Књижевне новине
Атонија српског села
Бранко В. Радичевић: „СЕЉљаци“ „Нолит“, Београд, 1971.
ПОЈЕДИНИ УТИЦАЈНИ послератни критичари — они који су, најчешће у залатању за нове тенденције у литератури, анатемисали све што је регионално 060јено пи што је тематски везано за село наметнули су нам неугодну обавезу да за сваку нову књигу прозе са такозваном сеоском тематиком, ако не желимо да је унапред оквалификујемо неуспелом, морамо да устврдимо како није фолклорна. Узроци им невоље оваквог поједностављивања су, изгледа, највише у томе што се, на основу профила наше реалистичке прозе леветнаестот века, м поводом слабијих књига из послератног периода, између појма сеоске тематике м појма фолклорног често ставља знак једнакости. Несумњиво је да урбане средине пружају модерној литератури богатије матери јале за комплексне књижевне захвате им
за дубље интелектуалистичке продоре, али је врло уверљиво да и књижевно„теоријски и сопијално-друштвеви разлози, кад су наша литература и наша
средина у питању, оповргавају сумње у захвалност п неопходност интересовања писаџа за живот села.
Ове моменте не помињемо само да бисмо нови роман Бранка В. Радичевића заштитили од могућних недовољно мотивисаних етикетирања, већ више стога што је у концепцији књите приметна обазривост ауторова и бојазан да се не подлегне _ привлачностима _ носталтичног оживљавања светлих и тамних, поготову спољашњих страна сеоског живота У једном региону. „Сељаци“ нису топонимима јасно лоцирани, иако атмосферу региона за који је фабула овог романа везана није тешко осетити и препознати, а ово узлржавање од препизног опирања, мала му не треба придавати нарочиту важност произлази свакако из потребе да секритичком виђењу савремених проблема и различитих видова сеоског жи. вота да општије значење. Своје виђење српског села у агонији, у моралним и другим кризама, у неизвесности и неситурности, у спеџифичним раслојавањима, кроз одлазак великог дела за. рад способног ставновништва, села закоровилог и учауренот, Бранко В. Радичевић је транспоновао у помало бурлескно обојену фабулу, са неколико, углавном тратичних, личности, немоћних и посувраНених, које, саично личностима неких артутих проза овог писца, често бесциљно тумарају и трају оскудну свакидашњицу. Као да су се у овом роману појавили најближи рођаци оних личности са беотрадске периферије, онај тратикомични свет у прнохуморниам ситуацијама из романа „Грубићи и нежнићи", блиски не само по начину књижевнот уобличавања и по трагичности, него и по оној уклетој везаности за градску периферију, без 66зира што се једни већ налазе у тим мериферијским просторима и не моту да оду из њих, док друге градска периферија неумољиво мами, привлачи и најчешће рањава.
Бранко В. Радичевић користи два опробана књижевна поступка, две компоненте које обично уносе савремени писци кад пишту о селу: примесе натурализма, који овде није потенџиран до хиперболе, како се често чини, ми хумор у анегдоти, на Аругој страни. Натурализма, додуше, нема онолико колико га је раније било у овог аутора; овде о натурализму можемо највише товорити поводом опседнутости Аичности сексуданим жељама и комплексима. Први Радичевићеви романи нападани су као апологија секса и голотиње, замерано им је, дакле, оно што се данас у неких писаца истиче као квалитет. Ако је у већини романа овога аутора м било раз. Лота за поменуте тврдње, већ смо у „Грубићима и нежнићима" могли да запазимо Аа су потенциране сексуалне жеље Радичевићевих личности у извесном СсмисАу психолошки мотивисане њиховом потребом да макар на тај начин осмисле свој бесциљни живот и компензују потпуну немоћ у свим другим доменима. У „Сељацима" такође има сцена са сексом и алузија насекс, алије овдетомного неусиљеније, природвије иуверљивије, уклопљено у отшту атмосферу, мотивисано начином живота и логиком мишљења, Можда деан-
ата паде ваља аи њи
напомиње та
КРИТИКА
БРАНКО иво 8. РАДИЧЕВИЋ ВИдАН
мично и због поплаве – најразноврсније ије последњих година, али свакако пре због вешто кремране и организоване атмосфере романа, епизоде у којима се помиње секс — ако не претендују на критички однос према кризи морала, а има таквих епизода — најчешће доживљавамо као књижевно функционалне, чак невине и безазлене. У ситуацијама и сценама када сваког тренутка може да се разулари горштачки темперамент и да севне проштац, или да крстача са гробља тресне по глави неког од завађених покојникових наследника, осећање пожуде деАује некако хуманизујуће, а, уз то, у тами шума и влази потока женска се пут забели јаче и привлачније него обично. Читав Радичевићев роман исплетен је од мноштва хуморних нити, које су вишеструко функционалне, јер повезују разнородне епизоде пи неутралишу патетику и дАмректност оних врло луцидних запажања о недаћама села, запажања која заслужују им озбиљнију социолошку анализу. А дотицање неколиких актуелних тема, распоређено у поједина поглавља, даје често и оним лакрдијским и карикатурним сценама примесе алеторичног и сати. ричног значења. Очигледно је да су мноте епизоде произишле из аутентичних анег Аота које је писац разрадио и укомпоновао у роман, од, на пример, лакрдијскомеланхоличне. епизоде, у којој Петар, једна од неколико главних личности, уз низ перипетија проводи угојену свињу Од варошице до планинског села и враћа је натраг, само да би изазвао завист, па до, реџимо, изванредне параболичне приче о томе како иста ова личност, у жељи да се продужи мимо физичког трајања, покулава да гради задужбину.
Анегдотски карактер причања им у „Сељацима" је, иако у мањој мери и у неш-
«то блажем виду него до сада, у вези са
епизодичношћу прозе Бранка В. Радичевића. Јер, овај писац је превасходно песник, изванредног сензибилитета и одреЊеног осећања живота, а то сен у роману на свакој страници осећа. Он уме да карактеристичан податак узет из стварности постави у контекст у коме ће да се роје асоцијације, илан да само најави значење и симболику, да стилизује детаље проширујући им значење све до митских Аимензија, да ствара контрасте и гротескне сцене, али он истовремено превише занемарује значај композиционе конструк. дије, поступност нараџије, временску заснованост и обухватност фабуле, 02 нос хронолошког причања и ретро спективности, Ове композиционе и дру те недовољности Бранко В. Радичевић у знатној мерм надокнађује, у роману „Се. љаци"“, везујући читаочево интересовање занимљивим сменама и санкама, способ. ношћу да из погаавља у поглавље открива у ситним појединостима психолошке особености менталитета, искричавим и дАуховитим дијалозима, им великим језичким богатством,
Чедомир Мирковић
Роман као представа
Иво Видан: „НЕПОУЗДАНИ ПРИПОВЈЕДАЧ“
Матица хрватска, Загреб, 1970.
ПОКУШАЈ да се о проблемима структуре романа проговори са становишта потребе сазнавања једног тоталнтета има значења углавном због тога што се тај тоталитет романа данас значајно изменио у односу на традиционални роман, То, другим речима, значи да би требало у оквирима теоријског разматрања проблема приповедачевог места у процесу уметничке креације заузети, у извесном смислу, објективно, неутрално становиште које т да омогући да се роман посматра као пред става, Пред Ива Видана се поставио пра.ктичан задатак који се састојао у томе да се изведе извесна закономерност на ос. нову различитих уметничких феномена у којима постоји унутрашњи ред. Сазна. вање тоталитета и утврђивање закономеркости јесу, према томе, основне карактеристике књиге књижевних студија под заједничким називом „Непоуздани принповједач“. Ослањајући се на веома инструктивна критичка осветљења Алена Тејта, Вејна
ои виа уље
+
стени видри пилана налети
ч
Бута или Перси Лабока, Иво Видан настоји да у модерној романескној структури одреди место „непоузданог приповједача" у односу према књижевном делу, према реалности, према читаоцу и, најзад, према самим ликовима, а то значи према. иманентној законитости на којој почива ред у књижевном делу. Са друге стране, уочљив је напор да се означе основни 06риси промене које су настале у природи књижевног исказа. Уводна студија, по којој и књига носи назив, полази управо од констатације да је роман, „од исказа о неком индивидуализираном људском доживљају који почива на чињеницама. што одговарају извањској и провјерљивој збиљи' — постао дело посвећено служењу
песничкој. слици. ~
Прецизније речено, текст модерног романа више ' не зависи од континуитета У представљању ликова, већ од њихових прелстава, мотива, међусобних хармонија, те према томе „модернистички роман тежи према животним принципима лирике, па чак и према композицијским “облицима глазбе". Очитледно да је у основе промене у структури модерног романа пројектована потреба интегралнијег транспоновања многозначности уметничке визије која траје независно, могло би се чак рећи, паралелно са појавном реалношћу,о С правом, можда, Иво Видан констатује да са тог становишта модерни романописпи подређују животне чињенице властитој ком позицији, јер се више не баве проблемом „односа романа и живота, већ слободом романа да „искористи своје искуство животне датости".
'Истини за вољу, треба рећи да Иво Видан и сам уочава да је појам модерног романа прилично неодређен, особито због
-
"тога што се углавном одређује према. то-
ме у којој мери приповедач мили творац разграђује традимионалну _ романескну форму, у којој мери се служи новим техникама да би изразио свој битан доживљај живота, То, свакако, не значи да би требало дати предност романима у којима аутори, попут Кафке или Пруста, пред стављају потпуну визију света над романима у којима преовлађује експеримент, чак можда и луди покушај неопходног трагања, већ да се модерни роман налази у „паодотворној кризи", кризи која је пи до сада омогућила управо роману ХХ века да открије унутразињи пејзаж чо-
века.
Без обзира што се И. Видан, можда и сувише жарко, залаже за поетску димензију романа у којем су елементи нека. дашње чврсте, непроменљиве _ структуре постали променљиви и потчињени некој, условно названој, интегралној реалности, читалац се не може отети утиску да Видан модерни роман посматра више као експеримент, као тражење а мање као
романескну визију. Чак и у, иначе веома успелим, студијама о Конрадову „Нострому“ или о „Лорду Џиму", или о Џојсовом „Уликсу", или најзад о Солу Вело, И. Видан се више бави приповеАачевом лабораторијом, не остављајући у Аовољној мери простора за чудесну нетредвидљивост којом хоће „блатословени геније“ да изненади им самог приповедача. Једноставније, Видан се бави научном анализом романа као представе по себи, као пеловите структуре која, у зависности од индивиндуалитета аутора и особитости представљеног, намеће и посебан
мриступ.
Важно је напоменути да је Виданова збирка студија интересантна већ са становишта што нам открива теоретичара књижевности који у различитим приликама и поводима излаже целовит поглед на проблеме књижевног стварања. Због тога, ограничења која му је наметнуо сам метод можда су исвесни превиди у интересу дубље анализе структуралних проблема. У студији „Живот' и „Основна слика“ која је посвећена критичком поступку Лрнолда Кетла, Видан прецизно дефинише задатак критике: „Када критичар жели вредновати неко дјело или одређену групу Ајела, или кад жели опијенинти значење мами резултате неког умјетничког раздобља, он сваки пут рјешава један новостворен, посебан и у тој посебности не-
" ноновљив проблем. Тај проблем сваки пут
тражи неко практично рјешење, али с о6зиром на то што постоји континуум критичареве личности м континуум унутар умјетничког феномена, задаћа сваки пут мије радикално различита. Тако свако поЈедино рјешавање утјеловљује неку ме тоду, неку потенцијалну константу у критичарском одрећењу умјетнине, а та методе је идентична са спознајом".
Са тог становишта, Иво Вилан замера импресионистичкој, сопиолошкој иди пси. хоаналитичкој критици што не говори о
дата пиле
|
| | | |
|
бити самог дела, о суштини уметничког израза. Истичући сазкајни елемент у сваком врсном критичарском, напору, аутор ове значајне књите студија у основи се залаже за дигнитет књижевне анализе која, на тај начим, постаје место на којем се ранионализује пропес у КОР лејства посматраног дела, значајност поје. диних елемената у књижевној структури. Научни метод за који се залаже Вилан 0. вом приликом не значи тражење за кри-
тику посебног места на некој, паушално утврђеној, вредноспој о лествити већ изнад свега позив да се књижевним феноменима, дедима и приповедачким папорима савремених аутора приступа са ловољно озбиљности, коју захтева „илолотворна криза“ или тачније, узбудљива драма истраживања, коју доживљава модерни роман, На крају, упорност са којом Видан остварује анализу процеса м појава у оквиру модерног романа има изузетан значај за читаоца који своје интересовање за књижевно дело задовољава на равни субјективног доживљаја прелстављене реалности већ и због чињенице зпто Иво Видан, стрпљиво и паметно, упућује читаоца, захваљујући мудром захтеву Перси Лабока, да проучава дело, да чита кон.
структивно. Миодраг Рацковић
(ргијазам наших дана
Др Мирослав Антонијевић, др Јован Букелић, др Љубомир Ерић, др Славка Морић. Петровић, Зденка Алексић, др Милица Јојић-Миленковић: „НАРКОМАНИЈА МЛА-
ДИХ“, „Култура“, Београд, 1971.
ШЕСТ АУТОРА, неуропсихијатара и пси. холога Завода за ментално здравље, 08стали су се да би нас обавестили о томе како се данас понашају дроте, како се злоупотребљавају, да тиме помогну онима који су угрожени, као пи онима који треба да им помогну. Они не прилазе проблему дрога само са медицинске стране, већ га посматрају и као проблем човека У друштву,
Књига није превентивна у том смислу, да је треба читати три пута дневно пре јела па да нас заштити ОА дроге, већ тражи од нас извесно разумевање Од ко. га многи беже. Она нас упућује да треба да преузмемо нове одговорности и променимо ставове, а не да затварамо очи и сматрамо да смо довољно учинили ако се зтражамо.
Одувек је било дрога и оне су сматране даром богова. Ако је веровати Старом завету, отац Ноје се први опио ну том стању се медолично ексхибиционистички понашао пред својим синовима, Разни врачи, жреци и пророци су узима. Ан дроге од самог свитања човекове свести и то чине још и данас у облику кађења, пушења, напитака нта, О историјату наркоманије, сазнаћемо више Од дра Букелића.
Међутим, као што „виђења" древних народа нису упоредива са халуцинацијама данашњих душевних болесника, тако и ритуални транс под утицајем дроге није исто што и наркоманија. Шта је то што данас називамо наркоманијом, наћи ћемо у редовима дра Антонијевића.
Свака дрога има своје дејство пи тре-
ба га познавати, али треба знати да сва. ко реагује на индивидуалан начин, Одавно је познато да је већина пијаних бар на почетку весела и расположена, али постоје ин они који се слатко испдачу, и неки који се по правилу туку. Др Букелић, др Антонијевић и др Морић—Петровић ће нас обавестити шире о овој проблематици, . Неки чланци нас нарочито узнемируЈу: и узимање „безопасних“ пилула може да узме облик наркоманије, не само кол оних који не могу да дођу до своје ароте па се у страху „хватају и за сламку“, већ и код других који себе не убрајају у наркомане. Такве особе, често осуђују маркомане и са узбућењем причају сваком ко хоће да их чује, шта би они, да их неко пита, учинилм са „проклетим хипипима'! Зденка Алексић и др Јојић—Миленковић. позабавиле су се ближе личношћу наркомана. На ведико изненађење мнотих, наркоман није криминалац, ни детенерик, ни беспосличар, нити неко ко неУумитно клизи познатом социјалном страном равни мањег отпора наших уважених моралиста. Млади и усамљени, несигурни и неспособни да се у извесном животном добу супротстане грубим захтевима реалности, неприхваћени од околине, могу да уђу У зачарани круг наркоманије, Указујући на могућности лечења, они са правом траже разумевање и помоћ у лечењу не само породице, већ и шире заједнице у којој наркомани живе.
А Др Ерић ам говори о паркоманији и уметничком стваралаштву, Међу поклоницима дроте налазимо и врхунска имена уметности, уз сазнање да не постоји дрота која ће неког учинити креативним, а да ће дрога разорно деловати пи ма оне најспособније,
Било је крајње време ла изиђемо из принципијелне осуде, из времена улруо трезвењака н погледамо реално У М и проблему који постоји у свету и који ид роблем и у нас. Аутори ове пр-
публикашије о наркоманији помоћи ће нам да у томе боље успемо.
Војин Матић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4