Књижевне новине

а рт полива пи

ома

дет пати сва а аелиће ме виа трена јмаи заиеме

"да допринесе

"која

· _— ведра,

„Земље, Језичка повезаност,

" ситуације, стру

_ ру књижевног дела

КБИКЕВНЕ НОВИНЕ

ЕСЕЈ | за ен

САВЛАДАНА СТРУКТУРА.

Појам атмосфере у књижевном делу. |

СУОЧЕНИ са појмом атмосфере у књижевном

делу, пре свега имамо утисак да смо у двос-

труком односу према њему: с једне стране при првој помисли, овај појам чини Ви бе довољно познат; с друге стране, појављуј 66 и прве сумње да није лако дефеназат оно што он обухвата — тај, према првој помисли нама блиски и одавно усвојени садржај Ваља, међутим, превазилазити овакве ситуације

пвоструког односа, које иначе често испуња-'

вају нашу свест окренуту феномену књижевног дела. Јер, оне више успоравају него што покрећу, оне су доживљај а не активност, задовољство а не откриће. Када је у питању атмосфера књижевног дела, тешкоће у њеном дифинисању су, истина, оправданије него када се ради о неким другим његовим елементима односно, квалитетима. Ово долази отуда што је атмосфера општи квалитет књижевног дела, 3а разлику од појединачних квалитета (као што су, на пример, личности жњижевног дела), такав општи квалитет какав је, рецимо, поетско или фантастично. Али, атмосфера је још шири појам од два помевута квалптета. Она, наиме, може увек да обухвата и поетско и фантастично у једном књи-

„жевном делу. Општост атмосфере у хњижев-

вом делу је конкретна општост, а конкретна општост, поред осталог, показује да

је већи број појединачних појава допринео

њеној јединственој појави. Зато у одређивању _

атмосфере једног имати у виду

књижевног све

дела морамо елементе његове струк-

"туре. „ер, сваки од ових елемената може на

свој начин, својим обликом ми својим дејством, у формирању атмосфере (што, опет, није случај са поменутим „ужим“ појмовима — поетским им фантастиком, који зависе само од одређених елемената, одпосно, чијој појави могу да допринесу само одеђени поједичачни облипи у структури књижевног дела). То значи да атмосфери књижевпог дела доприносе све материјалне и нематеријалне, односно чулне и духовне појаве у једном књижевном делу, обележене „јединицама“ језичког израза, који, свакако, може да делује као посебан квалитет, или, чија „чиста“ вредност такође улази у круг бројних појединачних појава којима је атмосфера условљена.

Посматрајући све ове елементе, односно, њихов значај за атмосферу књижевног дела, подсећамо се да су за њих битна два момента: то је, најпре, основно, појединачно или засебно значење ових појава као одређених феномена; и затим, то је њихов однос. М управо овај однос веома је важан за атмосферу књижевног дела. МИ то не однос који, како структуралисти хоће да покажу,- раздваја елементе, него однос који спаја, који их упућује једне на друге, однос као њихова повезаност. Атмосфера књижевног дела потиче на првом месту из овог односа (и; из самих појединач“ них појава, нормално, јер сваки однос истовремено подразумева и појаве које ступају У њега). Та атмосфера је, како смо већ рекли, општи квалитет, или, боље рећи, опште стање, Другим речима, она је „измаглица" лебли над структуром обухватајући њене облике, будући да из њих извире, нли да их значи: односно, атмосфера је ширење „да ха" од конкретних предмета ,У једном књижевном делу, или пак, конпџентрација онога што је само по себи тај дах" духовних или душевних квалитета. Толико се најпре може рећи о појму атмосфере у књижевном делу, који, како смо рекли, није лако дефинисати.

Међутим, приближавајући се даље суштинн овог појма, пада нам у очи терминологија коју употребљавамо у вези са њим. Ова терминологија је, чини нам се, нешто веома специфично им индикативно „истовремено. Задржавајући се на речима које најчешће сусрећемо када је у питању атмосфера књижевног дела тамна, мрачча, „оловна, прозрачна. (етерична), прочишћена; па онда: дневна, ноћна, јутарња, вечерња, зимска, про лећна, летња (сунчана), јесења примећујемо да нас оне Уну ују ан а појаву од које је квалитет о коме совррне у ствари преузео име, на атмосферу као Је

Јер овим терминима

мљнин ваздушни омотач. а управо су обележена стања у ваздушном про

с и услови над тлом стору, односно, климатски У Ен почев од преузете

па до наведених термина, постоји суштински утицај лродне појаве на атмосферу И, чињеница је ла су при годишња доба, временске падавине, кад делу, значајни

провидна,

речи „атмосфера“, указује на то да атмосфере као ПР' књижевног дела.

родне појаве Као: 5 јања ваздуха и

појаве У књижевном

тол ве атмосфере. · елементи његове та везана за атмосфе-

зђутим, те минологи] г Па 7 не исцрпљује се у помеизразе као:

Често чујемо фера, односно атмосфера безнађа Или ИРА затим, трагична атмосфера, Лари атмосфера атмосфера ове МЕ мосфера наде, кошмар 5 Ма сфера-. Поред 107. атносферн ве % провин 4

а Н итд. — имајући У. АЕ амбијената (У који се укључује | руше средина), односно све "врсте деј ЈИ термини указују, дакле, и на и пат ласти битне за атмосферу КРИ

ше као и на ковог духа или ду на област ПРВОМ ај Према томе, термино-

тле (предели, ; % Ма речна за појам ал : Пећ = у е по!

ном делу само потврђуј појам, односпо, да

| општи да је ова атмосфера Авне све елементе књижевног дела.

Наведени терае“ ој азуђу на то "да "је товремез Мо елементе могуће класификовати

мутим речима. тешка атмос

(5

пандан араанавитвикие па

паљена пе тела ињи

ти ара

шина еранаатајис плота ата читави ветар пива пене

· често, У

аденин ве иавири отретттиаља а иетивити ин

у одређене групе. На тај начин извршили бисмо у ствари одређену спецификацију у оквиру структуре једног књижевног дела, која 6л истовремено значила и спецификацију атмо“ сфере као општег појма у том делу. Разлика која постоји између наведених термина показује се овде као разлика између две области које они обележавају: између спољашњег (фи зичкот, магеријалног) света ичовековог унутрашњег, духовног, односно, душевпог света. Према томе, могли бисмо говорити о мате ријалној ко духовнодушевној атмосфери у једном књижевном делу. Материјална атмосфера је међуоднос, „сарадња" појава у простору спољашњег света, или света природе — лредмета, пејзажа, амбијента. Оно што је „кохезивна сила“ материјалне атмосфере, или оно што везује поменуте природне појаве (а природа се потрудила да ту везу нагласи и усвоји као неминовну), могли бисмо назвати механичким „зрачењем“ материјалних облика. Од материјалних облика, наиме, често се ши-

ре светлосне, односно, звучне фреквенције, утичући битно на околину, „бојећи" је или је испуњавајући о звуком. о Јаки

сјај одређеног предмета или појаве (укључујући пре свега сунце а затим, месец и остала небеска тела) један је од битних момената материјалне атмосфере. Сва све тлоска зрачења, са безброј углова, скретања и одбијања од различитих облика, односно, средина (одбијање светлости од површине воде) чине опште стање у коме може да се „раствори“ мноштво ситуација у једном књижевном делу. (Ове појаве, као искључиво визуелни квалитети, дозвољавају, иначе, све облике функционализовања природе у књижевном делу, почев од сликовитог приказивања па до симболизације). И звучни квалитети ~— звук црквених звона, на пример, па затим, слабији или јачи природни звуци, такође су појаве које обухватају простор, експанзивно потврђујући своју општост, стварајући – кон-

текст који захвата. све елементе књижевног дела. У механичка „зрачењ 3" слада-

накита етан и Ц

звање материјалне атмосфере духовно-душевном (што је ка"рактеристично за дела заснована превасходно на импресији); и обрнуто: допуњавање д уховно-душевне атмосфере материјалном атмосфером дела заснована углавном на експресији, односно _ аперцепцији — експресионистичка књижевна дела). Оваквим повезивањем материјалне и духовно-душевне атмосфере ствара се једна посебна врста атмосфере. књижевног дела, коју бисмо Могли назвати мешовитом ат: мосфером. За остваривање ове мешовите атмосфере путем дејства духовно-душевне атмосфере на материјалну атмосфе ру, постоји, нормално, више различитих могућности, с обзиром на различите случајеве „продора“ унутрашњих повекових стања у простор спољашњег света. Ови „продори" могу да буду, рецимо, у знаку помало застрашујуће моћи људског даха и гласа који у одређеном физичком простору _ стварају бурну и фантастичну атмосферу: '

„Бре колнко Новак подвикује, све“ са горе лишће отпадаше, а са земље трава полијеће",

(у епској народној песми „Женидба Грујице Новаковића"). У другом случају, ови „про. дори" осигуравају јединство две атмосфере у много „дубљим“ областима — у областима сна које често сусрећемо на пример у делима немачких романтичара. Физички простори = дакле простори у којима _ влада одређена материјална атмосфера, ло некад у делима ових писаца посебно обележени (илуминирани) неком чудном унутрашЋОМ светлошћу, као квалитетом Д уховно душевне атмосфере.

Слично мешовитој атмосфери оствареној деловањем духовни о-душевне атмосфере на матер» јалну атмосферу " мешо вита атмосфера остварена супротним путем — деловањем матери јалне на духовно-душевну атмосферу формира се на више начина. Сви случајеви „опијености“ сунцем и ваздухом климом У одређеним поднебљима и одређеним временским ситуацијама, сва емоционална стања изазвана изгледом одређених пре. дела, су у ствари различити видови формирања мешовите атмосфере

засновани на „смеру“: од објективног — према субјективном. Две поменуте врсте атмосфере — мате

ријалну н духовно-душевну,

АТМОСФЕРА ЈЕ ОПШТИ КВАЛИТЕТ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА КОЈИ МОЖЕ ДА ОБУХВАТИ И ПОЕТСКО

и ФАНТАСТИЧНО

ју н ваздушна струјања — ветрови, који су, Као звучни квалитети (поред њиховог ударног дејства) чести узрочници мистериозне атмосфере. Атмосферске падавине су, такође, веома важан елемент материјалне атмо сфере, Њихов додир са земљом често формира „тешку, За. човека , обесхрабрујућу атмосферу тла (нарочито ако је тло равно. блатњава Панонија у делима Крлеже и Црњанског). Појаву различитих затамњења У природи такође можемо сматрати ме х 2 пичким „зрачењем. Дубоки мрак космоса, или ноћна тама која пада на земљу, увлачећи се својим флуидом у све про сторе, врло убедљиво делују као општа стања, као материјална атмосфера у коју се све утала. Другу од две поменуте ховнодушевну атмосферу у једном књижевном делу чине: _ различита пенхолошка стања, мисаона концентрација или пак концентрација емоције. _ Најизразитијом духовно-душевном атмосфером обележена је структура пси“ холошког, односно контемллативног романа " мисаоне лирске песме. | Материјална атмосфера "= ховно-душевну атмосферу једном књижевном делу или у Јел

атмосфере, д у“

ном фрагменту тог изазивајући једна другу, испољавајући се као различити или слични квалитети, али свака у свом домену, У домену спољашњег света, или пак у домену унутрашњих човекових стања, Овакав паралелизам двају поменутих 2тмосфера налазимо, рецимо, у следећим стиховима из Змајевих „Ђулића":

„Мрачни, кратки дани, суморно јесење, на небу облаци -—

' на срцу камење."

У највише случајева, међутим, ма те ријадлна нк духовно-душевна атмосфера са међусобно повезују, будући да је веза човек-свет веома чврста. Ово повезивање одвија се у два правца: од ма“ т алне према духовносду“.

риј атмосфери — односно, допуња"

е шевпној

дела, постоје паралелно -> 3

укључујући и њихове односе, одредили смо, како смо видели, с обзиром на простор ну припадност појединих елемензта КњИ" жевног дела. Мислимо, међутим, да бисмо мо“ гли издвојити још две врсте атмосфере које одређујемо овога пута с обзиром на кара“ тер структуре једног књижевног дела. Односно, с обзиром да ли у тој структури постоји више облика „способних“ _ да „зраче", доприносећи, сваки на свој начин, атмосфери, или су пак ти облици мање бројни — понекад свега неколико њих, али је зато интензитет њиховог „зрачења“ веома вели“ ки. У овом смислу можемо говорити о „мо: нофоној“" илипако поли фоној" атмосфери у једном књижевном делу. Ево примера „монофон е" атмосфере (У једном фрагменту Андрићеве приповетке „Ма, ра милосница"):

„Једнога дана Мара угледа, на диванани Н само за тренутак, стару Памуковићку. Ишла је полагано. С једне стране јој најмлађа кћер, а с друге једна од снаха; али се Није _ наслањала на њих. Била је огромна, тешка, сва као разваљена, и једва се кретала. Глава јој је увезана са много неких старих марама, а груди непокривене, велике, висе у танкој кошуљи од свилена беза. Лице пуно мрвених и модрих жилица, са два реда тешких годочњака из којих гледају непомичне, посве округле ози, без трепавица".

Као што се види, из једн стивног облика у овом фрагменту, старе Помуковићке, извире „тешка" притискујући читаву околику. |

Пример „полифоне" атмосфере је, рецимо, завршни пасус Фокнеровог „Светилишта"; „Као да лута: (Темпла — М. Ш) по све блеђим звуцима, (музичким — М, 11) преко базена и полукруга. дрвећа преко пута, где су у суморној празнини сањариле мртве, тихе краљице са прљавог мермера, па даље, преко полеглог и побеђеног неба у загрљај годиш њег доба кише и смрти".

Овде, пак, садејство више елемената — 87зуелни чин, звук (музички), физички облици, временска ситуација, — условљава појаву „полифоне" атмосфере,

о г сугеиз фигуре атмосфера

Александар Пауновић |

ИЗ ТАМЕ ДОЛАЗЕЋИ

Све више личи на себе саму“ та ружа далеко вам у пољу и као светлост разгара таму око што носи звездану вољу.

Да опет проћем том стазом уском у исти дан и час крај две тисе да опет проћем, било под пљуском, било да сутон ведри злати се.'

Гар нека пада у небо исто топот и прах огледалу река пдем! њој опет пред лице чисто

ц косе као кад први пут сних идем! сне разби ветар, не, чека из таме долазећи снуо бих.

, За Н Ветар с обале друге разноси завране и снег уморне проласке броје обале дуге, дуге.

Санте се ломе и крик јата пада на стазе долазе — гле, долазе на ледну плочу видих

· Који су, откуда, где ће

те сене, тај ветар, те магле»! над реком леденица — мост зар неком тајну даће.

И осмех тражи лице

драло, и све је давни топот трен сунца, трен дима, леда — ц брзи лепет птице.

2. 11971. За Н.

Топле црне, сиве

вече брзо је пало

ал младо стабло шљиве бели се расицветало

Никога. нема крај реке. Пред зору ветри оду, тек зрак младине меке леска талас и воду.

И само обала друга

ко стара јуначка песма! дуга, ватрена пруга преко црнога повесма

Тиха су гнезда ноћи не брине голуб за сутра ни змија, како ће доћи

усред блиставог јутра

“ ж

Ласте, ласте као и негда! ласте као и увек кад засиви сива олујна сена, дах леда и трепет сунца. још живи.

Одоли срце, одоли јер шта је гнездо и шта лука2! гле, — муња небом заоколи, с гласовима грома олујна хука.

У пољу горе траве, чује се жрик звери, лепет птица, као гром што се са своје страве обори — одагнај страх са лина.

Види, кровови како су тамни и таму и људе стреса сутон устрептани —, далеко, далеко су небеса.

27. УТ. 1971.

| љетима.

Посматрајући пажљиво наведене фрагмен, те, односно, мислећи на „монофону и „полифону атмосферу, долазимо до закључка да нас оне поново враћају појединачним облицима-у структури књижевног дела, Оне нам, како видимо, указују исто: времено и на интензитет „звучања" ових 06лика („монофо на“ атмосфера), " на бројност тих „звучања“, односно, Тих облика („полифона 9 атмосфера). што, опет, може ла послужи Као нови критеријум за класификовање елемената структуре јелног књижевног дела. Поједини од ових елемената, наиме, као што су неки конкретни симболи или књижевне слике, чешће услов“ љавају „монофону"“ него „поли“ фону" атмосферу. Ово долази отуда што су код поменутих _ елемената јаче изражене концентранија облика и смисаона коннентра“ ција. Ма тај начин ови елемешти су „богати“ ји“ од осталих, па је, према томе, њихово „звучање"“ интензивније, 4 моћ њиховог „ути“ цаја на „околину“ већа. Због изузетне „је“ чине", прирадно је да поменутих елемената у једном књижевиом делу буле мање, (Атмо“ сфера у Кафкиним "ли Андрићевим лелима, на пример најчезће је „моно ћона" баш због оваквих конкретних симбола и Књижевних слика).

„Полифону" атмосферу, с: друге стране, чешће условљавају облици чије је зна» чење превасходно изворно, „природно“. Ма равно да ови облици могу понекал ла имају и симболичке ореоле, као што, такође, може да их повезује јединствени симболички КОН“ текст, али су њихова бројност и разноврсно „звучање" (мањег интензитета) практично не“ ограничени. (Фокнерова или Крлежина лела. на пример, често су у знаку овакве, „поли фоне" атмосфере). Ни.

Милослав Шутић

ара Питри ађан ењи

У