Књижевне новине

ИНТЕРВЈУ

Литература ће наставити ла се развија

Разговор са Артуром Милером = специјално за

„Књижевне новине“

СА АРТУРОМ МИЛЕРОМ сам се до сада сретала више пута, било у Пен Центру, било у Пен Клубу .„ У Хотелу Пјер на Петој Авенији, тде Пен Центар има своје просторије, па чак и у његовој личној иденцији у Конектикету. Био е увек врло предусретљив и љубазан. Када сам га срела недавно, пред полазак у Југославију, одговорио ми је на неколико питања и поред оскудног времена, јер је даноноћно опседнут од читавог штаба новинара, глумаца, критичара итд.

Ви сте посетили моју земљу и она вам није непозната. Да ли ћете је у скорој будућности поново посетити» |

— Рођен сам у суседној Аустрији и ваша земља ми је веома Арата одувек, због читавог низа околности. Ја сам поред Орсона Велса први објавио свету борбу партизана у Југославији са нескривеним симпатијама и дао им достојно место. Ја сам такође први поздравио и објавио стварање нове Југославије. Према томе, ви сте, по моме, веома солидно закорачили на светску сцену и ушли у нову историју још тада. Треба се трудити свим силама да се та тако висока репутација и задржи. '

Као веома познат писац у Америци и свету уопште, шта мислите о литератури у будућности, а нарочито о позоришним делима2

— Ово је веома комплексно питање. Што се тиче саме литературе, она ће наставити да се развија и напредује у једној или Аругој форми, свеједно. Међутим, ја дично сматрам да су позоришни комади данас у озбиљној кризи, бар овде у Америци. Они комади који могу да се адаптирају за радио и телевизију имају будућност, а самим тим сам рекао да и писање у будућности треба усмерити у овом правцу.

У којој мери телевизија има утицаја на. позориште»

— И ово је веома сложено питање и зависи од читавог низа околности и специфичних услова. Одаговорићу једнострано, посматрајући збивања у САД. Делимично телевизија има утицаја на будућност позоришта, делимично филм који прогута сваки бољи комад. И најзад „дезинтеграција“ читавог организованог културног живота овде и у свету уопште. Даље, економски моменат и стандард људи диктује овде пресудну улогу, јер, уколико је стандард на висини, сваки појединац — било радник или високи научник — радије ће доћи: у позориште, већ и ради личне рекреације и да би доживео мешто лепо, него што ће остати у кући крај телевизора и једноставности свакидашњег кућног живота. Али...

Да ли сте задовољни својом професијом

— Јесам. Потпуно. Радим увек са љубављу и успех не може да изостане: Сем тога тражим стално ново. То ме одржава већ годинама у првом плану и као писца, и као редитеља, и као филмског режисера и власника неких компанија. Нисам сталожен дух и тражим се стално, а тиме се и допуњујем и коригујем, јер само оно што се створи у тражењу, у вечитом трагању, трајне је вредности пред историјом.

Која је ваша главна преокупација2 — Да створим што више достојних дела и откријем ново које ћу презентирати већ замореном човечанству. На жалост, све је више људи који очекују нешто од уметности, пошто су идеје изневериле на многим местима. Али то је неминовно. Увек се кроз историју људство враћало или уметности или религији. Сматрам да су обе довољно јаке да приме масе и испуне их поново лепим.

Како проводите своје слободно време»

— Веома сам комотан и код куће сам најрадије, ако већ не морам да седим у неком укоченом друштву. Волим музику, кућу, врт, волим поезију и сматрам је врхунцем у књижевности, јер је за њу потребно врхунско образовање и нешто узвишено у човеку. Просечни људи је не воле.

Имате ли довољно времена за свој приватни живот»

— Не жалим се никада, али требало би ми више. Углавном, све зависи од истанчаности жене код куће...

Често путујете. Недавно сте посетили СССР и Аллеки исток.

Шта мислите о савременим проб-

лемима у свету, посебно о Далеком истоку2

— Данас више нисам такав песимиста као раније, али верујем да ће проћи још две, три генерације док се не схвати оно чему заправо теже они најдалековиднији у свету. Ја сам у својим радовима неколико пута нападао конвенционалност и бирократију. Има ту и успеха, иако се он јавно не признаје. Дошло је задњих дана до видних заокрета на многим пољима. Сада зависи много од оцене и сналажљивости многих лидера и влада, како ће се даље наставити, јер понекад се извесне ствари учине само за тренутне потребе, а касније се забораве. Код нас су на прагу избори...

_ Сматрате ли да је рат крајње и једино решење свих проблема»

— Уопште није, али то све зависи од тако много фактора да је данас свака прогноза нереална. Чак и тамо где све изгледа нормално, понекад долази до ексцеса који воде рату или сличним обрачунима, репресалијама или застрашујућим наметањима. Људи то све теже подносе, јер времена су се много изменила.

Мислите ли да разлике међу народима (богати и сиромашни) имају утицаја на затегнутост У свету2

— Да, логично. Међутим, толико је много сиромашних и несрећних а никада нико није одговарао за играње са својим народом, са својим системом, са осталим народима — па је и свака међународна помоћ, коју добрим де лом даје и Америка, мала и закаснела., Лидери понеких идеологија понекад прокламују извесне норме и истине пред светом, а ка: сније одступе од истих у веома много примера. Ја сматрам да прокламовати једну идеју, значи остати јој доследан до краја и не из вртати је под било којим видом

ни пред својим народом, који то ипак сагледа пре или после, а ни пред осталим народима, који на тај начин губе поверење стечено

од раније.

Да ли мислите да се мост из међу Истока и Запада може пре вазићи без рата

)

|— Да, и верујем да ће тако и бити, јер у данашњим условима започињање оружаног сукоба не само што није популарно, него не води никаквом решењу, а прети и озбиљном уништењу читавог човечанства. Само лудак који не зна

" за одтоворност може преузети на

себе тај ризик.

Како гледате на савремену младеж овде и у свету

— Младост је младост. Није много различита од оне из 1898. или 1928. године,

Да ли сте срећни данас2

Потпуно. Нисам никада ни веровао да се са тако мало може бити срећан, а у ствари срећа и јесте у малом. Кад човек више тражи, значи да није срећан, а нити ће му вишак нечега донети... оно што просечни зову... срећа,

Да ли волите друге земље и друге народе»

— Да. Веома их волим и за мене су људи — људи и примам их са пуно љубави и разумевања. Осетим веома брзо разлику измеБу човека и нечовека. Човека у-

век прихватам несебично и што је једноставнији има више шансе код мене,

Да ли волите да путујете»

— Провео сам више од половине свога живота на путу и иностранству. То је везано м са мојом професијом. Али, ја водим Људе и разне народе и стога што стално учим и трудим се да се на туђем искуству научим. Понеке народе волим много, а један од тих је и ваш народ, ваш човек, онај добри, несебични, мали човек... Разговор водила др Марија Жикић

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: Филип Давид, Васко Мвановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић — (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије ВБученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош. Млић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Арашко Ређеп, Јара Рибникар, Душап Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић,

Аист излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Францу

ска 7. Директор Војислав Вујовић, Телефо. |

ни: 627-286 (релокиија) и 626-020 (комерци јално одељење и адмнинистранија), Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа; „Гдас" Београд, БВавјковићева 8.

РЦ 5

" АРОЛТИС

Бугареке песникиње у преводу Деесанке Макеимовић

Недавно је у преводу нишке „Градине", у избору и преводу Десанке Максимовић, изишла панорама поезије савремених бугарских песникиња од Доре Габе и Јелисаве те Багријане до Нађе Кехлибареве и Вање Петкове. Преводилац је своме избору дао наслов „При: ближавање", полазећи од тога да савремена бугарска поезија и поред сродности језика, чињенице да су Бугари наши суседи и сло: венски народ, није позната онолико колико би то по својим ква литетима заслуживала.

Поред Доре Габе, Јелисавете Багријане и Благе Димитрове, ко је су и раније превођене код нас, неке песникиње као што су Људ мила Исаева, Станка Пенчева, Љиљана Стефанова и друге, први пут су представљене нашем читаоцу у избору који може да их репрезентује тако да се о њиховој поезији добије целовитија представа. Док поезија старијих бугарских песникиња, у првом реду Јелисавете Багријане и Доре Габе, носи у себи традиционално поимање живота и света и пред ставља комбинацију интимно-исповедне лирике ми патриотске поезије у којој долази до изражаја везаност за бугарску националну традицију, дотле код Благе Димитрове имамо један вид изразито ангажоване поезије. Код песникиња млађе тенерапције, као што су Станка Пенчева, Невена Стефанова, Лиана Даскалова, Љиљана Стефанова, спој традиционалног израза и модернијег осећања света извучен је у први план.

Десанка Максимовић, која је много учинила за популаризацију бугарске поезије код нас, превела је овај избор бугарских песникиња онако како она и иначе преводи са словенских језика. Она је ушла у свет бугарских песникиња и тај свет јој је постао присан. Као ваљан преводилац поинстоветила се са њиховим светом и, често подређујући своју песничку личност поезији коју преводи, успела увек да нађе одговарајућа преводилачка решења, тако ла имамо утисак да је пред нама поезија написана на нашем језику. Али то нису они преводи у којима је поетичност у исти мах и изневеравање оригинала, него су то тачни, прецизни преводи у којима је сачувано све оно што м добрим песничким преводима треба да се налази.

Розалија Лукова, наставник на Софијском универзитету, пропратила је превод Десанке Максимовић кратким информативним потовором 0 природи песништва бу тарских песникиња.

Владимир В. Предић

Рођен је нов Нинов жири

После много поробајних мука, најзад се родио нов Нинов жири, који ће ове године осамнаести пут одлучивати о томе који ће роман са српскохрватског језичког подручја проглашен за најбољи роман године. У ствари, нови жири је само допуњени стари Нинов жири. Из ранијег састава остали су у њему академик Ведибор Глигорић, Ели Финци, Петар Џаџић и др Милош Бандић, а допуњен је четворицом нових чланова из других главних кул турних центара у којима се говори и пише српскохрватским језиком, јер се стало на становиште да у овом жирију треба да буду присутни критичари са свих подручја на којима се ствара књижевност на српскохрватском језику. Пошто, из разних разлога, у нови жири нису ушли писци чија су се имена у последње време Касим

помињала (Мило Краљ, Прохић, Славко Леовац, Душан Пувачић), нове чланове жирија

чине: др Мидхат Бегић, др Драшко Ређеп, Игор Мандић, књижевни критичари, и Чедо Вуковић, прозни писац, једини члан жирија који није критичар У овом „жирију критике". Занимљиво је да је број чланова новог жирија паран (осам), вероватно зато што се претпоставља да у њему неће, као ранијих година, доћи до надгласавања, већ ће бити једнолушан. Исто тако пада у очи да друга наша покрајина — Косово — нема свог представника у но вом жирију. Одсада ће манлат Ниновог жирија, међутим, трајати само две године, с тим што ће се половина чланова мењати сваке го мине, ТТрва седнипа новот жирија биће одржана у понелељак 17 априла. Пожелимо им срећан рад]: -:

.

Како бити преки пнеан2

То је питање на које текстовима веома различите природе ОдГОВАрају ирски писци у тематском броју Тајмсовог литерарног до. датка од 17. марта ове године, Посебно је, изгледа, занимљив уводни чланак професора ентлос. ке и америчке књижевности на Мниверзитету у Даблину, Дени. са Донегјуа, који врло пластично и јасним потезима оцртава пози

цију Ирца у енглеској литера тури. Донегју свој текст започиње

једним цитатом из Џојсовог „Пор. трета уметника као младог човека" зато што се из њега могу сагледати _ фундаментално _ важне околности модерне ирске литературе: писац је Ирац, али _пише на енглеском језику, на језику који му је у исто време и веома близак и тако далек. Многи ир. ски писци који пишу енглеским језиком, тврди Донегју, имају грижу савести и упркос томе ппо оштав свој живот преведу међу енглеским речима. Језик је у Ирској заправо политичка чиње. ница. Они који не говоре ирски говоре енглески са осећањем кривице, са немиром кога не мо гу да се ослободе. Ирски писац зна да чак и кад он сам не го вори ирски, језик остаје један стари ДУГ, 'никад_ измирен, и он се не може ослободити одговорности. Објашњавајући, тај проблем Донегју паше о Џојсу и Јејтсу, двојици Ираца, великих представимчка енглеске литературе: Џојс је сачувао своју уметничку _ душу слушајући непрестано разне је зике и боравећи, после Даблина, у Паризу, Троту, Цириху, итд, али никад у Лондону или Њујорку. Њега никад није било могућно наћи, као Јејтса, у соби за писање неког лондонског клуба. Али Јејтс је, с друге стране, као вико други сам собом и својом уметничком свешћу и делом 04 ражавао духовну судбину Ирца. А обојица су се, сваки на свој начин, борили да ту судбину обе. лодане свету и учине је бољом. Јејтс је чак писао врло занимљиве текстове о разликама између енглеске и ирске литературе, из ражавајући уверење да је имаги. нативни живот Ирске орални, по. свећен говору и да је штампана књижевност, тако погодујућа =нглеским писцима, за Ирце страно власништво. Када је он говорио о тој теми, каже Донегју, чинио је ону врсту дистинкција као и Валтер Бењамин у свом класичном есеју о Николају Љескову в о разлици између романа и при. че Сходно тим дистинкцијама, пренесеним на ирске прилике, може се рећи да је терен ирског романа једна мала друштвена средина, једно готово пусто село, писац и његов аудиторијум су сељаци, а тема је живот у сенци смрти. Ирски роман је прича о сељацима, земљопоседницима и боговима. У Ирској заправо пос тоје две традиције: ако се говори са становишта данашње ситуације, треба говорити о национали< тима и унионистима. Националисти желе да виде Ирску уједиње. ну и међу собом се разликују само по начину на који би желели тај циљ да остваре. Унионисти се одређују по томе што, у већем или мањем степену, мисле да Се верна Ирска треба да остане олвојена од осталог дела _ земље. Националисти нису у сваком случају католици, а ни унионисти нису у сваком случају протестанти. Читаоци ирске литературе су свесни да се она ослања 'на две традиције, али их не иденти. фикују као националистичку И уннонистичку.

УМ литератури је прва градиш+ ја гелска и већим делом католич. ка. У складу с том традицијом Џојс је могао бити лош католик гли је био добар Ирац. У сваком случају, некад тако снажан утицај католичке цркве данас све више слаби, па ипак, ирски пљсац, како каже Донегју, позваће веру да буде присутна у његовом делу. Он не мора веровати у хри: шћанство — биће сасвим довољ

но ако осети његову снагу. Ње тово дело ће бити динамично због тензије између осећања и форме: осећања — унутрашњег света, трауматизоване свести, бр зине перцепција и форме — ве

аиког сна, симболичке ције, великог Пута

имагипа

Донегју Каже да говора о !иу темама да би сугерирао контек' за есеје који следе и за литера туру на коју се они односе, Иг ска литература је, по њему, пон ча о фрактури: о смрти једног је зика — у оној мери у којој је о» мртав, или умирући пили као ка кав антиквитет опслојава у свео ти — и победи другог, о покила ним везама једне религије с лру том, о дивергенцији између јел Рог и другог Ирпа Могућно ј да та фрактура подстиче литера туру нако је, сасвим извесно, за друге сврхе веома лоша.

| '