Књижевне новине
"изванредно наглашен,
'мооизлазе. она нас.
раке неког ново
· које! 1е би
_ На крају једног снетема вредности
Миодраг Павловић: „СВЕТЛИ И | ТАМНИ ПРАЗНИЦИ“, Матица српска, Нови Сад, 1971.
МОДСТАКНУТ њиховим општим значе. њем, новим смером песниковог стваралач ког процеса који сам у њима сткривао, ПОВОДОМ последње три Павловиневе збирке изразио сам следеће уверење; песме “ њих уврштене — учинило ми се — темеље се на мање или више реализова. нем историјском континунтету од хеленских до наших времена, а у тај коптинунтет упдлетена је нит нашег од прасдовенских до модерних дана. Својом дубљом димензијом те песме чине ниску песникових суочавања са искуством човековог духа, са искуством историје, са пресудним питањима његовог порекла п битисања, представљају трагање за човековим идентитетом. С тим, дакако, што је реч о идентитету који у легенди, траАнцији, историји и у нашем времену трама им сагледава један модерни песник и интелектуалац, омогућујући, на тај начин, стварање сцене на којој се сучељавају два искуства: историјско и мо дерно.
Такво једно уверење може да помогне приликом покушаја да се, на неки начин. у тај континунтет ситуира најновија Павловићева збирка о којој је реч и да се тако бар у времену ближе одрели, а може н да одмотне појадностављутући јој значење, сводећи та на чисто „историјеко. Само такво опо, дабоме, није. Па. ипак, заведен координатама које |е, можда понешто самовољно, сам поставио читалац ће тешко одолети потреби да међу њима тражи и открива место „Светлих им тамних празника“ не би ли успоставмхен нонтинуптет продужио, не би ли се, пред собом бар, оправлао. Тај покушај, меЊутим, доноси нову дилему. |
Посматрана у континунтету 0 којем је реч збирка „Светли им тамни празници Моћи ће да се разуме као покутпај некаквог полемичког биланса расправе са темељним уверењима, , веровањима. ако хоћемо, на којима 12 саздана човекова моралност. М, савршено је, ОТУА, свеједе но да ап су та уверења настала и форму дисана_ У хеленском или хришћанском историјском _ времену, илП У па фиу пре или после њих. Оно што је у Павловићевом преиспитивању вере, мале, морала, стике константно то Је јелан нов, звау тон _ демистификапије, критичности, световности, тон ког јим диригује овоземаљски, ововремени а сник мо пророк коли је сазнао Па престао у њу да веруте. Схваћена као ни јевпсна песничка драма (а утиску да ува уњита поселује извесне катактеписту драме тетко ћемо се
валеђе _ песничке с ; > отети), сатлелана У пизу контекојиал та аначења која из појелиначних _песам поо можемо то рећи с не-
додајемо оно што У њег Није саспим извесно. Зе урцаватићи зима _ дантеовских К ааофи нас са илејама које 1е искуство опен ог а чпамтило. Закључак овог = те ВУ са је, сасвим очевилто, НЕ ван на оротременом ускуству ПИ а 1“ ма аревном конфтонтима И, ЧАН Ва Јсво му се суптотетавља: ПОнућ а ИЕ ји је Олисеју приликом њего Њ.а си летње рекао ла би ралије У И = моћна бачваму био него пови па затпобтом животу, Павловићев п "
нални јунак каже: | | ш имена. која си “вежбао на часм вепонауке., ил У па ранг "а одтека нема. нито за. њих не : 1 "Схваташ: НИТ спаситељ,
нит ико са земље. Н до овог бездна није стигао".
што ризика да. 101
а. 32060 ра
или можда стваг система амтелности У веповати. Тотоцима се мева, учитеље позива
у е, тте-
сами пеоче, летенле пориче њаХ
ли аотттте. Бићена тако. ПАДА МЕ Зна девоћева КЊИГА по свему пи а Н : пратећи сутиљлутстав ~ 7 и се еан 7 пат памти ома ти димме о
и :е ЧИНИ ми се. кл а МУ
КЕ У леци. Тогље,пахола тав.' хеТЛО МА рејима СМ се. мслоне ама печена. ттажила. „Млеко искони"), мо-
(Оетају само нелоумите, кеје би се могло песник тотоо теле
денским темама но мп појелностављ
актуелна значења (
КРИТИКА —
АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ
МИОДРАТ ПАВЛОВИЋ
сле тратања за прапочецима племена несме који су се јединственим сочивом сагледавали („Велика скитија"), после ходочајића споменицима историје, светилиштима духа и културе у Европи и на нашцем терену, ходочашћа нашим и страним песницима и идејама које их чине оним што јесу („Хододарје") — ова, би со збирка могда схватити као својеврстан финале, као преиспитивање оног што је у човековој свести најисконскије најтрајније, најопштије п најтвраокорнијсе, као пренспитивање извора п токова човекове моралности. Судећи, међутим, по неким другим одредбама, „Светли и тамни празници“ би могли да се разумеју и као отварање једне нове фазе у песниковом стваралаштву.
Има, нанме, у овој збирии доста знакова да се у структури Павловићеве песме, у његовом песничком језику, нешто битно мења. Мако су песме у њој малтене одређене дахом и духом прошлости, неколиким, назовимо их тако, пролошким песмама врао је јасно дато до знања да се говори са становишта овог восмена. Неке нас, врло баналне чак, карактеристике наше епохе — које у конкретним _ песмама _ одговарају — својеврсно! функционалности и самом својом приџбодом укидају сакросантност тема о којима се говори — непосредно укључују У ову песничку расправу, а наша позиција у, њој одређена је сазнањем које нам је ово време донедо. Такво. стајалиште, ако м није у свим песмама помеднако очевидно, присутно је до те мере да се не може занемарити. Миран ми достотанствен товоо „Млека искони“ и „Велике скитије", товор древне мудрости по чврсте аотичности који се није либио по ломало патетичног тона, У плакети „Нова скитија" постао је језик гротеске и демитолотизапије мита. У овој збиоти он се прлближава модерној фФигуративности, кондензованости, алузивности п симултаном саотиптавању појава. и идета које из њих пронзлазе, А промене у језику, КОД дОбрих песника, могу бити само одђаз промена у виђењу света. Укратко, Миолраг Павловић се, сва је прилика, постепено враћа такозваном актуелном песничком искуству. Песме у „Светлим п тамним празницима" су у сваком погледу знатно динамичније, знатно ритмичкије и, у извесном смислу чак, мелодичније п 01вореније од оних које су им пепосредно претходиле, · .
Како год било, гранична природа најневије Павловићеве збирке не долази у сумњу: била она финале једног великог пројекта који је сачињавало заједништво меколиких последњих збирки, или зачетак једног новог, она несумњиво пма своју сопствену, интегралну вредност. 'Она се са интересовањем чита, уз активизапију духа и асоцијација прима и са антажованошћу брани. Она је једна од оних ретких збирки о прошлости по салашњости У којима мудрост прошлости кори– тује иронија. салашњости, у којима 2пстрактне идеје оживљава или, чак, укида конкретан животи у којима. натзал, трирода песничког језика недвосмис лено произлази из природе песниковог виђења света и живота.
Богдан А. Поповић
,
Певање као спасење
Александар Секулић; „ЈЕДНО ЗРНО ЧАСТИ“, „Багдала“, Крушевац, 1971.
ИАКО ЈЕ ПРВА збирка песама Александра Секулића избор из десетогодии!њег, дакле релативно дугог пернода пссничког стварања, У њој је довољно пи текстова пи организованости у конџинирању цедине да бисмо могли да пратимо континуитет преокупација им драму песничког стварања; да бисмо сагледали борбу за „зрно части“ и тражење смисаоности кроз креацију.
Већ у уводној песми, некој врсти протрама („Једно зрно, части"), У којој се, поред осталих значења, на доста дпректан начин реализује идеја 0 песничком стварању као моралном узношењу и спасењу, запажа се врло изражена конфрон-
тапија и несклад песничког субјекта са. „светом.
Такав несклад доминира пелим првим циклусом („Привид паучине"), у коме се песникова судбина доживљава као сложена тратична драма, а свет као
|
декор и публика; тде се час трата за откривањем неких дубљих веза, а час се
свесно бежи од моимања елементарних мстина, Мучен атмосфером хаоса и слутњом крајње неизвесности — шло кулмичира у предосећање апокалиптичне катастрофе (песма „Слутња") — песнички субјект се обраћа и приклања певању као пркосу, наслућеној снази и моћи, ономе што ће се, можда, у неком будућем времену остварити п осмисАнти. Та по. треба за поетским спасењем кроз пркос стваралачког чина садржински и значењски се у овом циклусу показује кроз чежњу за безболним физичким раскидањем са светом, за разилажењем кроз митски сан (завршна песма првог циклуса, „Зимски сан"). А у области песничког језика та тежа се показује у осцилирању ОА крајње егоцентричног месничког ја, па ло песничког ми, дакле умноженог субјекта, који више асоцира на некакво приклањање сетном племену песника него на делимично премошћење јаза измеЊу ствараоца и света,
Једна торка модификација суматранзма нуди се (у другом циклусу — „Везе са мном") као пут ка могућности успостављања смисаоних нити са светом, или бар као утеха. Но могућност таквог измирења, као мн оног које се тражи лостављањем проблема егзистенције У космичке релације, не задовољава и не успокојава песника. Уместо на интелоктуалном плану, он ће разлог и начин за смисдаоност п хармонију, за прожимање субјекта п објекта, макар донекле по прпвремено,. пронаћи (трећи циклус — „У тамној тори“) па плану емопија, пре свега ум доживљавању љубави. Две строфе из песме „Твоја загонетка" речито илуструју осећање живота у овој стапи стваралачке драме: '
Шта ти срце црно хоћс Шта ти иза чела злати Шта ти значе речи воћс Ко ће све то да ухвали
Као у понорницу боја
Која ће путеве да јој открије Ја бих шшао мила. моја.
Кроз твоје тело понорније.
Четврти, м последњи, циклус („Напади празнине") најсложенији је по преокупацијама, мн, у извесном смислу, представља враћање на теме и расположења из првог циклуса. Поново доминира скептично доживљавање човекове ми песникове судбине и песникове улоге, јесењиновско окретање песми жао прибежишту а певању као врхунском и једином разлоту. Али, у овом се циклусу појављује и једна ноџа димензија, и посебан квалитет, у песничком трагалаштву Александра Секулића, То су песме у којима су тематика м интересовање проширени па трагање за идентитетом кроз сулбину на. ционалног бића, кроз носталгију за националном 1 завичајном прошлошћу, кроз визије опорости и постојаности торштачког опстајања. Но, овај се циклус, ипак, завршава песмом „Замислиш се заборавиш свет", која, поред тога што је од успелијих песама у збирци, из више
„разлога заслужује ла буде цитирана:
Залшелиш се заббравши свет п оживиш« тајно као бог
за себе срећан за њих проклет за време пејасног одсуства. твог
Залшслиш се заборавша свет
у тренутку мине авивот тако
ти исто као на почетку занет
мећу столећима корачаш полако,
Очигледно, поново имамо мисао слич пу оној из уводне песме, о поезији као зрну части и узношењу — само сада остварену кроз несклад на релацији ти и онц — што може да буде некакво за0круживање _ једне _ драме., Али овако структуирава збирка, У којој редослед песама несумњиво није прављен према хроно логији настанка, наводи на закључак о јасном назирању две могућности будућег песничког опредељења Александра Секулића. Прва могућност је, мало поједностављено речено, у прихватању замршепости живота и загонетки постојања као повода и разлога за певање. (7 тим се у вези, међутим, поставља неколико, замки. Једна је у томе што певање п смисао песме као тема поезије бива. захвална најчешће само у контексту друтих, крупних _ егаистенцијалних _ проблема ом преокупанија. Још већа замка, У овом случају, јесте у околности да је песнички језик Александра Секулића, по дИскурзивности, реторичности и опорости, врло близак језику естрадне поезије, а У такној пбезији разлог постојања имају стихови који носе сублимирану интелектуадност. У том смислу превелика 380-
купљеност певањем као основном. темом, дакле култ самог чина певања и поезије као неке врсте институције, може, уколико се настави и превише варира, да личи помало на кретање по зачараном кругу.
Друга могућност даљег песничког опредељења претпоставља — уз иманентност свести поезије о себи самој и о својој „части“ — прихватање изазова и претње вечног несклада између јединке по света као универзалне драме у чије призоре треба што дубље и са што необичнијих страна продмрати, захватити и тзв, круп-
"не теме, пројектовати, кроз појединачпо,
значења универзалности и општости. Судећи по првој збирци, Александар Секулић ће, вероватно, прихватити ову другу могућност,
Чедомир Мирковић
(А0М усташке етраховладе
Милан Баста: „АГОНИЈА И СЛОМ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ“, „Рад“, Београд, 1971.
У НАС су ретка дела мемоарске антерату ре из рата, Једно од таквих је ми књига Милана Басте, некадашњег поаштичког ко месара 51. војвођанске дивизије, затим ко. месара корпуса и армијске области и шефа катедре у Вишој војној академији, Иако крајем рата само комесар дивизије, Баста је стицајем околности доспео у при лику да лично преговара о предаји целе усташко-домобранске војске п групе немачких армија под командом злогласног тенерала _ Лера. Били су то драматичин мајски дани 1945. тодине кад је једна маса немачких трупа и њихових највернијих савезника покушала да се извуче из Југославије, Управо ти дани су предмет Ба. стиног причања које местимично прелази у епско казивање, достижући појединим, пајважвијим поглављима, врло висок ниво мемодрског писања, пиво који готово ниједан од наших данашњих писаца те врсте литературе није превазишао.
Мало је познато да је Хитлерова Не. мачка пред крај рата у Европи имала само једног значајног савезника: била је то Павелићева усташко-домобранска војска јачине око четрнаест дивизија или пре хо сто хиљада људи (по неким подацима око сто педесет хиљада). Свесни да их не очекује никакво добро ако их наш“ јединице заробе, Павелићеви генерали и усташки доглавници су на све могуће начине покушавали да се извуку. Тако је Баста доспео у прилику да са њима но посредно преговара п разговара. Он опртава лик сваког појединог злочинца, покушавајући да продре у мотиве његовог приступања једном од најмрачнијих пок рета савременог човечанства и да чак у њему пронађе мрвицу људског — али је тешко налази.
Уверени да ће се уз помоћ западних савезника некако извући из шкрипца, усташко-домобрански генерали су у почетку осиони ми самоџверени, затим губе самоувереност и резигнирано се мире са СуАбином. Скоро у исто време треба обезбеанти и предају Лерове групе армија. Про. таашен од југословенских власти ратним злочинцем због зверског бомбардовања Београда 6. априла 1941. Александар „Лер, бивши аустријски официр православне вере (вероватно руског порекла) није пре зао ни од јефтиних лукавстава да би се спасао, али му она, наравно, нису успела (јапуара 1947. осуђен је на смрт и стрељан у Београду). -
Сем ових маса, наше јединице су заробиле и остатке четничких снага, њих неколико хиљада на броју деморалисаних мрногорских четника, чије су главешине у разговору са Бастом покушавале да оправдају своје учешће у борби на страни непријатеља и напуштање устанка 1941.
На крају свог дела у поглављу које је назвао „једно размишљање“, писац покушава да одгонетне шта је све довело до стварања НАХ и да велики број људи потоне у.издају и злочине какви су ретко забележени. Зашто су се нашап у супро!лим таборима људи истог језика, различите вере, које је историја вековима упућивала једне на др'ге2 Неоспорно да су фашистичка идеологија и мрачњаштво католичких црквених кругова највише утицали на те злочине. Али, наравно, све то није могло да буде изведено без подршке и подстицаја немачког и италијанског фашистичког окупатора, којима је братоубилачки раг био од користи. Ако се томе додају пи четнички злочини, као 1 злочини љотићеваца, недићеваца и обелогајрдејаца, које писац такође спомиње, онда долазимо до закључка да ни у једној оку. иправој земљи није било такве крваве ор“ тије од стране домаћих издајника изведене као у нас! (Само на територији тзв. НАХ, по Бастином рачуну, усташки 3л0чинци су убили око 800.000 људи).
Нема. сумње да је писац своје дело мрзенствено наменио младим генерацијама. као поуку и размишљање о будућности. Величанствени устанак наших народа, јединствен у повести другог светског рата, најбоље је докасао шта можемо учинити и каква смо снага кад стојимо једни уз друте, чврсто збратимљени, везани вечном тежњом народа блиских по крви по језику да живе заједно на овом тлу.
Милорад Јанковић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ.
ари роби ли оси љиљана аномалије