Књижевне новине
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
У ОСНОВИ
ари
Поштовани Уреднине,
У „Књижевним нозинама"
с јавили сте писмо. Ор. 32806
чланак Звонимира К лунџића „За чисте рачуне и на ХаствИЕ
ографском. плану". Очекивао сам да )
„раичишћавању" тих рамуна, а. Пазова поводом Кулунџићевог иланка, донрннна пре свега професионални историчари и зналци, Али пошто то, углавном, досад ни. сам дочекао, савест џ моје скромно познавање чињеница, познавање једног, непрофесионалца, налаже ми да и ја о теми о којој је реч проговорим оно што мислим да је потребно. У нади да ћете ми то омогућити, молим Вас да објавите мој одговор Звонимиру Кулунџићу. А
С поштовањем, др Велимир Мајсторовић, Београд, Александра: Стамболијског 10.
Господине Кулунџићу,
Прочитао сам Ваш чланак „За чисте рачуне и на хисториографском плану" објављен у „Књижевним новинама" бр. 394 од 1. УП 1971. године. Као обичан читалац изнео бих импресије које је на мене оставио Ваш чланак, тим више што кроз хисторијске чињенице желите да наставите понуђени дијалог, што је, уосталом, исправно. МеЂутим, користећи хисторију тешко је одредити датум од кота треба почети, јер је она исто толико стара колико и човечанство. Ипак, када бих користио хисторију и ње_ не поуке, а за дијалог о којем говорите Ви и друг Јеремић, вратио бих се мало уназад, ла. још боље расветлим догађаје које Ви у Вашем чланку додирујете. Не бих се враћао на половину хисторијског ХЕ века, већ бих почео са 1437. тодином. Као што је вероватно " Вама познато, те године одржан је чувени Фијорентински сабор, на којем је римска прква донела следеће правило: „Света Римска Црква чврсто верује, да нико, који не припада Католичкој цркви, не само незнабошци, него Јудеји, ни јеретици,
"ми шизматици, не могу ући у царство не-
беско, него ће сви поћи у вијечни огањ, који је спремљен за Ђаволе и за његове анћеле, ако се пред смрт не обрате к тој Цркви". Дакле »Ехка Вотапат ессТезјат поп езЕ зајиз«, Како видите, за. спас душе није била довољна вера у Христа ако није била везана и вером у римског владара. Господине Кулунџићу, то правило важи пуне 534 голине и остало је непромењено, у својој бити до данашњег дана, Прескочно
много торе пролазили јони који нису при-
падали „јелдиносласавајућој цркви". Ту то
тину не можете побити хисторијским чиљвеницама, Онда бих почео са оним догаћајима о којима Ви пишете другу Јеремићу, само с том разликом што ја не бих почео са 5. ХЛ 1918. године већ са 28. МГ 1914. тодине, а што ће донекле боље осветанти и 5. ХИ 1918. године. Као што Вам је познато, господине Куаунџићу, тога дана је млади револуционар Босанац Гаврило Принцип Аапшио живота аустријског престолонаследника пм његову супруту. Истог дана на вече „родољубиви загребачки свеучилиштарци кренули су испред свеучилишта и носили у флор Двијене слике Фердинанда и Софије. Пре, казалиштем формпрана је огромна поворка. која је поред Стрељане кренула у Михановићеву улицу п преко Зрињевца лоштла на. Јелачићев трг и у Илиџу, Хиљаде Затрепчана у тој поворци извикивалн су 445 роле: ·„Ађхиа кра» Петар опанчар!“ и са. Неване су песме: „Ој хрватски храбри сине, напријед смело преко Адцце, об Ман : 1 је инанда и је + крв још није, Фера У меча Ср-
; па врбе) аој врбо је већа за Меке песме певане су од МР 1945. године. Па и данас понегде и Раље мада, Само данас ваљда 3001 а суфорије"2 Када је поворка стигла ас да лачићев трг, први јој је задатак еликауништи тада Миа о ~ укај Други тесну радњу Србина је у Прерадовиће-
Е лолирао Аео поворке демолт 5 вој улици имовину и зграде српске пр
вене општине.
4. = Отап ми је тих дана боравио у Загребу
као српски свептеник а у пне поје МУ је ана уз повике: „РУЈ, му је била попљува у с Ал БЛетенеи поп". Морао је о Па = мивилио одело да би се могао кр
а тосподине Кулунџићу: „У ЛИЧАЛА '
1 „се С 1Оном животу човјек пи може, и КРЕВА И ра_ заборавити _ много штошта, Јер а живот. не би дио мотућ, (2 Је Ив о Ри се)". Слажем = 9н' уистове науке). Ми ут 1914. не само ла сам забора Ека 29.
. . мао РИО ИМ ја (који сам тада има
породица, па пи попљу-
већ и цела моја ЕЕ срава тај вани влашки поп. Као доказ, за Ију ЗНи веб топ удао „је касније Бије је
улашКи Пе о ковног жрввта, а Јаг Нај ка-
кћерку за пунокрвн
рији син, 20720 сам МЕ цезано: Ка н Хрватипу. Њему |
тер је ноћу | о лине помогло, јер Ј А г А н па 1 Уз ђ один из јајевирели: 21—22. 71 зак > није Х и на катоји начин, пошто вије хте злу а су то | 7 веру и оорије Ме Нит свег устате захтевале: а МЕ пе сталне жиотишар па ОР ла тако хисторијске
чупале. 10 СУ - : “>, Како је вом почупа осподине Кулунџићу иа чињенице, те МЕ Христове пауке:
тако снаху
У ити С тна А" о смис б + том А у име. Христа су то Радили Јетадо, дочетом Христу хтели ПОРЕ тира и његово водећи му још једног пао
стадо.
Љ
криженрномн
14 година), ,
| |
ч"сих-нома бурмог миљенијума у којем су:
аеро
Тај дух, тај менталитет, (1914) желио да са Србима учини оно што је урадио Павелић у својој монструозној држави. Међутим, Фрањо Јосип и Иштван
Тиса били су далековиднији политичари
од Хитлера, и Павелића, па су те родољубе послали на Саву и Дрину, Карпате и
"(Сочу, да тамо расхладе свој загрејани па-
триотизам и национализам. Господине Кулунџићу, требало би и као хисторичар да докажете да су Срби у Мустро-Угарској били повлашћени народ и да су терорисали п експлоатисали браћу Хрвате па да им се тај дуг врати већ у периоду од 1914. до 1918. године. 3
Два месеца касније слушали смо на Јелачићевом тргу у Карловцу домобранског тенерала Матасића (родом из Луковог Шугарја) када је опремао „26. домобранску пуковнију"“ у Србију на Колубару с речима: „Не штедите ни диџу у утроби мајчиној". После тога пала је команда „На молитву", следио је благослов свећеника м музика је одсвирала химну. Колико ли је њих ревио послушало наређење свога генерала2 Када већ пишете о 5. децембру, тосподине Кулунџићу, много би уверљивије било да сте навели име бар једног јединог Србина који је тога несретнот дана пуцао у „републиканце". Осим ако Гргу Анђелиновића не мислите да теслимите Србима2 Је ли Тићак, који је погинуо од тих „републиканаца“ када је пошао к њима на преговоре, а по њиховом захтеву, био Ср: бин Јесу ли Гргини морнари били Србиг Па Срби никад нису били маритимни народ, јер на српском језику се не може ре-
ћи чак ни море, већ само „жандарм" (љ.
СА ОВОГОДИШЊЕ ПУЛЕ МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ)
Јонке). И на крају једно питање Вама хисторичару, господине Кулунџићу. Обавестите јавност шта су ти „републиканци учинили за републику У, Аустрији» Где, како, и на који начин су манифестовали своје републиканствог
Ја знадем да је пок. Стјепан Радић био вођа хрватских републиканаца. Тако му се и странка звала. Међутим, хисторијска је чињеница да је тај „исти „републиканац
1914. године, када је Аустрија објавила.
рат Србији, одштампао оду „Његовом царском и краљевском апостолском величанству нашем премилостивом итд. Фрањи Јоситу 1". Сам сам у недоумици којему Стјепану би требало да олам дужно поштовањер Аутору оде Фрањи Јосипу, или оном који је после слома Аустрије хтео везати Хрватску за западне савезнике, или поклонику Зелене интернационале у Москви или оном који је на крају клипао „Живно краљ Александар 2
Слажем се са Вама, господине Кулунпићу, да се у послератном периоду грезило у тумачењу појаве четништва и усташтва. Само, по мојем, грешило се У том што је и једнима и другима дат зајелнички именитељ — „фашисти", Неупућен странац, па п наше рођене млађе тенерације, кад дођу до споменика жртвама тих фашиста могли би помислити да то није губа наше рођене крви, већ неки изроди са Калабрије или из Баварске. Нигде не стоји да су те жртве поклане од четника или усташа, домаћих изрода. Опла бисмо могли да салдирамо једну и крваву бидансу па бисмо могли да видимо да су игроди деветмилионског српског народа уни штили 85.000 људи, а међу њима и много Срба и четиримилионског хрватског парола
· стотине хиљада углавном Срба. Ако-је хис-
ја важна, а јест, јер смо већ као ђаци о реној школи добивали задатке »Ћ5ТОна упае тлава«, онда је нисмо смели искривљавати. Ја схваћам и разумем зашто се тако радило, али видите да обојица долазимо на то да је то било погрешно. Јер и Ви говорите о „30.000 често на смрт избатинаних хрватских сељака и
па, сељака и сељакиња и проминентних интелектуалаца, а све у року од 4 толине. Можда не знате, господине Кулунџићу, да у бескрајној бездани на Јадовном на Велебиту почива вечити сан 40.000 само срп-
већ је тада.
ња" за период ол 24 тодине, а мигде 0 сто-_ тинама хиљада покланих Срба, деме, стара- |
| Третаз.
| | | | |
_ правде, нема поштења", (Сте _ник, књига ТУ, страна 176, дне_ а Мали: „Али пз пелот овог чина, тј. држ.
1 ских интелектуалаца окупљених од Срем
ских арлавана и Вишеграда до Брегане и и то је историја макар и цитан.'скогопанчарског, народа.
"Слажем се са Вама да је Го. ран само ,један. Светао и бесмртни Ашк. А још да и њега није било>
Међутим, изгледа да је Назор у тим мрач-
ним данима, написао нешто што је као.
мелем. пало браћи на пезаслужене ране.
Верујем да је у нашој епохи тешко дожи. |
вети још једног Горана. Међутим, није искључено да би се и код осталих „јужно-
славенских народа" нашао неко макар и ђ
мањи од Горана да је било обрнуто, и да је видео и доживљавао оно што је бесмртни Горан2 По броју, начину и узроцима.
Ипак Ваш допис, господине Кулунџићу, открива мени неке недовољно познате чињенице из наше новије хисторије. Нисам се никада упуштао у то колики се број Хрвата „радовао пропасти бивше Југославије. Видим, по Вашем писању, изгледа Много већи него што сам ја мислио. Ако сте Ви у праву, онда је моје разочарење тим веће а моје сазнање још болније. Ви знадете да се највећи монструм у хисторији човечапства — такозвана држава »НАХ" — родила на немачким тенковима, Тврди се да су ти тенкови улазећи у Загреб били посипани цвећем и дочекивани сузама радосницама. И то свега четири дана после кобног 6. априла, када је немачка авијација, праворећи, сравнила Бе. отрад са земљом, уништивши десетине хиЉада живота без обзира на узраст и уништивши хиљаде зграда и домова. А зашто2 Зато што. је, према Вашем, „изгледало да се остварује тисућгодишњи сан хрватског народа о његовој властитој државности". На зар их „слобода" коју су Хитлерови тенкови донели Чехословачкој, Пољској, Француској и другим земљама поробљене Европе, није могла учинити мало опрезнијим у очекивању властите хрватске државности2 А које државности2 Ви и данас имате угледне хисторичаре који доказују да Хрватска није никад изгубила своју „самосвојност" до 1918. године. Ваљда зато што је аустријски пар у својој китњастој титули имао и титулу „угарско-хрватског краља"2 . |
Према Вашој интерпретацији историје изгледа да је поглавников „римски уговор" једина грешка и једини љегов полититец
— СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ПУТ У РАЈ" МАРИЈА ФАНЕЛИЈА (ПО СЦЕНАРИЈУ
промашај, Заиста смело речено. Да није и сувише болно, било би сатирично и онда по оној »а ИН се ез( зангат поп зстЊеге«. Чуди ме да се за своје ставове позивате на догађаје које осветљава, као што сами наводите „један од првих и најкрвавијих Павелићевих сарадника Еуген Кватерник — Дидо". (Чијом ли се крви толико окрвавиог), Алиакоп њега пуштамо у хисторију да и оп о љој нешто каже, онда се и он у њој служи неистинама. Улога ХСС хисторијски јенетачно приказана. Ни он, па ни Ви не кажете, је ли „Војсковоћа" имао пристанак од Мачека да прогласи НАХ2 ХСС је послала свој мањи и слабији лео у пзбегличку владу, а вођа странке остао је и даље да мирно п несметано живи / Павелићевој држави. Злу не требало. ко не упали једна карта, упалиће“ друта. Ваш „Фаролфијев" пуч и није ништа друто нето покушај преседања на лондонску столицу када су већ почеле да пуцају ноге на осовинској. 1 Не помињете нигде, господине Кулунџићу, Грађанску заштиту основану јопг у време Цветковић-Мачекове владе. Каква је њој намена била п какву је улогу одиграла од 6. априла 1941. тодине до доласка поглавника и његових кољама> Је ли Павелић могао са неколико стотина кољача са Липара, да контролише и обезбеђује Аржаву од Вишеграда до Купе и од Котора до Земуна2 Не верујем да Вам ти детаљи „нису познати"2 Да ли Вам је познато колико је мртвих глава пало само у Загребу ОА формирања Грађанске заштите до ТУ 19412 Ваше „али ако наши суговорници не желе дијалог, него разговор с позинија сиће, надвикивање, застрашивање, прешућивање, префарбавање и стикетирање ита. Арутим речима византијским. методама, онда ме то неодољиво подсећа на Степинчево: „Све у свему Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол, који се никад неће приближити осим чулом Божи-
_ јим, Схизма је највеће проклетство Европе
скоро веће него протестантизам. Ту нема
"морала, нема начела, нема и
Т
удара опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета која се никад неће ујединити док је један од њих у животу. Дух бизантинизма је нешто тако
грозно, да је само Свемогући Бог у стању парирати интригама. и подвалама тих људи итд (Степинчев дневник, књига ТУ, страна 172—173, дне 27. ПТ 1941). И онда оно нај главније: „Посетио сам све београдске католичке жупе. Да је већа слобода и. довољно радника, Србија би била за дваде-
сет тодина католичка. 4. УП навечер при-,
редио ми је нунциј свечану вечеру на којој је био бискуп Акшамовић, надбискуп Ро дић, др Јуретић, католички клер у БеограАМ, а у пола ноћи отпутовали у Загреб". (Степинчев дневник, књига 1, страна 21, дне 3—4. УПТ 1943. године).
Није ли и данас Степинчев гроб место ходочашћа, господине Кулунџићу2 Интелектуалном саучеснику геноцида ХХ века троб се посипа цвећем. Знао је он да је у историји била Бартоломејска ноћ, па се то све данас само у историји помиње. Зашто не би било и Бартоломејских година, које ће исто тако временом доспети у прашњаве хисторијске записе2 Глина, Јасеновац, Јадовно; јаме по Лици, Босни и Херпеговини то потврђују, јер преузвишени је био врховни тенерал »Ессјезае тиИНапз«“ а сваком »тпПез-у« циљ оправдава средства, пошто се буквално и круто држи пароле преко пет стотина година старе »Ехг га готапат ессјечјат поп ез! зајџв«.
Када је преузвишени имао апетит ла
Србију покатоличи, и то за двалесет то--
дина, зашто онда не би и Србе у Хрватској за 4 тодине2 Где није ишло добре воље, нека богоугодници Христови кољу и убијају. Јер по његовој науци тело је ништавно, безвредно и пролазно, а душа је вечита, Ишчупај душу из тог шизматичног тела, пошаљи је на небо и на тај начин обезбедићђеш себи место у партеру раја. Колико ли је „хероја" из пркве у Глини излазило са убеђењем да су обезбедили себи чак први ред у партеру раја» ;
А чиме су се Срби толико замерили Хрватама и католицима, нека послужи разтовор који је у Риму водио потлавников посланик доктор Никола Ришиновић са кардиналом Тисераном у Ватикану, који је био тајник „Свете Конгрегације за Источну цркву". Тисеран, дакле, као прелселдник колегија »Рго зеде опелгаје«, који је основан 1622. године као »СоПедшт де ргорагадпа Пде:х Поклали сте заједно са Немпцима и усташама све свећенике православне цркве, а нестало је 350.000 Срба" (разговор вођен 28. УМ 1942!). И даље „Што се ми имамо тужити на Србе када ми с њима поступамо горе него ли су они с нама, н ако смо ми тобоже културнији и католици, Само у једном логору има 20.000 Срба. Срби су у борбама са Турцима дали за Запад и католипизам исто толико колико и ми, можда и више, Хрвати су добили назив »ап(етигаје сћНапна в« јер су били католици". За нас је слаба утеха, господине Кулун. мићу, да су фашисти били им лудовали у Немачкој, Италији, Јапану ни многим другим земљама Европе. Ако метнете руку на срце, не можете ни у једној од земаља које наводите навести толико жртава, тако сви репо поубијаних, поја ђепе, уз то још мн браће, као у поглавниковој Хрватској.
Хисториаја, за коју Ви толико пледирате, а са чим се са Вама у потпуности слажем, мора бити истинита, без обзира на окус.
"Тим ире тате“ се позивате ба Сангајаните“
сентениу са којом се и ја слажем. Слажем се са Вама у потпуности да хисторијска збивања „не смију остати необјатшњена, ненживљена и препуштена забораву", али да то правило важи обострано. Ви га бар, међутим, нисте у потпуности поштивали. Бар у чланку о којем је реч, осим ако се не обраћате само Србима у Србији, а за те код Вас да треба да важи оно Прибићевићево, само сада у обрнутом правцу2
Не могу узети за меродавно људе које наводите „који су некад били међу првима, а после доживили право откриће" итл., јер су то, бар за мене, јадни прваци којима треба двадесет година да прогледају, а који према музици умеју да прескачу са жице на жицу и изводе разна салта. Зар може човек данас да се одриче себе јучерашњег и то врло лако и без трунке руменила 2
Завршио бих оним чиме сте Ви почели. Опраштајмо узалудне заблуде и грехове из прошлости! За, „30.000 често и на смрт избатинаних хрватских сељака и сељакиња" због тога што су испољавали своје „републиканско уверење" побијене су и заклане стотине хиљада Срба само зато што су били Срби и шизматици. Мислим да је један национализам наплатио другом, драстично речено, са обилним каматама!
Ви се чудите интерпретирању четииттва од стране друга Мораче, а ја се исто тако чудим интерпретирању усташтва од стране проминентних личности, које чак кроз марксизам покушавају анализирати усташтво и долазе до закључка да је социјална база усташтва била белно мала и ла је усташтво било „позив на општу пљачку". Таман је то изговорено, а ти пљачкаши опљачкаше у Штокхолму, ништа мање, нето живот амбасадора. И сам бих веровао да су били пљачкаши да не опљачкаше живот мојем старом оцу проти, брату сту-
ленту, сестри девојци, Авојипи мужева мо-
јих сестара, старом ујаку свештенику, њетовом зету исто тако свештенику, његовим двема кћерима пи двама унуцима од 5 и 7 тодина, који живи одоше на вечни починак у личке безлане јаме и то тако брзо ла не имадоше времена ни да викну „Доле поглавник!", па да се бар на тај начин огреше о његову Хрватску, И ја Вас лично позивам па споразумевање, без обзира на жртве које узајамно приносимо за споразум. Јер, уз добру вољу, све је могуће Ја са мојом женом, по оцу пи мајџи рођћеном и правом Хрватицом католикињом која ме је кроз живот верно пратила па ни у“ најтежим данима када, сам, као стари комуниста, 1941, године отишао у борбу за остварење наших заједничких идеала живим деценијама у врло хармоничној заједници и за нашу децу обоје бисмо и на. те животе жртвовали. А против нашег брака био је својевремено огорчени противник преузвишени госполин Степинец и цео његов бискупски штаб, изузев честитог, а сада већ покојног, каноника Светозара Ритита. Споразумевајмо се п кренимо већ једном напред, јер национални пубертет и сувише нам дуго траје.
Велимир Мајсторовић