Књижевне новине
|
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
У свечаној дворани, пред историјом
Наставак са 1. стране
Ј ја младих по линији Аапчних афинитета по склоности рече исљедник учено и забринуто упита — Вама је, друже, суза у оку. Да вас нисам нечим повријеАиог2 Узбубени сте> Да прекинемо за тренутак2 '
— 0, не, не, наставите, _ — Добро. Идемо на прве сукобе и неспоразуме, Шта најљепше памтите из дана, кад сте написали прву сатиру2 Шта сте очекивали
— Похвалу за један пионирски подухват, за један продор бар за корак напријед,
— И шта биг2
— ДХочекаше ме као на сабљу, артиљеријском паљбом из најтежих калибара, назваше ме клеветником, уптрташе ми координате негдје између западњачких, ситнобуожоаских, овај,.. п ових источних .., не сјећам се више,
— И јеси ли се препаог
Па дабоме, нигдје ме није било жива... Основна поука из тога била је; не истрчавај папријех, пспрел руководства, И тај захтјев траје упорно од онда до данашњег дана,
— Јеси ли сигуранг
= Сто посто, Писџу се још увијек ускраћује и оспорава. његов основни стваралачки порив, орж његова постојања, ла продире У непознато пред собом, ла открива, предвиђа, да „истрчава“, тњура се “ булућност, Од њега се још увијек, у пракси, тражи да буде по= слушник, ла подржава озакоњени поредак п службену _ политику, Писцу не лају примат ни у чему, а кадх га ту: ухвате на дјелу, „У покушају“, лотрабе га сурово као
кокошара п ситног лопова, прогласе га бунтовником, _ лажним пророком, уображеним месијом,
Ето, ту је чворно питање литоратуре код нас, Ил се изборити за тај „статус“ нам умријети (мислим, умјетнички) а на тај начин, коначно, и физички,
— Отегну ти, друшкане, ко Швабо трајлала, Како би било да ми
'пријебемо на“ „садашњи књижев-
ни тренутак,“ Знам; како си гочео с непријатним стварима, још би ти процес прогласили тајним „због виших интереса“, А п непријатности можеш имати — сажали се на мене чак и хладни исљедник, представник историје.
— Докле ти „виши интереси“, пун ми је... шешир.
— Добро, добро, а сад нешто о „савременом књижевном тренутку“, ту је Међународна година књиге, „лепентрализација култу“ ре, нов начин финансирања ИТА,, ита, Како се то на вас одражава, како то. „доживљавају“ писци,
— Како ко — што каже кокош, — Него, да пођемо понздаље, опет из првих година,
.. Нижу ли се, нижу, код нас, књижевне вечери, као што сам већ причао, па се, временом, тога. посла прихватише домови култу“ ре, раднички универзитети, домови армије, зиколе, Ради радња, а све исти писци, иста имена, као на покретној траци: дижу, те од твог радног стола, од твог јединог
правот посла, кад, год им се ус-"
хтије, како ко пожели, Оставља „машингевершицер“ _ Николетина Своје мјесто за митраљезом, свој положај и креће да чисти упар“ ложену шталу, да лакира намје“ штај по кабинетима, да сади пвијеће у пионирском вртићу „легтирак“, а Ниџо упорно неће „пре“ квалификацију“ за цвјећара, 248– кирера. и потркушу, плаче У сеоп за својим оружјем и псује право“ славне Часне вериге, јер види ла та вуку, окованог као мечку, та“ мо гдје му није чворни пункт,
Кратко речено; пишеш књите, то ти је посао, а сад те вуку Аа их около и читаш па још и да порцетом шкакља шт публику по табанима, да би се смијала, Ниси, вели, довољно атрактиван.
А у писцу, из дана у дам, расте паника, буја осјећање кривице: издајем себе, свој основни позив. Толики јунаци у мени чекају на свој ред, толико је њих, тек зачетих, који чекају да им удахнем хушу, да им оживим чула, да прогледају, проговоре,
И што је још страшније: 34штопотијењују нашу пуб лику Зна она и чилати, и мисанти па чак се и смијати (69р од муке!). Није ова земља проблематична малољетничка колонија, дјечје обданиште да му причамо бајкечлалалајке,
Рече ми један човјек: „Писац треба ла одушевљава публику, а не да се пред њом одушевљава,“ Тачпо је то. али за неке писце, то је, ево, казана у днанаестом
их је поплава стихија
часу, Кал избацила У“ плркуску шатру забављача, харлекина и „глупих Ав-
густа“ да ваде зечеве из шешира, А ова, се земља све више буди,
· трешнс писте,
расцвјетава, Нашао један крај свог, већ полузаборављена пјесника, оплијевио неки градић коров са проба тужног поклоника звијезда, траже суграђани безимену могилу презреног посете, који је чаршији служио за спрању, обилазе некрополе стећака којима се инспирисао њихов синак, суграђанин, пјесник,
Није ова земља осињак завађених племена пи барјактара, узнемирени логор хорде, која једва чека ла крене у рушење (Неко је и у то гура и тако. креира, наравно!), Умјетност и литература, у свом племенитом походу, њу претварају у расцвјетану поетску башту, у ипдиличну поетско-пастирску Аркадију, у митску земљу умјетности, итара, пјесме,
— Чек, чек сад се нешто сјетих! — прену ме из мог неконтролисаног заноса стара тетка историја — Кад већ толико пијените сваког писменка и сваки стих, зашто сте онда низ живих писаца причелили, пришарафили, спремате им катил-ферман, а2
— Е, на то ћу ти одговорити кроз десетак двадесет година, док се детаљно пропитам, а ти можеш причекати, та зашто си историја — одговорих ја, па наставих даље о башти:
— Све је то, вјероватно, у први мах, наивна, 'визија сретне земље итре и пјесме, али на нама је да не дозволимо да се све то претвори у вашарску пјану механу таје се најприје у лампе пуца, да не постане „културно-забавни поАнтон“ за тезгароше и менаџере, који ће нас упрегнути у своја кола. Вуче на то наша тешка зао. сталост.
За разне шићарџије п криво: ловце из подручја културе некад су ловишта била велики радни колективи п градови, метрополе, а данас — интересантно је чак и свако село и сеоска крчма. Сваком се може продати и програм и извођачи. Што заосталија среди на, тим је пи ниво нижи.
Тајишт башту, грађанине ове земље, тражиш гтрадинара. да ти је обликује, а чим зеричак дремнеш, ето ти невоље:
„Била поноћ, нема, глува, вртар спава, врт не чува и сред врта, цветна, чедна, увуче се свиња једна.“
Башта се на све стране умно жила, настала права јатма за културним програмима. и манифестапијама, умножили се културни сервиси и сличне организације, а ли се умножиле, и друмове поприлично затвориле, разне културне кесеџије, баш тамо „куд про лази паревина блато“. Сад је далеко теже да их похваташ и „и дентификујеш“, •
Они писци, који су имали ту срећу ил несрећу да већ одавно постану _ тражена роба, постају прва мета у овој културној најез“ ди, која понекад тутњи преко, наших глава као нека застрашујућа кавалкада од које се ошамути им заглухне.
Издавачи их отимају и преотимају један другоме, продају, пре“
продају, позајмљују, читавог и траншираног (проза — поезија дјечја) _ поткупљују, откупљују,
краду и плаћају „на зелено“. Нарочито су агресивни новопечени „тете издавачи“, зелене беретке, ајкуле које муњевито упадају на ратно поприште, зграбе, попале и повлаче се по извршену задатку као да их никад ни било није.
Пођеш ли да их тражиш, пук“ ни прстом за Мијатом! — нема их.
Привлаче се разне издавачке новајлије великим издавачким кућама као пустињска лисица старом лаву и гледају да уграое свој дио плијена, Лове уреднике, пис це, ренегате и калкуланте, анимирају их, потплаћују, краду пословне тајне, убацују се У туђе издавачке планове, минирају их и ши јепају. Збуњују и у пекмез гурају којима су и без
МУ
МИ
БА ЧЕ
Ф %
тота радарски екрани увијек пуни поетског снијега, па им свака трабљивица на голуба личи.
Настаје, тако, распад излавачких планова и подухвата, културних захвата, обичног пословног морала и морала уопште. Јавашлијски дармар с других привредних подручја протеже се и на културу.
Посебно, до напетости мучан и тратичан утисак остављају многи, а све бројнији, млади полетарци који тек излијећу.
„Слабо храњени и много бијепи“ као они Апдрићеви шегрти с Бистрика, они су приморани да крећу у печалбу, У најам, од излавача до излавача, да стварају зитерарне екипе које се пробијају од трада до града попут старијих малољетника, да жипче, са зла па
горе, попут старих позоришних дружина. Падне негдје и мабна
вечера па и банкетић (дај шта лапи) а кад им дојади печалбарење и обијање издавачких прагова, бапају се понеки у очајнички из лавачку герилу, У праве „тупамаросе“ под паролом „зграби новац, станове п положаје ОА4 ОопИх који их имају“.
Ово је најочајнија парола коју сам чуо али је близу памети и човјек је приморан да призна њену реалност.
Као врхунац свега, јављају се данас пи на подручју културе ме наџери, прекаљени крупни „босови“, који не штеде никога и ни шта и од свега праве бизнис, гешефт, зараду. Наступају неупадљиво, питомо, у рукавицама. Имају прете у сваком културном поаухвату, а кад напипају да „пролазиш код публике“, зачас те смотају као муву. Организују ти тур: неје по школама, фабрикама, домовима културе, иностранству, У приличују ти атрактивне сусрете, успављују 'комплиментима, надижу ти реп. Измјере ти брзо, лопут компјутера, популарност, патриотизам, степен партијности, револуционарну прошлост, чврстину братства, гастрономске склоности, оданост Бахусу и Вепери. Оида те убаце у своју калкулантску машину и стручно те транширају: за штампу то и то, за велике ралне кодективе таман ово, школе ће откупити мале курире, од Бухе до Мише, армија пламен Сутјеске и Козаре, жене Стојанку, а многи, ево, траже солидније мотке да подрже клонуле барјаке братства и јединства. Све је братац рас крчмио, а теои остају само рогови и копита па се послије питај, да ли си био мазга или во, кад су те тако лијепо насањкали да оставишт свој радни сто у пуној стваралачкој снази и расипаш се на четири вјетра.
„Биће то башта-гтрад“ — рекао је Мајаковски за свој вољени Кузњец, Биће и ова земља „башта сљезове боје“, плава и црвена 02шта мога дјетињства, увјерен сам у то п хоћу да вјерујем. Зашто бих иначе живио, слутио и при“ зивао драге сјени.
Бранко Бопић
У И
Ж
ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ
Непознати рукопис Аушана Јерковића
КЊИЖЕВНО ДЕЛО | Душана Јер- | ковића (1903—1942) није довољно | осветљено. О њему је писано врло мало, свега у десетак написа. Међуратна критика готово га и не помиње, Можда зато што Јерко. вић своје многобројне песме, ра засуте у разним предратним новипама и часописима, није сабрао у збирку, Јерковић је пре рата као поседну књижицу једино 00: јавно љубавну поему .333" и најавио објављавање збирке „За љу“ бавну љуску заљубљених поноћи". Али његово име се често сретало. ма страницама. међуратних часописа, нарочито оних који су за узимали прогресивни и модернији став, Свакако је значајан податак да је пет његових песама ушло у „Књигу другова", алманах најмлаЊих социјалних лиричара, који су | уређивали Новак Симић и Јован Поповић, а која је одмах по штам пању 1929. године забрањена, заплењена и уништена.
Јерковићево приближавање напредном покрету било је сталном све отвореније. Завршило се пе сниковим одбијањем сарадње у „Новом времену", због чега та је ухапсила Специјална полиција и после некслико месеци _ држања на Бањици, послала у Норвешку у логор Бота, где је и умро.
У преписци новинара 4 књижевника Живка Милићевића, која се од 1957. тодине чува у богатом рукописном фонду Народне
библиотеке СР Србије, под бројем ХХГУ/186, налази се и занимљив прозни рукопис песника Душана Јерковића под насловом „Сећања па Вељка Милићевића". (Аутограф је на белој хартији, формата 20х 33 см, у дужини од пет листова, исписаних само са јелне страпе). Приликом _ предаје | рукописа Библиотеци Живко Милићевић је записао с Душану Јерковићу: „Песник и новинар, живео је мучпо док га нисам увео у „Политику", прво за коректора, потом за сталног сарадника. Као новинар пеобичпо савестан, поуздан и добар. Као човек такође".
Рукопис није датиран, али садржина и љегова некролошка фор ма упућују да је време његовог настанка вероватно 1929. година.
Вишеструка је вредност овог необјављеног и историји. књижевности _ непознатог _ Јерковићевог рукописа, Пре свега; занимљив је јер га је писао књижевник који је припадао међуратној генерацији сонијалних писаца прогресивно оријентисаних; и што је посвећен испомени на другог нашег писца, вредног али неправедно заборављеног, са почетка овог века, чије дело има извесно скромно алп чврсто место у историји паше књижевности. Сем тога, Јерковићев рукопис је писан сигурном књижевном руком, поетски надахнут и натопљен поштовањем и искреном тугом за човеком о коме је писао.
Вељко Милићевић (1886—1929) објавио је своју прву приповетку „Мртви живот“ у „Српском књижевном гласнику“, у својој осам: наестој години, и тако постао најмлађи сарадник кога је икад овај часопис _ имао, Роман _ „Беспуће" објавио је 1906. године, у наставцима, У „Српском књижевном гласнику". Док је У њему дата атмосфера умртвљености живота, у приповетки „Вихор“ испољавају се социјални и сопијалистички акценти, Романом „Опсене" (1922) Милићевић није поновно успех својих претходних књижевних остварења. Умро је неправедно заборављен. Александар Пејовић
Сећања | на Вељка Милићевића
БИЛО ЈЕ ТО пре четири године, сивог п: хладног новембра, по прилици У зонта мутно је извирала хладна јесен из хиљада. киштих капљица, « ветар је односио увело лшиће дрвећа, када смо се упознали, у поноћ, код „Дада јелена". Стрепео сам помало да ће ме оно мирно лице и очи, које су увек биле приковане уз зид. прекорети због то лике моје смелости да својим три. суством | узнемирим | усамљеност патника,
Како сам се, убрзо, разведрио. када су са његових танких усани полетеле благе речи, тихе и лаке сав успаванка. ИО осмех, кота је пријатељски зрачио ликсве упао. коло. а топлином трејао нас прожлете и судбински везане с њим. Тај мирни, охоли лик најављивао нам је увек нову поноћ код „Ава јелена". Та усамљеност Вељка Мизићевиће _ асаатала 12. племените душе пи увек сма назили неће ли, случајно, окрутна рука којег пијаног посетиоца. кафане прићи. томе
ово доба. С тамног хори- |
благом, мирном, и од свих људи ограћеном човеку. Осећао је, усамљен увек, да та разумемо, схвата“ мо, волимо и да нам није чудна. та усамљеност и бежање од људи. И волео нас је као и ми њета, 0. када та, случајно, неког вечера не бисмо затекли, било би нам тешко на срцу и одлазили бисмо даље.
Сећам се једне зоре — када смо се растајали са старом годином један вином понуђени човек покушао је да та вређа, мада ничим пи је био изазван. Устао сам одмах од стола, одвојио пијаног несретника од мирног Вељка Милићевица и кад сам му, узбуђен, запргтио ба пази на кога диже руку. и када сам му споменуо да је то књижевник Вељко Милићевић пијани се умирио. Молио је за опроштење и било му је опроштено. А коме не би опростио тај добри, усамљени човек, који је као уклето биће, као дух стално био усамљен и никог није вређао ни мислима ни погледом2 Док се све, У кафани, разуздано веселило и прв; пирало о најсићушнијим дотарђајима: док им је на уснама стално израла проклета реч „новац“ дотле је Вељко Милићевић утонуо у“ сећања, можда, на прошлост и детињство, а можда и па сутраш“ њицу и — да се. случијно У ло. калу појавила каква узбуна = он би и даље остао миран и усамљен за својим столом, удаљен од свих ситних догађата и свакодневних препирки и прича.
А понекад би се, после дужел. гледања у неку невидљиву тачку, ттгиуо, извадио из џепа хартију п оловку и писао би дуго, пе видећи ништа унаоколо. То су били часови светих заноса, унутрашњих радости и скривене патње.
Како нас је детињски одушевљавао његов озбиљан благи лик, који је извирао из густог обламја дима, речи п музике!
Те руке. које је тако рано не имлосрднии живот узбрао и одвео ов нас, биле су топле и. драге мно.
"им боемима у часовима немашти-
не. МИ последњу своју цитарету би нам срдачно пружио са длана, ако смо остали без ње.
Искрено друтарство и топлина. његове душе увек су благо зрачили. И било би пам често жао када би поноћ прошла без његовог лика и тада смо били збуњени као да ће нам се нешто незгодно, догодити. Касније, опет, када су из неба већ канале љубичасте капље зоре, тајанствено би изишао из „Два јелена", да би се, по други пут, срео 2 нама у „Буису". Ту је непомимч“ но седео за својим столом, у углу. залпшиљен по нем и својим тихим, мало птромуклим тласом изрекао би, понекад, примедбу на догађаје око нас. Разгалио би нас својим ретким, али ведрим осмехом и ми бисмо тада били освежени и одморни, | без икаквих помисли на. стан.
О, да је неко подигао руку на њета, не би му очи.више гледале золеке и земљу! Толико смо га в0лели и поштовали. Никоме ништа. није учинио на жао, немо је ћутао о себи и о другима, никога. није врећао и оставио је најлепше и најтоплије успомене о себи код свих песпика и боема.
Као да је имао неповерење према људима п много разочарења тешких у животу, није хтео, У мнотим случајевима, да одговори ид питања. Тада бисмо се пи ми повукли У сеп препустили бисмо га самоме, У миру. Пред свој излазак из кафане поздравио би нас скидањем полуцилиндра и“ болним осмехом и отишао даље. И нико га тада даље не би, прогонио, нето бисмо чекали пову.поноћ да нас опет обрадује висока његова појава и очи, мирне очи загледане у“ зид,
Шесто смо најавили своју жа“ лост што је тако усамљен, као трогнан по презрен, али смо се одмах сложили да је сасвим у праву.
Нема та више! Ни очију добрих, ни руку дарежљивих! ИМ тихи глас његов, који је тако мало говорио завејао је јесењи ветар заједно са лишћем. |
Па ипак, Вељко Милићевић није никоме оставио таман траг, ни бол, а у срцима свих његових по. знаника, пријатеља, песника и боема остаће, заувек, драго сећање на њега и развејане поноћи и тиха туга и благи његов лик, покривен велом ћутања, неће никада помутити сенка заборава.
Затворене су сада свс његове поноћи и. нећемо више гледати ње“ 70ов усамљени лик, али с нама. ће остати дух његов и тихи глас који ће пам често ветар донети кроз ноћ. Ом, који се целога живота клонио људи, ушао је у последњу своју поноћ да заувек остане сам са собом, као што је и же“ лео.
Слава му!
Мтан Јерковић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 1!