Књижевне новине

--

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

За договарање _

о националној култури

Драги друже уредниче,

Веома изненађен и разочаран прилогом Гојка Милетића у прошлом броју „Књижевних новина", подстакнут сам на покушај да дам свој скромни допринос по. лемици која овом гласилу служи на част као легитимација о отворености за разна гледишта.

Ар Лазар Трифуновић (ако смем себи да дозволим да оцењујем — а мислим да смем) наступио је у трострукој улози, са »„овлашћењем" за сваку од ових рола. Прво, он је један из прве поставе људи ангажованих око обележавања крушевачког јубилеја спомеником Кнезу Лазару. Позван је, дакле, да суди о историји и миту који треба у камен да се претворе п ликовно оваплоте. Друго, Трифуновић је антажовани интелектудлац и није неко ко би иза неке националне и националистичке Ооусије чекао крушевачко-косовски повод да заскочи за врат неким истинама и за: блудама, већ је своју ангажованост доказивао им, надам се, доказао и у баналнијим, дневним пословима, оним „од којих се живи". И треће — Трифуновић говори као Србин, али на начин који никота у овој земљи не би требало да вреба, јер не гради од старог мита нови мит, већ покушава да историјске вредности српског народа инкрустира у сопцијалистичку суштину нове Србије и њену југословенску припадност. Милетић се плаши да. се Трифуновић не бори, можда, за некакво ново лидерство. Лидерство о којем је реч нигде није препознатљиво у Трифуновићевом тексту, а оно друго лидерство, оно у култури овог народа, заслужено припада, бар једним својим малим делом, п Лазару Трифуновићу.

Милетић, стиче се утисак, овог пута није нашао поуздан доказ за своју приврженост ономе чему смо ми сви, па и Трифуновић, сасвим привржени. Садашњи политички тренутак даје поводе и разлоге да се отарасимо заблуда о себи и баласта митоманије (чему је Трифуновић управо дао свој допринос), али и да кажемо шта хоћемо, као што свако у овој земљи чини, а то је баш врлина овог тренутка.

Сасвим искрено је Трифуновићево казивање о оптерећености српске националне свести. Доказивати да радничку класу не муче ове ствари, значи испасти смешан, јер све оно о чему се данас у Југославији расправља, па ин о напијама, расправља се управо с гледишта и у име радничке класе. Процес потпунијег ослобађања и „ликвидације“ радничке класе, почео је, добрим делом, пи кроз националну свест као део интернационалне свести о својо! улози,

Србе није нико нарочито угрожавао по националном питању до они сами. Читаве тенерације одгајили смо са скрамом косовског, видовданског и династичког ком плекса. А ја кажем одлучно па нека ме схвати како ко хоће (а хиљаде мојих вр. шњака посведочиће ове речи) да нипошто не пристајем на ту хипотеку и не прихватам грехове неке тамо великосрпске буржоазије, из простог разлога — што нисам био њен део. Без нас су делили благо, без нас нека иду и у пакао својих грехова. Ми хоћемо Југославију, ову п овакву, и то нову, коју договорно сада стварамо. Већ давно смо одбацили орлове п друге намионалне птичурине, али се нипошто нисмо одрекли себе и свог бића које уносимо у југословенску заједницу, а преко ње и м свет. А то наше биће храни се и мора да се храни и предачком културом и мири шљавим травама (ке коровом!) историје. Покушајмо стога, као што чини Трифуно. вић, да видимо шта је у тој култури употребљиво за иова времена а шта није.

Ко чини супротно, хоће, међутим, ла нас изобличи, да нас учини безбојним до непрепознавања. Мико то данас од Срба не тражи нити би имао права да тражи, Концепт Југославије с таквим условом поражен је недавно, а и сад доживљава нове поразе. Какав је то грех према Југославији, овој, ако се неко успротиви томе да се вечито посипа пепелом због туђих сагрешења, пне пристајући да у сва. кој дискусији о националним питањима види великосрпски шовинизам, Нико У Србији, па ли Трифуновић, пне тражи ла се други одрекну својих светиња, али су против тога да се, рецимо, Растко Немањић схвата искључиво као Свети Сава. Нас не вређају славе других — ми бисмо, чак, желели да нас на њих позивају, а све позиве спремни смо да људски узвратимо. Мосталом, нико, ни на једном полу југословенске политичке мапе, не жели да се одрекне себе, а п зашто биг Напротив, нови копцепт Југославије захтева да ујединимо своје сличности а занемаримо опе разлике које нису релевантне за за: једнички похол у будућност.

Гојко Милетић оптужује Трифуновића за замену теза, а из навода о ситним по. аитичарима који су Угушивали српску националну свест извлачи закључак да је Трифуновић, ето, видео све то зло у Савезу комуниста (чији сам члан и ја — а чпак се пе осећам нимало оптуженим), Не, он их је видео тамо гле управо и јесу — у“ ситним политичарима, а њих има и у Партији, и ван ње, и мимо ње.

Позив Трифуновићев да у будућност кренемо очишћени, обогаћени и оплемењени својом баштином, Милетић види као издах националисте и позив Србима на окуп (али зар ми нисмо на окупу — изузев ако неко не сања о томе да нас, у ствари, разбије). А има окупа и окупа овај наш је окупљеност око идеја за које се изборила револупија, у којој су Срби мчествовали раме уз раме с другим југословенским наролима и наролгостима, Три ћуновић, чини ми се, тражи само да у за-

| 1 | |

једничку композицију уђемо сви са сво јам вагоном (а и то су чисти рачуни, зар не2).

Српски гледаоци, на пример, притоварају што немају ТВ програм на писму свог матерњег језика. Уместо удовољења њиховим захтевима (који су, уосталом, и економски, јер они понешто и плаћају то би осетио тираж наших дневника кад би нешто некоме пало на памет да и ту промени ћирилицу, а телевизија не осећа јер држи монопол и јер се њен дневник купује једном заувек у робној кући, а не сваки број посебно) даје се емисија из Тршића са ћирилском штпицом (у стилу: ево ти, Вуче, ово, а оно пре и после наша је ствар). А у новије време српски гледаоци, уколико су неписмени, добијају "и својих 30 слова. Али ти исти Срби желе да, посредством дифузије програма, гле. дају оно што емитују други центри са обавезном латиницом (која им је, уосталом, итекако потребна као културним људима).

Милетић замера Трифуновићу због тешког „греха“, што је пледирао за српски нашионални програм. А програми су сви ма потребни, Трифуновић, рецимо, нигде није кезао да у том програму прва тачка не треба да буде она која говори о пр падности српског народа југословенској социјалистичкој заједници ин о његовом дугу да допринесе јачању братства ин је динства на овом делу глобуса, Онај ко не схвата оправданост извесне тародикости свега што се јавља у нас, тај је ство рен да живи у државици где би сви људи били од једног оца п једне мајке, униформисани и једноставни као рачун.

Ипак, Гојко Милетић је заслужан што је дао нове поводе да у ово време чистих рачуна и договарања, а оно је најприролднија ствар под супцем, растеретимо и прочистимо, своје савести и своје свести " бацимо за леђа комплексе који нас гуше национално и „људски. Прародитељски грех нам је понајмање потребан. Томе је залога решеност и способност наших народа да се увек изнова договарају о ономе што нам предстоји и да својим договорима увек дају нови смисао. А сам до говор је заиста нешто најљудскије. Па зашто право на договарање одузимати било коме, па п Лазару Трифуновићу2

Павле Павловић новинар, Нови Београл, Народних хероја 17

Потребан је слободан _

и равноправан дијалог

Поштовани друже уредниче,

Далеко сам, по струци, од проблема о којима се расправља у Вашем цењеном амсту поводом чланка дра Лазара Трифуновића „Ликовни израз косовског предања“, Али начин на који о томе говори Гојко Милетић, управник Народног позоришта у Београду, подстакао ме да Вам напишем ово кратко писмо.

Пре света, мислим да инкриминисапи пасус из написа дра. Лазара Трифуновића, без обзира на „еуфоричан тон" који му приписује Гојко Милетић, садржи читав низ елемената о којима треба озбиљно размишљати и јолг озбиљније расправљати и у друштвеним и у научним круговима. Нисам склон националистичким претераностима и искључивостима, али сада. штњој фази нашег друштвено-политичког развитка, када се национални састав ставља у основу наших уставних промена као реална оријентација за наш самоуправно-социјалистички развитак, има итекако разлаота да сео националном осећању Срба м СР Србији и у Југославији проговори на начин који би значио објективно констатовање и анализирање националног бића Срба у протеклих двадесет и пет год!на и у предстојећем периоду. Ако видимо да се о томе говори у свим републикама и у свим форумима у СФРЈ, зашто би та тема била „табу“ за Србе и у СР Србији. Видимо да Срби иу СР Хрватској отвор=није говоре о своме статусу и тај дијалог прихватају с пуно разумевања и политички форуми у Хрватској, а још увек се у Србији расправљање о тим питањима Од појединаца проглашава за „великосрпо тво" им „национализам .

Гојко Милетић оптужује дра Лазара Трифуновића за „лидерство" и „априоризам", а сам се ставља у улогу арбитра кеји беспризивно СУАМ О „ренесанси у раз воју културе и уметности" српског народа. На основу чега он утврђује ту „рене сансу"г Да ли по томе што нам је школство, укључујући и високо, заостало 38 школством развијенијих земаља: што имамо знатан број неписмених, што немамо научну критику, а имамо забавне мелодије и сексилштампу; што још немамо написану научну историју ни историју књижевности свога народа; што су наставници још увек најслабије плаћене категорије радних љу: ди; што немамо на стотине физичара, ма тематичара, зналаца класичних језика, кибернетичара ита2 Каква је то „ренесатса" кад још не знамо ни како нам се језик зове, ни који су наши писци п научници, ни докле нам се простире културна традинијаг Шта знамо о своме средњем веку, о животу под Турцима, о јединственом

а ан притисне

феномену очувања националног бића и културе у условима националног ропства, о специфичним облицима народне културе и уметности у тим условима, и о мнотим и многим питањима своје националне прошлости, о којима је донедавна најбољу информацију давала књига Стојана Новаковића „Срби пи Турци" из 1893. године. Волео бих да визија те „ренесансе“ није само ружичаста слика Г. Милетића; међутим, ствари стоје далеко озбиљније и много неутешније него што: то његовом „идејном погледу" изгледа.

Добро је што се на страницама Вашег листа почело расправљати но овим про Олемима. Али ако се учесници у том расправљању буду дисквалификовали на на. чин на који то чини Гојко Милетић са чланком дра Лазара Трифуновића, онда је беспредметна свака дискусија: онда ће ситурно преовладати они што на сав глас вичу како је „све лепо и разумно на овоме свету".

Инж. Живко Дачић Нови Сал, Београдски кеј 12811

О националном миту и још понечем

Драги друже уредниче,

Одтовор Гојка Милетића на инкриминисани текст дра Лазара Трифуновића „Ликовни израз косовског предања", изнова је актуализовао нека веома. деликатна питања наше информативне делатности.

Као прво, рецимо, може ли се у рас травама наших културних радника ис кључити већ бајати политички речник и, Аруго, могу ли се поједини наши информативно-политички дневници уздржати о упорног п неуверљивог (пристрасног) арбинтрирања 2

Не осећам се довољно квалификованим да изрекнем потпуну оцену Милетићевот одговора дру Трифуновићу, али без бојаз ви могу констатовати да је за управника Народног позоришта у Београду и члана Градске конференције СК Београда друга Милетића упутније било да је протусловље срочио као еминентни културни радник своме колеги, искључивши при том политичарско лоцирање. Овако, у појединим деловима добар Милетићев одговор, изтгубио је на снази и уверљивости. У једном кратком пасусу од петнаестак речи аутог одговора чак пет пута спомиње и понавља „Савез комуниста". То ме је подсетило на покојног чича Јанка, кад се једном при ликом (одмах иза рата) нашао у иностранству на челу једне наше делегације п једне ноћи читао „Борбин" уводник у коме је непознати аутор упорно понављао „нати народи", „наши народи"... Доајен на. шег новинарства није био лен па је исекао поменути напис, претходно подвукавши сва места где је стајало „наши народи" м послао га редакцији „Борбе“ с једном кратком пропратном реченицом: „Наши народи ће- то „Борби" опростити".

Као друго, реч-две' о пристрасном арбитрирању. Иако је наша данашња информативно—политичка штампа знатно самосталнија п креативнија, она још увек носи бреме разних отуђења, што је остатак бирократско-етатистичке праксе. Наиме, још увек је приметна распрострањеност позитивистачких информација. Разуме се. за овакве појаве не може се искључиво окривити информативно-политичка штампа. Знатан део кривице сноси и вазда присутан друштвено-политички позитивузам, Као свеж и конкретан пример на. вешћу напис Мирка Милорадовића објављен у „Политици" ол 16. марта ол. у коме се критикује непотписан осврт „Књижевних новина" „Награда „Милан Богдапновић" у кризи". Премда је, по мом уверењу, Милорадовићев осврт неодмерен и прегрејан, суштина његове критике је исправна, Треба се доиста борити против анонимних "написа. Алм, његов матични амст само неколико дана раније (у броју од 8. марта олг,, доноси непотписану белешку од близу 500 речи писаних курзивом, у којој се критикује текст дра Л2зара Трифуновића „Ликовни израз косовскот предања". Читава белешка личи на придику учитеља Ђаку, што никако не олтовара аџторитету и угледу „Политике". То је само један у низу доказа да ни „По. Антика" није чмуна од непожељних отуЂења. Да закључим, ако је информативна до латност подруштвљена, што значи да је јавна и самоуправна, онда је доиста ан"хроно да информативио-политички листови и надаље остају трансмисија појединих форума и организација. Разуме се, схват љиво је да се у условима који су још увек политички п класни, не може искључити институционални утицај, али се имлеративно намеће да се институционални утиџај конституише као самоуправни интерес нашег друштва. Такав утицај мора превасходно да носи обележје самоуправнот Усмеравања пнформативне делатности.

Аушко Бабић новинар, Сарајево, Мустафе Голубића 18

Бранко В. Радичевић

Песма за децу

ИЕ

Како је то чудно:

будни смо и кад јужи и кад је север. Али нико није видво ' како се у парку растужио

најмањи на свету,

пардон:

“о у свемиру најмањи

мрав... |

На црн, ни мав... А будни смо и кад јужи и кад је север.

Живео би он потпуно заборављен и очајан. Али, гле, иде песник Превер.

Он скиде шешир и седе на клупу. Једна суза кане му на ревер.

(О, то си ти! — усгане ц поклони се мрабву.

У његову част, у његову славу размахне штапом отера север.

2

У једном граду баш. кад се нихжо надао није до суза се опио злосрећни Добар Дан. Љутит на неког ко рис.

И сад; киша и поноћница, никако да сване.

умем арљааљ сан ма аралља паша

Али, тле, иде песник Владислав Петковић Дис.

Он целу крчму до темеља поније. Па се смркне Дис љутит жао рис.

А дан ко дан. Опет сунце грије. | граду Београду, без зора и зазора, у кафани ноћној певачица. Зора.

И нико ником; 'бро јутро. и нико ником 'бар дан.

Али, ено иде песник Марковић Слободан.

И Зора за њим мора, а он за њом, без збора, преко неба, изнад гора.

> ја Како је то чудно: неки ветар незнан

доскитао У град на Дунаву ц Сави. Какав ветар: фрулом недосневан!

Зрињски љета арсена мета љета ам ааале

људи су га (тек) сутрадан слушали како пева, |

Али у песми коју је написао Раичковић Стеван.

сад у обалу стрмену лупају таласи мора.

Ником није јасно. нико није начисто:

| ., , .

4

Јесен је и сви знамо: | ; |

Какво је то велико и немирно морс

и какав грдан талас, непослушан. |

Једно море зароби У своју песму

Тошовић Ристо,

а друго Матић Душан.

Па сад: чик одговори: | колико на свету има мора и то без галебова, њихозих белих весника2

Одговор је добар ако кажеш: колико и песника!

5.

Већ два дана на небу нашег града „надноси се обал рушан. Све ти се чини: и у души се руши.

Да је нешто жив песник Васиљев Душан удахнусо би га као дим п понео у својој души.

Ако би и после тога

са неба вејала зима

у стихове би те пренео песник Пандуровић Сима.

И сви песници тако: неко мало ватре, неко мало леда неко мало дима...

Па шта ћеш лепше: на улицама пролеће, у несмаринама — зима.

6.

будни смо и кад јужи Али нико није видго куд је отишао Превер.

и кад је север.

(Знамо: поклонио се мраву и штапом отерао север!)

Можда на неком београдском булевару купује кестење.

Кестењар њему кестен,

он кестењару песме.

И тако, у бесцење, продају деци песме и кестење.

(Парк у Ванву, 1962 )

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5 |