Књижевне новине

РАЗГОВОР 0 КУЛТУРИ ОСТАЈЕ ОТВОРЕН

· У прошлом број „сандра Баконенић ли8

У. овом броју штампати ц

о темама у вези са Конг

вила највећи део рефера

, Љамо оно што је шир

, од покретача и реализ

дића, који је новинара и књижевника ДА разговор о темама које ] претком

дада пати

РЕАЛНОСТ, А ЗАТИМ ВИЗИЈЕ

ВЕЋ САДА се може рећи да је К и културне акције 6: а а 1 је оио по саставу најрепрезентативнији, по множини идеја и по новрсности мисли најбогатији Ри окуп , стваралаца, посленика и носилаца друштвених "овлашћења ин функција У кудтури после рата у нашој земљи. Али оцена скупа не објашњава глобалну иде Ју која је претходила његовом припремању и одржавању. Тек после извесног броја тодина, када се саберу сви учинци Ма тивисани конгресом и његовим духом моћи ће се отворено рећи колики је њетов допринос развитку културе Србије. Једно је сигурно: свако ко објективно прилази овом скупу не потцењујући њетове врлине али н не увеличавајући његове мане, мора признати да.је са Конгресом отворен један процес у коме има места и ваздуха за сваког ко истински хоће да се бори за културу. Култура је преко Конгреса културне акције напокон изашла на главну сцену друштвених збивања и то не као отуђена сфера друштвеног живота већ као иманентни део укупног друштвеног живота. Наравно ко је очекивао спектакуларну промену са Конгресом тај онда погрешно гледа на природу свих других, па и културних друштвених процеса.

Конгрес је између осталог показао још и следеће: „да култура не трпи једностране

приступе — без обзира долазили они са идеолошко — политичке, организационо = практичне, материјалне или естетске стране. Свако интерпретирање културе са искључиво једног од ових полазишта. може значити њену деградацију и успо равање њеног развитка. Неки периоди развитка, нашег и не само нашег соција» Аизма, довољно. убедљиво. потврђују ову

тезу. Уверен сам да ће време показатида |

је Крагујевачки конгрес остварио за овај степен нашег развитка задовољавајући ниво универзалистичког третмана култу“ ре при чему на посебно место треба истаћи чињеницу да је кроз цео рад Конгреса.

| провучено складво дозирање политичког и. културолошког приступа култури где је сваком од њих дато онолико места коанко тај приступ може унапредити КУЛТУРу. Наравно, следећи конгрес, до кога ће свакако“доћи из потребе да се види шта је учињено и шта треба даље чинити, олразиће тренутак свог одржавања, „при чему треба очекивати све повољнија и повољнија времена за културу.

— Конгрес ће закључити свој делатни биланс после 4 године (докле достиже друштвени план развитка Србије) разноаиких напора у свим областима. Тек тада ће се моћи донети дефинитивна оцена коаико је Конгрес значио као подстицајна. сната у културном преображају Србије.

У Артштвеним пословима су теттко мерљиви. Па ипак, самим одржавањем Конгреса, а нарочито акцитама и договорима пре Конгреса постигнуто Је неколико циљева: | "1. Културни развитак је постао (или боље речено постаје) глобална амбиција.

целог друштва. Друштво је, а. нарочито ортанизоване друштвене снате, дошло до уверења да се укупни друштвени напре Азк не може остварити без паралелног културног и материјалног напретка.

2. Снаге које делују у КУАТУРИ, иако 0 многим питањима имају различита мишљења спремне су да учествују у друштвеном _ активизму, чиме се превазилази застарела концепција 0 поверљивим ТЕ оданим интелектуалцима. н о онима Кој то Нису. Конгрес је био у свом духу чип заједничке спремности да се развитак

јима и Од

културе убрза на свим подручј сви снаба, Друштву СУ потребне све нап С ју програм и вољу

снаге које имај ПА вНање Кад се зна кратрЕј правац развитка, кад се зна шта се хо РА редних 5 или 10 година, онда рељлита а У мишљењима, не морају кочити ра 5

давати му

6 ати Напротив, могу га „убрзавати, богатство путева и нијанси, подвргавати

та непрекидном критичком пренет њу. |

3. На путу смо да интелигенција, наро.

чито њен нај креативнији део, постане још утицајнији фактор општег друштвеног о, витка. У области културе то има посебно значење. Ствараоци нису У могућности да дају свој пуни допринос развитку њи ре (због недовољне стимулације 52 лаштва; ЛОШИХ „материјалних услова рада,

_КЊИЖТВНЕНОВИНЕ 5

| 'нашњу црту за педаљ напред. Шта данас у селу, шта данас у граду, шта данас у

5 при о УУћа, делрве реферата, Ристе Тошовића и Алек| далине Неа Ре културне акције, обећали да ћемо

Са и Пошто је дневна штампа у међувремену објаа 20ЕН5О, то овом приликом, не желећи да понавБа Јавности већ познато, доносимо прилоте једог, за културу Републичке пера Боке Стојичина, председника Секције | игран еренције ССРН.а Србије, Владимира В. Пре-

редакције „Књижевних новина" присуствовао Конгресу

РАНА Радосављевића и Драгана М. Јеремића. А културе у СР АЕ Онгрес покренуо, као и о свему у вези с наробији и српске културе, наравно, остаје отворен.

других реферата и накнадну дискусију

| неадекватног присуства у токовима кул| турне политике, итд.).

4. У веома разнообразној ситуацији културе у СР Србији отне је била разрешити дилему: културно таворење или културни продор и активизам. Конгрес је за ово друго. Конгрес је афирмисао истинску, животну потребу овог дру: штва за културом. Да је само то урадио било би добро. А урадио је знатно више.

5. Конгрес ће успети онда ако се наговештени правац укључивања и ангажовања свих друштвених снага доследно спроведе. Ако се пређе на конкретне програме деловања. На жалост, та фаза је најтежа: то: — прећи са речи на дела; латити се неког посла у општини, у уметничком удружењу, у културној институцији. Тај

КУЛТУРА КАО ТРАЈНА ХУМАНИСТИЧКА ПОРУКА НЕ СМЕ ДА БУДЕ ОНЕМОГУБАВАНА БИЛО КАКВИМ

БАРИЈЕРАМА ИЗМЕБУ ЉУДИ

камен спотицања. Сви смо даровити и сугестивни у вербалном мењању света, — само пљуште визије, концепције, зацрлавања, смернице, — а онда се филм прекине, до праксе се није „догурало". Мислим да није тешко склапати визије (визија је уосталом у сфери нестварног), тешко је бити данас прису. тан, данас нешто урадити, померити да-

Рубикон је наш

неписменом регионуг „Дај нам данас" рекао бих; без успешног данас оно сутра је чиста фолиранција. Нико тако не вуче за нас као ноншалантни кибицери друштвених процеса, лажни авангардисти, фу-

о — опсенари, они који „знају“ како би требало да изгледа идеално друштво по њиховим нацртима кроз 20, 50 или 100 година. Али то друштво, тај њихов патент чију лиценцу неће да продају нити да открију данас, сурвава се управо на првој окуци тог џомбавог и врлетног данашњег пута. Извештили смо се у неконкретногти, код пас влада презир конкретног. Кад неко изгради дом културе, оснује излавачко предузеће, напише књигу, асфалтира друм, уведе струју У „ћораво село", онда та изанализира неко ко ништа од тога није урадио, и ништа друго није урадио; те. „није све у томе“, „могло је то и дрокчије", „није то — то"; „ми смо за социјалистичке односе" итд. И онда онај ко је био у акцији, добија лекцију Од оног који ју је посматрао. Тако се десило да код, нас има више оцењивача него оцењиваних. Ту ситуацију Конгрес је покушао да окрене тумбе: да се сви лате посла да свако рали свој посао, да свака средина има амбиција у култури итд. ·

Конгресни програм нуди пристајање на акпију. Не униформисање у мишљењу и акцијама, већ богатство мишљења и 60-

паљена папе

гатство акција. Многе средине су чекаћле _ да _ култура _ „добе сама", као последица извесног материјалног налретка. Кад би та заблуда била истинита онда би било довољно изградити једну фабричицу и — ево културе. Та наша заблуда о аутоматском културном преображају чим се почне догађати материјални преображај, — скупо нас је коштала. Као: важно је производити материју, а дух ће сам напредовати. Наравно измеБу материјалног ни духовног развитка друштва чврста је и у оба правца делујућа веза — али вајпостојанија ако се субјектинне снаге ангажују на развитку и једне = друге сфере друштвеног живота.

6. Култура је на Конгресу разматрана не као „отцепљени" већ интегрисани део укупног друштвеног развитка, област на коју се утиче, али и која одређује и утиче на друштво. Та ситуираност културе, њених прилика и неприлика, успеха и пораза, амбиција и успаваности — усред друштва, у жижу његових преокупација, — то је једна од драгоцених закључака. Конгреса.

За СР Србију, с обзиром на њене разАичите услове, примена конгресних идеја биће и описмењавање, стварање првих услова за културни живот грађана, доступност културних вредности свима и свуда, стварање великих система функционисања у култури и ширења културе (библиотекарство, штампа, радио и телевизија; музеји, архиви итд); стварање повољнијих услова за стваралаштво, формирање ових културних центара, културпи преооражај села, нова улога школс као жаришта културе; повољнији третман књиге и издавачких делатности ИТД. Програм обиман н свестран. Нико га не може остварити сам, али у заједничком ангажовању видим шансу и културе и друштва. Боко Стојичић

ЗА НАУЧНИЈИ ОДНОС ПРЕМА КУЛТУРИ

НА КОНГРЕСУ КУЛТУРНЕ АКЦИЈЕ у Крагујевцу није, наравно, било ниједног учесника који се изјаснио против културе. Све што је речено на овом скупу речено је управо у име културе, а против свега што је њој, супротно. Колико је то самокритички и аналитички прилаз, а колико жеља да се без већих напора п суштинских про мена замени постојеће стање нечим што би му било слично, остаје да се види. Једно је, међутим, сигурно: на Конгресу је изговорено доста речи, чак и превише. Многи су доказивали истине које се не морају ни бранити ни доказивати. Али, била је друштвена потреба да се искористи овакав повод за веровање да ће ауторилет културе наћи више места у друштву и свим његовим структурама. Ово веровање, међутим, чине основаним, не толико филозофске, хуманистичке и социјалне димензије културе о којима се квалификовано и надуто расправљало, колико охрабрујући знаци из реалне свакодневице, којих, истина, нема баш много.

Први пут у овом друштву, на скупу У којем су се нашли на истом и истовременом послу културни радници, политичари, "земљорадници, фабрички радници и привредници, изражена је једновременост и јединственост жеље да секултура види као неодвојиви део рада и производ воље пакције целога друштва. Изражена је вера у човекову моћ да мења и себе и своју сре дину, да руши и почиње изнова, да органи зовано мења оно што се друштвеном рево. дуцијом и борбом за егзистенцију одвајка. да таложило у њему. Све то, наравно, да би се дошло до оне далеке непомерљиве линије када ће наступити прожимање кул

туре и друштва, културе и човека, културе и начина живота. То је пут према јединству и комплетности људске личности, којем овакво друштво као што је наше мора тежити. Зато је потребно да се уметници и привредници, ствараоци и корисници културних добара сада и на делу сложеу ономе у чему су се сложили на речима иу заједничкој поруци,

Основна девиза нашега друштва мора Да буде свестрани развој, а није потребно доказивати да је такав развој немогућан без истовремености развоја друштва, и његове културе. Квалитет друштвених односа се управо најверније одсликава у култури, где се очовечује људски рад и постиже хуманост друштвених односа у њиховом најсублимнијем облику. У једном друштву које постаје самоуправно рад је нехуман ако његове плодове не може да користи човек, материјално изобиље се претвара у разорну моћ ако је само себи циљ, човек је себи нечовек ако циљеве своје егзистенције не остварује кроз културу. Некада су владари и велможе штитили уметност и уметнике, украшавали дворове бисерима људског духа и сазнања. Данас, више него икада, култура и уметност постају потреба целота друштва. Својим структурама оне се супротстављају некултури, болештини, корову који замрачује сазнање, стихији чија је немоћ одувек била. онолика колико је човек био способан и спреман да је савлађује. Данас, са овот становишта, човекова борба не може да се ослања ни на културну аристократију ни на културну бирократију као носиоце олноса у култури и уметности.

Први циљ крагујевачког Конгреса, према томе, треба да буде почетак једног научнијег и културнијег односа према култури и њеним суштинским функцијама и вредностима. После овакве размене мишљења и овакве поруке не би више требало и смело да се о култури разговара и одлучује ОХ случаја до случаја. Овом најбитнијом компонентом људске егзистенције требало би систематски да се баве тимови социолога, психолога, правника, уметника. То подразумева научну разраду културвих програма. који би омогућили да свако добиле од кУлтуре онолико колико у датом тренутку треба да прихвати, колико би му било корисно да потребе његовог духа постану јоти веће. Овакав пиљ, по својој привђолт и Ару: аштвеној сиштини, мора се везати за израстање културе тамо где су управо и највећи судари слепо-механичког и људског, технолошког и хуманог. Озакав циљ се не месже постићи без натлубље повезаности матезијалне базе дтулитва и културе. А у којој међи ће ово бити поститнуто, зависи Од реалне акције најутипајтттих друштвених структура и њеног континуитета.

Владимир В. Предић

ТРАДИЦИОНАЛАН ПРИСТУП КУЛТУРИ

САМ НАЗИВ за манифестацију, која је недавно одржана у Крагујевцу, подразумевао је широк аспект разматрања проблема, жултуре у садашњем тренутку, као и олреЂивања подухвата за будући период живљења и стварања. Осим тога, на овгква очекивања наводили су и полаци о сазивачима Конгреса културне акџије, међу којима се налазила и Привредна комора Србије. Исто тако, очекивања о свеукупности разматрања проблематике културе темељила су се и на чињеници да се међу учесницима налазило 108 инжењера, економиста, директора и других представника радних организација.

Треба истаћи на самом почетку да су, ако смо информисани о овим наведеним чињеницама, очекивања У довољној мери изневерена. Постоје многобројни разлози за овакву констатацију и за њену исправност. Поред опширног реферата Латинке Перовић, секретара ИК СКС, који је у разумљивој општости обухватио и наговестио смисао сазивања Конгреса, разматрао услове за развој културе, њену повезаност са другим областима рада, затим борбу за. праве вредности, одговорност интелитенције, слободу културе и слободу народа, активни учесници нису излазили из оквира својих интересних сфера. Говорили су са позиција „радних“ места, на којима се налазе и са којих су стекли своју стваралачку и друштвену афирмисаност. При томе, они се нису кретали у „забрањеним" или „ничијим“ земљама културне баштине, садашњег тренутка културе и њене будућности. Другим речима, углавном се говорило о заједницама културе, проблемима описмењавања, традипионалним типовима културних установа, филму, библиотекарству, издавачкој делатности и књижевној критици.

Хоћемо да кажемо да је, и поред позива на рашчишћавање предрасуда о културним жариштима и склоности да се култури приступа на романтичарско-просветарски начин, разматрање проблематике текло на традиционалан начин. Додуше, мноти говорници су употребљавали савремене изразе и позивали се на савремене услове живота, напретка људске мисли, развоја савремених средстава и медијума комуникација. Поменута су и поједина футуролошка предвиђања, утицај науке и технике и нових технологија на ослобађање човекове личности и стварање културних навика, али је све то послужило, на жалост,

као поштапалица, што није први им неће бити једини случај у оваквим приликама. _ Тродневни крагујевачки разговори о културној акцији, поготову о предлозима за њено настављање, као и доношење „Поруке ' Конгреса културне акције", да не буде забуне, представљају нов квалитет и обећавају рашчишћавање многих уских улица и ћор-сокака културног тренутка у Србији. То је, нема сумње, вероватно драгоцено 'за целокупну многонационалну заједницу, каква је ова Република. МеђуНаставак на:4. страни |

Драви Цирил вама зар ара фра ривијери атице —-