Књижевне новине

љиљани. латини = а ит лаве наивни леви = а = ванила = вењљ—= анални ари мена пивари леве ен

ДЕТОПИС

Потенцијално највећи амерички писац |

„Треба ли да наглашавам да је једини непријатељ зрелог брака моногамијаг Да ништа друго осим наше сексуалне вишестру. кости... није наивног Да су наша сексуална бића само идиличчза личности у пустој шуми2" Овим речима централна личност и на ратор романа „Крваве наранџе" америчког писца Џона Хоукса развија тему овог дела, чији аутор је досад написао седам књига, а критичар „Литерарног додатак Њујорк Тајмса" га на зива „нашим потенцијално највећим писцем"! Писпа ове „лирске

комедије" — у којој је главна лич ност „ „архетипски | мултисексуа. Аист", „секссингер" у земљи у

колој је музика храна љубави наша публика веома мало, или готово нимало не познаје. У сво: јој земљи, иако је класификован у тзв. „нове правце", мако је написао сасвим довољан број књита, он се доста дуго сматрао „паиспем за писпе" који је освојио релативно врло узак аудиторијум, Контичар _ „ЛАнтерарног долатка. Њујорк Тајмса", и сам романсијер, Томас МекГуан, каже да се Хоукс појавио. у оно време када је у америчкој литератури доминиђала преокупација прнилом и мраком, када се писала литература гротескних салржаја п са тоотескним личностима и када је Нооман Мајлер био миљеник издавача —- пре две деценије отприлике. У то време он је писао истински халуцинантну прозу. МеЂу "његовим досад написаним књигама наткарактеристичније су две које овој претхоле; „Грана аппе" и „Друга кожа". УМ друто), У којој се нгзиџје нешто светла и вере, у којој доминира чудесан и буколички налтеа; лизам, може

Б: руж

џон хоукс

се но наслутити правац "новог развоја овог писца, правац стварања на коме је настао и његов

најновија! роман _ „Крваве ша ранџе". Писана тако да бин могла под

сећати на англо-мелитеранску литературу, на дела Нормана Датласа, Џералда Бренава, Е. М. Фор. стера и других, ин то највише по језику и. маљеу У коме се радња догађа, ова књига атмосфе ром највише подсећа на „Ава наесту ноћ", а остварује једну наоко померену визију света. То више није, као неке раније Хомксове књиге. дело о смрти и моћи, зећ о сексу и Иако подстиче ма конструисање извесних. паралела им извесних слтачности ово дело је, мао и његов писан уосталом, наласве оригинално. Ово нас ВОЛАН путевима снова,сањарија, препуно је сексуалног маштања н неолре: Ђених намера. Мако је мелитпрање главне личпости у ствари сан о потпуној сексуалној слобоАми чије границе би мотле бити само оне у човековој имагтнацији, очевидно је да је реч о јелној

рамантичној визији живота. Про. цес или ток развоја ове ктњете је. ако тако може ла се каже. прогресија нарастања свих дра

маттчних неизпестости,“

Четање најновијег Хоуксовог ромплна, закључује МакГуан, зе ветиава се уз чућсње ТИТО ОВА писац није пазнатији. Он, истина, ствара изван демаркационех АНИТА | лутеравних легија Њу. јовка и Сап Франписка, он не даће инфопманије о лелању Ма фије, о коњским тркама и секпетарипама _ Његови _ претхолиоии су, ПО СВО| гтилини, Натанаел Вест, Кафка, Моје, Фокнер, Ландолђи м Канети, његова естетска озбиљност мора читаоцу да им понпује, степен његове незовисно ста ла та освоји, липич"ост његовог тезика да та опсени, („Пототову ламас. у вљемену фа тистичке страховнаДе бот музи ке, аплептрагила ита") Само. то мота бити читалац 'одач и посве: ћеп литератури.

љубави. .

мочавање ,

Сато нла рођења Вацлава Воровеког

Крајем истекле године, у сенци јубилеја Достојевског и Њекрасова, тихо је обележена стогодињица рођења истакнутог руског револуционара, књижевног критичара и совјетског липломате Ваш лава Воровског. Рођен у Москви у породици инжењера пољског порекла, овај образовани европе“ јац, политлота и врсни познавалац културних и политичких при лика на старом континенту по светио је сав свој живот остварењу идеала револуције. Био је блиски саралник Лењина (рал у „Искта", уређивање листова. „Напред“ и „Пролетер"); био је у више прилика у тамнити и про гонству због својих убеђења, дОслелно бољтевичких; после ок тоћза У подједнако! мери је био лобролошао у својству дипектођа Госизлата. амбасадота у сканлинавским земљама и Италији. СОРјетског представника на Њеновској и лозанско! конфементитји Смрт та те залесила на бојетиту: он, који је отпорено, у свакој прилупи. изЗнНОСНО своје миттљење. био је мучки убијеч из заседе на ултцама Лозане 1923. године.

Иако је знача1 политичке активности · Вођовског безусловно поимеран, њетов улео јелног Оа пових матксистичких естетичата пи критичатђа руских књижевних помака чини се взелнијим пажње. У двема књитама које су тттампане после његове смрти „Руска интедитекттита · и руска Карен" и „Ктижевни огледи" (1923) — Воповски се тел ставља као мепосмелни мастављач тоалитата | Белинског, Чететтцевског; Писапева им Плеханота. У тим текстовима Тетовски 1е пперагхолио теопетишат џи истотихтаат госке рнтелитеттме у поСтткА/ тжедаото птељањажта а телатији Ћазапов— Сали, Кад Туотлеж, ТА Са “ рстотттстом путу изтелхитемтти ја ка оспатимда дваљлесетот века бехемсц урегаттаине паече, замијтљатући певолмутилоааттти илеРА У гоелст, ап | имтелттенттто | искљушто | као ктаткеотпати зала; воска рнтехитештттијда 12, по Вођонском. летпа стала ппелазећи упот О смелот Туптекњевнљевог јунака тик МГамбуо меоМ СУВИХ о Де АМУ ка амоћа Алдо АТАРА ЛУ ТОР потусљр А пуриубаттел љерог тумата, Но Вемоаски је у овом потлелу оутеугист! са веттле у оба иси-

ВОТА колу Ће лочети нова епоха, у АОАРЗАК НОВИХ МУлИ „со телљим Казања љетим | рзазовом смУличи,

с његовом жЖулњом За ботбом".

Кроз ову призму Воровски је посматрао дело истакнутих писаца с краја прошлог ин почетка овог столећа — Куприна, Јушкевича, Сергејева—Ценског, Буњ““та, посебно дело антиподних писаца Горког и Андрејева. Ту у Воровском видимо и естетичара, који настоји да открије материјалистичко решење многих проблема уметничког стваралаштва. За резлику од марксистичких теоретичара свога времена, он храбро заступа мишљење. да тенденино ност смета уметничкој вредности дела, позивајући се па једно при знање Њекрасова; у том кључу прати Воровски еволупију Тор. ког ОА „Мајке“ ка „Исповести". објашњавајући кахо је за песничко стваралаштво неопходно сте ње мира и доказујући на приме рима Бајрона и Шилера да су се представници духа борбе у поезији појављивали увек у тренуџима великог затишја у животу класа (студија „Још о Горком"). У скла: ду са овим мишљењем је и став Воровског о будућој поолетеоско! литератури. Он је сматрао да се естетичка илеологија класе фор“ мира тек пошто је изграђена њена политичка идеологија, те је за пролетерског писца недовољно да се служи тематиком из живота радничке класе; он мора усвојити илеолотију пролетатитата, али мора бити и мајстор форме. како његова уметност не би прелста» љала „пароле класе У стихоРима и прози“, Студије Воровског 0 Гсоком и Андрејеву, УЗ његов стани есеј о задацима. критике „Ева и Боконла", сматрату се 0 аичним поимерима истински умет ничке · кратике оног времена.

На жалост, критичка активнос“ Воровског завршила се анализом појава ере „књижевног распада · Нова, послеоктобарска литература, није привукла његову пажњу, вероватно зато што је његова вгзпја нове уметности припадала. даљој будућности. Последњих то дина жавота Воровски је сав у борби за афирмацију Совјетске. Русије у спољнополитичком илаиу Ипак, његови стари текстови прожети дубоком мишљу и оборужани аналитичком снагом де лују и данас узорно, представљ;јућа обрасце уметности у публицистици и критици“ (М, Ј)

· ПВЛЛЕВИЕНОВИНЕ | 11

ПРИМЕРИ

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

" ИЗМУЧЕНОГ и прерано оста-

релог родоначелника српске социјалистичке мисли, великог и стварног мародног учитеља Васу Пелагића, у Пожаревачкој робијашници, свакодневно су посећивали _ пријатељи. – Пријатељи, следбеници и истомишљеници. Био је то најпосећиванији роби: „јаш, у историји српских робијзшница. Једном приликом, док је био у затвору у Београду, посе тила га маса од неколико хиљада демонстраната. Међу највернијим, најчешћим (изгледа и нај омиљенијим) посетиоцима био :2 и млади социјалиста Јован Скерлић. Дуте шетње Пелагића и Скер лића, по затворском кругу у чу“ ни разговори (за амбијент) о сло болама. Једнога дана посете су престале, неминовно и неумитно. Старог социјалисту је посетила смрт. Један жвотни пут, нимадо по ружама, окончао се. Други су обрали руже, а Пелагићу је остала трновита ружина врзи. на. Живот тежак и доследан, дир љив понајвише. Иза Пелагића ос тао је тестамент. Богати тестамент у својој скромности и оскудности: Састојао се од рукописне заоставштине, робијашке порције и кашике, Носилац тестамента био је нико други до млади со пијалиста Јован Скерлић.

Негде тих дана, тог времена, млади Јован Скерлић постао је носилац и још једног тестамента. Умро је стари шеширџија Скерлић, Јованов отац: Отац је, нормално, оставио Јовану у наслеђе породичну кућу. Суд је позвао сина Јована да прими кућицу: Младом Скерлићу учинило се (да ли се само учинилог) да та два тестамента не иду један са другим, да један друтог искључују. Да ли се Јован двоумио, нико не зна. Зна се да је Скерлић, јављајући се суду, изјавио да му његова људска и политичка начела не дозвољавају да верује у својину, а још мање и да нешто поседује, те се СВОГ наслеђа, своје родне кућице, одриче. Суд је Скерлића опоменуо да има и две сестре о којима се мора старати, па ако већ неће, нека кућицу пренесе на сестре, Добри брат Јован, до: следно, није се одрекао сестата и свог старања о њима, али ку: ћице се одрекао. Суду је понудио пи писмена овлашћења сестара ко је су потпуно сатласне са брато вљевом одаукКОМ 0 непоседовању својине.

Овакав поступак младог Скерлаића, многима у Београду, изгледао је потпуно несхватљив (мислим да би то се догодило им данас), неразуман, У. томе су видеАП „параду! , упозм“ им чисту лудост". Скерлић није попустио, остао је при своме. При своме је остајао кроз свој цео живот.

Бележећи ову причицу, ја сам У њој видео нешто дубље. Видео сам један конкретан, људски, алл и чаробни кључ за загонетку звану величина Јована Скерлића: Кроз овај поступак назире се и начин на који је Јован постајао Врховни Скерлић српске. литергтуре! Имао је снаге да се, и само једним, а није један, поступком одвоји од ондашње београдске средине и не само београдске, већ и спедине која се звала Србија, да би остао У њој личност Јован Скерлић. Морална снага да се из Аржи прст чаршије учинила га је неприкосновеним, она брани и његове грешке:

Забележио сам ову причицу и зато што сматрам да је заборав није достојан. Мислим да. је неправедно млади Скерлић, као социјалиста неоправдано заборав љен. Био је он тада један од водећих сопијалиста, када су те :деје тек биле У зачетку, а идете су, литерарно, , најлешие у зачег ку. Док су идеје У зачетку, у њима има нечег потског, понајвише, тада оне припадају сањарума, касније долазе доктрине и доктринери. Мије ли слична судбина, трагична, српских песника Његоша, Радичевића, Бојића_ судбини сопских социјалиста Свето зара „Марковића, Радована Арг 'товића, _ Димитрија Туцовића и Јована Скерлића, судбина у ра

ној смртиг

Занимљив је и етички проблем ове причије данас: писци траже станове, угледни социјалисти (по: литички п државни оци, на неки начин носиоци Скерлићевог сошијалистичког тестамента) не одричу се својих кућица, Напротив, Они који нису наследили од роЊеног оца, наслеђивали су од мај "ке — отаџбине!

Не кријем, међутим, да сам ову причицу забележио и из пуке, али и велике сентименталности, Док претурам пожутеле стра нице времена срећан сам кад про нађем нешто људско, топло и живо, кад пронађем личност по којој се мери време.

Милован Витезовић у

ХУМОР. И САТИРА

КАРИКАТУРА СЛОБОДАНА МИЛИЋА

Растко Закић

2игда

Шунд спихоби

Било је то у једној земљи Левака,

А земља левака

Не може да буде

Свака.

Данашњица им данас Почиње сутра, Непријатељи споља Рију изнутра.

Пали, Узму све да би —

Прво се таси, тек потом | | Мало дали. |

Кренули напред да би назад стигли,

Лете високо

Само да би се

Дигли.

Блате се да би Били бели, Распарчавају се Да буду — цели.

Ноћима чекају да им дам сване А. озноје се чим сунце Гране

И жалосна врба њих месрећне Жали,

Са било ког дрвета

С крушке су пали.

Кад имату знања Срећа их неће

Кад не знају ништа Живе од среће.

| Најбоље приче усмено Ничу, . Најбоље шапућу Када — вичу. | Од сваке муње плаше се грома, | Најбржи им коњи —

Изван хиподрома. ;

Свако псрспективан искрено Сања. ;

Да пронађе истину —

Па да је тања.

Пуноглавци се плаше | Да постану жабе,

И пупољке уче како

Да грабе. '

Права врлина дар је с неби Ако се само наве

Да пеком

Треба. г !

Спремни су увек да помогну другом |

Ако се то не ради Мотиком 1 : Плугом.

Простосрдачни су. и додре воље Осим што су несрећни кад је Другом боље.

Залажу се за идеале Усрдно и с пуно жара, Али не разликују добро Идеал од идеала.

Са пријатељима Даноноћно пију Док се не отрезне '. па И не побију. :

Увек су сваке слободе

Жудни,

А тврдо спавају | п коо су

будни.

Ленштине рачунају

У радне људе,

Па се онда пеуспесима Заједно чуде.

Столећима тако

Чине ствари тамне

дДа би испунили светле странице Историје славне.

Мој приватни силеџија

КАД САМ БИО скоро сасвим маАи имао сам и свог сопственог си-– леџију. Бис је то младић из мог дворишта двадесетак година старији, а много развијенији и јачи од мене. Мучио ме је и тукао до бесвести. Нарочито је уживао у томе да ми разбије нос или уврће руку. А све што је чи нио правдао 12 потребом да утиче на мене. Био сам у то време веома неваспитан, по схватању мо: сглеџије, али он није жалио труда и батина да би ми помогао. Не зна се броја шамарима и уларпима које сам примио од њега. Можла онда није никакво чудо што сам се плашпо свог приватног снлеџије и што сам га мрзео. Он је, наравно, осећао шта мислим ал“ му је управо то и наносило најтежи бол. Био. је очајан што сам толико ограничен да нисам у стању да схватим како ми он, у ствари, жели и чини добро. Мако му ја никад нисам саопштио шта мислим о њему, мој си-

· деџија је то добро знао. Можда

по по томе што му пткад нисам хрлио раширених руку у сусрет и што му пикал нисам куповао поклоне за рођендан, Ваљда ме је зато још зтше мучио, тукао и у

вртао ми руку, захтевајући да изјавим (макар и кроз сузе) како њега волим виле од оца и мајке и свега осталог на свету,

Ја му, ипак нисам пружио то задовољство. Ма колико је страшно било: трпети батине, муке и разна понижења, понос ми је, са сваким силеџијиним ударцем, све више јачао. Мој силеџија није никад од мене чуо да га мрзим, али никад нисам изустио ни да га волим. Чини ми се ла ме је управо због тога мучио још више него што је првобитно намеравао,

Касније нас 15 живот разлвојпо. Мо! силепија је отишао на једну, а ја на другу страну. И, што је

прилично ЧУДНО — више се нис-

мо срели,

Ипак, уверен сам, да ме данас негде нађе, сместа би ми шчепао руку и почео да је увија вичући:

— Признај да ме волити! Је л' да ме вомлш више од свега ла свету2!

И, наравпо, опет би био Трапо разочаран кад би увидео да моја љубав према њему није витита јача но што је била онда док ме је, као дете, немилосрдно млатио.

Војислав Станојчић