Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ПОДРЕЂЕН

Поводом стогодишњице рођења Хајнриха Мана

ГОВОРЕБИ пре четрдесет година па берлинском радију о Лесинту, Хајнрих Ман је рекао: „Пре све. га, није дело оно што ми, потомство, имамо пред очима — већ човек". Те речи, изречене у част слав нога. претходника, могу се сада у стотој години од рођења Хајнриха Мана, с пуном одговорношћу применити на љега самог, не умањујући тиме нимало сам значај ње гтовог дела. '

Рођен у једном либешком патрицијском дому, Ман је изузетан пример како се у његовом случају патрицијско елитно убеђење трговачког грађанства. транспоновало у духовну отменост, Брижно неговање грађанских добара променило се у видан презир према свемогућем новцу, чије владање с оне стра не сваке социјално-научне и национално-економске теорије је опњсао онако како је пре њега учинио можда само Балзак, Чудно је како се ослободио личних прох> тева, а трагично како је умро као сиромах. „Онај ко је механизме капитализма разложио као он Од раног романа „У земљи Дембелији" (а 5ећата епјапд) до моследњег у Немачкој објављеног со» цијално-критичког дела „Један 03биљан живот" (Елп. егпзјез Љеђеп) — тај је остао самом себи веран само зато што је био слободан од ваздашње тежње за оним угледом. иза којег стоји банкарски конто" (Жан Амери).

Уместо грађанског угледа, њему је припао духовни углед, а и то прекасно, јер немачки народ никад није волео тог човека са севера. Око њега је стално био само круг „аутсајдера“. А када је 1931. тодине у листу „Ме филе" Курт Хилер лансирао идеју: „Хајнриха Мана, за президента Рајха" — Нем цу је у то време милији био живи леш у маршалској униформи, и то још пре него што ће се „радници чела пи песнице" предати на милост и немилост једном умно поремећеном човеку.

_ Затим долазе године емиграције. Од 1933. до 1940. Хајнрих Ман је — како Амери каже — употребљаван п злоупотребљаван за улогу репрезентације, која му је тако ма ло одковарала. У тим годинама он је био Велики Стари Човек Немач ке, која се пребацила преко границе Рајха у слободу Тако је у рано пролеће 1935. године у Паризу уприличен конгрес писаца и при јатеља литературе, на коме су, поред француских домаћина; Анрија Барбиса, Андреа Малроа, Ауја Арагона и Андреа Жида, била и мно га знаменита имена из иностранства: Иља Еренбург, Алексеј Толстој, Карел Чапек, Олдос Хаксли, Мартин Андерсен Нексе, Роберт Музил, Хајнрих Ман, Лион Фојхтвангер, Бертолт Брехт, Ана Сегерс и Јоханес Р. Бехер. Уметници интернапионалног ранга. су се сакупили да, насупрот фашистичкој опасности, сведоче У корист досто јанства духа и да утру пут борбе ном отпору. Када је Хајнрих Ман 24. јуна стао на товорничку трибину, догодило се нешто неочеки“ вано: преко пет хиљада учесника приредбе подигли СУ се са својих места и на тај начин одали почаст знаменитом романсијеру им пуодиписти, избеглици коме су нацисти одузели држављанство“ УБ чи су значиле читав програм: „Има. мо да бранимо славну прошлост м оно што нам је она оставила у наслеђе, слободу мисли и делања "+ тверењ . Е ни Поа деценије касније отпочео је за Хајнриха Мана амерички ег зил. Јачи контраст се не да замислнти: дела високопоштованот М, оспешног писца су једва пале па резонанцију, пала су У заоорав, тако да су његови последрви КОМО ни „Пријем код света Пн Ђећ бег Ујед) м „Дах“ (рег лтет остали тодинама нештампани, оследице беху: ћутање, неразумевање пи оскудица у новпу. Пишући о томе како је сусретала Хајнриха Мана, Марта Фојхтвантер Опирује прво виђење У Минхену, сретања у Берлину, затим у Француској,и, најзад, у Америци и каже да 10] 15 сако му је руски је Ман причао аџку своту новажонзул предао велику своту нова па као награду за његове велике заслуге за човечанство и дитераи ; а би то писцу у татуру уплашен да би то ацији мог. даштњој политичкој си ји: АС ти непријат"н · о А ОСАЕ а премедених у Америпи пала је оллука арЕТИТИ о «“ Немачку. Али, већ је било касно. Болешћу ослабљено тело ХАЈЕ а пе могло даподнесе, тегобе. путо“ вања. Умро је У 78:01 тодини же вота и сахрањен на ИЕ тро бљу Санта Монике. “ међувремену су његови земни остаци прене сени у Берлин п положени у бли-

зини гроба Бертолта Брехта.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 1!

ХАЈНРИХ МАН

Овако је, у најкраћим потезима, протекао живот писца Хајнриха. Мана, једног од највећих писаца свога времена. Рођен 1871. тодине, он је већ. 1910. године објавио свој први значајни есеј, коме је дао програмски наслов за цело своје будуће деловање: „Дух и дело (Сејзћ чпа Тађ). У овом есеју налазимо — као супротност ствар ности у полуапсолутистичком пруско-немачком царству — Маново исповедање идеја грађанске француске револуције, „Интелектуалац који приступа господарећој касти, чини издају духа" — писао је Ман тада. А у истом делу је написао и ово: „Требало би да дух влада тако што би владао народ". Неколико година. касније (1915), пошто је већ написао свој роман „Поданик" (Рег Џтфетап), објавио је свој зна менити есеј о Золи, тематски смештен у Француску ХЛХ века, али пиљајући јасно и с крајњом оштрином на вилхелмовску Немачку. Полемишући са империјализмом, Ман се изјаснио за човечанство на предно-политичког _ деловања, за схватање да „литература им политика имају за предмет човека" и да се оне не могу одвојити. Дело пишчево — то и данас сматрамо врло актуелним — „постаје човечније тиме то што постаје и полдитичко". Тиме је Хајнрих Ман заграво већ тада нацртао скицу свога будућег живота и деловања, увршћујући тако коначно себе и своје дело у историјски процес друштвеног напретка, „самоостваривања човека". |

Кажу да се отменост лика одра жава у делу. У Мановом делу, меЂутим није увек све било изврсно, О томе и он сам у свом позном делу „Смотра једног времена (Еп тенанег га ђезећћеб) каже: „Да бих био савршен, ја сам исувише често импровизовао, нисам се довољно могао одупрети авантури,

у животу и писању, који су једно".

Своје прозно дело „Мали град“ (не КМете 5гаде, 1909) Хајнрих Ман је убрајао међу „најјаче што је створио". Многе знамените ко лете су му то и признавале. Томас Ман је ту књигу назвао „високом песмом демократије, 4 Арнода, Цвајг је у њој видео „дотад највиши степен" уметничке вежое, „мајушну слику велике револуције,

О настанку и судбини романа „Поданик" постоји већ обимна литература. Али остаје ипак зачуђујуће, како је један писац био спо: собан да неколико година пре ратне катастрофе тенијалном пронипљивошћу уобличи њене псторијске узроке, Курт Тухолски је о овој књизи рекао да је то „хербаријум немачког човека", а симптоматично је што је Хајнрих Бел написао: „Био сам зачуђен кад сам сад опет читао „Поданика", зачуђен и уплашен: педесет година после њетове појаве ја у њему препознајем принудни модел поданичког дру. штва".

Роман у два свеска „Јивепа ипа моПепдипе дез Кбпејез Непл Оџа-

(те", кратко обележен као „Анри 1у", настао је У годинама 1935—

1938. У њему је Ман на неки начин

сабрао своја сазнања, пружио поетску енциклопедију европске уме тничке мудрости и још једном је варирао главне теме свога ствара-

" ња. Његова књига је имала да бу-

де реч захвалности за. „срећно доба" и много „доброга" што је примнио од те своје „духовне домовине", А та изабрана домовина, Фран цуска, недостојно је поступила с њим и презриво одбила да тај поклон, „Анрија 17", бар преведе. Као што му је бедно и Америка. дала просјачки „џоб" у холивудском студију, после чега је спао на милост свога брата, који му је омогућио да своје дане мирно докрајчи. Е

После смрти Хајнриха Мана појавиле су се у обема немачким државама публикације о њему, Али, ако се упореди труд око истраживања његовог живота и стварања

· с многобројним студијама о Гер-

харту Хауптману, Томасу Ману, Францу Кафки и Бертолту Брехту, објављеним широм света, онда постаје јасно да је значај Хајнриха Мана очевидно потцењен. Досад о овом писцу нема ниједне стварно обухватне представе у виду књи те! Постојеће монографије, међу којима се истиче она Улриха Вајс штајна, свакако су само добри међаши за тај посао.

Хајнрих Ман је од индивидуа“ листичких и естетизантних почетака, преко пакосних грађанских сатира и друштвенокритичких романа, доспео до виталистичког пи ведрог превладавања _ преживелога. Веровао је у природну људскост и моћ доброте и трудио се да их оствари у својим делима. Дао је пример и уметничко-артистички, педа гошки прилог светској литератури: А Жан Амери пише: „Речи које је Ниче изговорио о Артуру Шопенха. уеру можемо спокојно да применимо и на Хајнриха Мана, јер никад карактеристика није боље погођена: „Погледајте га само! Никоме није био подређен!"

Александар Б. Поповић

ХРВАТСКА ПАН

САОВАЧЋА ПОЕЗИЈА 2

У Француској је нзашла из штампе „Антологија данашњег хрватског песништва", коју је припремио француски песник и есејиста Марк Ален уз помоћ загребачког песника м критичара Звонимира Мркоњића. У овој антологији је обухваћено двадесет девет песни» ка, чије су песме нлаустроване цр: тежима осморице сликара. Књига је објављена као први број „Дроздових свезака", посебног издања регионалног тромесечног часописа „Арозд', који излази у малом месту Шаравил-Мезиер. .

Поводом тога, Рене Лакот У париском листу „Француска књижевност" (бр. 1378, 24—30 март), у чланку „Антологије“, поред неких других, бележи и појаву ове антологије, па, између осталог, каже: „Хрватска поезија је готово непозната у Франпуској, где; УЗНИмајући у обзир да се она изражава на језику који се зове српско-хрватски, уопште нисмо мислили да јој признамо аутономну егзистенцију“, а Ален је, у свом историјском прегледу „успео да истакне оригиналне црте словачке поезије у њеној еволуцији доста различитој од еволуције срп ске поезије". На жалост, чини се да ни ова антологија није помотла познатом критичару угледног париског листа за књижевност и културу да схвати разлику измеЂу хрватске и словачке поезије»!

Лакот, који скромно истиче да

не може да да мериторну онпену.

вредности изабраних песника и песама, истиче, међутим, да је од, свих у антологији присутних песвика у Француској досад био познат само Мирослав Крлежа, по то као романсијер, да. се сада види да је Крлежа и песник и да су такође значајни песници Јуро Ка“ сталан (уместо: Јуре Каштелан), Славко Михалић им Восна (уместо: Весна) Парун, а да међу њима има и других оригиналних гласова. ВАСПЕРИМЕН- |

ТАЛНА ИЗДАВАЧКА КУЋА Зи 17 У ГЕТЕБОРГУ

Шведска је земља која много сти мулише књижевност и води ве лику бригу о књижевницима. Ус> тановила је, на пример, велики број стипендија пи књижевних натрада разне врсте, више но ма која друга земља у свету. Само јед“ на од њих, названа „мала Нобелова награда" износи десет хиљада долара. Четрдесет угледних пи саца. (које бира један одбор) имају загарантован годишњи приход у висини од шест хиљада до лара годишње. То значи да сва ки од тих писаца који не успе да толико заради, добија. разлику из државног буџета. Они, међутим, зараде и више и тако се државна каса ретко користи за овакве случајеве. Дисци у свету добијају 10 по књизи. У Шведској при метно више: 16,2/3%, осим за де" чје, џепне и образовне књите. Из» давачке куће, са своје стране, врло су дарежљиве према својим љубимцима — писцима који су „успели" и као такви чине важпу ставку у њиховим буџетима. А неке најпознатије куће (Воппјегз и Могзгећ5) имају неколико ви: кенд кућа за своје ветеране. Дан, како стоји ствар са писцима који још нису познати2 Швеђани сматрају да су но „успели“ писци у незавидном положају јер зависе од издавача и публике. Од њих се очекује да остану непромењени и пишу по укусу публике у ок виру устаљених добрих старих. навика.

Књига у Шведској је скупа (8 долара) и њена цена. непрестано расте. Један број подузетних људи сматра да је та цена неоправдапа, да је традиционални начин издавања сувише индустријализо ван и комерцијализован. Тражећи боље решење, сто шездесет пет писаца се удружи ло и основало Издавачку задругу писаца са седиштем у Тетеборту. Њен руководилац сматра да књи жевност не постоји да би издржавала издаваче. Литературу пра. ве они који пишу за оне који читају. У процесу издавања књиге у свакој појединачној фази писац има одлучујућу реч, а све услуге од дактилографа до типографа се унајмљују. Шведско искуство показује да се тако смањују трошкови. Рекламу уопште не користе, дивиденде не плаћају. У 1979. години штампали су 17 наслова у 125 хиљада примерака. У овој години планирају да издају дваде сет и пет наслова. Књиге се продају добро. и без рекламе, Како, питамо се. Кажу да су користили лично (службене и приватне) везе, нису жалили да поклоне књигу „правим“ људима, новинарима, критичарима, Групе од неколико писаца из ове задруге путовале су по земљи и држале предавања, разговоре, дискусије по библиотекама, књижарама и јавним мес тима, продавајући, том приликом, књите у великом броју. Задруга. је омогућила и годишњу претплату на десет наслова.

У првом тренутку, кад је зад руга покренута као део шведске културне политике, известан број политичара је предлагао да се ос пује државна штампарија као конкуренција доминирајућим комерцијализованим издавачким ку ћама, али писци нису били склони да то прихвате, С једнократном помоћи од државе (двадесел хиљада долара), одбили су зајмове сваке врсте да би сачували самосталност и основали задругу сопственим снагама. За учлањење у задругу писцу је потребно две. стотине долара, од чега само двадесет у тотовом, Остало се одонја од процента који добија по књизи, а који је за све (укључиво са дечјим и мепним књигама) 16,2/30 а. Цена њихове књите није осам, него два долара, Профит иде на издавање оних књига ко је „теже" пролазе.

Књига се прима или одбија на основу оцене најмање два члана задруге који су плаћени да књигу оцене и реферишу издавачком одбору кога бирају чланови залруге. Своју оцену они образлажу и писцу, тако: да је У могућности да оцени своје оцењиваче. Писти нису обавезни да сва дела штампају преко задруте (што је случај

у другим издавачкимо кућама). Сви сарађују у продаји _ својих књига по књига осталих чланова

задруге. Велики број књига прода се преко кљижарске мреже, јер су знатно јефтиније од оста. лих. Поред младих, још непознатих писаца у задрузи се налази знатан број врло популарних, као и бестселер Вилхелм Моберг.

Можда ће успех шведског сксперимента убрзати сличне про цесе н охрабрити подузетне људе м младе писце и у другим земљама, Мирјана Н. Матарић

ЛЕТОПИС

Повампирење

Да наше уставне промене, лдефинисане Амандманима, имају своје жестоке противнике обелодањено је ових дана на више места ни у више наших листова. Неки од тих противника Амана мана имају, дакако, и националистички карактер. Али интересантно је, на пример, како против Устава, важећег још увек, а и Амандмана који треба да доведу до уставне реформе и, ео Тр50о, до _ усавршавања нашег федерализма, што је памена Амана мана, у првом реду, устају неки писци и уредници листова од којих би требало, бар због њихове младости, очекивати још демократскије или радикалније пред логе. У тједнику студената СР Хрватске, „Студентском _— листу" (број 14, од 27. травња 1971. год.) добили смо такав један предлог за државно-правне промене. Наиме, уредник овог листа Срећко Мијић, члан новог уреднишљтва које је изабрано пол драматичним околностима после збацивања старе редакције, утврдио је, у тексту под насловом „Кри„ стаана копка ведрине", следеће „чињенице":

„До пред неколико мјесеци ре“ ћи и изјашњавали се као Хрват било је веома погубно, јер је та именица носила у устима. злонамјерних (најблаже речено) такве субординиране атрибуте, који су то име срозавали на ниво ксенофобије, локалпатриотизма (унутар „славног“ унитаризма), усташтва, фашизма, клерикализма, барбарства и не знам чега све још не. Да је томе тако, свједоче дебели погледи оних којима, је лик хрватског грба тако тешко падао: да не спомињем посљедице које је носилац тог знака сно сио у оним срединама гдје се више није знало како се пазива земља западно од Дунава (и Дри не). (Прима томе мислим наравно на она окружја гдје су корјена ухватили „ибрахимлатифићевски" погледи о регионалној умјесто националне припадности)."

Уреднику листа смета, дакле, не само попис становништва ко. ји ће недвосмислено и дефинитивно афирмисати постојање мус лиманске нације у Југославији, а нарочито у СР Босни пи Херцетовини, по — како он каже „ибрахимлатифићевским" _ погледима, и очигледно показати специфичност Босне и Херцеговине у СФР Југославији као заједнице равноправних народа, Срба, Муслимана и Хрвата, већ ће тиме заувјек послати дођавола старчевићанске идеје о Муслиманима као „цвијећу хрватског народа", које је тако великодушно била обновила усташка „промич~

ба", што значи пропаганда.

Срећко Мијић, међутим, не сма. тра само постојање муслиманске нације „регионализмом" већ доводи у питање и постојање СР Босне и Херџеговине. По њему, очигледно, земље „запално од Дунава (и Дрине)" спалају у хрватске земље. А западно од Ду нава и Дрине, почев од Новог Београда н Земуна јесте Срем и Босна ни Херцеговина. Апетити Мијићеви стварно су велики. Ти апетити _ подсећају на апетите фашистичке творевине Независне дожаве Хрватске. Њена источ на граница. била је опна коју нам Мијић предлаже као ново реше. ње гранина. А шта то значи — није потребно посебно објашњава-

ти. (И. Џ)

Похвала једном лнричару

Главни догађај сезоне у америчкој литератури — пише Стенли Кауфман у немачком листу „2ен" — јесте Стенли Куниц (5!апјсу Кипнх) и његова књига песама „Арво искушења" (»Тће Тезипе-Тгее"). То је четврта танка свешчица посете који је превалио шездесету годину, Куниц је добио Пулицерову награду и мнота друга признања; Роберт Лоувел и В. Х, Одн су га страствено хвалили, али упркос томе није никада достигао ширину признања коју његова уметност засаужује. Књига „Дрво искушења" би морала да потврди његов ранг једног од најбољих америчких ли ричара овог века,

. Материјал његових текстова ни је изразито интелектуалан и философски као, рецимо, у Воласа Стивенса. То што Куниц преноси у својим песмама јесте – лирика која сједињује супротности: она је као неки меланхолични глас који, упркос томе, пева очаравајуће; она звучи као елегичан зов за једним протеклим светом, чије вредности изгледају изгубљене, а истовремено исповеда тежњу за новим; она омогућава да се осе: ти жеља и за уживањем у трап ци живота. (А. Б. П)