Књижевне новине

ПРОБЛЕМИ УМЕТНОСТИ

Паклени свитак

пакленог свитка. Ту се распирио пламен

за какав не зна европско паклено мајстор-

ство. Тај пламен, сублимне ликовне при: | роде, истовремено је према ши| реком сплету асоцијација што их нуди контекст свитка, контекст остављања 60јеног знака, сликане представе која има

| | У КИЧИЦИ Јигоку Сошиа почива тајна | |

коме се распростире“ | Са европског становишта, тај пакао је изузетно стилизована визија, лишена архитектонички вишесмислене организапије. Декор је сведен на игру и боју пламена, а догађај обавијен мистеријом само напола понуђеном игри одгонетања. Затим, то је пакао одвише спонтано стилизован, сиров пи суров у тој стилизацији (по евро: ским мерилима), Превише директно изло“ је а би га Европејац могао сазнати као

собом освешт номног склада. МА ПРЕ а аи Пакао у који нема пута и из којег нема изласка. Разбуктао на свитку, са неколико узгредних представа демона ни људи згуснутих по маргинама пламена који се, овде, мора сматрати сам по себи довољно аутентичним догађајем .(схватање карактеристично за источну мисао), пропраћеним ауром додатних знакова ми, интимно, по свој прилици саздан и дожив "љајно изведен као биће, тај пакао као да је догађај без икакве друге подлоге но што је она коју добар приповедач ствара. Аа би расветлио какво место своје приповести: Нагао као какав гест и остварен 'спонтаношћу теста, Сошијев пакао има, пре свега, довољно снате да се потврди у | овој пламеној визији лирске чистоте, на: | аахнућа и мајсторства лаког „као дашак". 5 -- «Сеши као да бејаше у сродству са Акутагавиним јунаком Јошихидом из приповести „Џигокухен". Како Акутагава ка| же, на Јошихидиној слици „Визија пакла": „Сем одеће ђаволових помагача и главе| шина. пакла, која је била замрљана жутом ' т илавом бојом, све остало "било је једина : јарка пламена боја у чијем је средишту ) -избијао и поигравао као угаљ црни ДИМ им летеле увис варнице као ужарене жиш· ке". Тај пакао центрифуталне снаге и уверљивости настао је без предубеђења.

под дадисиафека те чело ва ава

типа: „Пут у пакао поплочан је добрим "намерама", осим оних које рађа његова пламена визија: Саморођен ми распирен пааменом, то је чисти пакао, есенциј пакла - ' Не повезују, узалуд, слику и знак уске родбинске везе и импулс оделотвореног саопштавања, ништа директнијег но што је саопштавање језика, у коме имају заједнички извор. Степен оваплоћености м оделотворености код њих је, често, знатно већи. У том смислу је и Соши уметник. _есенцијалнијег саопштавања но Акутагавин Јошихида. Јер, Јошихида је предста вио у својој „Визијн пакла" и дворане, свештенике, самурајске. приправнике, де" „војчице, предсказиваче судбине, тамничаоре, жене врачаре, младе принцезе, страш“ не птичурине и отровне змајеве. визија, значи, није била лишена сложене фрганизације, односно допунских саотшта· вања која учествују у градњи оне врсте визија које смо, у једном деликатнијем смислу назвали архитектонским“

| Но, остаје визија пламена, визија 0

| којој говори паклени свитак, централна представа и код Јошихиде. Али, док су његова централна снага и значење очи. таедно били основа Сошијеве визије, Јошихида није био свестан магијске привлачности и стварности властитим ДУ“ хом и кичицом оделотвореног пакла.

. Акутагава каже: „јер овај Пакао који је Јошихиде насликао био је пакао у који

је он, највећи сликар У земљи, морао једнога дана да падне. "Приповедач,

дакле, посредује, освешћујући тим посредовањем визију свога јунака. Он то чини овадшш, п затим се повлачи, да би Јошихиду препустио остварењу његове сулбине. Јотшихидин пакао, дакле, има судбинску

| прунроду и мистични лут властитог оств ривања: То је пакао уграђен у приповест више него карактеристичну за наслеђе и дух људи Акутагавиног поднебља.

Да ли то значи да је реч о једној визи-

| ји чије остварење није лишено извесног фанатизма или, у бољем случају, стончке

усредсређеностиг Чини се да Акутагава.

сутерише такав, пли сличан одговор. Но.

борба Јошихидиних ученика са змилом и

совом, коју мајстор користи да би со

- домогао аутентичних представа, скициђа“ „јући их без обзира на опасност по учене ке, није ништа друго до продужетак ра-

није зачете параболе о уметности која

тражи жртве. То је парабола која има

разанчите резонанце у свеколикој „уме

нести Европе и схватањима појава, дога“

"Баја и судбина сплетених око стваралаца н дела Међутим, овде се морамо запита“

"ти, без претензија да дамо одлучан ОдТОвор, у којој је мери то схватање замста

· европско, пи тде су његови зачеци. Било би доста логично претпоставити извесну

· древну предисторију. Зар нису градитељи

" древних грађевина страдали зарад свога,

одела или од наручилаца тих лела, готово ' са извесном правилношћу, Предање ка же: да. Зар грађевина, као симбол дела, чак но у натој народној поезији не захте“ "ва жртву У овоме простору домишљања по магавања могли би се наћи и извесни поузданији одговори или, бар, поузданије претпоставке. Но, тренутно то пије наш ИЛ

Ближа · историја европске уметности, она која почиње модерном уметношћу у првим деценијама нашег века, готово да | нам се указује као својеврсни жртвеник | препун свесно (или неизбежно) принетих

дарова. Јошихида се поиграва са ученици

_ ПВИЖЕВНРНОВАНЕ | 5

Његова |

своју жижу значења и простор свитка по |

да припада аватар рана

ма и зверима: Један Сутин трпи угинулих животиња које слика: Ето два. концепта фаталности; оба подједнако животна. УМ овоме првом, уметник је само. свесни. демијург који располаже туђим животима, да би испунио сврху свога живљења. Упадом фаталноживотног 10 казаће се да је у тој великој итри која не мари за животе сам демијург једна. од највећих, заправо, једина права жртва,

Ова, судбинска фаталност постаје схватљива у својој пуноћи тек на крају Акутатавине приповести: Сурови и сасвим 36 маљски демијург, владар Отоно Сама даје Јоштихиди лекцију спаљујући, у инсценираном призору који а да потпомогне уметниковим _ стваралачким моћима · да сликарски оваплоте пакао, Јошихидину

смрад, |

оцењена, кћер је несумњиви симбол живота који је из уметника отицао онако како је нарастала слика: Демијург-стваралац ис" пунио је тако своју мисију м своју стваралачку охолост искупио патњом.

| М други, европски концепт је ова парабола друтачије уграђена. Њени основни елементи стоје напоредо, сплићђући се У

·неразмрсив чвор. Зависност ОД небеских

и земаљских демијурга није тако прецизно рашчлањена, али је дубоко присутна у свим, интимним и општим противуречностима које нагризају један стваралачки живот, водећи га испуњењу и искупљењу Паклени свитак, симболична, стварно-нестварна подлога за одигравање стваралачког чина и стваралачке драме, опседнут је и даље истим центрифугалним. пламеном, нимало измишљеним, уздитнутим до распеване метафоре пламена и пламене муке као што је та која. од, по: четка периода Камакура, око 1200, игра по хартији мајстора Сошта.

Срба Игњатовић

СПЕНА ИЗ ФИЛМА „ВРТ ФИНЦИ КОНТИНИЈА" ВИТОРИЈА ДЕ СИКЕ

бића

Метафора у македонској савременој поезији

ВИТИ НЕПОСРЕДНО уз неки предмет, то најпре значи згушњавање сопственог бића, затам из пуноће тог бића откривати се, тако да. тек такво биће поприма моћ и снагу да товори о предметима. Есијисту ка неком делу увек води одређена тежња да у том делу нађе и потврду сопственог бића. Јер, уметник ме ствара дело само уз помоћ. сопствених руку мо очију већ, најчешће (а то је чини ми се најближе истини) сопственим учешћем у њему. Сагледати дело то значи испунити простор судбине, вратити се ка изворишту и одредити његове координате. На тај начин есејиста (будући да је као и критичар пре свега читалац) лостаје биће које се раствара, у једном свеобухватном видокругу се уздиже, кроз дело сагледава снагу лепоте и једним чистим погледом та присваја. Због свега овога можемо ли претпоставити шта читалац Аоживљава у часовима конфронтације са књигом стихова2 Можда су то (као и Код есејисте мли критичара) часови осећања жестоких судара и изоштрености доживљавања живота. или само покушај за идентификацијом са песниковим. мисаоно-емо-

тивним преокупапијама произашлим из,

разлика у схватању или прихватању ЖИВОта и света2 Или је то, понекад, бол од резочарања млпонебрите проистекле из равнодушности или природног заноса, спонтаног и без предрасуда2 Очигледно је посто-

јање више страспих питања хоја траже ол-

товоре.

Ми тек наслубујемо шта се дешава и ита произлази из наших свакодневних сусрета са поезијом. Њу треба увек по стално откривати онако као што се и сама пред животом открива п из живота живи, тадно обнављајући се лепотом им истином. Од поезије увек нешто очекујемо и тражимо, тражимо и заборављамо, с поезијом у ствари живимо. У њој налазимо саме себе или че налазимо, остварујемо се или застајемо неостварени, пеиспуњени, незадовољни. Тај спектар односа, то нијапзирање осећања, можемо интензивно да пратимо У савременој македонској поезији. Њеена комуникативност и сензибилност, остварују се кроз изражајну снагу савремене поетске речи, при томе истичући карактеристику мисли, чиме се откривају несвакидатшњи, карактеристични односи међу речима. Одатле и произлазе носиоци свих поетских слика, оно, дакле, што 0Смишљава, пло ослобађа богатство асоцијација, ковооткривено повезивање (и коктрапунктирање, ако хоћете), Све то важи, у ствари, и за метафору. На пример:

|

Овде си, над ова тело, како смирено крила, студено штедра, па сакам да се помолам за она. што веке било. зашто иднината во сите срца е ведра.

ти — толку разумно — толку

Сплети ги: тис светлини, тоа горсње бело,

тис светкавици во темнина што спијат, обвиј 20 со нив денгс ова гордо

исправено тело,

свеедно — како камшик или, ко бршлен

вијат.

(Ацо Шопов: из песме „Четврта , молитва мога тела") -

Метафоричким значењем и скривеном симболиком поетске речи, поетски говор изазива снажан емотиван и мисаон ефекат који кулминира у часу када разрешавамо (или разоткривамо) све токове по значења поетског израза. Унутрашњи поетски иомир и особита, префињена. гфективност, кондензовани су у метафори којом песник свој поетски свет приближава. нашим субјективним, расположењима (и афинитету:

Милувам прашинка да си, тих повеј да ми те донесе...

Прашинка. љубов, прашинка ништона, прашшиика. невидна, но. сепас љубов, сепак љубов.

Лај да те имам во дланкизе Нетежина, Несетило.

Дај да верувам дека си во мене, Стуткана некаде во мене.

(Гане Тодоровски: из песме

„Љубов") Тај преносни смисао апострофираних речи открира нам један нови поетски свет, до сусрета са њим непознат и који до тада нисмо осетили, један, рекао бих, нови аспект доживљавања живота. Метафора. нам живот открива напотпуније, тај живот поетски фиксиран и осмишљен кроз посебно компоновање и конфронтирање поетске речи, А када је, заиста, тако интерпункција. се повлачи да би проговорио несавладиви ток богатих, асоцијативних метафора:

у Ти ги. љубам градите кротки на. кои: лежи студена. ожолтата кхаверна на нокта' да ти ти. покренам двете зранки безлисни

Слези подлабоко од тревиле под нас е се жолго

|

|

| (Матеа. Матевски: из песме „У |

| трави")

Настојање и упорност за изналажењем оригиналног, као и бежање од понављања, савременог песника упућују ка ма изглед неопходним, увек новим путевима поетског изражавања. Због тога савремени песник посеже за чудним и парадоксалним ОдНОсима између извесних речи. Он трага за | новом мелодијом речи и новим групама ре| чи, за лонекад мутним, замагљеним, у ствари | нерешивим, значењем и сродством између | њих. Те кованице (и у савременој македон' ској поезији), У изузетним случајевима | значе ефективно обогаћивање лостског то| вора, али исто тако, ако се на њима упор| но и наинвентивно инсистира, ако се то чи– | ни по сваку мену, могу се показати као | празна и јалова настојања, лишена поезије.

Након заиста конструктивних остварења,

након Блажа Конеског, Ганета Тодоров-

ског, Антета. Поповског и др. обогаћивање

у том смислу остварује и Слазко Јаневски:

Викотница је озабила, викотница. —

. витосница; прсти да има би кршела во нив вретета | и коса... би сплела присојнина: | — Очи трновити

семето на тромот божи пе сотрг. се сттесло ве исклука црноклунка. па пустина. зјапнала. од празна јама до јама слепило распнала бетлед до недоглед.

(Сл. Јаневски: из пссме „тугоаанка планине за последњим рисом")

Насупрот томе, ако је не осећамо као бесмислину мн натезање без креације, необичност метафоре прихватамо као ехо ми одраз свеже имагинације, То је чежња ка посебном, чежња ка неуобичајеном начину да се искаже и поетски конкретизира ПОЗната пл грло често котмтићета тема пАМ мотив:

1.

Дигни се псбо ушсе за еднпо псоо Да. има вишнеж ножот!

Симни се земјо уште за една земја Да остави корен магатијата!

Разридете се ридови, запрегнете риаси Човештина начовечите по пас.

Небо — за небо човечност падолу!' Земјо — за земја плеки нагоре!

(Анте Поповски: из песме „Караорман") р

одређеметафора Наслућујући и откривајући ни _ смисао тзв. сложених које се по својој супротности садржине | истичу, читалац постајс један од посматрача, судија недефинисаног драмског судара. А овакав судар вететира између метафоричких израза који представљају хармоничну повезаност, мада ; делчју дисхармонично. Из тог судара су| протности, на изглед неочекивани и непо| везани према смислу и значењу, метафора. | се развија као нова, изворна форма пост| ског казивања, специфична за модерву | поезију:

Во тивок предел ме кинат страсти г

Тапан со зол дух во слухот ми се врти

Небото пожелува сон.

Земјата несоница О ткајачки

псткајте го сонцето

пи моето срце на разбоите

белки весело ке ми бидс одлечена опшата

(Радован Павловски: из песме

„Чежња")

За разлику од класичне метафоре она код савременог, модерног песника пастоји да егзистира самостално, независно ол друтих оптерећења речи. Ако је имагинативно уткана у постски текст она се у контекст песме уткива као њен недељив део:

Ако не те имам ке те измислам Како огамн 6 грло, како средро

Јас така чуден, јас така сам

Ке бидеш мој глас и сончево ребро Ако не те имам ке те измислам

! Ако не те имам ке те измислам

| Младо момче, море, самогласка речна "Она што не знам и она што знам Со крик со истрел ке 20 речам Ако не те имам ке те измислам

Ренџов: из

(Михаил песме

„реч")

Неки критичари тврде да је метафора најстарија и најпоетскија форма поетског казивања. Она у поезији савременог песника расте у разгранат, асоцијативап сплет метафоричког израза, У комбинацијама речи које изненађују својом противречношћу у привидом антихармоније. Тако обогаћена и осмишљена савремена (модерна) метафора објективира и конкретизира наш новооткривен аспект живота, открива нам једну нову димензију света и човека у њему, нишнта им не одузимајући од етичког и хуманог. Отуд она је неопходна, чак врхунска реч, која стиху или песми у целини

· даје значење и потпуни смисао.

| Свакако да се корени савремене мета-

| форе и у македонској поезији налазе у народној поезији, нарочито у лирским љубавним песмама. То је још увек, рекао бих, недовољно одгрнуто извориште, мада, у последње две-три године нарочито, импонују настојања савремених македонских песника даб, у њега урањају. Напори које су до сада песници уложили најчешће су уродили адекватним плодовима. То је очитлелно у последњим збиркама песама Петра М. Андресевског, Петра Т, Бошковског, Чеде Јакимовског, Јована Котеског, Ду-

| тиице Тодоровске и Ар.

| Георги Арсовски

о ииљи ит паиажетана цваст