Књижевне новине
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ПО ЗАМИСЛИ ГОРК револуционарних год; драма, трагедија и м б: 1 чине основу а а стојању да се оживе за-
" жанрови Горком је близак Блок, за кога је пут новог театра —- „пут узвишене трагедије" — од Шекспира, Шилера и Игоа Ао. мелодраме као феномена романтичарског театра. Теоријска иницијатива Горког, Блока и касније Луначарског, међутим, није уродила плодом, па О. Литовски у једном тексту из 1934, године са жаљењем признаје љњен пораз констатујући како су се аутори Авадесетих година клонили прецизних жанровских ознака не само у реализацијама него чак и У формулацији.
Будући један од непосредних сарадника Горког у организовању новог литерарног живота после Октобра, Замјатин је прихватио ова театарско опредељење мн написао две драме у том жанру херојску драму „Ломача светог До миника и трагедију „Атила". Њихова сценска судбина је била истоветна: прва никад није била трихваћена ни као репертоарска идеја, друга је ловучена с репертоара _ лењинградскот – Великог Арамског театра 1928. године и никад није ни објављена у Совјетском Савезу.
ОГ из првих ина, херојска елодрама треновог театра,
Један од разлога што је замисао Горког и Блока пропала крио се у околности о којој је Луначарски говорио у једном писму Јужиуну поводом драме Лава Лунца „Ван закона": далека птанска прошлост оживљена је у том тек сту у непосредним алузијама па природу тоталитарне државе, па је у контексту књижевнополитичких сукоба комад могао да делује као контрареволуционаран. Замјатин се није служио отвореним историјским поребђењима, али је и његов пасеистички драмски покушај доживео слом. Одгонетка. је вероватно у томе што је Замјатин у „Ломачи светог Доминика" и „Атили" максимално приближио уметничку реглизацију и теориске поставке из својих текстова „Сутрашњица", „Циљ", „Бојим се", „О синтетизму“ _ „Иза кулиса", „О дитералури, револуцији и ентропија". Почетна мисао овог јединственог става поникла је у тексту „О литератури, револуцији и ентропији“, којим се одбацивала идеја о коначности социјалне револу“ ције: „Социјална _ револуција је само један од безбројних Оројева: закон револуције није социјалан, он је неизмерно виши то је закон космички, универзални, исти онакав закон какав је т лакон о одржавању енертије, о дотрајавању _ енергије (ентропији)". Завршну мисао НУАМ, тврђење из чланка „Иза кулиса о син“ тетичкој уметности будућности која од тледаоца-читаоца изиску“ је да „договори слику, доцрта ре чи" — дакле, једна, схема ттифроване уметности, која ће представљати својеврсни мост ка Сартровом захтеву од уметничке пуоли“ ке из „Ковача митова _да „узме учешће у олоболном изоору, који је нужно учинити У датој Силе пији". Совјетска званична критика је открила смер Замјатинове формуле, и то је био разлог што она није одјекнула са спене.
ог Доминика" има. личности у сложе1 ситуапији — Руја
и Ињесу, „Атила“ их чак уздиже до одичења емотивне _ чистоте (Керка) и твотне и идејне сна-
жи з те (Атила, Иластонда) у пресуда ном часу 0
брачина Велике Скитије и Рима. Па ппак, ст
ттуапија јУ-
нака У пресулном МР Бале уније основно ки тренутк није _ основ! За ОВИХ драмских ле СВА. Он, - систирг Ба
ни, додуше, уп. Он ДО бескрајном парница те пену издаје рођеног брата Ке
ги ће с овити су „Атили, соји ће се лоп , Не „= литичког припремања у етра РМ ч божји") п Аогмат“
ману „ Б' жји ) мит + У овалитости чак и моћно Филитта („Ломача
светот Домта с сти о] _ окрутно „ па АТИАПТ ника"), ме агон)
( Татв пстинољуби Пе а с римским песником ПОи Се с Витилом) то зниНо нЕз заслепљености (однов, "Ра И летонди). на силини 655 5из6 љубави п Илдегоранне У Ја Поа АЕ и скривеној власти а леје присутне У подтеклем МЕ апозмачном усмерава“ стуал , је:
обе а Га „повна, УЗОМл-
ал осно на, С у де драме. ћ ЈЕ пе и са мосталпа илета !2 иле ~ “ ( с!"
| Је О аје, млеја
не _ револуције, |- са јел-
а а лмоте пзрођавања ЕМ
КЕ: покрета коти ве Мала као стадијуму вазда Ги лепоте.
стим
“Ре правично СУ та смис „у „Ломача светот а пина потлел ид спену 11 И с ле; ену пи у
ника" 1 ваног хришћанства ел пионалилованог Хекаленииће, пе
којпт би
„Ломача свет своје херојске но историјско
почетак џароке
„ те “
а" откптва сонети с Це доттло ло кОНС касније, А :
де светог ођења „Лома“ »)у Поводом трећем програму | Радно-
АХомуника". На | Београда.
ЈЕВГЕНИЈА ЗАМЈАТИНА =
исања ослободилачке варварске власти, изазвали распад саме концепције о правичној Скитији. У фабули „Ломаче светог Доминика" кључ Замјатинове идеје је поверен сценском простору четвртог чина са призором аутодафеа и његовом оценом у свести представника свакодневице, у „Атили" припремању Атилиног убиства ин пратећим мислима о његовој духовној неминовности.
Замјатинов поглед на тоталитаристичку природу инквизиције у „ЛХомачи светог Доминика" зацело дугује реминисценцијама из Досто јевског, посебно из „Легенде о Великом _ Инквизитору“. Мисао Достојевског се завршила признањем да је човеку одвајкада својствено осећање ропства и да је сваки покушај побијања овог осеЋћања акцијом у корист слободе осуђен на пораз: победничка идеја слободе претвара сеу своју супротност — у бастион сужање ства и мрака. Сходно Достојевском, у кога славодобитни Исус постаје сапутник инквизиције, и Замјатин је у „Скитима" видео циљ борбе за истину у распећу на. крст, будући да би Исуспобедник. кад-тад постао Велики Инквизитор; идеја хришћанства може да зрачи искључиво ценом одрицања Од победе и апсолутизације. Носиоци идеје инквизиције као институционализованог хришћанства у „Ломачи светог Доминика" инквизитор – Гонсалес-де-Муњебрата ми Балтасар — осуђују се управо због овакве верности Исусу-победнику, Исусу који је своје учење прогласио једино тачним и важећим за сва времена и све прилике. И, супротно томе, Руј је јунак управо зато што је уз Исуса у часу визионарског предосећања нстине као будућности, истине као циља коме се вечито само тежи. Стота је смисао „Ломаче светог Доминика“ као спене са подвученим _ апсолутистичким вредностима да утврди неминовне разлоте који ће је због такве њене природе одвести у пропаст. Ти разлози су у погледу светине, у Ауховној структури _ свакодневице коју победничка инквизиција ствара. На једној страни, усамљени, налазе се понашање Руја као осуђенот јунака, призор са Осућеником на квемадеру, романтично компромисерство ескапистички расположене Ињесе и неуједначени гласови негодовања у светини. На другој — свакодневица са подланичким цртама, представљена Тртовкињом, Девојком, Офиптром алтвасиле, Другим грандом, Интензивно-црвеним, Жутим као лимун, Сењором са лепезом, ТоспоБом са две торбице, Сењором у носиљци, Бабом са штапом; „игра" двојице дечака и девојчице опомаша ову „светковину" _ масовне екстазе као продужену будућност инквизипије-побелнице. _ Замјатин не штеди пронију у приказивању реатовања свакодневице, која није фауидна попут Шекспирове у „Јулију Цезару", али није ни дијалошки самостална, попут Моптерланове у „Пор Роајалу“: Замјатинова свакодневица је | опседнута страхом и неопходан јој је Хилалто сличан Дон-Кихоту, предзнак изроћавања и краха. Осећање страха, које убедљиво провоцтпра Први грана, у Замјатиновој представи је почетак пада, булући да је страх осећања несвојствено ситуапији победе. Читав четврти чин „Ломаче светог Доминика је тако и замишљен — фабула води припремама за прославу наредне победе инквизиције п њене духовне технике, а атмосфера је испуњена страхом, . сумњом, опорим дахом ветра који односи пи јунаке квемадера, и Балтасара. Последња реплике Жутог, као лимун; „Оланде, из јаруге, дува ветар: осећате ли2 Може још човек пи кијавицу да лобије. Хајдемо кући" — сведочи да побеле нема, да је славље изостало, Да је спена била — пепријатна. _Сваколневипа | аутолафеа је неизбежно таква да визију победе претвара У САУТЊУ коначног пораза, којим се. уједно правла потпењљени, усамљени п узалуд-
ни подвиг јунака.
Рекло би се да таква будућност не може предстојати витадном походу Атиле и његових следбеника на декадентни и подељени Рим.
Походу који диктира освајачка чежња, али и истинољубивост у погледу сопијалне историје. Но у Атилп бораве две реалности, које. се искључују. Једна је отеловЖење доследне суровости, рођене у“ знаку варварских обичаја које је образовани Атила подржао и
који у перспективи треба да постану основа будућег варварског институционализованог поретка. У дослуху с њом су акције Оногоста, Меле им, нарочито, „Једекона, Атилиних _ великодостојника, на које се ослања варварска светина; њу признаје и римски роб из Аурелијана. Камел, тражећи Илде гонлину главу У замену за главу сина Гоура. „Друга реалност је
ЗЕВГЕНИЈ ЗАМЈАТИН
А„уудска, поетска, у њој се боре два срца, како каже Атила — једно које жели да убије и друго које жели да загрли; у фабули драме ова реалност је претежно оснажена Атилиним односом према лепој. и умној Илдегонди, али јој аутор поверава универзалнију функцију. У ствари, Атила је пред избором: да буде доследни вођ варвара који траже искључи во остварење победе и власти, или да се посвети улози војсковође-човека, који ће жудњу за победом оплеменити лепотом људске комуникације. Једном та циљу позивају дворјани, римско робље и чи тава историја римске окрутности, други је циљ ближи његовом срцу
човека који уме да цени вешти- |
ну Аеција, мудрост и лепоту Илдетонде и визионарски дух лакрдијаша Зиркона. Атила остаје неопредељен, и зато страда; испоставља се да би пут ка првом пиљу водио узору инквизиторске државе са слутњом пораза, и да пут ка другом циљу или чак и сама помисао да он постоји води тренутном поразу и смрти. Рим је добио битку против Атиле зато што је овај одлуком да једну ноћ проведе као човек постао трагични јунак без перспективе, који не заслужује победу већ само рехабилитацију. И „Атила“ имг своје тровокаторе идеје да скитска „револуција" није ни вечита, ни последња: то су скитски кобзар с геслом да је „походу крај, а причи краја нема" м мудри Зиркон који предосећа Атилину људску слабост што ће постати извор љегове тратедије. За разлику ол „Ломаче светог Доминика", „Атила" предвиђа крах револуционарне: тежње ка апсолутизацији још у њеном настајању: будућност се не може градити на потпуном уништењу Рима, и Рим се преко Илдегонде осветио
. овом трететшиозлпом мбећењу чис-
те силе. У Замјатиновој мисли тријумфују пикличност људске историје, вечити дах земље која ће се пробулити кроз хиљаду толина и поново се зажелети људске крви; као што је концепт Муњебрате зодио ентропији, тако и мтсао Једекона „Улри Римљане" неизбежно мора водтти неумесном самозадовољству, изнал кога је увек потреба за кретањем ка сутрашњици, потреба да се у име сутрашњице, у име човека" сули данашњини („Сутрашњипа"). Коначна илеја „Атиле“ је, према томе, у ироничном обасјавању Једсконовог покушаја да се конпепт тоталног уништења Рима апсолутизује као једина илеја живота ван које нема љеговог смисла; „прича" се на томе није могла завршити, јер је она бескрајна као и идеја револупије.
Ни „Ломача светог Доминика", ни „Атила“ не изјашњавају се у прилог „завршене приче", у корист позитивног програма који би сугерисао оправдану. утопију. Ни Руј, ни очовечени Атила, ни конструк“ тор А-503 из романа Ми нису
јунаци који би заслужили победу
или углед узора, будући да делу“
ју у равни која води ра' само о социјалној Страни та танаи. М том погледу Замјатинов удео се разанкује како од схеме коју нуди Мера у „Новом Сизифу" са социјалним Ооправдањем јунакове жртве, тако и од акције Анујеве Антитоне, која повод за оправдање носи у себи, у својој отуђеној суштини правичности, и стражару што јој пред погубљење приповеда о својим каријеристичким плановима упућује само горки осмех сажаљења. Замјатинов јунак није из непосредног клана класичних хероја, није самоуверено пркосан као Орест у „Мухама" што пред одлазак чита лекцију ограниченим житељима Аргоса, нити агресивчо усмерен као Гец из „Ђавола и господа бота", који би зацело одтоварао Једеконовој представи о вођи у апсолутизованој држави. У извесном смислу он није ни трагични јунак, јер су „Ломача светог Доминика" и „Атила" читавим механизмом својих идејних полуга драме без јунака, драме у којима је једкни јунак судбинска предодређеност класичних бојовника да се повуку кад се њихова идеја исптрпе у апсолу-
" тизацији, кобна истина да покре-
ти прелазе пут од тежње ка правичности до тежње ка неправичној власти и настојања да се она одржи по сваку цену и као јединствени концепт.
Замјатинов негативни, антнутопијски модел је апсолутна иновапија у модерној литератури, и у том смислу су драме „Ломача светог Доминика" и „Атила" у врху
уметничке реализације са филозофским одређењима.
Миливоје Јовановић
СЕЋАЊЕ НА РАБИНАРАНАТА ТАГОРУ
Поводом тридесетогодиш“ њице смрти
,
ЈУ свакодневном разговору, каоп у“ литерарним дискусијама често имамо прилике да чујемо, а и сами потврдимо, већ познату фразу: све је у животу пролазно и све што је лепо је кратко. Према томе свако се путовање мора заврштити, Тако се и једно моје искуство путовања у Индију завршило
управо пре две године — 4. јуна 1969. године. Индија ишчезава у месечином
обасјаној бомбајској ноћи. Остају сећања, многи утисци и дубока туга, Неизвесност и једно питање које се стално намеће; када и да ли ће икада бити повратка2
Индијци сматрају да се Европљани, као и страним уопште, деле на две категорије: на оне који после четири месеца боравка у Индији заволе ту необично срдачну и гостољубиву земљу, јер Инди јап поздравља странца намерника, као и свог рођака и пријатеља са НАМАСТЕ или на Санскриту НА-
МАШКАР што значи од срца; и на.
оне друге који доносе закључке па основу брзих и површних утисака немајући довољно храбрости и полета за дубља и садржајнија понирања у непознато. За нас који остајемо трајно емоционално ве зани за Имдију, носталтија још траје. Њене оштрице тупе и полако се губе у буци мотора. Зора свиће и управо у том јутарњем руменилу сунпа зачело се једно различито искуство, јер сваки крај значи нови почетак. Стижемо у Каиро. Ту се филм о Индији прекида. '
Крај, а понекад и сам прекид континуитета живљења у једној средини, наводи човека на размиш љање и упорно трагање за првим утисцима. Покуптавам да из бујице сећања _издвојим једну реч: ИНДИЈА. Како је све то почело2 Надамо се, живимо, волимо и мо. лимо се за.остварење својих снова. Земља далека и неодређепа. Лепа, егзотична бајка... можда2 Али изнал свега лик седобрадог песника, фотографија са потписом Рабиндраната Тагоре на коју сам случајно наишла претурајући, као и свако радознало дете, по породичној библистепи. То је било не где 1941. године, непосредно пред други светски фат. Исте те године умро је велики индијски пес ник Рабиндранат Тагора.
(0 начину како се та фотографија затекла у нашој библиотеци и о необичном познанству моје по којне тетке Љубице Димовић Сазданић са славним песником новасадски „Аневник" марта 1962. године пише:
„Тагорина пријатељица Новосађанка Интересантно је истаћи да је Новосађанка, Љубица Димовић, била познаница великог индијског песника. Будући да је била у срдоству са познатим личностима,
· књижевницима Михаилом _ Полит
= Лесанчићем, Симом Матавуљом и Јованом Суботићем, код ње се врао рано развио интерес за
књижевним образовањем. После завршеног школовања у Будимпеш ти, Љубица Димовић наставила. је интензивно да чита и пише. Према речима Илеане Чуре, асистента Београдског универзитета, Љубица Аимовић је много писала. разним листовима објављивала је фељтоне и поезију. Њен обиман роман са фабулом из војвођанског живота, нестао је за време хругог светског рата. Љубица Димовић говорила је одапично неколико страних језика и имала солидно музичко _ образовање. Пошто је много путовала по Европи, њено познанство са Рабиндранатом Татором датира из Беча. Приликом Таториног боравка у Новом Саду, када је после завршеног предава. ња читао стихове у Матици срте ској (садашња зграда робне хуће „Узор"), Љубица Димовић преводила је његове стихове.
У садашњој улици Народних хероја, недалеко од хотела „Војводина", у свом страну Љубица Димовић приредила је мали концерт коме је присуствовао, заједно са својом пратњом, и велики песник. Будући да је домаћица била одличан познавалац класичне музике, песник је задовољно провео при јатне часове у Новом Саду. Песник је са великим интересовањем прегледао богату библиотеку која се малазила у стану. Љубица Апмовић није завршила своја де ла, јер су је 1942. године убили окупаторски војници."
РАБИНДРАНАГ ТАГОРА
Многи ће се стари Београђанин, уколико их још има, поред свих нас дошљака у које убрајам и себе пореклом из једне по много чему различите војвођанске традиције, сећати да је песник Рабиндранат Тагора 1926, године свратио и у нашу земљу и да је 16, новембра те исте тодине одржао предавање у Београду на Коларчевом народном универзитету, које је објављено у „Српском књижећв том гласнику" под насловом „Зна> чење уметности". Исте те голине Тагора је посетио Затреб п Нови Сад. Интересантно је истаћи чи њеницу да су Тагорини_ блиски пријатељи брачни пар Махаланобис 18. септембра 1969. године на истом том месту, тј, на Коларчевом народном универзитету товорили о својим инптимним сећа њима ма великог индијског песни“ ка. Док сам стајала покрај њих и преводила предавање, УЧИНИЛО ми се да је свет у коме живимо ипак мали по да се у -њему, како би индијски мудраци рекли, укр“ штају људске сулбинес у прави час и на правом месту.
Опраштајући се са тосполином и госпођом Махаланобис пожелела сам им срећан пут и изразила жељу да их ускоро попово вилим у Београду, Загребу, Новом Салу, У Југославији, пегле у свету. Пуни ведрине и животног оптимизма они се радо олазивају · позиву, нако због њихових поодмаклих година У нашим сопима остају страх и зебља да ли ће ло тот поновног сусрета доћи пли се тиме затворио круг сусрета са Тагором и тљеговим личним пријатељима. Али остаје да У нама вечно жиљи њетова поезија, поезија љубави, лепоте и животне ралости, као што ми сам Татора каже:
„Моја ће песма постати крила за твоје снове п
срме ће ти однети на грантце непознатота,
Кад се мрклаа ноћ спусти па твоју стазу, она ће
као звезда леблети над твојим 5 5 челом, Моја ће песма бити у звезлама твојих очију и срџе ствари поглед ће ти одвести,"
Илеана Чура
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
рана витрине ери невине таи