Књижевне новине
ПРОБЛЕМИ
Историјски споменици
и трагови
НИЈЕ ПРЕТЕРАНО Р 3 ЕЋИ да с историја човечанства. и да бе ери Ра рВИ и к- ан у традовима, Мако чеха догађаји који судб определе живот нациј а, прођу аја иди гра, 5 без трага или ава, проту а им време уништи споменици и трагови ј ни историје су т градовима. Због тога ] Палене“ је однос према споМеНицИма и тратовима историје бар исто ко значајан колико и однос према градитељском наслеђу. 5 по је сигурно да је један од најснијих, најсуштинскијих проблема у овој материји, питање шта треба подра-
зумевати под п па пене А ојмом споменика или трасва ТОРИјУ човечанства; па им историју тарода појединачно, подједнако сачињавају хероји и кукавице, ослободиоци и колаборационисти, победници и капитуланти, победе и порази, светле и прљаве епизоде. Историја сама по себи међу њима не прави разлике — разлике праве људи, њихова убеђења и предубеђења, страхови и маније, њихови комплекси. Овако схваћена историја, историја у њеној укупности, стварана је у традовима, али је и она стварала градове, или је бар оставила неког трага на њима. И зато ако бисмо хтели да будемо сасвим објективни у разматрању историје нација или историје градова, чини ми се да под исти режим треба ставити све тратове историје, на ма каква она била, узвишена или бедна. Коначно искуство људског рада
· нас убеђује у исправност и нужност так-
вог приступа — време чини да се црне стране живота и историје забораве.)
Међутим, ако погледамо делатност доброг дела наших градова у овом домену, уочићемо извесне веома занимљиве чињенице.
Прва од тих чињеница је да је пракса веома далеко од тога да чува или обележава све трагове историје. Свака влада, режим, династија обележавала је своје трагове и своју партиципацију У нашој историји. Трагови других, трагови противника, домаћих или страних, заборављеви су или уништавани. Тако су на пример, после првог и другог српског устанка уништени скоро сви трагови вековног боравка Турака на територији уже Србије, тако да изгледа да су наши преци којима се поносимо ратовали са ветрењачама. Слична је ствар и са окупацијом у првом и другом светском рату — судећи по траговима историје у градовима којих углавном нема, изгледа да тих окупација није ни било. Очигледно је, дакле, да се режим заштите увек налазио под утицајем наших националних, политичких идеолошких борби и опредељења. Међутим, свакоме ко хладно и 06јективно размишља о. људима и догађајима, јасно је да су све нације, политике п идеологије које су се стицајам околности једном сусреде под овим поднебљем, део некакве историје чије тратове вероватно треба сачувати. .
Друга веома важна чињеница је да по правилу обележавамо само оне догађаје или људе који су, по нашим данашњим схватањима, дали позитиван допринос нашој историји. Тако смо обележили многа места наших победа али ниједно место наших капитулација, многе људе и дотађаје заслужне за слободу и прогрес нације, али ни једног који је допринео стагнацији и назадовању. Овакво понашање последица је вероватно тежња да се
нација или грађани васпитају на пози-
тивним примерима из прошлости. Такво
је схватање У најмању руку дискутабилно и могу се изнети веома јаки жон-
трааргументи. Први од њих је у томе
што се васпитање руди може вршити
и на негативним 'примерима“) А други је у томе што свака генерација у току
свога живота, темељито преиспитује ис~
ј има права на сопствено мишље-
Бе. у пене шта је у прошлости нације
или градова било позитивно. Отуда свима
нама добро позната пракса наших гра-
дова у крштавању улица на пример, ме са која доводи АО тога да улице, тргов
7 по неколико пута мењају
и та места, ! Н ике У животу једне генерације, чиме ге уништава континуитет живљења и траја-
ња града, његова традиција.) Трећа уочљива
чињеница је и да се избор позитивних јунака и догађаја од= вија по критеријумима који су дискутабилни или им се, као најмање, може замерити неко
нсеквентност. тате
5 ела су а понашања дов . А а КЕН посао обележавања историјских. ВЕТА У нашим традовима ИЗЕДеДЕ по
мало неозбиљно. Ево примера:“) | са ре“
Француској на пример, ли Ма старе замкове. Вероватно нико. ти Ани чине потомци оних који Е франиус 1 заливајући крвљу м зносу ПОД дђеви о иљанЕ а јем сваки А5/
трагови културе у Још је КАОА
сагради музеј греха, как
народ ланас ма гладовалу тих грађевина, и трагови историје.
Никола Деду маштао о томе да
о би људи, посредно, дошли је добра (боглан Богдановић: „Злосрећни Клод до пдеје 4 5
| 1969). Никола Леди", „Дело" број 8" 9, у џ Ма није поучна п незамислива У нашим џ + Пека 5 а. Маа недавна полемика око париског Етоал ха ЛоИе и тно да СУ људи који су се противи; 8 |", ло је верова лана“ Ке по чв
1 име
:е а. трр НОСУ . се
ја Рај потцењивања његове историјске »в 4
пу а историја 7 традиција Париза стваран ли
ји те људе су изнад историјских Вели“
вековима, за у
чина чак и Де Головог формата. а И лан «у Највећи број примера је из Београда. · пе ~ а аначи ништа друго. Би чињениц Ми
њ јбоље познаје ситуацију Ђеограда, јер 1
аџтор најбо» з
Београђани".
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ У
— У Београду су обележена многа места на којима су илегално у предратном и ратном периоду одржаване седнице појединих партијских форума, а ничим није обележено место на Теразијама на коме је 1941. године обешено пет партизана — као да су се они борили за неку друту слободу.
== У. Београду је стављена под заштиту зграда у којој је живео и радио математичар европског формата Михаило Петровић-Алас (просечна зграда коју је пројектовао један од мање значајних српских архитеката Петар Бајаловић), а захтева се рушење полусељачке куће коју је у својој скромности и сиромаштву подигао на Бановом Брду, војвода Радомир Путник, војник европског формата.
— У феудалном замку Острожац код Бихаћа не налази се никакав траг боравка Тита и Горана Ковачића у 1942. години (ако се добро сећам).
— Многима који су неоспорно заслужни, у Београду су подигнути споменици и тих споменика има много. А мало има већих и заслужнијих од Карађорђа, Кнеза Милоша, Његоша, Руђера Бошковића, Штросмајера и др. којима нису подитнути споменици.
— Тек недавно, захваљујући _ентузијазму дра Гавра Шкриванића из Историјског института Српске академије наука и уметности, откривена је зграда У којој је трагично 1915. године Српска народна скупштина донела декларацију о стварању Југославије после првог светског рата.
— Традиционално слободарски Беог-
рад до данас ничим није обележио сећање на многе његове херојске бранитеље, па чак ни на једног Драгутина Гавриловића, мајора и команданта оног батаљона који је остављен да изгине на улицама Београда, октобра 1915. године.
— У Београду постоји улица Порчина, улица једног турског зулумћара из народне песме који „није познат историји" а не постоји улица Милоша Обилића"), Вука Бранковића, дјетета Грујице и др. — У Кошутњаку пропада споменик подигнут на месту на коме је убијен кнез Михајло.
— У том истом Кошутњаку не постоје никаква обележја на местима на коме је суђено Дражи Михајловићу, на коме је мајор Воја Танкосић учио Гаћиновића, Шитановића и Грабежа да пуцају из пиштоља и бацају бомбе, или место на коме је свој кратки живот живела Драга Машин.
__ У Београду ничим нису обележена места где су се налазили Правитељствујушчи совјет сербски, Стара скупштина,
државна штампарија, итд.
__У Београду је обележена кућа Лазе Лазаревића и место на коме се, налази-, ла кућа Јована Јовановића-Змаја, а не и место тде се налазила кућа Јована и Војислава Илића или куће у којима је становао Тин Ујевић.
— Као спомен-плоча омладини која је радном акцијом реконструисала трамвајску линију за Вождовац, проглашен је бронзани поклопац за шахт постављен на средини коловоза, не знам да ли сећања или ругања ради.
Набрајању ове врсте не би било краја, али је и ово што је наведено довољно за илустрацију онога што се са споменицима и траговима историје код нас најчешће дешава. | Било би веома корисно анализирати узроке понашања чије су последице напред наведеним подацима илустроване, но то је задатак који превазилази оквир једног оваквог чланка и стручне снате његовог аутора. Па мако, дакле, не знам какви би закључци из једне такве анализе могли да се на крају извеку, знам ка-
ИМА =
5) Обилићев венац припада Милошу Обилићу исто онолико колико Улица француска француској револуцији и Улица париска париској комуни, Таквих им смешних и трагичних непрецизности има много — у Београду је постојала а можда м сада постоји улица Прутска, прозвана тако по бици на реци Пруту између Руса и Турака, мислим 181. године,
СПОМЕНИК КАРАВОРБУ НА КАЛЕМЕГДАНУ (РАД ПАШКА ВУЧЕТИЋА) КОЈИ ЈЕ УНИШТИЛА АУСТРИЈСКА ВОЈСКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ, А БЕОГРАД ГА НИЈЕ ОБНОВИО
кви би се закључци могли извући из примера које сам навео;
— да се м ми на пример, помало светимо својим претходницима и идеолошким противницима,
— да ми због репова династија заборављамо на њихове главе,
— да помало верујемо да историја почиње баш са нама, итд. ита.
При том, разуме се, не размишљамо о томе да ће нам, кад остаримо, бити непријатно ако и наши унуци буду мислили да историја почиње са њима.
Следеће важно питање везано за проблем заштите споменика и трагова историје је и то како их штитити.
Питање објеката који се могу сматрати историјским споменицима Јједноставно је — њих треба подврћи истом режиму заштите, као и градитељско наслеђе, тј. као и споменике културе.
Ствар са траговима. историје, са сећањима, није ништа компликованија. Треба једноставно објекте или места која су по било чему знаменита, обележити малим, скромним, ненаметљивим обележјима, белезима на којима осим неколико основних података не треба да стоји ништа друго, У многим великим градовима то је решена ствар.) И пустимо затим грађанина да има своје мишљење о лицима и догађајима које смо на такав начин обележили, јер кратки лапидарни натписи, текстови на спомен-плочама и имена улица, одавно већ у овоме времену када су веома бројни путеви сазнања, не могу више бити важно и значајно васпитно средство, али могу бити израз поштовања и средство за одужење дуга минулом животу у свим његовим Видовима. Осим тога, овакав поступак, по природи ствари, никада не може доћи у кодизију ни са једним новим градским интересом, и никада се не може претворити у тиранију прошлости.
Последње важно питање везано за заштиту и обележавање споменика и тратова историје је ко треба да их штити и обележава.
Заводи за заштиту споменика културе ни по имену, ни по досадашњој делатности као да нису ти/) нако то по мало и сасвим узгред раде. Раде заправо тако, да је лако поверовати како је наше полнебље имало и има само културно а не и источијско наслеђе. А вероватно је да су у време оснивања ти заводи имали за
5
задатак да штите и чувају и споменике и трагове историје.
Није данас важно које су све околности утицале на сужавање надлежности ових завода и њихову недоследност у овоме послу. Важно је убедити их да се даље и комплексније него до сада овом материјом баве, важно је обавезати их на сарадњу са историјским архивима, музејима, борачким удружењима, квалификованим појединцима и другима, на сарадњу која треба да донесе битно другачији него до сада однос према тратовима историје пре свега.
Из свега изложеног чини ми се да је очигледно да наш однос према споменицима и траговима историје није без идеолошких, историјских, националних и АР. оптерећења. Временом, та би оптерећења. била превазиђена. Али је питање да ли треба чекати — једно друштво које чини
"свестан напор да скрати оно што се У
историјској науци назива прелазним пе-
ичодом, једно друштво које претендује ,
на то да буде отворено, такво друштво треба да нађе и довољно интелектуалне и емотивне снаге да превазиђе све ускогрудости. Једно такво друштво нема разлога да се понаша према споменицима и траговима историје као друштва која су му претходила.
Коначно, Југославија се вероватно тек налази пред процесом интензивне урбанизације и због тога њени градови не ом смели да буду заробављени.
Бранко Бојовић
ву Лондону, на пример, све по нечему знамените зграде обележене су медаљонима. На јел ном од њих, примера ради, пише:
„Савет великог Лондона
Т. Е. Лоренс
„доренс од Арабије"
1888—1935.
живео је овде" („ Борба", 15. ХИ 1970).
ту Југославија је несумњиво пуна трагова кум туре минулих епоха, али је такође и пуна трагова историје, Зар чињеница да се заводи за заштиту споменика културе ммого више баве споменицима културе него споменицима и траговима историје не товори можда и 0 комплексу нације чији је удео у култорној историји света много мањи него удео у његовој политичкој историји»
Петар Блажић Суза п опомена
% Насели су у мени и незвано та груба Лепота. тишине Па крварим зором Мада. сви. очекују да ће бити сунчан дан
Нису ми познате јасне речи људи
док извор мутан
Из вида ми отиче
У голе груди брда изнад мог рођења
Иако ме сутра међу вама неће бити
Ви данас умете
Ви данас знате
Како се човек безболно у песму претвара
Шасели се У мени и незвано та груба
Лепота. тишине
Па крварим зором
А никог. до у предвечерје ране да ми превије.
НЕ МОГУ ВИШЕ
Јутро је, мама, међу бршљанима А мене сан убија
Та дивна пустош
У човеку док је сам
И довољан себи за грех
Подне је, мама, међу бршљанима Од мене свет
Руке ка небу диже
Јер звезде се пале
У слепом оку дана
Вече је, мама, спава ми се Међу бршљанима
Назгих душа
Што су опомена Заробљеног срца
Мама, време је и ја сам Стварним животом Заспао ( а сна нема) Међу бршљанима наде.
АУТОПОРТРЕТ СА ЕПИТАФОМ
Моје чело — плоча Моја душа — чекић Па душа кује А чело прска У болном кову Разумне сузе
Јер уска су рамена За ово широко време
Моје ноге...
Моје руке...
(Упамтите моје руке) Моја коса...
Моја. плећа... (Упамтите моја плећа) Све је то поразна химна Над хлебом
Над небом
Којег. ми ви подаристе!
ДАНАС
Да. ла сам жив Кад бело црни дан обели На уснама мојим
Да ла сам човек Када. ме век на узди води Док су ми очи отворене
Да. ли сам паметан, Кад ме моје време у невреме баца Док ја умирем верујући
Свеједно ми је да ли сам Жив Човек . Паметан Али ми није свеједно да у поноћ срца. Окивам поезију — лепоту моје наде!
НЕ ОДЛАЗИТЕ
Не одлазите
Вукови једу питома бела времена Лисице знају докле је лаж корисна О, не одлазите
Ово није ловостај крви вољене Ово је само несвест. нагих речи Зар не видите да Сунце клечи Испод хумке у којој је сахрањен видик О, останите — умрите као крик теене што раћђајући умире
И покажите да сте сви моји
У сну снивани хероји
Који уместо бомби носите јабуке О, не одлазите, заволите својег руке Уморне од хлеба и веровања!
Отишли су
И сада плаћају животу Своју страну света.
Тде су песмом започели!