Књижевне новине

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ШТА СЕ НОВО ДОГАЂА У ЈУГОСАЛОВЕНСКИМ КЊИЖЕВНОСТИМА

ЈУ жељи да своје читаоце упозори на најновије догађаје у савременој књижевности народа н народности Југославије, „Књижевне новине" покрећу анкету мећу књижевницима о иновацијама и новим тенденцијама у литератури којој припадају. „Књижевне новине" су, у позиву на анкету, предложиле учесницима да дају своје мишаљљење не само о делима која су карактеристична за такве тенденције, већ и да, ако је могућно, покушају да. објасне путеве будућих тенденција чији. се замеци појављују.

Одговоре на анкету објављиваћемо по реду пристизања у редакцију.

Нов поетски хоризонт

У ЗНАЧАЈНИМ културним средиштима.

мира се, током времена, група истомашљеника или припадника сличним стилским поступцима: они образују језгро из ког се касније може развити школа. Како се уметничко обликовање и развија. у непрекидноме мењању односа спрам могу Ћих стилских поступака, па је његов смисао садржан управо у особеном односу или опредељењу, а не у открива њу истина — разумљиво је што припадање одређеној школи у уметности има битан значај. Семантика се овде оснива на избору. А избор великим делом остаје у оквирима већ успостављених конвенција и мењања односа према њима, Ова страна уметничкот обликовања могла би се назвати обликовном модом. Интерпре тирање уметничког дела стога мора укључивати и тај моменат заснован на одређеним конвенцијама и незан за школеми културна средишта.

/ поезији као да ствари унеколико Аругачије стоје: јединство националног језика намеће јединствене н опште оквире. Промена језика значи промену целог система изражајних конвенција, па стога је дан те исти формативни поступак мења значење са променом језичког контекста. Уместо школа и опредељења, овде се јављају национално-језичке особености као

„ одредбени оквири. У случају пак да се на: оциснално и језичко разликују, — долази

до даљих диференпирања. Код нас постоји јединствен језички код (српкохрватски језик), али је у употреби у оделитим националним културама. У складу с тим се формирају и посебни национални модели у поезији. Историја националне лоезије развија се као непрекидно мењање у затвореном систему постских конвенција. Али, с друге стране, јединствен језички код те границе негира утолико уколико истом формативно-језичком поступку у раз аничитим националним контекстима омогу ћује исту вредност к смисао. У томе се, у ствари, очитује спепифика наше национал но- књижевне проблематике. На чисто је зичком нивоу, та напионално-културна специфика је у српскохрватским односима нашла израз у формираним подкодовима: српској п хрватској језичкој варијанти. '

Кад би поезија била језички феномен, кад би се, дакле, збивала на нивоу лингви: стичког реалитета, онда бин језичконационална разграничавања била истовремено и поетским. Међутим, поезији језик служи тек као материјал у коме она обликује; књижевна форма је естетска, а не језичка. Естетске или надјезичке конвенције зато могу пружити други основ за поделу у књижевности, Овде се и може темељи: ти. подела на поетске (или уопште књи: жевне) школе. Осим наџионално-језичке, могућа је и подела по естетским конвенпијама. Одређена културна средишта, са својим традицијамаконвенцијама, са особеним књижевним животом, пружају ос: нов за нову поделу и чине извесне затво“ рене књижевне пелине. Интересантно је да се код нас још нико није позабавио таквом поделом, или само могућношћу такве поделе. Јер, несумњиво је да Београд, Загреб, Саргјево ми Нови Сад као „књижевне целине" детерминативно утичу на формирање извесних стилских особено“ сти. Другачије формулисано, они као књижевне средине дају | посебан смисао поетским феноменима који се у њима јављају. У Београду, са познатом надреалистичком школом, извесни поетски 'експеримент добија другачији смисао у односу на онај који добива у Загребу, који те школе викада није имао. Или: фолклорни или оријентални елементи У модерној поетској структури у Новом Саду имају другачији смисаони одЗВУК ФА тих истих елемената уведених у савремени књижевни поступак у Сарајеву. у

И мада јединствен језички код и напионалнокултурни подкодови у нашим при: ликама одређују извесне опште књижевне идиоме, ипак остају релевантним и „критерији" индивидуализованих културпих пи књижевних средишта. Стога није нимало неосновано товорити о посебном смислу и значају који одређени поетски поступци могу имати у систему сарајевских крижевних конвенција. Не босанско“ херцеговачких, јер бисмо тиме зашли у разговор о културном моделу формираном Од различитих националних традиција. Сарајево поседује своју књижевну традипнју, као и особено књижевно стање, које несумњиво има значај фона-контекста у коме сваки традиционалистички

а ата ита дала немани њи стњ

нанео

НОВИЦА ПЕТКОВИЋ

или иновацијски књижевни „тест" добија одређен смисао. Имајући у виду тај фонконтекст, може се говорити о знатнијим померањима или стагнацији у овдашњој поезији, на пример. Нова генерација пес“ ника која је током 1970. године изашла на „књижевну сцену" Сарајева добила је одређено место зависно од тог фона-контекста. У ствари, два песника из те нове генерације знатно су изменила односе међу стихотворним конвенцијама које су овле владале. После њихове појаве, „слика" поезије се изменила толико да се мо“ же говорити о књижевноме догађају. Споља, није било никаквих великих измена, али изнутра, у такозваној дубинској поетској структури, дошло је до битних померања. Две прве књите песама — „Не: деља" Марка Вешовића и „Наука о души м друге веселе приче" Стевана. Тонтића — успеле су да модификују односе у овдашњем систему гоетских конвенција. Нови песнипи и нсви поетски подухвати мораће да рачунају с тим, као што ћемн досадашње поетске вредности добити укеколико другачија места.

Ако треба говорити о новини, а не просто о принови, онда морамо указати на измену у већ поменутој дубинској структури, а она не подразумева само ши» рење тематског и чисто формативног кру: та, него истовремено и измену односа спрам поетског обликовања. Тек промењен однос спрам поетске супстанце. отвориле ди до измене у систему постојећих књижевних конвенција, тј. до измене у датом, и условном, књижевном коду. „Недеља" и „Наука о души" донеле су — у оквири“ ма сарајевске поетске збиље — један нов олнос спрам поетске супстанце, отвопиле су нови хоризонт обликовних могућности. Стога представљају новину, и стога ће се њихов значај тек касније моћи у правој мери да осети.

Осим свог културно-националногт, тра: дови имају и своје дијалекатско „залеђе". Проилив дијалекатских елемената окупа са обрасцима вербалног народног стваралашт тва ствара особену „језичку атмосферу", која неминовно утиче на развој стихо творног израза. Сарајево пак има такво дијалекатско „залеђе“ у новохерцетовач“ ким говорима, који чине темељ књижевно та језика и у којима је формиран наш традиционални поетски израз'модел. Збот тога је управо било веота тешко ослободити се фолклорних садржаја и традици“ је ХГХ века. Модерни поступци, као и мо: дерни садржаји, овде су дошлмн скупа са реским преломима. Усклађивање наслеђе“ ног, у језику већ затеченог, са имперани“ вима новог доба — то је било „место основне битке за нов стиховни израз.

Марко Вешовић је дошао из оних је зичких простора у којима се формирао наш народни епски и лирски стиховни из" раз. Он је могао да осети сву његову снату, као и потребу да та превлада. У почет: ку је његова лирика и настајала у тој

борби за модернији израз. Касније, он се,

све више удубљивао у артистичке могућно сти суптилизованог лирског израза. А оног тренутка кад 12 чиста лирска артистичност из сфере поетског стила прешла у визију, Вешовић је почео све сигурније да открива једну нову димевзију: он пејзаж не уноси у своју песму, не поетизује га и не подводи под поетске законе, него сесам тај пејзаж јавља као поетска конструкци“ ја. Лирско-артистичка визија се тако потпу но затвара. Стога се у његовој песми померај“ односи: попрода почиње да »гиви по закенима поетичким, и као да би хтела да замени природу. Таква замена се збива у особеној метафоризапији: мета: фора материјализује спој и замену природног и духовног, материјалног и импон“ дерабилног.

Кроз сзој живот идеш кораком лопова Кроз галерије музеја. . Привиђају ти се вртови, ван димензија, Издељени на катрене леја.

Претураш. журно по фиокама света,

Тражећи чега није,

„Разбацујући, свуда, згужвано рубље | снова,

Рупце радости, шалове хармонија.

песма .

(Умор) |

. Овакав поетски поступак подразумева једну ранију постоку артикулацију пејза: жа: његово опевавање, које одговара тра» диционалном концепту лирике код нас, Вешовићев поступак, пак, представља артикулацију другог степена: он поступке из прве, традиционалне поетске артикулације, оставља или враћа пејзажу природи) као затечена својства и подвргава их новом' обликовном процесу. Римована приро“ да се на једном вишем ступњу опет риму је: римовати већ постојећу риму значи саздавати риму другог степена. Утолико је Вешовићева визија гртистички затворе на. А нови квалитет или нова димензија његове поезије јесте управо та моћ да се поетизована природа или натурализована поетизација учине објектом новог поетског подухвата. У структуру Вешовићеве поезије тако улази непосредно, у обликовном процесу актуелизовани однос спрам поетске традиције, спрам поетске чињенице као артикулисане, Људском семантиком испосредоване. природне чињенице.

У том „простору“ су настале и песме Стевана Тонтића. Али, у „Науци о души" тај однос је превасходно критички однос, однос интелектудане сумње која пповерава књижевну обликовну акцију. Из књижевне чињенице као нечег датог, из њеног позитивитета, Тонтић се повлачи у сумњу, у негативитет. Коитички однос. омотућује Тонтићу да искуси негативно; сликовито речено: да осети укус празнине. Ако се Вешовић затвара у. артистичку визију (што чини највиши квалитет његове лирике), онда Тонтић одбија било какав објекат изван поезије, још више: он уопште не прихвата објекат и облику: је сам критички однос. Снага ње гове поезије, Тонтићев поетски ерос, изви Ру отуда. Питање које се овде јавља могао би се овако формулисати: може ли по зитивно дато поетско биће настати из чисто негативног односа2 Обликовати сам олнос, ма он био и негативан, то омогућује позитиван обликовни чин, омогућује настанак позитивне поетске творевине. Јер Тонтић не указу је на празнину и не тумачи је, него је обликује. Речима старе поетике: он је опева.

. Стеван Тонтић, у ствари, изграђује своЈу песму тако што разара облике тради“ ционалне лирике. Лирски · супстанцијалитет је за њега објективирани смисао егзистирања, израз вере у смисаону хијерар" хичност човековог света. Разарати тај супстантејалитет — значи разарати тај свет. Тонтић стога негира нужност лирске супљстанце афирмишући слободу _ критичког односа. А слобода је у ствари слобода тра гања за новим облицима егзистирања. И упозитивни" моменат Тонтићеве сумње јавља се као трагање за новим облицима, егзистирања, изван старе вере, изван хумунистичког концепта који омогућује супстанцијално певање што до нас допире још из прошлог века. На рубу тог старог концепта Тонтић трага за новим могућностима, он хоће

у којој ћу толико бити даме уопште неће бити

ноћ у којој ћу бити моћни случај али не и промашај

"ноћ душе што се обрушава и при томе

ноћ

саму себе подупире. >

Тако се иза једног па изглед бунтовног певања, сатирички окренутог спрам поетске традиције, налази знатан интелектуални напор и ерос који у трагалачкој стра: сти порађа форме. Тиме се заиста откри вају нове могућности певања, успоставља ју се нови односи у систему поетских кон“ венција. Самим тим је нужна промена и у унутарњој, дубинској структури поезије. Систем вредности који је Тонтић затекао у својој књижевној средини не може а да се после оваквог обрта не помери. Једна књижевна средина мења свој лик кад год нова генерација ступа на „сцену", али кад се једном књижевном облику, на тример стиховном изразу, мења унутарња структура т откривања новог односа спрам поетске супстанце, онда се заиста може говорити о битној измени, о новини, а не тек о књижевној принови. „Не“ деља" и „Наука о души и друге веселе приче" у својој књижевној средини пред: стављају такву новину.

Новица Петковић

На походу је аудизам

ИЗУЗЕТНО интензиван талас обнове словеначке литературе формира се средином педесетих година и пред крај ове деценије већ сазрева — назвао сам га саморазарањем (словеначког традиционалног) хуманизма (који је у суштини секуларизовани хришћански есхатологизам), а обележавају га имена као Зајц, Стрниша, Тауфер, Ковачич, Хинг, Зидар, Сној, Божич, Смоле, Козак, Рожанц, Вегријева. После њега — половином шездесетих година јавио се литерарни ток, именовао сам га реизмом, који је у словеначку литератуРу и основни однос према свету покушао да унесе коперникански преокрет: ранију негацију хуманизма покушао је да замени позитивним односом према свету у којем, међутим, традиционални човек не би више имао централно место. Покрет, који се шез десетих година веома проширио и комптетирао, потицао је пре свега из прозе Рудија Шелиге, поезије Томажа Шаламуна и ликовних дела Марка Погачника (познат још и као група ОХО или КАТАЛОГ). Тај покрет доживљава у последње време свој унутрашњи преображај. .

Док Шелиго гаји тип реистичке прозе који се најадекватније може назвати дескри пционизмом, Шаламун од самог почетка спаја два елемента, две субструктуре: дес. крипционизам и аудизам. Покушаћемо да их опишемо и објаснимо њихове додирне тачке и разлике. Свет дескрипционизма је-

а ње пате на антн — питати аи

сте некакав екстремни натурализам у којем се човек третира као машина, као механички спој саставних делова, боја, мисли, покрета, сродан било којој другој ствари (рецимо, кући која има исто тако одређене боје — зидова, крова, прозора, спаваћих соба — одређену тежину, одређено место међу другим стварима — у улици, на осами, у шуми — одређене облике — солитер, блок, вила итд.). Зато се у Шелиговим новелама и романима људи крећу необично, друкчије него што смо навикли у траАиционалној литератури. Битно им је обеАежје да их не тотализује ниједан субјект који поставља циљеве, инструментализује средину, интелигибизује збивање, субјект који би са светом, то јест средином, будућношћу, другима, самим собом, својим телом, прошлошћу, знањем итд. био у непрекидном сукобу, али и разрешавајући непрекидно тај сукоб тиме што средину, цео свет субјективизује и очовечује (хуманизује). Напротив, Шелигови јунаци су на темељит начин прилагођени средини, себи, свету, па макар им се дешавале не знам како судбоносне ствари (повреде, тучњаве, несреће, смрти). Живе у складу са светом. Иста им је природа. Субјекта нема, само супстанца. Људске акције не уносе у свет никакав смисао, никакву интеди гибилност у смислу отварања света Духу који носи и афирмише човек-субјект, Свет није више транспарентан Духу — који га подређује, одомаћује и уздиже к себи у висине Логоса — него само погледу, очима. Те очи — очи писца реисте — нису више отвори кроз које сија зрак спасоносне Светлости, односно отвори у биће које се указује само као ту- биће (то јест кроз човекову егзистенцију која се у преломним ситуацијама открива као трагична, патничка, смртна, трансцендентна), него су физикална могућност редукције свих феномена на јединствену јединицу мере, систематизација, каталогизација, нумеризација читаве емпирије на серије. Свет који се хуманисти учинио реификован, то јест отуЊен и рашчовечен, преокренут у ствар, у не-ја, у пакао и зло, репсти изгледа само реистичан, од самог почетка састављен као сложеница са каменчићима и сличицама; један од каменчића је и „човек“. Човек је

изгубио слободу, а стекао сигурност; лишио се своје боголикости и добио ствароликост. Обележио сам крајње тачке дескриптивног реизма; а у ствари ни његов папа Шелиго није никад до краја доследан ни ве-

ТАРАС КЕРМАУНЕР

ран овом пројекту; у његовим текстовима човек се више пута јавља као нешто што је несводљиво на голу механику, а што није и неће више да буде тотализовани м на Логосу утемељени божји човек (индивидуа): зато нешто (још) није и нешто (није) више, нешто је између, што није ништа, што је мањак прошлог и будућег, што је одсутност, али изванредно интензивна и пуна одсутност (мислим посебно на трећи Део Триптиха Агате Шварцкобдер). Тај човек има мноштво значења, али ни једно од њих не носи Смисао. Та његова значења су неразрешива, јер нам за њих медостаје значењско куда. Овај куда нема ни аутор — само га наслућује као нешто што је с оне стране познатог и датог: као свет с друге стране, као чисту Аругост. Продори у ту другост — или Шелитова литература — то су празне цеви, али оне ипак доносе силовито густ п свеж и нов ваздух — однекуд, с оне стране, од виштавила. Људи ове литературе који нису, као што рекох, на нивоу самог литерарног пројекта свог аутора, на нивоу целине и система, већ по правилу одступају од те реистичке — у суштини идеолошке — значењске структуре, ти људи су као интензивно ништа, као нејасна, много обећавајућа, али неуловљива чаролијска одсутпост, заправо монструми, оно што им ка-

же сам Шелито: Агата је вештица. Нале- ·

тели смо на „надреалистички“ елеменат ове прозе, на ону границу на којој се крај-

ње строги номос математичке дАискриптив- .

ности наломи и кроз себе процеди лунарну фантастику своје негапије (свог другог бића). — Подробна анализа овог типа лнтературе — и ове реистичке субструктуре — одвела би нас сувише далеко.

У последње време десприптивност добија свој коректив и унутрашњу, присну, дијалектичку негацију. Јавио се низ заним“ Љивих, изразитих, занатски веома спретних, стилски чак мајсторских, у највећој мери слободних, неспутаних аутора који, додуше, пристају на реистички хоризонт — он им значи плаценту и ваздух — али

Тарас Кермауне»

Наставак на 10. стране

4 КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ.