Књижевне новине

| заједно са својим сарадницима и

ПИСМА УРЕДНИШТЕУ

Оојављени текет није оно ауторизован

Друже Крњевићу, |

Молим Вас да, поводом објављивања стенограма моје усмене речи на редовној годишњој скул штини СКЗ у „Књижевним повинама" број 392 од 5. јуна 1971, об јавите следеће:

Прво, за разлику од лредселника СКЗ, књижевника Добрице Ћосића, који је — како је и нормално — добио на ауторизацију и скраћивање текст свога писаног говора, стенограм мога игла гања, који је представљао усмсне радне референције на нека од иначе бројних питања о којима је расправљала скупштина СКЗ, објављен је без мога зна ња, неауторизовано, па чак — по свему судећи — и нерс.дитовано; друго, све што сам и како сам | на том скупу саопштио, дословис , мислим и сала. Држећи се наче- | ла да је добро све оно што се јавно чини, кад год је то могуће, учинити јавности доступним, зах | валан сам Вам што сте, објављивањем у Вашем листу, желели да то моје излагање учините јавним;

треће, жао ми је што то нисте учинили _ онако ваљано како то — претпостављам и по Вашој о-

цени — заслужују пре свега фун кџије Вашег листа и читаопи „Књижевних новина", затим добри обичаји сериозне периодике, а п озбиљност питања о којима је на СКЗ било речи.

Искрено желим и надам се ла је случај оваквог објављивања стенограма мога излагања (који сте у нејасној редакцијској беле шци неадекватно назвали, а стављањем мога потписа јавно учичили мојим _ ауторским текстом!) заиста изузетак у пракси редакције „Књижевних новина". С дужним У У „ Живан Берисављевић републички секретар за 06-

разовање. науку и културу | 16. јун 1971.

поштовањем

Филм и антистаљинизам

АХруже – Јеремићу,

Поштујући „Књижевне новине" као лист у којем је могућно 06јавити написе који се залажу за цјеловиту истину, молим Вас да у наредном броју _ „Књижевних новина" објавите мој текст као одговор на беспринципијелни напад на филм „Улога моје породице у светској револуцији“ који је Стеван Булајић објавио У „Ослобођењу". Редакција „Ослобобења" није хтјела да мој одтовор објави са објашњењем да је текст преоштар. Познато Вам је, вјероватно, да је сценарио филма прошао кроз све самоуправне ор тане „Босна филма" м да је на основу сценарија добио новчану дотацију од Фонда за унапрећење кинематографије СР БиХ. Дужан сам, због свега тога, као директор предузећа које је произвело овај филм, да пред јавност изнесем цијелу истину.

Неђо Парежанин |

0 „естетичким“ концепцијама (тевана ђулајића

Последњи напис Стевана Була» јића у листу „Ослобођење" од 5. јуна износи низ неистина које се односе на мене и посао који обављам па вас, друже уредниче, мо» лим да на основу Закона о штампи, не скраћујући и не мењајући мој текст, објавите ових неколико реченица:

_ Прво. Стеван Булајић је довео у сумњу моју идејно-политичку исправност џи припадност, Желим овдје одмах да истакнем недвосмислено и јасно да не припадам идеолошком фронту који већ одавно на и У полемици са мном заступа Булајић. На одређен мна- | чин мене и радују такви напади на мене, јер ми сама чињеница идејно-нолитичке – конфронтације са идеологијом и моралом са којима сам давно на ратној нози недвосмислено показује, и потврђује, континуцтет моје властите позиције од 1948. до данас.

Друго. Што се самог филма „Улога моје породице У светској револуцији" тиче, имао сам најбоље жеље и намјере и амбиције, ако то' Булашћ жели да зна, да

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10 |

ауторима, из ове наше, босанске средине, направимо филмско дјело у којему бисмо се на умјетнички начин обрачунали са мрачним појавама и срамним издајницима у нашој новијој историји који су намјеравали да униште спецификум југословенске револуције, јУгословенски пут у социјализам, све оно што се подразумјева под нашим | самоуправним системом У најширем смислу, оно што смо ми успјела да сачувамо у тешкој борби која је почела 1948. и траје, кад мање а кад јаче, до дана данашњег. Колико смо у томе подухвату успјели, да ли ће филм задовољити наше захтјеве, хоће ли бити оно што смо жељели, да ли смо довољно или недовољно убједљиво. приказали догађаје из наше новије историје, наш сукоб са стаљинизмом остаје да просуди публика и филмска критика. Али, суд оних који су се у то вријеме налазили, а можда се и данас палазе, с друге стране ровова нећемо прихватити. Тај нам је суд врло добро познат: по злу.

Треће. Јако је симптоматично да Булајић ни У једном од своја два полемична прилога посвећена филму „Улога моје породице у светској револуцији" није нашао за потребно да читаоцима, који филм још немају прилику да виде, бар у неколико ријечи објасни, тј. укаже, на ову основну поруку филма. Булајић дакле прећуткује оно 0 чему је, пошто је одлучио да доведе у питање идејну вриједност филма, у првом реду требало да говори.

Зашто он то чини такор Зато јер се са једне стране оваква порука филма ме уклапа у његов поглед на свијет (посебно на историју), а са друге стране зато што ипак није сматрао опортуним да се отворено окрене против поменуте поруке филма.

Булајић једноставно не говори о томе. То му, међутим, не смета да истовремено удари по филму, и то баш са оне стране коју прећуткује. Булајић види детаље из ширег контекста, а затим пошто тај детаљ, тако изолован од цјелине, добије сасвим другачији смисао, онда он тај фактично погрешан смисао уопштава на цјелину. Истини за вољу он то не би могао ни покушати да не злоупотребљава чињеницу да читалац његовог текста није видио филм о коме је ријеч. Управо на томе „прецмућству" се и темељи Булајићев примитивни метод уз помоћ којег он манипулише осетљивошћу читалаца када су у питању свијетле успомене револуције. -

Он товори о партизанском комесару који силује жене и у томе види разлог за узбуну, позива на одбрану против сабласне антикомунистичке пропаганде (узгред речено не ради се уопште о комесару) кријући при том пред читаоцем шири контекст из којег се види да се ради о једној догматској, силеџијској, ауторитарној структури која своје саборце шаље у смрт на олтар својој болесној жељи за величином и моћи, Булајић устаје и запјенушено брани тог. „комесара“ који силује неку „госпођу", а при том неће да каже да је тај исти комесар У ствари идеални тип стаљинисте, информбировца, који би се, да га не убише скојевци, ван сваке сумње и из потпуно оправданих разлога нашао на Голом отоку. Чудно је како, са друге стране, ђу. лајића није нимало дирнуло, па он то им не региструје, када тлавни тунак филма млади скојевац устаје против стаљинизма, са машинком у руци и уз звуке Интернациомале. Очигледно овдје неко мијеша појмове тако да антистаљинизам доживљава као антикомунизам. Нама је бар У Југославији искуствено познато: не само да антистаљинизам није нешто што је једнако антикомунизму нето му је директно супротно.

Четврто. Булајић импутира ауторима филма, и мени, да издајемо земљу правећи филмове за непријатеље који дјеле награде на. иностраним фестивалима. Узгред речено роман по коме се прави филм добио је велико признање: Нинову натраду, позоришна драматизација романа награду на Стеријином позорју. Нису ваљда непријатељи сви који сједе у тим жиријима.

Булајић пада у патриотску екстазу бранећи ову земљу од свих оних који су у било каквој вези са филмом „Улога моје породи-

це у светекој револуцији". Нико у овој нашој земљи, коме је ста"ла до чињеница, неће порећи да је код нас, у нашем послијератном развоју, поред свих блиставих успјеха, било и промашаја и стаљинистичких ексцеса и, посебно, наметање стаљинистичких ексцеса и, посебно, наметање ста-

љинистичких метода и постинформбироовској фази. Наше друштво · у својој — најновијој историји као да потврђује своју револуционарност Управо _ у,. непрестаној _ борби против покушаја и метода ове

врсте без обзира у каквим се све они новим варијацијама појављивали. Управо зато су ове теме из наше историје и савремене свакодневице врло атрактивне за филм. Те теме су врло реалне, и наглашавам, врло потребне. Ако не. успијемо са филмом „Улога моје породице у светској револучији“, ако тај филм изневјери наша очекивања, радићемо друг, трећи, на тему наше борбе против стаљинизма, то је наш дуг према нашем социјализму који је неко тако дивно назвао: социјализам са људским ликом.

Хвала на простору, НЕБО ПАРЕЖАНИН

Реч о једном менталитету

Поштовани друже Јеремићу,

Шаљем Вам овај одтовор на гнусне инсинуације Макавејева, об јављене у „Књижевним _ новинама" од 5. јуна, а које се односе на мене.

Будући да сам члан СКЈ већ 27 тодина и резервни капетан партизан, члан Савеза књижевника већ 20 год. и Савеза новинара пу них 2Р сод. преко оваквих инсииуација не могу прећи. Макавејева сам већ тужио редовном суду.

Надам се да ћете овај одговор објавити с пуним осјећањем одговорности за равноправну борбу ставова, посебно у овом случа ју, када се ради о нападу на морални лик мене, као човјека и писиа.

Другарски поздрав СТЕВАН БУЛАЈИЋ

4001. оргазам

| Аушана Макавејева

Друже уредниче,

Са закашњењем сам прочитао напис Душана Макавејева, објав љен у Вашем листу од 5. јуна о. г., у коме он полемише са. уред ником публикације „Земља Совјета" Забјелкином, о коме, засаутом Макавејева, први пут чујем.

Макавејев у том напису спомиње и мене и жестоко ми замјера што сам ја у напису „Филм и политика" („Ослобођење" од 27. маја 0. г.), споменуо и његов филм „МЕ или мистерије оргаиизма“, а у вези са познатим фо тосом из листа „Флеш", који је веома индикативан за антикомунистичку садржину новог — авангардног и филозофског филмског сочињенија Душана Макаве јева.

Истом приликом Макавејев не пропушта. да мој став према том филму доведе у везу за већ споменутим Забјелкином и његовом установом и то на начин коме нема примјера у јавној _ријечи, на начин који подразумијева изу зетну _ тајнополицијску _ машту, плус огромну поквареност.

Наиме, Макавејев који се прси својом борбом против стаљинизма, користи се управо стаљинистичким методама уцјене и застрашивања, како (би својеврсним терором над јавним мњењем изазвао страх код људи, који неће и не желе да се сложе са њеТОВИМ контрареволуционарним шверџом.

Ријеч је о једном менталитету који је изузетно дрзак, интритантски и безобзиран у својим обрачунима са противницима, о једној декласираној клаки, која се под разним маскама намеће нашој јавности и која је, на жалост, много пута до сада успијевала да беспримјерним инсинуапијама и фалсификатима у нашој земљи и иностранству, ућутка прогресивне гласове и отпоре.

Када Макавејев о мени говори као о „извјесном“ којег познаје поменути Забјелкин, али ме он, Макавејев не познаје, онла наш сензапионални режисер „УК“ јел: ноставно обмањује и себе м јавност. Познаје Макавејев мене 04 лично: он добро зна да сам ја, заједно са књижевником и профе сором · Ратком Ђуровићем, аутор спенарија за филмове „Козара“, „Скопје — 63", „Битка на Неретви" и многих других, он врло добро зна да су моје књиге преведене на пет европских језика, чак и на руски, уколико то није ОАвећ сумњиво Макавејеву!

Ади, Макавејев се усудио да политички етикетира. Небирање

" подељена на

А ђ: | [А и / ХИ и

(, [А , |

ен

је био лош

средстава _ одувијек И а одувијо-е такног на-

знак за протагонист чина борбе.

Имаће Макавејев у лике да своје инсинуације доказује пред редовним судом. То суЂење биће прилог више портрету

овог, ствараоџа", УЗ већ познату

: тарквалификацију његовог „аван ф Ју прије пар дана,

дизма“ коју је, | и инска _ заједница

изрекла Покрај 4 РЕЧ ~: овог Сада, када мистерије ор-

за културу ИЗ је ам „МЕ ИЛИ

је фи 3 а" брисала из реи предложила да

ганизма /оргазм тистра филмова ( се забрани за јавно приказивање. Захваљујем на простору.

ускоро при-

Стеван Булајић

хњижевник и филмски сценарист

Мостар, 16. 6. 1971.

Неннформисаност У отвореном писму Николају Забелкину, _одтОвВОрном | уреднику совјетског часописа „Земља Совјета", Душан Макавејев је, између осталог, написао следеће: „..нити моту да поверујем да су људи ангажовани на превођењу Вашеих материјала толико политички неписмени да су могли из чисте похлепе за новцем који би се згрнуо на тржишту, тако олако да дозволе једну, вероватно и по Вашем мишљењу, тиусну алузију, постигнуту новинском монтажом илетално _ откупљених _ фотографија". Одмах да кажем следеће: ради се о приличној неинформисаности Аџшана Макавејева. Новинско-издавачка установа „Интерпрес“ је три самосталне јединице. Јединица која пружа преводилачко-техничке им графичке услуге око издавања совјетског часописа „Земља Совјета" није покренула магазин „Флеш", чији, је први број био забрањен ОАЛУком јавног тужиоца Спасоја Милошева. Даље, целокупан материјал (текстови, легенде) часописа „Земља Совјета" преводим искључиво ја — Божидар Милосавље“ вић, дакле, не ради се о „људима. ангажованим...' итд. На овом месту и овом приликом мислим да не треба даље дискутовати о то: ме Како сам плаћен за тај свој посао (напомињем да хонорарно преводим за: „Интерпрес“ материјале часописа „Земља Совјета"), нити да ам сам довољно или не довољно „политички писмен". Важно је да нисам учествовао у покретању _ магазина „Флеш", да не познајем људе који су се латили тог посла и да сам тек од једног познаника сазнао да се та ква публикација појавила у киосцима (непосредно пре забране). Надам се да ће свим добронаме»

ним и разумним људима после с“.

вот бити јасно, да Аушан Макавејев не користи тачне и проверене податке, Заштог То се м ја питам, поготово што знам да за тако мешто није било потребно улатати неке посебне напоре. Али то већ прелази оквире мог јавног интересовања. Захваљујем редакцији „Књижев них новина“ ма уступљеном про стору,

У Београду, 8. јуна 1971. Божидар Милосављевић преводилац

ћадер – а не Хаусман!

Друже Уредниче,

М прошлом броју „Књижевних новина", на другој страни, објавље на је вест о смрти Раула Хаус мана под насловом „дДадасоф да. ланста“ и била је паустрована фотографијом на којој је Јоханес Бадер, а не Хаџусмам, како је ис спод. илустрације писало. (Фототрафија је заједно са потписом пренета пз листа »дени). У ствари, то је део спретно урађене „Фотомонтаже", 1919 (види: Нат5

осавременио

"илустр ал

а Пени нин- тоне н ама ливење ријал тоа ар пара ИДНИа

Гада-ат! апд апш-ат, Тћа_ Да Нидзоп, Топдоп 1965, ација 66; сам Хаусман је проналазач ове нове технике) на којој су портрети двојице наји стакнутијих берлинских дадаиста скоро пикасовски стопљени у сјајиу визуелну градацију: Амнија Бадерове луле пунктирана је Ха. мсмановим ободом качкета, исто

“као што је ухо овог првог са но

сом оног другог. Бранко Алексић

Неприхватљива

"антологија

Ограђујем се О4 „Антологије најмлађе црногорске лирике ' Сретена Перовића, оодјављене у часопису „Стварање“ бр. 5. ове године, јер сматрам да је начин на који сам у њој заступљен регноналистички, да тенденциозно искључује моје учешће из токова савремене српске поезије којој одувек припадам. Сматрам се српским писпем, а тиме — и црногорским, јер су ми страна сва подвајања ове две књижевности које су одувек биле једно, а то су

и данас. Перовић је, у намери да ми да. строто црногорско обележје,

направио избор из песама које сам објавио само у прногорским публикацијама, а све песме (осим једне!) објављене изван Шрне Горе пренебретао је, Тако је мимоишао највећи део онога што сам до сада објавио, по мом мишљењу — на штету мојих вред нијих песничких остварења, забо рављајући (или можда не знајући2) да све што улази у антолотију има ново место и значење и да исту судбину доживљавају, наравно У обезвређујућем смисаџ, песме које остају изван антологије. Перовић је, затим, У биобиблиографској белешци о мени, наводећи часописе и листове У којима сам сарађивао, навео само оне који излазе — у Црној Гори! Изостали су „Савременик", „Књижевност", „Дело", Видици", „Летопис Матице српске", „Поља", „Нин", „Политика", „Борба", „Мла дост“, „Трибина“ у којима сам од почетка редовно присутан.

Ценим листове и часописе које је Перовић у белешци поменуо, сматрам се њиховим најближим сарадником, али се питам због чета су изостали сви београдски и новосадски часописи у којима активно сарађујем2 Коме би сме' тало да их је набројао2 Зар би то његовој антологији, црноторској књижевности и мојој библиографији сметало Мли те часописе. Перовић сматра безначајним2 Или прати књижевни жи вот само у својој Републициг Буде ли тако уско гледао п даље — поштеније је да се посвети стоном _ тенису! Тамо ће имати своју половину стола! А ако није у питању ни обавештеност, онда се свакако ради о намерном изостављању свега што се, макар У мом случају, тиче сриске | књижевности. Тако је антологичар, рецимо, . изоставио да напомене, као за неке ауторе који су ушли у црногорске антологије, и то да сам заступљен у антологији „Новије српско песништво" Милана Комненића,

Са стажом дужим од једне де ценије активног, професионалног, бављења књижевним радом, не прихватам Перовићеву поделу по којој спадам У Ред најмлађих црногорских песника. Ни по мерилима самог Перовића није ми место у корицама његове антологије, У њој су заступљени пе сници који су се јавили од 1960 — 1970. године. Своје прве песме објавио сам у „Сусретима“ 1959. тодине, дакле у часопису ко ји је уређивао — сам Сретен Перовић! У питању је заборавност! Авај! године чине своје!

И у случају још неких песника из Шрне Горе који су се афир мисали у Београду, Перовић се показао тенденциозан, сепаратиста, пеприхватљиво _ самовољан. Да се руководио правим аптологичарским намерама, сигуран сам да би у његовој антологији били заступљени: Матија Бећковић, Ми лан Комненић, Алек Вукадиновић, Рајко Сјеклоћа, Аратомир ЂБрајковић, Истина, они су се, готово сви, јавили пре шездесетих тодина, али ни сам Перовић, у некоико случајева, није поштовао ту временску границу. 5

Жао ми је што се Перовићева антологија појављује у часопи су који ценим и чији сам дугогоАишњи сарадник. „Стварање“ је одувек било југословенски оријентисано, не водећи рачуна те ко живи, где ко сарађује, ко Је с ким и ко је против кога, у

Ограђујући се од „Антологије најмлађе црногорске лприке" Сре тена. Перовића не ограђујем се ни Од једне литературе у Југослави ји, али се одричем сваког подух“ вата као што је ова антологија.

У Београду 17. јуна 1971.

Бошко Богетић