и докле свету не покажемо и објаснимо да је српска душа нешто сасвим друго, да српска уметност има са свим друто липе и друту душу, да српски нарол има сасвим друкчију и велику умет ност". Виловдански храм је свом тежином своје мамутске конструкције разоткрио хубоки унутрашњи расцеп између смисла једног мита п његове илеплоттко-политим че интерпретапије, која је Сила толико туста и реакпионарна ла је угушила прави смисао легенде. Јелно истински напчонално опредељење српског народа требало је спасти од металоманског и агресивног монархистичког демона, али је тај глас уметника и критике био вапај жеднога који се није чуо у плаво-бело-првеној пустињи.

Видовланска идеологија распала се пред налетом партизанских јединита али са њом није нестало и Косовско предање.

БОРБЕ КРСТИВ: СМРТ КНЕЗА ЛАЗАРА = СЛИКА ЖОЈА ЈЕ 1586. БИЛА ПРЕДМЕТ СУКОБА РОМАН.

ЖИЗМА И РЕАЛИЗМА И ПОКРЕНУЛА ИЗГРАБИВА ЊЕ МОДЕРНОГ ПРОШЛОСТИ

политике која страхује од историје, ни

дубокој инертности друштва према срп ској националној прошлости и проскрибовано од званичне политике, оно је пало у руке једног менталитета који у српској прошлости види могућност србовања на примитиван и кафански начин, уз тамбураше, роштиљ и разбијене чаше. Тај свег духовне примитиве, класно и социолошки неопредељен, смештен у неком безваздушном слоју између радника, сељака и интелигенције. налази се у сталном страху Од сваког прогреса и од сваког покушаја да се свет обогати новим сазнањима. Он не ма своју идеолошку конституцију мита, јер за то није ни класно, ни филозофски зрео, он се без смисла и са пренемагањем служи историјским симболима и именима, — легенда и историја су за њега уточиште у коме ће, као иза каквог непремостивог бедема, да се скрије и супротстави протресивном и модерном свету. У суштини то је покушај назадњаштва да себе илејно и друштвено оправда, да своју, умртвљену и заустављену слику света докаже лажним и празним величањем протлости, малограђанском и тривијалном представом о херојизму и епу.

Ова два талога на Косовском предању, монархистички и примитивни, од којих је један мртав а други животари у малограЂанској свести, чине веома актуелним данашњи прогресивни став према прошлости и према модерној визуелно конституцији Косовске легенде. Србија 1971. није исто што и Србија 1889. или Србија 1907. или 1912. Десиле су се крупне историјске промене: социјалистичко друштво ослободило је људску енергију, укинуло класну експлоатацију, створило услове за једнакост и слободу. Међутим, тај општи друштвени прогрес није се адекватно изразио у области националног живота. Србија данас ни-

СТАВА ПРЕМА НАЦИОНАЛНОЈ

је ни национална, ни суверена држава, јер више не одлучује сама о сво јој судбини, њене границе нису ни историјске, ни етничке, већ условне и створене договором. Народ који је подједнако са другим југословенским народима водио велику ослободилачку револуцију, изашао је из другог светског рата национално дезоријентисан и разбијен, сатеран

· под срамни жиг александровске диктатуре,

коју не само да није желео, ни волео, већ је, и оборио. Пуних двадесет и пет година тај нови, класно ослобођен српски народ нема свој национални живот ни свој национални програм. Ситни политичари претворили су једну братску заједницу из револуције у национално антагонистичку државу и доделили српском народу улогу жандарма и чувара Југославије, да би тим истим разаотом оптеретили њего ву националну свест. Због тобожњет очу" вања Југославије Срби су морали да ћуте и да забамду својих политичара (да ли само тог) плате умртвљивањем свог националног живота — уместо да га развију, разбујају и окрену модерној индустријској пивилизацији, они су га угасили и проже ли комплексом страха и кривише. Срби су заборавили своју прошлост, одрекли се своје историје, постидели својих победа. на Церу и Колубари и свог пораза на Ко. сову, јер је цела сопска проштлост, од светога. Саве до Солуна, проглашена поповттином и мрачним православљем, национализмом и унитаризмом. При томе се, ни мало случајно, заборавило да је српски национализам одавно историјски заврше на и превазиђена категорија, за њега данас не постоје никакви друштвени и лос холошки услови, јер су Срби и напионал но и државно иживљен народ. Па и порел тога, на српском шовинизму се упорно инсистира и свака нормална расправа о на пионалној култури и оријентапији проглаглашава се напионализмом. Сумњиво је све; и проучавање културног наслеђа, и дискусије о јутословенству, и расправа око маузолеја на Ловћену, и полемике, о језику, и сваки разговор о напионално и културној афирмапији Срба ван Србије. "ако они чине преко 40% српског народа. Очито да је у питању јелна политичка формула која више не може да се олржи, 1ер Де литичара који се плате сопственот народа.

И Косовски мит је табу, забрањена те ма. Уместо да са њега, као и са'целе на

ционалне прошлости, скинемо монархистичке и паланачке наносе, да његову племениту поруку извучемо и спојимо са идеалима нашег доба, уместо да тај мит 060гатимо собом и себе митом, ми остајемо ситно секташки заинтересовани само за оно што смо ми створили, за свој рат и своје хероје. Као да свет почиње са нама и од нас, као да смо ми неки скоројевићи а не стари народ са дугом историјом. Теза да наша традиција почиње радничким покретом и Светозаром Марковићем, која је недавно изнета, тачна је али не потпуна, — тачна зато што је и то наша традиција, непотпуна зато што српски народ нема ниједан разлог да се одрекне целе своје прошлости, која је исто толико и светла и слободарска. Нација се васпитава и уздиже само на великим историјским примерима, од светога Саве и Лазара,

до _ јунака са Сутјеске и Кадињаче, а не идолима и симболима потрошачког друштва. Кад све ово кажем

никако не мислим да данас на силу треба обнављати старе националне митове, окретати се прошлости ин живети само за њу. Напротив. Будућност српског народа је у његовој интеграцији са модерним светом, у учењу и гомилању знања, у стварању модерне радничке класе и свестрано образоване интелигенције, у борби за максималне људске слободе, у изградњи правог демократског социјализма. Разумљиво, и у порасту његове националне свести. Судбина Србије и Срба ма где они живели није ни на Истоку, ни на Западу, већ у модерном свету, у оном који ће доћи, у свету без класних, националних и државних предрасуда. Али, пут у ту будућност је сигурнији и чвршћи ако је ос лоњен на свесно сазнану прошлост.

У таквој визији нових могућности српског народа и духовне националне вредности имају своје место, не да га по. вуку надоле, у преживели романтизам, већ да га у критичним часовима охрабре, да му пруже снагу и сигурност, да се укомпонују у његове истраживачке напоре како би модерни свет испитао и освојио. Ти нови хоризонти су У овом часу замагљени националном конфузијом и депресијом,.па је зато и савремени поглед на национално биће нејасан. Све док су национални интереси, национални живот и национални програм уклете теме и црвене мараме, са српске прошлости се не може уклонити романтичарски, монар»хистички и малограђански талог, како би се из ње извукло оно што је аутентично и прогресивно и то спојило са нашим садашшњим и будућим животом. Потпуно је неразумно и неодрживо да због погрешних и реакционарних интерпретација одбацимо све оно што је у историјским појавама изворно, светло и прогресивно. А то данас радимо и тиме протилост српског народа и његов духовни живот препуштамо у руке кафанских патриота и силеџија.

= 9)

Ма колико пресудни, друштвени усло ви нису и једини у визуелној конституци-

ји националног мита, јер су они каузалне.

природе, они треба саму уметност да на дахну и покрену. А проблем је и ту отво рен. После разиграног таласа у првим послератним годинама, када су многобројне поруџбине испуниле земљу бронзаним 4 каменим херојима, дошло је до снажне осеке. Изгубили су се велики ктитори, нестали су прави задаци, споменици су по. стали ствар смишљеног бизниса, Тражећи своју перспективу, вајарство је, природно, пошло другим путем, према камерном и поетском свету и чистим пластичним истраживањима. Модерни концепт који је скулптура освојила за последњих двадесет година, угрозио је сваку литерарну и дескриптивну форму, уместо у реалистичким њен смисао је све више изражаван у симболичким и асоцијативним облицима. Како, дакле, тај савремени пластични израз може да конституише Косовски мит. ако се и прихвати таквог задатка» Сасвим је сигурно да се скулптура не може враћати назад, ка неком романтичарском реализму, — она једино може да визуелну трансформацију легенде реши у модерној пластичној форми коју је већ усвојила, да на тај начин остане доследна себи и да прилагођавање уметника теми буде само до границе која неће угрозити његову уметничку личност. Сумње нема да је да: нас мало вајара чији је интерес окренут оваквим темама, утолико пре што већ са ма визуелна представа националног мита, као чин, носи собом сложене и крупне проблеме. По природи и свој. структури мит је везан за сензибилитет речи, писане или усмене, он се потпуније и комплекс није уклапа у дитерарну грађу. Његово превођење у пластичну форму, суштински са становишта уметности, значи преношење једног феномена у други, у свом слу: чају једног описног, сликовитог по разитраног ткива речи у један згуснути, синтетички пи симболички језик скулптуре. А те разлике су огромне. Није случајно да 40 сада није подигнут споменик кнезу Лаза“ ру и да су његови сликарски прикази врло ретки. Сваки ликовни уметник који се прихвати таквог задатка долази пред по миновне тешкоће и изузетну одговорност. Нико не може да пропише како треба да изгледа пластични израз националног мтта, њега треба да створи сама уметност, мада је једно сигурно: он данас мора 4 у здраву и од наноса ослобођену легенду унесе наше време, и не може, ликовно, ла буде испод модерног уметничког изра за који је вајарство већ освојило. Збот тога су бесмислене све оне примедбе које траже да споменик кнезу Лазару буде и веден у реалистичкој форми, са патети“-

ним ставом и тобожњим епским изразом. |

"Право и једино питање пред овим споме ником захтева друкчију стилизапију: Не да ли је он довољно реалистичан, већ да ли је довољно савремен, да ли је у потпу ности усвојио онај прогресивни лух КОЈИ се налази у темељу модерног вајарства. То је једини услов који дозвољава модерну визуелну конституцију Косовског мита и савремен споменик кнезу Лазару.

КИЖЕВНЕНОВИНЕ Т