Књижевне новине

ПИСМА з НА УРЕДНИШТВУ |

Ко аге

Битеф- парада "вулгарности 7

Драги уредниче,

Синоћ у поноћ, први пут откако као критичар пратим театарска збивања, напустио

сам једну представу пре њеног завршетка по-

срамљен, огађен, резигниран и увређен. Било је то за време тортуре „Уради то" Пип Симонсове трупе а у оквиру овогодишњег Битефа. Мирис марихуане и сексуални чин насред егзалтираног гледалишта Атељеа 212 убедили су ме да је све ово изван домена мог људског а камоли естетичког интересовања и да је критика поводом тога потпуно беспредметна. [ Битефу, када је основан, сви смо се истински радовали. У нашем листу преовладало је уверење да је он дошао у последњи час као на» да да ће поједини уметници наћи у себи довољно снаге да домаћа театарска збивања изведу са странпутица и вежу за један далеко _авангарднији, сложенији и уметнички амбициознији програм. Отуда смо нанвно из године у годину Битефу постављали многе захтеве и очекивали да он пружи квалификоване олговоре на све оно што данас раздире позоришни свет. Након многобројних колебања, лутања ни компромиса Битеф је колачло одбацио могућност да постане један од најзначајнијих светских театарских фестивала. А могао је. да превазиђе своју парадоксалну платформу, јер је уживао подршку најистакнутиТих стваралаца данашњице, какви су Крејча, бергман, Планшон, Есриг и други. За друштво које се окупило око Битефа то није била права шанса јер, заправо, мало ко од ЊИХ припада свету уметности, тако да су се ове го-

дине врло смело " пркосно определили за не-

гирање позоришта, прокламујући- залагање за отворене форме.

Овај појам лишен је свог естетичког значења и своди се на разбијање форми сценског простора, литерарне основе представе м самог глумачког израза. Отуда се већина представа и изводи по гаражама, дворанама, канцеларијама, склоништима, а сасвим ретко на позорници Атељеа. Л шта друго и да се чини -— када ове егзибиције пи нису прављене за праве спене» Ако је историја театра једно специфично вековно трагање за смислом на“ штег постојања — ово што се може видети у „Великом _ магичном _ пиркусу", Белгијском експерименталном театру, Америчком отвореном позоришту или код других група, управо је негирање тог смисла, Све је могуће, ту нема никаквих закона нити реда, свако настоји да почне од свог искуства, а од других прихвата одбачене шаблоне, покушава да споји кич н лепоту, доживљај и кревељење, порнографију и политику, циркус са верским ритуалом, интимно задовољство са смећем, поезију са тривијалношћу. Свако може да буде редитељ, писац и глумац — довољно је само да то пожели. Њему је дозвољено да мења своје расположење, доживљај, мисао, став и психологију из тренутка у трену“ так — тако да игру није могуће усагласити ви са најсмелијим авангардним кретањима. Нико од њих не зна ништа о позоришту, а то и не крију — јер ово што чине почиње од њих и са њима се завршава. Битно је опсенити и шокирати! За разлику од некадашњих дилетаната, ови нису нимало скромни — и свуда где могу исказују своју агресивност. При томе је карактеристично да после Лививг театра немају ни један нови гест нити играз! Непрекидно се инсистира на физичким елементима игре, мучењу тела и радњама понижавајућим за човека, Битеф овим постаје тријумф примитивизма.

После сваке представе, било да је реч о „Зартану невољеном брату Тарзановом", „Тер миналу" или „И цвећу стављају лисице" намеће се једна иста мисао: зашто ти јадницн ово чинер Значи ли то да су онн заиста слободнир Делим уверење оних који су неприс“ трасном анализом ових трупа дошли до закључка да је цео Битеф, а под тим се мисли пре свега на ансамбле, последица кризе и озбиљне стваралачке немоћи да се унутар театарског израза појединим боре за истински нове форме експресије. Није довољно хтети бити слободан — то Битеф најбоље показује — већ треба нешто и учинити да се задобије та слобода! Театар нећемо уништити тиме што ћемо затворити позоришта или ако писинма чак забранимо да стварају нова дела. Глумачка уметност није тако ефемерна како се на Битефу приказује) Ми се не можемо тако јелноставно ослободити телтра као истине, плузије н потребе нашег живота. У том погледу искуство које нам намеће Битеф није нимало спеинфичво и само се формално разликује ол сличних појава у филму, сликар“ ству па ни у неким лругим областима уметничког изражавања. Једно је сасвим извесно — нови театар, који у свом деловању никада није нити ће бити до краја дефинисан, не налази се у лекларацијама, манифестима | личним протестима, (и исто тако није нешто што се може објективно сазнати и конструнсати. Везан је за искуство и ложивљај, али му се и супротставља. егове форме се могу освајати, али не и задржати — пошто смисао налази у непрекидном мењању, самоосвајању но изграђивању. _ Стога се, личност пстинског ствараопа и исцрпљује у креацији која осваја просторе за смелије ни слободније леловане, Отуда је то сублимација. духа п супериорност над светом ствари!

Пети Битеф је, бар на почетку, представио себе, као параду вултарности! Међутим, да бисмо били правички = не траба осуђивати те младиће и девојке залуђене у свом веровању ла стварају нешто занста ново. Свако има право на егзибицију, али“ нека мас. не присиљава ла у томе видимо, уметност и кс тинску стваралачку слободу. Саблажњује -наша хипокоизија, маса која се одушевљава

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

оним најпримитивнијим, која „пада“ на: ог сове по тривијалност — и онај део нашег позоришног света који потпуно изједначује овакве призоре са оним најлепшим у театру.

Уверавам вас да не могу бити истовремено за театар у који верујем и за ово што нам је на почетку понудио овогодишњи Битеф. По цену да будем проказан као конзервативац, као пуритинац и догматик = ја се одричем задовољства да пишем о ономе што презирем ми молим вас да ме извините што након дуго времена остављам наше читаоце без уобичајеног критичког приказа представа које сам

видео.

У Београду 13. септембра 1971. С поштовањем

Петар ВОЛК идућем броју објавити

„Књижевне новине" ће у Ђитефа из пера Ра-

позоришни приказ овогодишњег шка Јовановића,

аова у средстава рада, материјалне базе, квалификованости, : матери.

стручне к у "јадне, а У случају школског рада, посебно,

и од психолошко-емоционалне подобности наставника и друштвене стимулисаности наставничког рада уопште. То су општепознате ствари, то је оно што се у неким друтим приликама чак и ламентно истиче, али, опет, у готово свим разговорима о тим питањима, ипак се мајчешће иде за једном паушалном им једностраном логихом, па се оваквом или онаквом критиком наставних програма жели одстранити све оно чиме у њиховој реализацији, ме ретко с правом, нисмо и не можемо бити задовољни.

Не би се овом приликом и на овом месту могло улазити у подробније стручно разматрање ових, не само школских мо педатошких, већ и шире друштвених и психолошких узрока таквим једностраним приступима и покушајима, Треба напоменути само, и дез подсећања на већ славну Његошеву поетску гному о јунаку и џефердару, да је наставни програм вам сумње изузетно значајан, али никако не ни једини ни одлучујући чинилац У сложеном комплексу који називамо наставом, образовањем и васпитањем, и да се проблеми таквог комплекса морају разрешавати у знатно ширем контексту МУА ских (кадровских и стручних), материјалних и друштвених услова и околности: тип, квалитет и стварна савременост стручне и методичке припремљености која се стиче у наставничким школама; специфична _ друштвена. (а с тим у вези

СА ОВОГОДИЈШЊЕГ БИТЕФ-а: СЦЕНА ИЗ КОМАДА „И ЦВЕБУ СТАВЉАХУ ЛИСИЦЕ" ФЕРНАНДА АРАВАЛА У ИЗВОБЕЊУ БЕЛТИЈСКОГ ЕКСПЕРИМЕН ТАЛНОГ ПОЗОРИШТА ИЗ БРИСЕЛА

) средњошколеко! настави књижевности

У НАШОЈ културној и педагошкој периодици, у последње време, чести су написи који критички разматрају поједина питања теорије и праксе нашег школског образовања и васпитања, а међу њима, што је сасвим и разумљиво, нису ретки осврти чије се интересовање упућује у једном посебном, колико школском толико и шире друштвеном проблему: садржајима и резултатима наставе књижевности у средњим школама. (Један такав коментар „Како СЕ формира књижевни укус2" — 06јављен је и у бр. 395. „Књижевних новина У Као прилог таквим коментарима и наставак размишљања која они покрећу, овде ће се указати на неке стручне и педатошке чињенице и претпоставке, које свакако треба имати у виду када се о овим проблемима разговара, а које се лонекад или превиђају или мимоилазе.

У свим тим, тематски разноврсним и

разноврсно усмереним _ разговорима о средњошколској настави књижевности, увек се, као по правилу — ваљда м зато

ашто је наставни програм једино доступан н мерљив педагошки документ — у њему искључиво идентификују корени свакој недовољности, тешкоћи или неуспеху наставнот процеса у целини, Чињеница је да и у образовању, као и у сваком другом радном процесу, „производни програм" представља основу од чије структуре, саАржаја и усмерености и те како зависе обим и квалитет резултата који се У том · процесу постижу, Али је и ту, опет као и у свакој другој производњи — остварење ' програма и плана директно зависно и од ннаа других чинилаца и претпоставки: ус-

и материјална) девалвираност једног изу зетно осетљивог посла им позива; па у посредној вези с тим -— погрешно усмерсно настојање не малог броја наставника да свој рад готово искључиво унапређују квантитетом и екстензификацијом иона ко пренапрегнутих програмских садржаја; непостојање или недореченост појединих законско-нормативних _ докумената. који утврђују оквире, ортанизацију и услове у којима се образовни чин остварује, и др. А ако се жели стварно рештавање проблема ефикасности наставе књижевности и отклањање слабости којих у тој, као и свакој другој, настави ван сумње има, онда се уз програме, односно напоредо с њима, нужно мора имати у

виду и сав онај интеракцијски контекст услова и претпоставки Од којих они дИректно зависе и на којима се они, тако зависпи, веома условно ми усмерено остварују. Што се тиче самих програма, 'њихових конкретних избора и захтева, сасвим је сигурно да је — не само у једном и не само у овом тренутку — нужно. њихово стално, њихово перманентно и стру чно, и педатошко, и естетско актуализовање, А у том послу, каом у разговорима и предлозима који се у вези с тим нуде, исто је тако нужна, у ствари — неопходна је; знатно већа обавештеност о стручној и педагошкој природи чина образовања и васпитања, о логичким и психолошким 0 педатошким и социолошким компонентама процеса учења и сазнавања, о психолошким факторима учења и менхолошким теоријама личности, 0 психофизичким карактеристикама појединих уараста ученика као субјеката у наставном процесу, па онда, имајући све то у виду, не сводити проблем — само и искључиво — на овакав или онакав избор писаца и дела која ће се обрађивати са ученинима. Насупрот томе, ако би проблеми

средњошколске наставе књижевности би-

ли само у томе, само у оваквом или онаквом избору писаца и дела, сасвим је сигурно да би се ралативно брзо и лако могги добити “програми којима бисмо ако не сасвим, а оно неупоредиво више нето сала били задовољни. ; ;

Проблем је, међутим; знатно већи и знатно сложенији. Програм школске на-

ставе књижевности никако није само антологијско-критички, већ и педатошко„друштвени избор и структура, која се мора конципирати као сагласна резултанта низа укрштених књижевно-историјских, естетских, педатошких, психолош ких, идејних, шире друштвених, а у наше. време п у нашим условима — и националвих критерија и сразмера. Он мора бити изузетно својеврстан изоор, својеврсна структура и, истовремено, изузетно своје. врсна стручна и ледатошка. синтеза, Ако се то нема у виду, па се пође савдом само једних или само неких критерија и очекивања, нужно се одлази у једностраност и неспоразуме. И таква једностранаст и такви неспоразуми готово по правилу не изостају У разговорима који ова

патања покрећу. (Таква је, примера ради једног универзи-

само, пи недавна замерка у тетског наставника, — У интервјуу. у лИсту просветних радника — како се цело-. купио паше књижевно наслеђе Од ХИТ до ХМ века у школама обрађује за само неколико „часова, иако се и У протраму и у пракси то чини најмање током читавог једног школског полугодишта; или, у поменутом напису У „Књижевним новинама", изричито се казује како је „познато... да су програми књижевности у сред: њим школама много више окренути књи. жевној традицији него савременој литератури", пако се, бар у нашој Репудлици, књижевност ХХ века обрађује током меле ПТ и ЈУ године тимназијског школовања, с чиме су у вези им не малобројне примедбе да је то учињено неоправдано

и на уштрб старијег, посебно деветнаесто-

вековног књижевног наслеђа.)

Но без обзира на такву јелностраност, а понекад и необавештеност, из које, радумљиво, нужно проистичу уопштена или. и нетачна закључивања, проолема несумњиво и увек има, с тим што они посебно искрсавају када су У питању избори из текуће савремене литературе. То је, ван симње, и посебно осетљиво питање, и чињеница је да није лако извршити изоор којим би сви — и школа као друштвена. и педагошка. институција, и књижевни ства. раоци, и књижевни критичари, с обзиром на сасвим разумљиву посеоност интереса и критерија — могли бити потпуно задовољни. Треба се само подсетити да и сваки професионални анл ологијски, критичко-естетски избор ма којих књижевних садржаја, увек и лужно, по природи ствариа, мора у охререном смислу и у одреБеној мери бити непотпун, једностран им увек у односу на некога или нешто „неправедан", а када су У питању ТикоАСКИ, а то значи специфични педатошко-естетски избори, онда су такве „неправде“ тотово неминовне.

Не би се овом приликом могло улазити џ“ питање неповољности конкретних избора у средњошколским програмима, али је сигурно да се при дефинисању м оцени таквих“ избора мора водити рачуна о литавом низу условности и питања; на пример: да ди је и данас, када се имају у виду изузетно богати развојни токови само поратне књижевности, могуће у школским програмима задржати — У постојећем обиму и са већ унесеним садржајима 7 целокупан историјски ток и развој књижевности југословенских народа, утолико пре што се фонд недељних часова за ово наставно подручје ни код нас — као ни у свету — објективно не може више повећавати и што џ његовом оквиру, поред директно књижевних садржаја, треба реаамзовати и читав систем задатака у вези са изучавањем _ граматике стандардног књижевног језика, неговањем говорне и писане речи ученика, као и у вези са низом других општекултурних, друштвених и идејно-васпитних задатака који се овој настави посебно постављају; да ли се, 3атим, у довољној мери има у виду чињеница да средњошколска настава књижевно“ сти није ни професионално ни спепијалистички, већ огпитеобразовно усмерена, и да она и поред тога што је сразмерно мајзаступљенија у тколском наставном плану, представља само један од 19 такође предметних токова, који са њом равноправно конституншу средњошколско образовање и васпитање; поред тога — да ли само У програмима и квалитету средњошколске наставе књижевности треба тражити т3рокс педовољној заннтересованости омладине, а то значи касније и одрасанх, за уметнички вредна и права књижевна дела, за књигу уопште, и то У условима “ којима су могућности школе п ове наставе критично потиснуте низом УНА, и кич-дејстава, пред којима се ШКОлске институције и радници понекад осећају немоћним и пораженим; и најзад с обзиром на чињенину да ламнас, У условима свеопште и несумњиве _тех“ ничко.технолошке _ супремације, _ знатан део омладине упућује своја позивна, духовна и интелектуална пнтересовања узван књижевно-естетских и уопште хума нистичких сфера и подручја, није ли већ неминовно — уместо ашто се од школе ро-' мантично очекује да и даље, У односу на књижевно васпитање омладине, вроти мисију коју је она некад са успехом обавмала, али у условима којих више нема и није — потражити и нове и друтачије методолошке и методичке путеве и паборе, чија ће образовио-васпитна. сфикасност бити у директној зависности о њихове прилагођености стварној друштвеној, пе-

датошкој им књижевно-естетској савремености. 3

То су питања и дилеме које сигурно треба имати у виду у сваком разговору, а нарочито у сваком практичном кораку одлучивању о стручном, педагошком и методичком унапређивању наставе књижевпости у зпколама, па онда, с обзиром на све то, потражити начин да се, вероватно у првом реду, настава књижевности 0ол“ мери и диференцира према школским сме ровима и објективном интересовању уче пика, а то значи да се обим настатмих протрама не само не проширује, већ да се риторозно сведена заиста стожерне књижевне вредности, на садржаје који чипе бит наше националне културе и који, 51ло да су традиција било да су савременост, имају снагу трајног м живо; естетског п педагошког утицања.

Драгутин СТЕФАНОВИЋ Београд, М. Грегоран 81