Књижевне новине

дил = ааид.ањ нв ла аи поља алицин -сљави =

ЕСЕЈ

ПОЕТИКА

БОГДАПА ПОПОВИЋА

У ДОСАДАШЊИМ СТУДИЈАМА о Богдану Поповићу углавном су истраживане оне

стране његове делатности које га карактери-

ту као естетичарг (А. Јеремић), као књижевног критичара. (3. Гавриловић, Ф. Грчевић) и књижевног педагога. Међутим, оно што бисмо назвали поетиком Богдана Поповића није досад посебно истраживано. Углавном се знало и писало да је Поповић био присталица ларпурлартизма и симбодизма, али да је у исто време имао ставова и супротних овим књижевноисторијским поетикама, да је био следбеник Гијоове естетике друштвене симпатије и, у односу на симболизам, опттар кригичар симболистичко-модерних интенција (Стеван Маларме, Симболизам и,други „изми", 1921; Која је уметничка вредност црначке пластике2, 1923). Разуме се, истицамо је и то да је Поповић био често противречан, како у својим естетичким, тако, и још више, У књижевнокритичким ставовима; да је У току своје дугогодишње каријере имао олређену езолуџију у схватањима нарочито естетичким (упореди његову Теорију о „ле пом"...), те да се ми у његовим теоријско-поетичким ставовима наилази на низ инкомпатибилних теза или, у најбољем случају, да је он настојао да и у области естетике изгради веки свој самостални систем, који је заснивао на елементима некоднких теоријско-естетичких учења.

Међутим, мада су све ове релативизације у односу на теорпско-критичку лелатност и оријентацију Богдача Поповића у основи тачне, нама се ипак чини да је

он ипак заступао, за џело време своје де“ одређе ни теоријско-пое» тички став, који се може са доста увер-

латности, један

»ивости показати и експлицирати. Тај став, у области поетике, ја бих овако 06разложио: У филозофско-естетичкој оријентацији

Богдан Поповић је устојио њему модерце ставове позитивистичко-еволуционистичке и физиолошке естетике Спенсера, Бена и Гранта Алена (Д. Јеремић). У области пое-

тике он је такође могао да усвоји једну

од њему савремепих поетика: парнасовску, натуралистичку (реалистачку) или симбоаистичку. То су биле француске песничке школе његове младости и његових „година. учења"; даље од њих н даље после њих Богдан Поповић није ишао. То су најбоље показали њетови отпори модерној поезији одмах после првог светског рата, У оквиру ових трију пескичких школа Поповић је врло рано одбецио натурализам као уметнички израз, и то не само онај Золин, него и онај Ибзенов, натурализам симболистичког смера, и остао у области поетике на тлу парнасовско-симбелистичке школе. Ја намерно кажем „парнасовско-симболистичке" да бих указао на варијанту симболизма коју је оп прихватао. У основи рационалан дух, васпитан на класичним и класипистичким обрасцима француске поезије и француске поетике, Поповић није прихватао симболистичку линију Е. А. По — Бодлер — Рембо — Маларме, него ону другу варијанту симболизма, која је од парна соваца, преко Т. Банвила, Сили Придома и Верлена, ишла ка Алберу Самену, Мореасу и Верхарену, тј. ка овим песницима симболизма који су се враћали класичној традицији и пармасовпима. Постоји једна позната студија Богдана Поповића, а која се недовољно узима у обзир приликом одреБивања његове поетике. То је његово предавање о Хозе Марији де Хередији из 1905.

тодине. У тој студији је изложена оснора,

поетике Богдана Поповића; у њој је он

експлицирао свој постски стедо, заносно пишући о перфекцији, сјају и блиставости сачке, стиха и риме овог француског

парнасовца. Додуше, Грчевић је у сво1ој монографији о Богдану Поповићу као књи жевном критичару и теоретичару, најсистематичнијем прегледу Поповићевих ставова и рада у овој области, оправдано указао на онај пасаж из те студије у коме Боглан Поповић товори 0 „описним песницима" као песницима „другог реда : „Описни песници обично нису велики песници; далеко од тога. Осећање, у песништву, вреди, по правилу, много више но живописна машта. Оно је нежније, топлије, и пуније, и много дубље прожима душу но производи живописне маште, који обично занимају очи, а остављају душу незагрејану и неузбуђену" (Грчевић Фрањо, Књи« осевни критичар и теоретичар Богдан Поповић, 165—6).

На основу овог става. Грчевић закључује да „Поповићева. приврженост парнасовачкој пјесничкој шхоли пије ипак била тако пуна и безрезервна обично мисли". Овакав употпуњује и Поповићевом ошеном датом 0 парнасовцу, о данас заб Силвестру (1901), где се вели А. Силвестра „у духу п ја је главну пажњу обр или осећање, но на облик, стиха, на пласлич стил" (Грчевић, 87).

Међутим, у тој истој студији о Хередији, у даљем развијању 0 суда о „описним песнишам вић прецизира да постоје них песника, па у нас врста описних песника, јемљиви за лепоту с с уметничким и ила

1 о постаје : : ви НЕ велики песници (дајући тој речи пуно значењ уметници, што, ме излази." И даље: »

закључак

орављеном Армаву

а", Богдан Попо-

стичном маш-

уопште у уме у осталима, чи све. Какав буде = такво ће бит

Дакле, има соваца, и стила и

и и песништво",

нарпасоваца и стила,

досад

као што се он

негативном друтом – француском

да су песме арнаске школе, коаћала не на мисао, на савршенство ност описа, на китњасти

ве своје мисли и

две врсте опиставку вели: „Друга. то су ћуди пр вета, природе и човека,

живописиа. Ти могу

е), опо велики песнички Рутим, безмало, на једно Начин, у песништву као тнасти, у овом случају, као и ни тако много да чини скоро начин — уже речено, стил

парнаУ студији

о Хередији Поповић инг назива внше парнасовски стил „китњастим", већ „живописпим", „полихромним". Под „китњастим стилом“ Поповић сала подразумева постромантичарски, лажно емфати.. чан, реторичан и бомбастичач израз, који се карактерише површношћу, аљкавошћу и' одсуством развијеног књижевног укуса (критикл песама А. Шаптића из 1901. године). Под „живописним стилом", пак, Поповић је подразумевао артистичан, пластичан и виртуозан песнички израз, којим владају песници ерудити и вештаци, мај. стори „на тешком послу риме и ритма" (Ј. Аучић). '

С тим у вези стоји и Поповићев концепт „реализма“. За Поповића „реализам“ није историјскокњижевни стил једне епохе, (средине Х1ТХ века), већ типолошка стилска. категорија свих времена, која значи највиши домет уметности, „Сви највећи уметници — вели он — како песници, тако и друти — билн су реплисти, тј. уметници који су тачно посматрали ствари овог света, лепе и нелепе, пи изражазали их истинито. И уколико су већи били, утолико су били ближе истини и стварности" (Шек. спиров ранг међу њетовим друговима у песништву и уметности, „Естетички списи", 1963). Песнаци — реалисти!2 Очигледно, Поповић не мисли на теорију реализма ХЕХ века, већ на парнасовску теорију прецизних и детаљних слпка ствари, покрета и боја. Он и не каже да су реалисти тачно посматрали живот, него „ствари овога све. та", Зато он и говори о „отменом" реализму Тер Борха, о прецизности слике КОД Херелије, о Флоберовој археолошкој, историјској и стилској тачности полатака и слике. „Описна прирола песништва — вели Боглан Поповић, — пажљивост (читај: препизност, тачност слике) и савршенство тех-

- нике јављају се на крају развића песнич-

· песмице Богдан Поповић истиче да је

ких перпода (Прелаваље о Хередици), а „отмени реализам (патвиши ступањ у уметности) најређа је појава у историји уметности, У којој по неколико векова морају да прођу лок добијемо пола века таквог реализма" (Тер Борх).

Очигледно, „реализам" Богдана Попови ћа — то је артизам, прецизност и савртленство песничке слике, култ форме и формалне перфекције, а не „истинито и верно сликање толог живога", по геслу реалиста им натуралиста.

Поставља се питање: Зашто је и како је онда Богдан Поповић истицао значај осе , ћања и мисли у поезији и није ли то у супротности с песничком теоријом парнасовапа2 На то питање следе два одговора.

Прво: Поповић је и сам осетио несклад у овим својим пославкама,јпа је у својој Теорији о „лепом“ прецизирао свој некадашњи став: „лепо је оно што у нама 6уди осећања" у „лепо је оно што у нама

" буди пријатна осећања финије природе".

То осећање „финије природе" исто је тако артистичко осећање, емоција стилизована до класичне отмепости, уздржано и нијансирано осећање префињеног укуса, „лако будна осетљивост" -— како он назива ту особину у своме предавању о Хередији, или „нежно, топло осећање" — како је опет назива у својој студији о Змају. Што се тиче мисли, „оних умних мисли, оних дубоких опажања, одјека видовитог посматрања света... који сваког великог песника дижу у ред филолофа" (о Змају) Грчевић је лепо показао, ослањајући се м на Велека у питању односа поезије и филозофије, да Поповић у својој студији није. успео да нам предочи такве примере „дубоких мисли" у поезији уопште, из једноставног узрока што се поезија не мери степеном ' „дубокомислености" већ степеном „многосмислености" и што. су „филозофске мисли великих писаца само општа места, опште филозофске истине" (Велек — Ворен, Теорија књижевности). Друго: УМ својој студији Три Хајнеове ајнеова песма Пи Р:5 миле ете Влите „технички и стилистички јелна од пајсиромашнијих"; да „распоред сугласника и акце-

ната није еуфоничан", али да су „састојци |

који чине ефекат песме сви у дубини, У осећању, у једној фипој мисли која је у песми сутерирана". Експлицирајући даље. садржај те емоције, Поповић закључује да. је „скривена миспо ове песме да чистота. душе траје кратко, као и чедност срца и лепота тела"... „Све је интензивно, а све је само наговештено и неизречегно, не казано. Мисао о сулбини чедности није нигде казана; она је, као што ја горе споменуто, само скривена сугестија". У овим ставовима такође препозвајемо „лаки лиризам" парнасовских епитона (А Тибоде) и такође епитонске формулације симболистичке теорије о „скривеној мисли" и о „сугерирању осећања“ у поезији, „Упркос својим изјавама о објективкој поезији — вели Тибоде — Парнас је у поезији ннтимности и исповести нашао слободан пут,"

Из свега овога произлази да је Богдан Поповић у основи, у целој својој књижевнокритичкој и теоријској делатности, заступао поетику парнасоваца и једног лаког симболизма, који је у поезији тражио скривену мисао пт фину, нежну емоцију, На естетичко-критичком плану то је у потпуности одтоваралс парнасовској поетици Теодора Банвила и љеговој основној, скоро класицистичкој тези: „Принципи логичког мишљења владају и у поезији као и у,прози; што је нелогично — није поезија“ (Тћ. Вапу е, Реш #тане де робзје Ггапсате, Раја, 1891). Све то, међутим, не значи неко снижавање вредности и значаја Поповићеве теоријске мисли пи књижевпокри- _ тичког рада. У доба кала се појавио и радио, око 1890—1914. тодине, он је означио, упоредо са Љубомиром Недићем, највиших домет нашег теоријског и естетичког размитљања о поезији и учинио огроман, рекао бих — одлучујући, заокрет у нашој

[

БОГДАН ПОПОВИЋ

жњижевности онога доба. Писати не само о Шантићу и Дсмановићу него и о Димитрију Глигорићу Сокољанину и Душану Букићу са онакво“ чеорпјском апаратуром, издићи наше приземне реалистичко-површинске погледе на књижевност. на ниво рафинираног критичког расправљања, научити наш свет истанчаности укуса и префињености израза — то је на почетку овога века значило. пуно осавремељавање српске књижевности. И гато се значај Богдана Поповића све више повећава уколико се временски удаљавамо од њега“

# Реч у дискусији о Богдану Поповићу олржаној “ Студенгском културном ценгру 17. јануара, у ко јој су учесгтзовали и др Фрањо Грчевић, др Иво Тартаља, Драгиша Витошевић и др Аратан М. Јеремић,

Драгиша Жувковић

БОГДАН ПОПОВИЋ

И ЦИГАНСКА ЛИРИКА |

У ПРЕДГОВОРУ своје „Антолотије новије српске лирике", Боглан Поповић има ове редове: „Уредник ове Антологије није

"никад у свом "животу (ако изузме доба сво-

је ране младости) имао „савремен“ укус. И као што у страној књижевности иде од Поа и Емерсона до Шанфаре и Чауре, и од Брајентове Танатопсе до оних уубавних песмица од неколикс стихова из циганске лирике, — румених и врелих као капи крви, — тако и у нашем песнаштву његове симпатије иду од најранијих и најпростијих песмица као што је Рибарчета сат до рафиниране Уседелице Вељка Петровића и сложених осећања Срезојевићевог Унутрашњег. диалога.

Сређујући папире писца овз „Антологије", нашао сам, међу осталим листићима, и један који се односи на циганску лирику. Листић је свега један и на њему нема никаква коментара. На њему су исписане неколике цигакске песмица, међу којима

. је посебно обележено њих четири, очевидно оне на које је Попозић мислио пишући

свој наведени предговор. Према извору који је записан на истом листићу — Рт. Ј. Н. зећхмескек, Гле Хлвешпег а Џисатп ипа Зјеђепђигреп, 1883 — види се да ове песмице припадају мађарским м ердељским

Циганима.

Ово су те четири песмице, по реду како их је сам Поповић распоредио:

Док смо стојали загрљени, Видела сам нож како је сенуо. И крв потекла низ твој образ И твоја бедра.

Сад лежиш с жрвавом главом. Блед и болан. Али ја другог нећу до тебе!

. Једном је јесно сирото Пиганче

Мислило да његова драза спава; Али је она била мртва, И сутрадан ујутру није устало

На ливади косе, ћ Моју девојку гледају, Тако је гледају

"Да срце хоће да ми препукне у

грудима.

У зеленој шуми на пропланку, "Стојим сиромах већ девет дана; Хоћу да видим своју девојку, Која овуда мора проћи.

Да ми је обећала пољубац, Стајао бих радо и девет недеља; Да ми је обећала руку.

Стајао бих и девет година.

Богдан Љ. Поповић

Брана Шрнчевић

Молишба

Мој животе без мог одредишта ти и ја смо проживели, ништа.

Ти у мојој ја у твојој власти гледамо се, ко ће први пасти.

Научи ме да без тебе могу да не паднем на колена, Богу.

Мој животе, буди изнад речи, не дај песми да пева, а клечи.

Мој животе од меса и крв» буди човек, па ти падни први!

НА УЛИЦИ

Гледао сам лет рањене птице, небо које пада на улице.

И видео док птица крвари како небо газе уличари.

У простору изнад неба тога видео сам усамљеног Бога.

И спознао да му није стало што је небо на улице пало

СУНЦОКРЕТ

Поново сг дешавам по свету. дешазам се улицама града, дешавам се лептиру на изету, дешавам се киши која пада.

Дешавам се ветровима, снезу, дешавам се пољима и шуми, дешавам се песми, жепи, брегу, дешавам се Москви, Риму, Руми.

А осећам, ништа не решава. да уморе одморим на Сени,

узалуд се свету ја дешавам свет сг ошиг не дешава мени.

Ж +

Нема тајне, видим вам по лицу људождери, појели сте птицу.

И узллуд кријете од света, страдала је због песме и лета.

Мртвом песмом пуните тањире и једете летове, немире.

И узалуд сањате о миру сад кад вам је немир у тањиру.

ИДЕ ПЕСМА

"Иде песма чујем јој кораке Ма у %

~ несигурне, уморне и млаке,

Све разумем осим тебе, песмо, да л већ бесмо ил још увек јесмог

Ил смо дошли, заједно, до краја кад је љубав реч без загрљаја»

ВАРШАВА

Брбљају брбљивци, лаже сврачји сој. и труле им речи стижу трулу реч

а ја нећу речи, хоћу живот св9),

ко Варшава тужан весео ка Беч.

Брбљају брбљивци, протиче век сив, ја кроз све то лутам мутан, трули шав. и знам где сам рањен само ту сам жив и тамо где боли само ту сам здрав.

У ПРАЗНОЈ МОЈОЈ ДУШИ

У празној мојој души празнодушје споља још читав, изнутра већ срушен.

У срцу моме празном празносрије срце још куца, а мозак већ мрц је.

Узалуд ужас ужасом палаца. кад дође по мене, наћи ће мртваца.

Кад ми се на прагу појавг убице главу ћу им своју баишти У лице.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5