Књижевне новине

лирика в анални символика пивари та ЦК АРА нове

Миодраг Борисављевић

Роћку Чолаковићу

ЈУЧЕ САМ УБИО једну малу кртицу. Тако, просто, пошав да одрешим чамац, махинално сам подигао весло и њиме снажно ударио по гомилици свеже растресите земље испод које се нешто живо мицало. Онда сам неколико тренутака замшшљено гледао последње трзаје малог баршунастог, створа, чије су предње, несразмерно развијене шапице пеодољиво подсећале на руке човека који је свој радни век провео у неком камечолому.

И сад, док по креветском покривачу трепери хладан месечев зрак а кроз одшкуинут прозср допире потмуо шум набујале реке, нешто опоро, торко опире се сну за којим тежи уморно тело.

Узбрежак на којем се налази моја колиба одавно је опкољен водом. Његова површина, облика издужене купасте елипсе, мења се са водостајем Дунава, одржабајући кроз цело пролеће и лето неуобичајено висок ниво. У дане када река стагнира она у дужану износи око сто корака, што 1е прилично утешно, док би је по средини добар јелен могао у нужди трескочити. ма

Када Дуназ јаче помути- и вртлози се с пенушањем усковитлају, чамац с вечери привежем ближе колиби и дуго, будан, ослушкујем блиско запљускивање талсса, све док ме спокајно дисање жене са суседног- кревета не бе успавало.

ЕНУДок се испред колибе набујала река

поитрава с крошњом понеког одроњеног, |

стабла које час избија на површину, час понире у мутне таласе, преко преливених обала шири се мирно водено пространство. Јелени и дивље свиње одавно су напустили поплављену шуму и потражили уточишта у насипом заштићеним пределима. Само је једа: млад, неискусан срндаћ – заостао на оближњем кршу од наплаве. Он ту пре. кодан лежи притајен између изумрлог ритског растиња, да би свечери, када у колиби утрне светло, допливао у њену близину и преконоћ пасао младу зелену траву. Првих вечери он би на лавеж мога ловачког пса, који је, осетивши га, бесно гризао отраду, безглаво скакао у воду и склањао се на наплаву. Али временом глад је победила страх, тг смо његово присуство прекжоноћ осећали само по повременом режању пса.

" Што више одмичем чамцем од обале еода је све чистија. да најзад, очишћена, жроз бујно ритско растиње, постане кристално бистра. Доњи делови крошњи старих врба и топола леже у води, те у сумрачној тишини поплављене шуме, удво“ јени својим сенкама, изгледају као неки сабласни џиновски жбунови. Између њих, ношена благим струјама, плови светлозелена дрезта, та сићушна барска биљка чијем чудесно б23ом размножавању овако висок водостај веома погодује. Заустављам чамац и као опчињен дуго гледам како се из групиџа овалних листића, чврсто пове“ заних маленим корењем које плови испод њих, као да излазе из саме њихове утробе, појављују сићушне зелене тачкице, које се, лелујајући па површини воде, убрзо спајају с другим таквим тачкицама и, повезујући своте микроскопски ситне коренчиће, образују нова потодична гнезда, док би оне које, итром водених струја, не би успеле да се споле с другим партнерима убрзо губиле свежу зеленкасту боју и као сиве, мртве пегице блудиле по површини

воде. 3 Онда се повијем преко чамца и гледам како се доле у дубини, између јата ситне рибе, ритмично повијају велике сиве лиске локвања које теже за сунчевом светлошћу, те се чини као да одоздо из муљевитог тла неко од некота тражи помоћ.

Око појединих стабала што вире из во. де образовала су се острвца од наплаве. С њихових ивича, притајене између 'изумолог растиња, разне впсте чапљи вребају ситну рибу, преотимајући уз срдите жрике једна од друге боља ловна места. Ту је

блиставо бели ралер, достојанствена каши“

кара с китњастом перјаницом на глави. А ено и мптодног букавца како се подмукло птикћада барској кокици у намери да је удати својим о"итрим кљуном, Лок барска кокица, неспретно батргајући својим

2

ПОИЕВНЕ НОВИНЕ

дугим ножицама по површини воде бежи. даље, велика сива чапља, узнемирена У лову, са штропотом узлеће испред чамца џ неко време кружи изнад шуме, а из крошње старг тополе допире узнемиргно

лепршање ноћних ловаца жхвакера. Мала. дангуба, лако лепршнувши својим златножутим поткриљем, нечујно прелеће на су. седну чаплаву и чврсто приљубивши крила, поново постаје једва приметна сива грудвица. о

Што више зазазим у рит граја шаролихог пернатог. света постаје све живља, али то не само да не ремети мир поплављене пуме, нето та, па неки начин, чини још изразитијим. Лли немир једног другог света који је остао иза мене у дневним листовима и часописима, подстиче ме да живље завеслам према поплављеном тршчару чији китњасти врици лелујају над водом, те се чини као ливада која се повија на поветарцу.

Али ма колико понирао веслом у дудину, тај други, мој свет, из којег нема бекства, неодољиво је присутан. Час се с неким препирем, час гадљиво одмахујем руком, као болан трч однекуд искрсне по. нека изневерена нада младости, да мало затим топло људско саосећање затрепери у души. Гледам женку ћубастог гњуриа хоја је с два младунца неопрезно испловила из трске па усплахирено грабећи их под крила с њима понире у дубину, а видим самохранм осамдесетагодии:њу стари цу, којој су блиски људи учинили тешку

"неправду, како с флашицом бензина по-

кушава да запали не виновнике своје несреће, него судију који ју је озаконио. Један орао белорепан у спиралама се спушта из висине м ниско кружи над тршчаром. Придижем се у чамцу и радознало пратим погледом где ће женка гњурца из ронити са својим породом. Уместо ње, као из неке сумрачне маглине, искрсава новински. наслов ХЕРОЈИ МЕБУ СОБОМ.

. Мспод њеза те слика човека који је руко-

водио нападом на Перл Харбур, у којем

_ је на изненадан, подмукао, начин униште-

но хиљаде м хиљаде младих људских живота. Док гледам како се јунак тога стравичног људског масакра супериорно смеши. приликом допаска у Лопдон да хао тост енглеских пилота, ратних ветерана, присуствује премилери филма о том свом подвигу, имам осећај као да се храбрости

човека, тој најлетшој људској особини, бестидно _ супротставља "нешто мрачно, сурово...

... Крис узнемирене дивље патке тргне ме из мисли. Збуњено се осврћем око себе и видим да сам одавно препловио тршчар и зашао у супротан крај шуме. Скрећем чамац и с поуздањем завеслам према ко. либи, док на једном планинском раскршћу У мислима трепери обриз скромног каме“ ног споменика.

То је споменик који су сељаци из босанских Шеховића подигли своме другу Миљану Влачићу, кога су Немци ухватили и потерали'за да им показује склоништа рањених партизана. А он, доспевши с њима на једну окомиту стену, ПОЛА се та стена з0ове, зграби непријатељског официра. пи с њилм се сурва у провалију.

Миодраг Борисављеви

или |

химна природи и човеку

ИАКО ЈЕ ПРОШЛО готово четрдесет година како је објавио прву приповетку и двадесет како је штампао прву збирку приповедака, Миодраг Борисављевић је и данас присутан, углавном, само у општим прегледима и погледима на српску прозу. Нико не пориче његову вредност и не сматра га минорним писцем, али га ипак исувише често заобилазе и мало ко се осврће на њетово дело, у намери да испита карактеристике његовог стваралаштва, које је особено не само у савремености него и у српској прози уопште. Понекад га чак не налазимо ни у општим прегледима · („Срљска проза“ у едицији „Српска књиженност у књижевној критици“), а м кад га нађемо („Приповедачи Ш“ у библиотеци „Српска књижевност у сто књига“) његово име сусрећемо у друштву са именима низа других писаца, обухваћених једном истом сумарном оценом, која, кад се на њега примени, није ни најмање тачна. о њему је писано мање него о неким писцима који му могу бити унуци и, иако је досад објавио шест књига, о свим њего. вим књигама написано је тек нешто више него просечно по два приказа на књигу! Занимљиво је, пак, да су сви ти прикази позитивни и чак похвални и да су, изузимајући Милана Богдановића, кога су за Борисављевића везивали ми неки лични ложивљаји и склоности, те приказе писали писци који, у основи, нису критичари (Скендер Куленовић, Стеван Раичковић, Младен Ољача, Милован Данојлић, Жика Лазић итд.). Уколико, дакле, имамо судова о његовом стваралаштву, за њих имамо да захвалимо готово само песницима и прозанстима. који нису по дужности него по дубокој сродности и из љубави читали њетово дело и о њему писали.

Ако овим чињеницама, пак, потражимо узрока, наћи ћемо да један од њих свакако чине необичне околности у којима је Борисављевић израстао ин афирмисао се као писац. Он је, чини се, дуго оклевао да се посвети списатељском позиву, стварло узгредно и спорадично и своју прву збирку „Вукови“ објавио тек 1951. године, када је имао 58 година. Не треба, међутим, заборивити ни то да је већ своју прву приповетку „У.риту“ објавио у „Српском књижевном гласнику“ и да је редакција имала слуха кад је причу једног потпуно неафирмисаног писца објавила на УВОДНОМ месту у броју од !. октобра 1932. тодине! Али и то оклевање и спорадично писање има свој оправдани разлог: Борисављевић није писац који се васпитао на литератури нето на животу и њему је било потребно доста времена да стекне искуства за јел ну посебну, своју личну литерарну транспозицију, а и тада му је, чини се, више стало до искуства него до транспозиције. Прикупљајући искуство споро, он је и писао темпом којим га је прибирао, мада је већ у својим првим приповеткама постигао 0нај квалитет који га је доцније ставио у ред истакнутих савремених приповедача: приповетка „У риту“ незнатно је мењана, а приповетка „Ускрс на Кожуфу“, објављена 1938. године у другом броју алманаха „Војвођански зборник“, нешто проширена, штампана је, као и прича „У риту“, у збир ци „Вукови“. (Трећа прича, објављена у „Летопису Матице српске“ 1939. године под насловом „У гостионици“, одудара од Борисављевићевих прича; она је, у ствари, један учени и доста натегнути дијалог о еугеници, милостињи, економском поретку, злу и неправди и због тога је он, кал је нашао свој прави пут и почео да објављује књиге, није унео ни у једну своју збирку.) А кала је већ јелном пошао путем списатеља, Борисављевић је тим путем ишао равномерно, објављујући књигу за књитом у релативно малим размацима: „Вуковима“ су следиле збирке „Међу људима“ (1956), „Заборављени свет“ (1958), „На земљи“ (1961), „Из подунавских шума“ (1961) и „Новеле“ (1969), а у њима је објављено ако је наш рачун тачан — четрдесет селам прича и једанаест записа: сасвим довољно не само да се донесе. јасан суд о ствапалачком профилу једног писца него и да тај писац, ако се покаже да његова остварења имају вредности, заузме значајно место у својој напионалној литератури.

Животно искуство на коме почива Борисављевићево приповедачко дело је, може се слободно рећи, прилично уско; оно се, углавном, своди на две људске активности, обе не опште и не сталне; рат и лов. Али и кроз призму те две делатности могуће је видети — о томе управо и сведочи њетово дело — читав људски живот, душу Ч40века, његова основна осећања и понашања, па чак и његов однос према свету. Није ли, сетимо се,и дело Ернеста Хемингвеја, у својим основним тенденцијама, таксђе ослоњено на ове две активности: на рат и лов, а ипак та „ускост“ не смета дубини његове визије света, јер се кроз њихову визуру, као кроз двоглед, може видети цео свет, док, с друге стране, и неко ко се окреће на све стране око себе, не захвата дубоко ништа од свега онога што истовремено посматра. Сам Борисављевић у приповеци „Ускрс на Ксжуфу“ заступа мишљење да се у рату и лову могу ВИ: дети неке примордијалне, исконске ЉуА> ске тежње: „Рат као и лов има неке тајанствене наслеђене привлачности у ЛУши човека“. Ратник који је прошао кроз два рата (први светски рат и народноос лободилачку борбу) и страстан ловац који је многе године провео у околини Апатина у потрази за дивљачи и у риоолову, Борисављевић је један од оних писаца који потврђују правило да се може добро писати само о!) ономе што се добро познаје. А његово искуство сте чено у сукобу с непријатељем, прирол-

а

ном стихијом и зверима, прожето топлом и нежном осећајношћу, довело је до прича у којима је на врло успешан начин не само евоцирао неке догађаје из даље и ближе прошлости него и неке од вечних односа међу људима ми, особито, односа човека према животињама и према природи.

Јунаци Борисављевићевих прича су једАноставни) људи, који никога не имитирају и немају склоности да се приказују у лажном светлу, него своје тежње и осећања изражавају одлучно и отворено, без увијања и глуме. У односима и понашању његових ратника, ловаца, шумара, рибара, кубикаша, ћумураша и коритара, откривамо односе и понашања људи који су, идући за остварењем својих

не само нижих, готово анималних негои дубљих, племенитијих, хуманих циљева, ослобођени друштвене етикеције и

политуре цивилизације. Уместо префињених, имагинарних и измишљених осећања, код њих увек наилазимо на елементарне потребе, реакције и емоције. Они се не бацају у интроспекцију и не анализирају своје понашање до најситнијих детаља, већ чине онако како одговара њиховом карактеру и околностима у којима се налазе. Суочен с њима, Борисављевић нема потребе да се бави психоанализом, већ само да пажљиво посматра и брижљиво записује њихове реакције. Али, у недостатку унутрашње димензије, Борисављевић прибегава втеменском стриштеттрањниу свог приповедања: причајући о једном дотађају, он севрло често враћа на неке раније доживљаје, итиме, мако јеопет реч само о нечему што се стварно догодило, лобија два различита слоја приповедања. Као приповедач истинског дара, он је, нужно, осетио да мора створити још јелан план у свом приповелању и стога се готово у свакој његовој, нарочито дужој причи, стално присећа неког ранијег догађаја, који онда повезује са оним о ко. ме је почео да прича, Сподност сећања п непосредног збивања није, међутим, у јел ној истој свести која је ложивела и једно и друго — као код Марсела Пруста нето у томе што та лва збивања имају објективне сличности. Зато се непосрелна стварност и присећање или довођење у свест неког прошлог логађаја може чак наћи у истој реченици, као што је, на пример, случај у приповеци „Светлости у тами“: „Један крупан шаран, прелосећајући пораст воде, вретенасто се праћакиу и искочи на повртину, а команлипо треће чете, капетан Маша Манојловић, док изнад нас унакрсно хукте. гранате и. ау. стријски војнини искачу из ровова и беже према Купинову, у трку се осврће према нашој чети и виче: „Четврта чета, не квари ми стрељачки строј..." А приповетка „Шпијунка“ је чак п читава састављена из сећања.

УМ човеку је, по Борисафвљевићу, стално присутна непосредна и одсутна стварност: она коју живи и она коју је раније ложивео. Оба ова дела реалности подјелнако чине његово биће, које је, хосталом, увек раздвојено између онога што чини п онога што жели, онога што је присутно им онога што је олсутно. Зато се његови људи у рату сећају часова проведених у миру, у лову ратних доживљаја, а у пртроди својих сусрета с људима у гралу и насељима. Човек се, по њему, никада не мири са оним што непосредно живи и увек осећа извесну недовољност своје

салашњице. Сећање му помаже да из непријатне садашњости одбегне у друту стварност, која му је, онда кад је

у њој живз:о, такође била тешка и немила. Живети, по Борисављевићу, није лако, али ту нема избора. Код њега је све му котрпан посао — и рат, и лов, и борба с људима, и солиларност с њима, и борба с природом у нама и око нас. Код њега нема, као код Хемингвеја, часова ужи вања у љубави и другим чулним заловољствима (јелу, пићу), која, на известан начин потиру часове изузетних напора и самопрегора. Његова визија живота није, дакле, ружичаста, али, с друге стране. човеку и није пиљ да ужива, него да се бори, ради и ствара,

Борисављевића је његово животно ис куство довело до осећања једне дијалектике, по којој се страхоте спајају с лобпим странама живота, нежност са свирепошћу, _ непријатељство са солидарношћу, херојство са кукавичлуком, итд. А по' тој дијалектици природа је страшан господар, али. исто тако и најетпа могтућност за остварење дубоких човекових тежњи, стравични деспот али и извор нај летттих призора које човек може доживети. Исто је тако и с људима; они су свирепи и добри, јаки и слаби, убице и племенити. Они су то према свом карактеру, али и према прилици. Зато је рат, дајући прилику најнижим љулским натонима да се разуларе п могућност људима да колективно оргијају, најстрашнија појава. Борисављевић сматра да индивидуа сама никала није у стању да почини оне злочине које почини удружена с другима у рату, руковођена општим ставовима и заклоњена мчарелбама добијеним одозго. Појелинап се боји рата и мрзи га, али, у гомили. чак с привидним одушевљењем, ратује, У „Ускрсу на Ко жуфу“ ЂБорисављевић каже: „Нико неће да ратује, а некако испала — ла сви хо ће“, Али рат понекал има и своје опрандање: човек се мора ппотивставити па силништву: ропска покорност је највеће Наставак на 9. страни

Драган М. Јеремић“

јан те -——

антене ињ лењи ата