Књижевне новине

Пјер Ронсар

· у две верзије

· Препев

|__ОДА

| | Ишчезну слатка младост, без трага, | И некадашња препуче снага,

Зуби ми црни, власи — беле, Нерви без реда, венама ко да Ружичаста протиче вода

| Уместо крви оне вреле.

Одлазим од лире, од драгзана, Збогом, проводи нз:оних дана,

| Збогом, јер путања све је краћа: | _ Ниједне игре ни насладе

ј У старости ми не остаде,

| Тек: кревет, вино, пећ домаћа.

Све ниже глава би да се смести

Од силних година и болести;

Нешто ме стално копка, врти,

Било да идем или да стојим

Обазирем се за трагом својим |" Да бих видео долазак Смрти, Која би могла, сваког тренутка Да ме одведе до оног кутка Где Плутон неки увек дрема Широко отворив врата дома У који се улази лако, веома, Али одакле изласка нема.

| | | |

| | |

| ОДА

| „Преслазжа младост већ се сврши,

| И „моја прва снага се скрши, гЗуби ми црни, глава седа,

Живци расути, смрзло тело,

| _ Џа ми кроз оиле тече, зацело,

| Уместо крви — течност бледа.

| Збогом, лиро, и збогом, , моме,

| Некад предраге срцу моме,

| Збогом, крај свој осећам већ: .

| Миједна забава из младости

| Да ми се придружи у старости,

| _ Само: постеља, вино, и пећ.

Глава ми тешка, ко узета, | 0д болести, од толиких лета; | И посвуда ме нешто мучи, | Свеједно стижем ли касно, рано, Обазирем се непрестано Да Смрт се однекуд не прикучи,

И не поведе ме, У час макоји Онамо, где Плутон не знам који Иза отворених врата дише: Мредворје то је гд2 може свако Ла уђе брзо и врло лако

И да не изиће никад више.

С француског Милован. ДАНОЈАИЋ

Ја лутах|

као облак сам

К'о сјајних звезда вечни ред, Што трепти где је Млечни пут, | Тај беше цветни недоглед | Што лежаше уз воде скут: | | На хиљаде их видех тад

Где главом прате игре склад, о, (мо -

И разигране воде вал Заостаде за игром том: —

И Песник заборавља жал.

У друштву тако веселом! Тад не знадох да њихоз чар За мене спреми ботат дар:

Јер често када сам и тих

Ја лежим докон, замишљен, Мој. вид скривени види њих — А раћва та самоће трен = И' радост крене срцем свим Што игра коло е цвећем тим.

ЛОНДОН 1802.

0, Милтоне, да си у животу сада: Енглеска те треба — устајала. бара; : Јер олтар и перо, мач; огњишта стара Напусти јунаштво сред двора и града, Тај енглески посед легендарног склада, Унутрашње среће. Сад себичност хара; О, васкрсни, доћи, и са много жара Моћ, врлину дај нам, да слобода влада. вој је дух зрачио са висине своје, А глас ти је био море громогласно; Чист, слободан, диван, као:небо јасно, Кроз живот си крето распеваних груди

- Боговима сличан; а сриг је твоје | Решавало бриге најтростијих људи. |

Из ОДЕ О НАТОВЕШТАЈУ | БЕСМРТНОСТИ ИЗ СЕЋАЊА НА РАНО ДЕТИЊСТВО

За мене некад поток, дб и гај И земља, и с њом свака проста ствар И сваки крај,

Ношаху чистог неба жар | И сна новину п узвишен. гјај. | Ал' више није о што беше тад; —

Па крено било куд

И гледо свуд, ! Мк Те ствари што их видех — не могу МЕ] вндет сад

пола

И сада дуга сја, И блиста ружа сва, А пун месечев зрак Сав раздраган на чистом небу бди; И кроз звездани мрак У води светлост ври: И сад је исток жарких боја сплет, Ал' срце зна куд крепем ја Да нестао је. сјај што имаде га свет.

Рођење наше заборав је, сан; | А душа шло нам води тела скут · | Још негде имађаше стан И дуг превали пут; 0д Бога који нам јг дом Ми стижемо са славом свом, И несећање не прати наш лет У озај земни свет: 0. пи а а Рај још је с нама док смо“деца 104" 7 " Ал Дечак расте и тамнице“ с6: | Над њим у добу том; . Ал' он ту светлост види, извор њен, У стању радосном; и Младић тај кроз даљи живот свој Сав Природи служи тој, И визија га сјајна НА Свуд прати величајна;. | На крају Човек сагледа њен крај: Сред свакоднева њен избледи сјат.

о о

И нестане у неповрат

Час кад је блист'о цвет и сјала траве влат; Ал нек снажи сада нас | То што тај нам пружи час: Склад вечити нама нек За ту тугу буде лек,

За јад људски што га знам.

И с њим вера бесмртна. У иозном добу код мудрост пружа, спас. Због људског срца што нам живот да, И радости му и страхова свих, Шеет скромни мени мис'о пружит. зна Што сузама је још не измерих.

| |

И низ мисли — мелем сам“ | | | |

Са енглеског Ранка КУИЋ

Шара Бодлер.

Сети се, душо, шта су виделе наше очи питомог 060% летње, дана; ај на савијутку стазе, на“ каменитој млочи,

стрвина гнусна, уцрвљана,

с ногама увис, као што чини жена блудна, "топла од отровнога врења, „8 ширила. је без стида, нехајна и пожудна, (свој трбух препун: испарења,

Сунце је немилице по трулежи тој пекло да 'расточења. време скрати

и стоструко све што је:у једно некад пен [ Прав стекло

великој ТПрироди да врати. -%

И гледало те небо како те дта не кости

| раскриљују се попут цвета. у Пред смрадом ти безмало паде од

А . Маљен а кломулости, “тађењем снажним :обузста. :

Зунзориле су мува изнад утробе гриле одакле прва чете сиве

навирале су као да: густом. реком миле

__низ ове дроњке тобож живе.

И све се то кб талас спуштало или мело, ил“ би јурнуло заискрено; '

же да је множећи. се живело ово тело дахом лаганим надувено.. !

Као жуборав поток ил' ветар, та. је смеша брујала звуком необичним,

кб жито што за вејач у:решету комеша. "покретом „руке једноличним.

Сваки је чилео облик у 'сновиђења права, кб скица „нејасна на неком

староме платну, које. уметник довршава. по: мутном сећању далеком,

Једна немирна куја крила се иза стена ц мотрила нас љутим оком,

чекајућ да пре тога испуштен део плена костуру отме наглим скоком.

== А ипак, ти ћеш бити Ђђубрету овом слична,

ужасу овом пуном гноја,

| |

сунце мог бића, звездо ти моја. непомична, ||

анћелу мој и: страсти. моја!

Да! таква бићеш када, примивши свете (а тајне, краљице прељупка над-свимау легнеш под сочне траве. и:под цветове. , . сјајне да бућаш међу костурима.

Прелепа моја! док те пољупцем буде јео, ти реци: црву-душманану

да“ ја љубави труле још чувам облик цео . њену небеску суштину! |.

ВИНО ЉУБАВНИКА

Како сав простор данас сину! Кренимо јашући на вину, без узда, мамуза и Ђема,

у вилинска небеса нема!

Ко две анђела које мори.

огањ што. неумолно 2ори, сроз кристал јутарње модриме. стремимо к мамцу из даљине!

На крилу свесног ковитлаца њихави, усред занетости која нас напоредо баца,

без починка и жлонулости. жрлићемо — пливача два —, сестро, ка рају мота сна!

~ ђе +" 1. ~. ои ' МА А дане + .

У У 7 5 ПРЕВЕСЕЛОЈ

Твој лик, твој поглед, изглед мид, предео леп ми дочарава;

осмех ти лицем поиграва

кб ведрим небом ветар чио.

Здрављем што бије из твог лика, из твојих руку и рамена, блистаги, па заслепљених зена. остављаш тужног пролазника.

Боје што бираш за одећу тако да од њих сва одзвања у духу песника што сања иалшс су разиграном цвећу.

На дух твој личе. свакојако хаљине луцкасте, шарене;

ја те, лудо што слуди мене, мрзим и волим подједнако! Једном, док. млитав корак худи вукох кроз башту у дан плави, осетих како — подсмех прави раздире сунце моје труди;

'тролеће на зеленом свету

| мол срцу беше толко мрско,

"да, Природи се.светећ дрској. пекалих гнев на једном цвету. ,

УК ризници твого тела бујнот,

у сладострасне "ноћне часа,

геибто бих тако хтео да се. · пришуњам, подло и нечујно,

Год жазним срећну пут ти тјаву,

агњечим ти груди, па твом боту, запрепашћеном, да широку и дубоку нанесем рану. |

и: = који занос и сласт која! =

"да ти кроз ове нове усне,

сјајније; лепше, неискусне,. сен: пијем свој отров. сестро моја!

С француског Бранимир ЖИВОЈИНОВИЋ # | |

ИН ИНИНИЦ- __->.а

| |

беип Мандељштам | Стихови из књиге „Камен“

Тело ми је дато, а шта да чиним с њим, Изнад свега мојим, надасве јединим2

За. радост жифљења тиху, за дашак, мој,

Коме да упутим, реците, славопојг

ја сам врглар, али такоре сам а цвет — | Сужањ, као но други, тамнице зване свет,

МИ, ево, на вечност, на њен стаклени дом, |! Дах мој већ се спушта, дах са топлином | свом,

Арбдеће изнад ње шара једна, ко сен,., | Непрепознатљива за тек мимули трен, |

Тека из тренутка избија. мутљаг, мрак Биће неуништив тај најмилији знак,

1909. пи .7 ..

Утонуше попци у сне, Прња је стења. сен Него плоче надгробне све,

ј | Аош. ма је овај дан. у |

И врана — злослутница. крик... Мучи ме ружамз сан И: за миљлом промиче миг.

Размакни јаве круг, 4 | Скрши запт земаљски у прах, (0, силне химне трус,

Гневних тајни метал и мах!

Летећих стрела звон. Сат душа бива. строг, Глух и прав је тог, клатна Њут... На врата куца коб,

Да нам продре у скривен кут... |, |

1911.

7 «

О, небе, небо, ти ћеш у снове ми пасти! Узаман приче о теби ослепелом, О дану изгорелом ко папир беличасти,

Да преостане мало дима с пепелом! |

1911. | ј | · у Ж

У »

Не, Месец није. То бројчани: сија. За мене. Спадам ли међ кривце и ја = Што ' звезда слабашних осећам млечностр

Тај Батјушков“ се охоло иноти. !

Унштан овде — „колико је сатир",

"ди радозналима одврати „Вечност“. |

1912. | >

% ж

ПЏед јесте вечити сапутник страха,

А страх зар није осећај празнине... Ко нама баца камење с висине —

И камен се противи игу праха»

Прошлост је твоја — дрвен ход монаха Што двориштем поплочаним промине... Облуци, снови — нигде питомине;

Јад широк и за смрћу жудња плаха,..

Проклетство теби, готско уточшите, Где таваница шапће лажи сваком, | Где неће ватру веселу огњиште! '

Тек редак дух једино вечност шште, · Но хиташа ли тренутку жељом јаком, Твој дом м судба под трозним су знаком!

1972. | |

= | |

= =

_ Гледати нећу знамениту „Федру“ У великом старинском позоришту, „С галврије високе, пуне чаћи, При свећама низ које клизи восах. И . хладан према сујетним глумцима. Што жетву пљескања убиру помно, | Ја чути нећу стих упућен рампи, Авоструким сликом опернаћен стих: . |

О, како ми дојадише велови...

Расин! Театар његов! Застор. моћни Раздвојио је нас п други свет; Узбуђују ти дубоки набори.

Завесе мећу њим пи свима нама. | Падају с плећа велови класични; | Растопљен патњом, снагу стиче глас

И хита своме болноме каљењу

Слог, већ усијан од велика гнева... |

Зажкасних ја на славље Расиново!

Иструнули плакати опет шуште,

Мираше лако наранџина кора,"

А сусед — тао да одједном тртнут Из. стогодишње петартије — вели: — Безумље Мелпоменино ме сатре. Само за миром жудим у животу; Хајдемо. док шакали — гледаоци Још нису стигли да мриваре Музу! |. |

Када би видео те итре нате Три... 1915.

С руског Лав ЗАХАРОВ |

У Константин Батјушков (1757—1855) — значајни | руски месцик. = Прим, прев, стн |

ЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10 |